„Својеврсна економска и културна револуција је, како су веровали партијски идеолози, требало да захвати све поре друштва, а сви житељи Југославије су морали да, у складу са својим могућностима, а често и преко њих, допринесу „социјалистичком преображају“. Све оне који нису учествовали у изградњи, Јосип Броз је прогласио непријатељима. Тако је култ рата за ослобођење заменио култ рада. Село је било обавезно да, путем принудног откупа по симболичним ценама, прехрањује градско становништво и обезбеди радну снагу за индустрију, од радника се захтевало да остварују и премашују норме постављене планом, док је „дужност“ студената и ђака била да уче и полажу испите и тако се боре за социјализам, будући да је Петогодишњи план предвидео школовање читавих генерација младих стручњака.“

Ивана Добривојевић, Између идеoлогије и поп-културе – живот омладине у ФНРЈ 1945-1955, Историја XX века, 2010/1, 120.

Послератни ентузијазам становништва омогућио је радне акције санирања ратне штете и изградње инфраструктуре, засноване на добровољном (неплаћеном) раду, углавном младих.

„Према званичним подацима, за седам година на градилиштима широм Југославије било је ангажовано нешто преко милион младих који су, у просеку, радили по два месеца. Ипак, многи омладинци на акције нису ишли ни радо ни добровољно. До пролећа 1948. године ниједна република није успела да пошаље планирани број девојака и младића на радилишта. Прикупљање акцијаша је најлакше ишло у Босни и Херцеговини, док је много проблема било у Србији и Хрватској, где је вршена и принудна мобилизација преко позива. Претило се и младим радницима којима је у једном обреновачком предузећу наређено да „морају ићи на акцију“ или ће добити отказ. Локалне власти, и саме у сталном страху да ће због неиспуњења плана трпети последице, нису много бирале, па су на акције слата и недорасла деца са напуњених 14 година, као и „физички слаби омладинци“.“

Ивана Добривојевић, Између идеoлогије и поп-културе – живот омладине у ФНРЈ 1945-1955, Историја XX века, 2010/1, 122.

Тито у обраћању омладинцима на ОРА Сава 1974. године у Загребу:

„Градили сте цесте. „Братство и јединство“: Загреб – Београд сте изградили ви! Љубљана-Загреб сте изградили ви! Изградили сте огромне објекте у Југославији. Прве наше највеће објекте је градила омладина. Дакле, ви заиста можете бити поносни на своје другове који су у прошлости почели да раде добровољним радом. Тај добровољни рад има свестрани значај. Ту се састајете ви омладинци из свих крајева наше земље. Из Југославије, свих република. Ви се овде упознавате. Ви овде стварате једну најкрупнију ствар која је најважнија за даљни развитак и за стабилизацију наше земље и јединство наше земље. Ви стварате братство и јединство! Ви стварате југославенску једну целину! У вашим мислима не може се мењати више ништа да ваша тежња јесте да Југославија буде јединствена! […]“

Док су омладинци радили добровољно, на селу се за изградњу социјализма радило по задатку.

„Систем идеолошког подстицања производње, такмичење ударника, истицање ,,хероја рада“, масовни добровољни радови, темељио се на псеудоморалној аргументацији и идеолошкој пропаганди о раду као ,,патриотској обавези“ и знаку идеолошке привржености новом комунистичком режиму. У таквом систему сељаци су, на пример, добили „патриотски задатак“ да хране народ а посебно, „другове раднике“ који су проглашени за „главног субјекта“ социјалистичке револуције.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 342.

Проблем исхране становништва решаван је увођењем обавезног откупа пољопривредних производа.

„Стара аграрна, а посебно откупна политика после сукоба са ИБ-ом, а нарочито након оптужби да КПЈ на селу води кулачку политику и повлађује богатијим сељацима, знатно је радикализована. Повећане потребе за пољопривредним производима како за војне тако и за потребе цивилне индустрије задовољаване су појачаним системом откупа готово свих важних пољопривредних производа. То је, посебно код богатијег и економско ефикаснијег дела сељаштва, доводило до незаинтересованости за повећање пољопривредне производње, чиме је створена основна противречност у пољопривреди која неће бити отклоњена до средине 50-их година. Потребе за аграрним производима су расле, док је пољопривредна производња падала из године у годину. Проблем исхране становништва решен је добрим делом када је почела да пристиже помоћ западних земаља у храни од средине 1950. године.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 241.

Аграрна политика и врбовање сељака за рад у фабрикама довели су до тога да је држава због оскудице хране била приморана да увози житарице, један од главних извозних артикала у доба Краљевине Југославије.

„Србија, а посебно Војводина, била је највише погођена негативним последицама аграрне политике КПЈ и неуспелог покушаја да уведе социјализам на село. Најмање 100.000 сељака у Србији је у периоду 1945–1952. када је напуштен систем обавезног откупа, а годину дана касније и стварање СРЗ [сељачке радне задруге], прошло кроз затворе, а више стотина хиљада сељака на разне начине малтретирано. Према подацима Министарства трговине и индустрије Србија је у укупној производњи житарица у ФНРЈ учествовала са 60%, али је у периоду 1947–1951. давала између 70–80% укупно откупљених количина у ФНРЈ.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 241.

Југославија је из рата изашла као једна од земаља са најнижим националним дохотком у Европи (али испред суседа Бугара и Румуна). У држави у којој је уведена диктатура радничке класе индустрија није била развијена, па ни радничка класа нарочито бројна у друштву које се претежно бавило пољопривредом. По узору на СССР, амбициозним петогодишњим планом из 1947. године предвиђен је импозантан, али неостварив развој привреде. Планирано је увећање предратног националног дохотка за више од два пута и темпо индустријског развитка којим би Југославија за само једну деценију стигла Велику Британију. За тако нешто недостајали су и радници, поготово стручни. Зато се радило на мотивисању за рад у фабрикама и рудницима омладинаца са радних акција.

„Целокупна привреда уочи Другог светског рата запошљавала је свега 6% укупног становништва. Зато је приоритет било стварање радничке класе, правих верника новог система. […]

Централни задатак епохе био је брз индустријски развој по сваку цену. У том смислу је и употребљен моћан државни апарат, на челу са КПЈ, који се јавио као општи управљач државног капитала, кредитор и индустријалац. Он је фигурирао као управни одбор једног џиновског предузећа које је чинила цела национална привреда. Прво је требало извршити конфискацију приватне имовине, а затим извести национализацију, чиме је разорена животна основица претходне владајуће класе. Градска и сеоска буржоазија ишчезле су као социјална снага.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 341.

Уследила је индустријализација привреде и стварање „друштвене“ (државне) имовине, коју ће контролисати владајући слој. Удео пољопривредног становништва Југославије је смањен са више од две трећине укупног становништва 1948. године на свега петину 1981. године.

Прве послератне године обележила је оскудица основних прехрамбених производа и велика скупоћа. То је правдано планираним улагањима у изградњу индустријских постројења. Послератна Југославија дуго је била сиромашнија од предратне. Касније је дошло до пораста животног стандарда, као и другде у Европи. То је било могуће захваљујући америчкој финaнсијској помоћи и задуживању државе кредитима. Молбу Југославије за помоћ САД су одобриле крајем 1950. године. Крајем 70-их година Југославија је била једна од најзадуженијих држава у Европи.

Југославија је, поред Албаније, Португалије и Малте, спадала у најмање урбанизоване земље Европе. Године 1960. није ни петина становништва живела у местима са више од 20 хиљада становника. Удео градског становништва у укупном броју је повећан са 16,7% у 1948. години на 51,2% 1991. године. После 1945. почео је социјалистички урбанизам у стилу модерне архитектуре. Подизана су функционална и монотона насеља стамбених блокова, изграђена међусобно удаљена на великом простору и са много зелених површина, како би народне масе добиле хигијенски смештај који би могли да плате. Зграде су биле велике и безбојне, а улице широке. Најбољи пример таквог насеља је Нови Београд.

Почетак изградње Новог Београда – омладина у акцији

Београд јe по попису из 1981. прешао границу од милион становника. Од 1958. је почело емитовање телевизијског програма у Београду.

Побољшан је положај жена, више их се образовало и запошљавало. Међутим, упадљиве разлике у начину живота и положају жена у граду и селу нису анулиране. Смањивао се број чланова домаћинства (4,4 становника по домаћинству 1948. године, наспрам 3,6 чланова 1991. године). На то је утицало и опадање наталитета и смањивање природног прираштаја (са 16,1 у 1950. години до 5,3 у 1980. години). Лагано се померала и старост супружника који први пут ступају у брак. На то је утицало више фактора, као продужено школовање омладине (које је укључивало и највише образовне нивое) и масовније запошљавање. Становништво је постајало старије. Постепено се мењао однос унутар породице, смањивао се неприкосновени ауторитет родитеља и беспоговорна послушност деце, карактеристични за патријархално друштво из ранијег периода.

„Са социолошког становишта до краја 20. века готово све аспекте породичног живота захватиле су дубоке промене: „смањење рађања, проширена контрола рађања, сексуалне слободе, процес изједначавања полова, алтернативне форме брака и породице, запосленост великог броја жена, повећање деликвенције младих, повећање броја развода и услед тога једнородитељских породица, ширење употребе дрога и сиде, промене у породичним нормама и вредностима, повећање насиља у породицама нарочито према деци, продужена старост.“

Вера Гудац-Додић, Жена и породица у Србији у другој половини двадесетог века, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 110.

У послератном раздобљу повећавано је очекивано трајање живота. У Србији је за четири деценије оно за мушкарце продужено са 57,06 година почетком педесетих година на 68,48 почетком деведесетих, а за жене са 58,77 на 74,27. Поред других фактора, тај пораст је био условљен и напретком медицине.

Омладини је придавана посебна пажња, јер се образовала у социјализму. Држава је посвећивала велику пажњу образовању (бесплатно), кроз које се преносила владајућа идеологија новим генерацијама.

„Школе су постале државне и одвојене од цркве, а основна настава обавезна и бесплатна. Посебна важност је придавана демократизацији школства, односно обавези државе да обезбеди да школе и друге просветне и културне установе буду доступне свим слојевима народа, нарочито сиромашним радницима и сељацима, што је у наредном периоду постао основни циљ просветне политике на свим нивоима, од основне школе до универзитета, и главни пут ка промени социјалне и образовне структуре друштва. Поред тога, одмах је прокламовано прилагођавање школа и осталих просветних установа последицама револуционарне смене власти и положају Комунистичке партије у новом систему. Носиоци нове власти су отворено иступали против захтева за деполитизацију школе истичући да „школа не може постојати изван живота, изван друштва, изван политике“. Већ априла 1945. Народна скупштина Србије донела је Резолуцију о високим школама, Универзитету и академијама у којој је захтевано да се поменуте установе „саобразе потребама наше отаџбине на темељу тековина народно-ослободилачке борбе“, што је убудуће био стално присутан захтев на свим нивоима школства. Положај у друштву омогућио је партији да креира циљеве културне и просветне политике и задатке културних и просветних установа у складу са својим идеолошким поставкама и тренутним политичким интересима. То је довело до потпуног уклапања школског система у идеолошко-политички систем Комунистичке партије и до рушења и ниподаштавања аутономије и темељних принципа традиционалних установа као што су били Београдски универзитет и Српска академија наука.“

Драгомир Бонџић, Просвета и наука у Србији и Југославији 1945-1990, Историја 20. века, 2008/II, 397.

Садржај наставе, највише друштвених наука, прожет је био идеологијом марксизма-лењинизма. Ревидирани су програми националне историје. Брзо је уведен руски језик у свим разредима, избачени немачки и грчки и запостављени западни језици и латински.

„Иако је постојао недостатак уџбеника, сматрано је да „многи морају бити повучени из употребе због неправилних схватања која нису у складу са тековинама народноослободилачке борбе“. Због идеолошко-политичких разлога употребљивима су сматрани само уџбеници математике, физике, хемије, итд., док је сматрано да уџбенике историје, географије, књижевности, уметности и биологије треба мењати, тј. писати нове или преводити пре свега са руског језика, у складу са идеолошким опредељењем партијског врха на почетку хладног рата. Издавање уџбеника је постало искључиво право државе, која је преко Министарства просвете и Наставног савета одређивала и штампала уџбенике за поједине предмете. И факултетски уџбеници су пролазили строгу контролу, а поред преведених и непреведених совјетских уџбеника и литературе, дуго се ослањало на скрипта и белешке са предавања.“

Драгомир Бонџић, Просвета и наука у Србији и Југославији 1945-1990, Историја 20. века, 2008/II, 401.

Померано је тежиште са општег ка стручном образовању. Гимназије су критиковане као елитне школе, уместо чега се тежило демократизацији. Број гимназијалаца међу средњошколцима је смањен у периоду од 1952. до 1961. године са 58% на 22%. Гимназије су укинуте 1974. године, када је уведено усмерено струковно средњошколско образовање. Прва два разреда су била иста у свим школама, а затим је следило усмеравање ка одређеним занимањима. Од таквог концепта се одустало од школске 1990/91. године. У гимназије се тада уписивало 25-30% средњошколаца. Тада се одустало и од ранијих захтева да школе треба да стварају идеолошки „марксистички поглед на свет“. Дозвољено је и отварање приватних школа.

Када је 1961. године Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност још увек је више од петине становништва Југославије било неписмено (на Косову чак 43,5%), а две деценије касније тај број се тек преполовио. Напредак је, ипак, био очигледан – факултетски образован човек је 1980. године долазио на 50 грађана, а у међуратном периоду је тај однос је био 1:1000. Већ је 1950. године било двоструко више студената него 1945. године, а чак троструко у односу на 1938/39. Након Београда универзитете су добили Нови Сад (1960), Ниш (1965), Приштина (1970) и Крагујевац (1976).

Студентски протест у Југославији 1968.

Осим образовања држава је надзирала и верске заједнице. На религију се, као и у другим комунистичким државама није благонаклоно гледало, јер је третирана као нека конкуренција владајућој идеологији. Верска настава је из школа уклоњена почетком 50-их година. Теолошки факултети су издвојени из државних универзитета 1952. године.

„Српска политичка, економска и културна елита је уништена, уз стварање отклона и дисконтинуитета према њеном раду и прегнућу између два светска рата. Уместо стручних компетенција, препорука је постала партијска подобност. Српска православна црква као вишевековни чувар духовне културе, али и заточник националне идеје, изгубила је утицај – чиме је створено друштво са новим културним обрасцем и новом хијерархијом вредности.“

Немања Девић, за Партију и Тита – Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 889.

Промена вредности је била највећа од настанка модерне српске државе.

„Шта је, дакле, кључно за ширу друштвену слику већег дела социјалистичког периода? Прво, форсирана индустријализација и урбанизација. Затим скоро пуна запосленост, са читавим пакетом радничких, здравствених и социјалних права. С тим у вези, увођење експерименталне идеје самоуправљања са променљивим успехом. Иза тога је поменуто стварање потрошачког друштва, убрзани развој туризма и подизање општег нивоа образовања и културне писмености становништва.“

Dragan Markovina, Jugoslavija u Hrvatskoj, Zagreb 2018, 99. (цитат је прилагођен српском језику)

„Како југословенско руководство није хтело да одбаци комунизам, морао је бити пронађен нови модел који би се разликовао од совјетског. Под интелектуалним водством Едварда Кардеља, Југословени су пронашли социјалистичко „самоуправљање“ у којем, уместо државе, процес доношења одлука у предузећима и свим друштвеним организацијама почива на демократским радничким саветима. Принципи тржишне привреде и приватна предузећа такође су били уведени. За разлику од источног блока, југословенски систем је толерисао приличну меру плурализма у књижевности и уметностима, а такође и у науци и политичкој теорији.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 469.

Култури је посвећивана значајна пажња и кроз цензуру и кроз промоцију државе у свету преко културе. У социјалистичким земљама напосредно после рата узор је био совјетски културни модел.

„У архитектури, књижевности, сликарству и ликовним уметностима доминанирао је, према томе, социјалистички реализам. Романи, песме, слике, скулптуре и позоришни комади требало је да служе васпитању народа у духу партијске политике, фолклора и оптимизма. Типични мотиви били су свакодневница радника и сељака, или технички напредак, нпр. хидроцентрале, трактори, електрификација или „Спутњик“ сателити. Поред тога, уобичајени мотиви су били величање Комунистичке партије и државног руководства, као и представе антифашистичке борбе у Другом светском рату. У Југославији је у првом плану било „братство и јединство“, солидарност и суживот између различитих, али сродних народа. Основна порука агитпроп културе биле су социјалистичке вредности: равноправност полова, као и „исправни“ начин живота у погледу породице и морала.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 483.

Околности Хладног рата и несврстане спољне политике Југославије омогућиле су да Београд постане значајан културни центар. Београдски интернационални фестивал (БИТЕФ), основан 1967. године је позоришни фестивал на којем су могле да се виде најавангардније представе из целог света. Београд је 1971. године постао и домаћин међународног филмског фестивала (ФЕСТ), на којем не само да су, у складу са концептом „фестивал фестивала“, приказивани филмови „са обе стране гвоздене завесе“ (оба краја идеолошки дубоко подељеног света), него су долазили славни гости, филмски аутори. Поред позоришног и филмског, основан је и музички фестивал Београдске музичке свечаности (БЕМУС) 1969. године, са истим карактером. У Југославији су и објављиване књиге совјетских дисидената (Ахматова, Пастернак, Солжењицин), других аутора забрањених у земљама комунистичког блока (Ежен Јонеско), или широм света (Орвелова 1984 и Руждијеви Сатански стихови). Међутим, иако су у Југославији била допуштена многа дела забрањена на Истоку или на Западу, стваралачке слободе југословенских уметнике су надзиране и ограничаване. Југославија је била јединствена по томе што је била комунистичка земља окренута Западу и то је максимално користила.

„Златно доба српске и југословенске културе готово је остало подударно с најлибералнијим временом Титовог режима, од почетка необразованим друштвом. Била је и у некој врсти контраста у односу на саму Титову личност. Он је једва говорио, нејасно, његов интелект, ван домена манипулативних моћи, био је веома сведен. Презирао је интелектуалце, био је окружен баналним гламуром и кичом, авангарда му је била неразумљива, далека од његовог нео-фараонског класицизма, али и безопасна за поредак који се ослањао на широку основицу пролетаризованих сељака и радника, и недовољно урбанизованих „полутана“, размештених по периферијама градова. Није прикривао лично непријатељство према сваком индивидуализму, приватној иницијативи или појединачној слободи.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности Југоисточне Европе, Београд 2017, 283.

Цензура филмова у Југославији

Спорт је био још једно поље коришћено за пропагирање владајуће политичке идеологије. Спортски клубови су имали имена идеолошки подобна, а у најмасовнијем у такмичењу у најпопуларнијем спорту такмичили су се за трофеј маршала Тита. Након што је 1966. распродат у иностранство тим Партизана који је играо у финалу Купа европских шампиона, фудбалерима је забрањен одлазак у иностранство пре 28. године, што је допринело квалитету југословенске лиге.

Политика у југословенском ногомету

Југославија је била домаћин зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године.

Путовања су у првој послератној деценији била привилегија ретких, пре свега, проверених и поузданих, јер се неки нису враћали у земљу, што је у њој доживљавано као срамота.

„Жеља за путовањем постојала је код свих категорија становништва. Анкете из друге половине 50-тих показују да 26% становништва жели да путује у СССР, 23% у Француску, 10% у Индију, 6% у Бурму, 5% у Италију, 4% у САД, 3% у Грчку, 3% у Швајцарску, 1% у Египат. Свакако да је у питању био „политички позитиван избор“ пре свега одређен државном пропагандом и путовањима које је тих година имао Јосип Броз Тито. У исто време стварност је говорила да је најпожељнија била америчка виза.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 69.

Од 1961. године грађани Југославије су, за разлику од становника других комунистичких држава, могли да путују на запад без визе. Неки су на западу боравили као туристи, а неки су одлазили да раде тамо, највише у Немачку. Проблем незапослености решен је отварањем граница.

„Решавање економских и социјалних проблема преливањем неквалификоване сеоске радне снаге на Запад постаће званична државна политика од 1963. године.“

Ивана Добривојевић, Живот у социјализму, Историја XX века, 2009/1, 85.

Већ 1968. године око 400 хиљада Југословена радило је у иностранству.

„Скоро 775.000 Југословена било је 1971. на „привре меном боравку у иностранству“, што је чинило 3,8% становништва Југославије. Социјалистичка Југославија је наставила да гради контакте са иностранством, како је то чинила и предратна Југославија. Посредовала је у налажењу радних места, подржавала југословенска удружења и финансирала наставу језика у школама у иностранству. Везе преко антикомунистичке политичке емиграције биле су мање пожељне. Хрватски и српски националисти, посебно припадници усташког покрета, ширили су антијугословен-ску пропаганду и вршили атентате на југословенске представнике у иностранству. Југословенска тајна служба је зато убијала „непријатеље државе“ и „терористе“.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 484.

Према попису из 1981. године у иностранству је било око 815 хиљада радника и чланова њихових породица из Југославије. Више од трећине их је било из Србије, а још више их је било из Хрватске. Највише српских (и југословенских) радника у иностранству је радило у Немачкој (43%), Аустрији и Француској (у обе скоро 20%), а 70% су били неквалификовани радници. Гастербајтери су у земљама имиграције стварали више дохотке, који су подизали њихов лични стандард, а делимично су новац слали и у домовину рођацима. Гастербајтерски приходи донели су промену  на селу у смислу друштвеног угледа и социјалног раслојавања. На врху друштвене лествице нису више били добростојећи сељаци или сеоски учитељи, него породице чији су чланови радили у иностранству.

„У другој половини седамдесетих година, спољни дуг Југославије почео је нагло да расте. Главни узроци су били раст цена нафте, повећање каматних стопа кредита и скок цене технологије развијених земаља. Као и остале задужене земље у развоју, и Југославија је почетком осамдесетих година упала у „вртлог дугова”, узимајући нове кредите да би отплатила старе. Специфичан проблем са којим се Југославија суочавала било је комплексно федерално уређење државе, у којем је свака република имала могућност да се самостално задужује, што је један од разлога наглог скока југословенског спољног дуга.”

Ђорђе Лалић, Несташица кафе у социјалистичкој Југославији у време економске кризе: економски и системски узроци, у: Нова истраживања југословенске прошлости: перспективе са постјугословенског простора, Београд 2025, 377.

Политика вештачког одржавања стандарда задуживањем у иностранству запала је у кризу у годинама пред Титову смрт.

„Грађани су кризу осећали кроз рестрикције струје, „пар-непар“ вожњу и редове за дефицитарну робу. У пролеће 1980. није било довољно нафте, шећера, кафе, лекова, уља, детерџента. […] Средином девете деценије било је јасно да су Југословени живели све теже. Од 1979. до 1984. животни стандард је пао за око трећину […]“

Слободан Селинић, Србија 1980-1986 – Политичка историја од Тита да Милошевића, Београд 2021, 118, 170.

Наведени производи, па и струја, недостајали су јер је влада ограничила увоз, који је био знатно већи од извоза.

„Незапосленост и инфлација постепено су расли; збирни ниво стопе инфлације између 1979. и 1985. прешао је 1.000%, или двадесет пута више од европског просека. До краја овог раздобља званична незапосленост порасла је на 16,3 %, мада је ова цифра скривала велики јаз између пуне запослености у Словенији и незапослености од око 50% на Косову и изнад 20% у многим деловима земље. Животни стандард пао je за четвртину између 1979. и 1985. и за трећину до 1988. Влада је ограничила потрошњу бензина, струје, шећера и брашна.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 68.

„Снабдевеност тржишта кафом у Југославији била је најлошија током 1982. године, када је држава била у најгорој фази економске кризе. […] Периодичне несташице кафе наставиле су се до краја деценије. „

Ђорђе Лалић, Несташица кафе у социјалистичкој Југославији у време економске кризе: економски и системски узроци, у: Нова истраживања југословенске прошлости: перспективе са постјугословенског простора, Београд 2025, 388-389.

Југословени су пристајали на ограничење политичких слобода зарад економске сигурности, али је брзо после смрти доживотног председника постало јасно да ни у том погледу нешто није како треба.

„Југославени су дуго веровали да је њихов бољи стандард резултат бољег и слободнијег политичког система, самоуправљања и боље продуктивности од оне у земљама Источне Европе. Али сада су се редови пред дућанима, редукције вожње и недостатак производа (макар и оних доиста бизарних, као што је био рецимо ананас или бакалар – којег ни данас нема баш у сваком западноевропском дућану, али га је тада било у Југославији) почели упоређивати с источноевропскима. Као реакција на несташице, повећао се број људи који су одлазили у shopping у иностранство; најчешће у Италију и Аустрију. […] Та путовања нису, међутим, значила само одлив новца у иностранство; она су озбиљно нарушавала углед југословенског социјализма и слику коју је он хтeо емитовати о себи. Па ипак, отвореност граница омогућила је држави да распрши (бар привремено) потенцијални револт унутар саме земље. Било је једноставније отићи у Трст него организовати политичку акцију, штрајк или побуну да би се ствари измениле.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 228-229. (цитат је прилагођен српском језику)

Прва асоцијација на шопинг у иностранству југословенима је био Трст.

„Лучки град, на самој граници две земље, развио се рапидно у гигантску тржницу на којој су Југословени масовно набављали робу коју у Југославији није било могуће купити или је била знатно скупља. […]

Ову транснационалну праксу нису ометале ни идеолошке баријере, односно чињеница да су Југословени прелазећи границу код Сежане заправо прелазили у свет капитализма. Доминантни наратив у Југославији о економској и друштвеној инфериорности капитализма није демотивисао њене грађане да своје потрошачке инстинкте задовоље управо у овом граду, с оне стране европског идеолошког рова.“

Како је Трст постао „наш“. Југословенска конзумеристичка пракса у Трсту шездесетих и седамдесетих година, Традиција и трансформација: транснационална искуства југословенске историје: зборник радова. Књ. 2, Институт за новију историју Србије/Београд 2019, 230.

Југословени су Трст посећивали од средине педесетих, а нарочито након укидања виза са Италијом 1966. године.

„Тако се, упркос политичким тензијама око Јулијске крајине, подручје Трста развило у простор ванредно интензивних комуникација два народа. Док су политичке класе Београда (и Љубљане) и Рима (и Венеције Ђулије) водиле рововску дипломатско-пропагандну борбу око разграничења, управо кључна тачка спорења – Трст – постао је место на којем је граница две државе била екстремно релативизована. Снажан интензитет промета на овом сектору југословенско-италијанске границе и конзумеристичка пракса која се у Трсту етаблирала, посебно шездесетих година прошлог века, пркосили су чињеници да је гранични спор две државе решен тек средином седамдесетих година. Тако је у периоду којим се овај чланак бави, Трст на парадоксалан начин истовремено представљао и јабуку раздора између Италијана и југословенских народа, као и тачку њиховог најнепосреднијег додира.“

Како је Трст постао „наш“. Југословенска конзумеристичка пракса у Трсту шездесетих и седамдесетих година, Традиција и трансформација: транснационална искуства југословенске историје: зборник радова. Књ. 2, Институт за новију историју Србије/Београд 2019, 228.

У друштву у којем се пропагирала као највећа вредност једнакост грађанима није толико сметала оскудица, ако су њоме били захваћени сви. Са друге стране, прећутно им је допуштана корупција системом личних веза и умереним отуђивањем друштвене имовине. Радници су се руководили мотом „Не могу они нас толико мало да плате колико ми можемо мало да радимо.“

Уместо тиме, политичке елите су се такође бавиле уделом у расподели друштвеног добра. Економски развој и каснија криза допринели су подели унутар владајуће структуре на заступнике државе наспрам заступника веће аутономије њених покрајина, односно отварање питања централизације или децентрализације.

„Убрзани економски раст током педесетих водио је повећању разлика између развијених република, нарочито Словеније, Хрватске и делова Србије, с једне стране, и остатка Југославије, с друге стране. Услед тога, високи партијски функционери све више су се заузимали за интересе својих република у обликовању савезне политике. Присталице децентрализације биле су у већини у руководству. Та група се састојала од покровитеља различитих политика, од ширења тржишних реформи и смањивања улоге партије у државним пословима и друштвеном животу до ширења надлежности република. С друге стране, централисти, ушанчени у централним партијским и државним органима, видели су у централном апарату главно оруђе економског развоја и политичке стабилности. Сукоб између две групе се проширио у првој половини шездесетих, делом и услед неизвесности ко ће наследити Тита на челу државе и партије. Тито (рођен 1892) већ је био у годинама када се очекује одлазак у пензију, а главни кандидати да га наследе били су Александар Ранковић, потпредседник Југославије и симбол послератног централизма и полицијске државе, и Едвард Кардељ, главни партијски идеолог и кључни покровитељ децентрализације. Средином шездесетих, противници централизације су успоставили контролу над процесом одлучивања, стекли Титову подршку и уклонили Ранковића са власти у јулу 1966.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 49-50.

Регионална разноликост у степену развоја није превазиђена, иако се радило на томе.

„Тренд фрагментације југославенске државе видео се и у подацима о међусобном трговању југословенских република. Југословенско тржиште није никада […] било интегрисано колико тржишта осталих европских земаља, али се тренд дезинтеграције повећавао. […] Често се догађало да је једна република увозила добра која је друга република извозила, плаћајући притом више на иностраном тржишту него код куће. […]

Исто се догађало с осталим ценама, које су варирале 20-30 посто од једне до друге републике. То је узроковало да (ионако значајне) разлике у животном стандарду становништва сад буду додатно повећане. Просечна је плата (у речнику југословенског социјализма: особни доходак) била 1986. у Словенији 40 посто виша од југословенског просека, док је у Македонији била 30,6 посто нижа од тог просека. Однос је, дакле, био 1:2. Станарина у државним становима била је 1985. у Босни и Херцеговини 39,5 посто нижа, а у Словенији 76,8 посто виша него рецимо у Хрватској.

Такве разлике, наравно, не би биле проблем у либералној демократији, иако би и тамо изазивале економске и социјалне последице, као што су унутрашње миграције и потребу да се расправи смисао савезне државе. Међутим, Југославија је била социјалистичка земља, у којој је социјализам требао смањивати, а не повећавати разлике између развијених и неразвијених. Социјализам је обећао да ће смањити политичку и економску неједнакост између оних који су богатији, већи и моћнији на једној, и оних који су мали, неразвијени и слабији на другој страни. Но, те су се разлике повећавале, а не смањивале откако је промовисан концепт самоуправљања. […] И најразвијенији и најнеразвијенији, почели су да се питају о користи даљег опстанка у таквој заједници.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 217-218. (цитат је прилагођен српском језику)

Републике и покрајине су се окретале себи. Било је мање друштвене покретљивости, мање је становништво запошљавано у другим федералним јединицама.

„Тренд партикуларизације југославенског тржишта усмерио је многе младе људе да потраже посао на Западу, радије него у другим крајевима Југославије. То је, између осталог, била и последица тренда партикуларизације образовног система: у Загребу је, било далеко једноставније наћи школу страних језика у којој би се учио немачки или енглески, него наћи школу домаћих језика, где би се учили албански, словенски или македонски. Било је једноставније добити стипендију за студије у Британији, него у Скопљу, вероватно и зато што није било савезног министарства образовања, а разлике у школским програмима између република и покрајина повећавале су се баш као и економске разлике међу њима.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 221-222. (цитат је прилагођен српском језику)

Било је међународних узрока кризе, али и оних које су изазвали управљачи у држави.

„Међународна нафтна криза и повећање каматне стопе за кредите у САД-а (која је била одговор на ту кризу), као и повећање цене технологије која је долазила из западноевропских земаља, имала је изузетно неповољне последице за земљу која није била богата ни у нафти, ни у технологији, а није била ни средиште финансијског капитала. Ти су објективни разлози ставили Југославију пред готово немогућу ситуацију: да би вратила старе кредите и одржала какав-такав ниво производње, морала је узимати нове. Тако је ушла у спиралу из које се тешко могао видети крај. Међу субјективним узроцима кризе, на првом је месту била идеологија која је водила децентрализацији и фаворизирала партикуларизацију југославенског тржишта. Југословенски су економисти и социолози већ крајем седамдесетих истицали да је та парцијализација резултат идеолошке владавине над економским интересима.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 223-224. (цитат је прилагођен српском језику)

Након што је 1961. године задуживање у иностранству, осим федералној влади, дозвољено специјализованим банкама, а од 1967. године и републикама, покрајинама и радним организацијама, уследио је нереални талас финансијског улагања, који је остављао утисак привредног полета, а који ће неколико година касније стићи на наплату са каматом, о чему је тада било непожељно размишљати.

Економска криза могла се ублажити само економским мерама, чега су били свесни и неки државни руководиоци, али је отпор томе пружала владајућа партија, из идеолошких разлога, плашећи се да би отварање тржишта угрозило самоуправљање. Смрћу доживотног председника више није било појединца који би својим ауторитетом могао одобрити промене. Политичари су све више простор за ширење свог утицаја видели у републичким и покрајинским руководствима и Југославија као заједница је полако одумирала.

Економски највећи добитник током деценија социјализма, у односу на југословенски просек, била је Војводина, а највећи губитник Косово, што је додатно закомпликовало већ сложену ситуацију на Косову.

„Бржи развој недовољно развијених република и САП Косово требало је обезбедити средствима развијенијих делова земље преко Фонда за подстицај развоја недовољно развијених. Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора и САП Косово су проглашени за недовољно развијене, а Хрватска, Словенија, САП Војводина и централна Србија за развијене. Међутим, централна Србија је годинама заостајала у развоју, приближавала се неразвијенима, а одмицала од развијених. Све време је финансирала ,,недовољно развијене“, иако су је они, осим јужне покрајине, сустизали.”

Слободан Селинић, Србија 1980-1986 – Политичка историја од Тита да Милошевића, Београд 2021, 183.

Почетком педесетих најразвијенија федерална јединица Словенија била је четири пута богатија од најнеразвијенијег Косова, а крајем осамдесетих чак осам пута.

„То се догодило упркос великим инвестицијама у Косово, и противно намери поретка да унутар Југославије повећа једнакост, а не неједнакост.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 218. (цитат је прилагођен српском језику)

Косово у Југославији

„Док је у земљама југоисточне Европе свуда било опозиционих струја, оне нису биле тако јаке као у средњеевропским земљама – нису тако јасно подизале глас, као црква и синдикати у Пољској, или интелектуалци у Мађарској и Чехословачкој. Уместо тога, критичари режима су често заступали екстремни национализам. То је било посебно видљиво у Југославији, јер је тамо „братство и јединство“ представљало свеприсутну државну идеологију. Међу извесним елитама, па и обичним људима било је резерви у односу на социјалистичку доктрину „уравниловке“. Тако су у Хрватској интелектуалци и културне организације захтевале 1967. увођење посебно хрватског књижевног језика, што је подстакло и у другим републикама дебате на тему националног идентитета. Незадовољство је ескалирало 1971. у виду „хрватског прољећа“, и масовног покрета (МАСПОК). Партијски врх, културна организација Матица хрватска, представници студената и медија, захтевали су већу самосталност за Хрватску, сопствену војску, спољну политику и нове границе „велике Хрватске“. Као једна од водећих личности тог покрета, истакао се историчар Фрањо Туђман. За то време у Србији је једно крило економско-либералног усмерења иступило са неортодоксним захтевима. Тито је брзо отерао са функција руководства у Загребу и Београду, а воде „хрватског прољећа“ биле су и процесуиране. За то време национализам је тињао и на Косову. Тамо је 1968 дошло до насилних екцеса, јер су албански демонстранти захтевали сопствену републику и прикључење Албанији. Протести су били силом савладани, али од тада поклич Косово република није могао ефикасно да буде угушен.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 490-491.