Почетком 2001. године Србија је ушла у нови век са новом владом коалиције која се и даље звала ДОС, што је била скраћеница од Демократска опозиција Србије. Председник владе 25. јануара 2001. године постао је Зоран Ђинђић, председник Демократске странке.

„Моја пројекција је ова: у следеће две године народу мораш дати или много пара да заборави јад и беду или много ентузијазма, идеализма, и осећања да гради нешто битно. Пошто пара нема, ако не буде и овог другог, пашћемо у емоционалну рупу и у нихилизам. То значи, мора се створити осећај да се гради нешто ново. А једино битно ново јесте некорумпирана власт. Од тога мора да се направи национални пројекат. Ако све крене као и раније, онда се поново могу вратити комунисти, као што се десило у другим земљама транзиције.

Све нове владе Источне Европе суочиле су се с два проблема, са аферама и некомпетентношћу. На томе су све оне пале. Афере су се појавиле код приватизације, а некомпетентност код вођења економије. Притом, некомпетентност је опроштена ако није било корупције, али на жалост, увек је то била комбинација.

Имајући у виду искуства источноевропских земаља, ми тачно знамо где нас чека замка. Ако је не избегнемо, онда не заслужујемо бољу судбину од њихове. Ни једна влада у источноевропским земљама која је започела транзицију није преживела први мандат. То је велики изазов. Ми можемо бити прва власт која ће спровести транзицију и остати у седлу. То само зависи од тога да ли ћемо избећи афере и корупцију.“

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 142-143.

Зоран Ђинђић је крајем 2000. године имао визију шта чека Србију, а испоставило се и њега.

„Следеће године ми морамо да почнемо најсвеобухватнији поступак модернизације наше државе од времена кад је кнез Михаило убијен управо зато што је то хтео, да доведе странце, да доведе наше људе из Беча и Будимпеште и да модернизује једну оријенталну државу каква је тада била Србија, која је почивала на личним везама, на клановима, на интересима. Његова идеја је била да по узору на тада напредну аустроугарску администрацију модернизује и српску. И један од разлога што је био неомиљен и што је био убијен је управо тај.

Од тада до данас ми нисмо приступили свеобухватном процесу модернизације српске државе. Сада је тренутак за то.“

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 145-146.

„Влада Зорана Ђинђића преузела је руковођење Србијом у тешком и осјетљивом тренутку. У земљи изнуреној ратом, осиромашеној санкцијама и исцрпљеној политичким борбама морала је да задовољи многа унутрашња и спољна очекивања. Једно од њих је била обавеза сарадње са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу. Хапшење оптужених за ратне злочине преплитало се са обрачуном са припадницима бившег режима. Међу првима су ухапшени Радомир Раде Марковић, тек смијењени начелник Ресора државне безбедности (РДБ) МУП-а Републике Србије, и Драгољуб Милановић, доскорашњи генерални директор Радио-телевизије Србије. Међутим, најтежи подухват, који се прилично одразио на стабилност ионако крхких политичких прилика у земљи, било је хапшење доскорашњег предсједника СРЈ Слободана Милошевића.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 898.

Главну препреку реформама представљао је институционални неред, у којем су државни послови зависили од појединца, од којих нису сви били у стању да се одупру изазовима злоупотребе моћи. Ђинђићевој револуционарности Коштуница је супротставио легализам, у ком се свакако радило о покушају да се преврат од 5. октобра схвати као континуитет.

„Лидери две водеће партије имали су потпуно различите платформе којима се дефинише демократска трансформација земље. Ђинђић се залагао за енергичне промене, категоричан раскид са старим режимом, не водећи увек рачуна да све буде легално и по тада важећим правним нормама, које је стварала бивша власт. Он је више водио рачуна да одлуке буду прагматичне и легитимне, да имају подршку демократске јавности Србије, као и међународне заједнице. Желећи да се Србија потпуно реинтегрише у међународну заједницу, био је спреман да испуни све неопходне услове. У односу на њега, лидер ДСС-а Коштуница инсистирао је на процедури и поштовању правних норми.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 166.

Проблем са Коштуничиним легализмом је биo у томе што је подразумевао континуитет са режимом који је злоупотребљавао правни поредак, односно селективно га примењивао.

„Не могу да кажем ко је од њих двојице више допринео разлазу, али знамо да је повод дошао споља, кроз притисак да се Милошевић ухапси и изручи Хашком суду. За Коштуницу Милошевић пре свега није био никакав ратни злочинац, него Србин којег прогоне српски непријатељи. Осим тога, Коштуница никад није крио непријатељство према Хашком суду, а за разлику од Ђинђића, није био ни толико спреман да испуњава све захтеве Запада и није му се много журило у Европу.“

Стојан Церовић, Излазак из историје: 1999-2004, Београд 2004, 28.

Милошевића је приликом хапшења бранило стотинак присталица, окупљених испред његове резиденције. Очекивао је да ће их бити много више. Хапшење је трајало два дана.

„Осјетљивост политичког тренутка и присуство великог броја људи били су препрека за лако хапшење и брзу интервенцију полиције. Због тога су почели преговори, у којима је нову републичку власт представљао Чедомир Јовановић, шеф посланичке групе ДОС-а у Народној скупштини Републике Србије. У име државних власти Југославије и Србије дао је гаранције да кривични поступак пред Окружним судом у Београду „није покренут на захтев Међународног кривичног суда за ратне злочине у бившој Југославији, већ због основане сумње да је починио кривично дело из чл. 26 Кривичног закона СРЈ“, због чега ће предмет Слободана Милошевића бити „решаван пред правосудним органима СРЈ“. Такође, дате су гаранције да ће бивши предсједник СРЈ током читавог суђења имати неометану комуникацију са својом породицом“, којој се „гарантује лична и имовинска сигурност као и могућност коришћења резиденцијалног објекта у Ужичкој 11-15 у Београду“. Такве гаранције су својим потписом потврдили: предсједник СРЈ Војислав Коштуница, предсједник Србије Милан Милутиновић и србијански премијер Зоран Ђинђић. Уз поменуту изјаву, Чедомир Јовановић је, према овлашћењу премијера Ђинђића, потписао и два анекса, којима је гарантовано да Слободан Милошевић „неће бити изручен ниједној правосудној нити другој институцији изван земље“, као и да ће му бити омогућена „свакодневна посета породице“. Захваљујући томе, у раним јутарњим сатима 1. априла Слободан Милошевић се предао. […]

Упркос гаранцијама, бивши предсједник Савезне Републике Југославије и Републике Србије Слободан Милошевић изручен је Хашком трибуналу 28. јуна 2001. године. Изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу представљало је услов да се 29. јуна одржи донаторска конференција Свјетске банке и Европске комисије, на којој је прикупљено 1.300.000.000 долара. Тај новац је био потребан за какву-такву стабилизацију прилика у СРЈ, послије исцрпљујућег периода санкција и ратова. Међутим, одлука о изручењу бившег предсједника Србије и Југославије и лидера најјаче опозционе партије изазвала је тешке посљедице по политичку стабилност у земљи. У знак протеста, Зоран Жижић је 1. јула 2001. године поднио оставку на мјесто предсједника Савезне владе, а за, испоставило се, посљедњег савезног премијера 24. јула је изабран дотадашњи савезни министар за финансије Драгиша Пешић.

Незадовољство због начина на који је бивши предсједник изручен Хашком трибуналу изразио је и један од стожера владајућег ДОС-а партија предсједника СРЈ Војислава Коштунице. Демократска странка Србије је сматрала да је основни предуслов за изручење југословенских грађана Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију доношење одговарајућег законског прописа, чега тада није било. Неслагање око изручења бившег предсједника довело је до првих већих пукотина у односима унутар владајуће коалиције, а наредни догађаји су учинили да оне прерасту у непремостив јаз. Дана 3. августа 2001. године на Новом Београду је убијен некадашњи високорангирани Функционер РДБ-а МУП-а Србије Момир Гавриловић Гавра, и то неколико сати након што је био на састанку у Кабинету предсједника СРЈ Војислава Коштунице, гдје је разговарао са његовим савјетницима. Политичка позадина убиства и разне претпоставке у вези са тим утицале су на коначни раскид у владајућој коалицији, па је ДСС напустио Владу Републике Србије. На тај начин, ДСС је на републичком нивоу прешао у опозицију, иако је на савезном нивоу и даље био у власти.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 899-900.

Тако је однос према бившој власти довео да расцепа у актуелној. Демократске странке Србије (ДСС) Војислава Коштунице изашла je из Владе 17. августа 2001. године, након чега јој се убрзо придружила још једна странка (Нова Србија). Те две странке су одлуку да њихови представници више не учествују у раду Председништва ДОС-а донели почетком марта 2002. године.

„Као конкретан одговор и покушај дискредитације и апсолутног изопштавања ДСС-а из политичког живота, уследио је покушај „остатка ДОС-а“ да ДСС-у одузме 21 мандат у парламенту, са изговором да је због нередовног присуствовања седницама ових посланика угрожен ефикасан рад парламента. Када је савезни Уставни суд поништио одлуку Административног одбора Скупштине Србије, и наложио да се одузети мандати врате ДСС-у, Административни одбор је [29. јула 2002.] поништио своју одлуку и спровео нову одлуку председништва ДОС-а којом се ДСС-у одузимају сви мандати. Проблем је решен тек 4. новембра 2002. када су остатак ДОС-а и ДСС потписали заједничку изјаву којом су ДСС-у враћени мандати. То, као и многа друга питања, указује на чињеницу да су се битне и значајне одлуке доносиле ван институција система, унутар најужег руководства политичких партија и коалиција.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 167.

Још једна странка унутар ДОС-а је почела да води своју засебну политику – Демохришћанска странка Србије се залазала за самосталну Србију. Ипак, тема тада није била у фокусу јавности у Србији, нити је та странка у оквиру ДОС-а имала већи значај, као ни било која друга осим две главне.

„У наредном периоду нова власт у Србији добила је још неколико тешких удараца, што директних, што индиректних, који су сви заједно онемогућавали коначну стабилизацију прилика у земљи. У Мотелу Шарић у Сремчици (код Београда) Војнообавештајна служба Савезног министарства одбране 14. марта 2002. године ухапсила је потпредсједника Владе Републике Србије и бившег начелника Генералштаба ВЈ Момчила Перишића због сумње да се бавио шпијунажом. Акција је изведена усред предаје важних докумената америчком обавјештајцу Дејвиду Нејбору. Недуго затим, Момчило Перишић је поднио оставку на мјесто члана владе Зорана Ђинђића. Када је 11. априла усвојен Закон о сарадњи Савезне Републике Југославије са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године, незадовољан тиме посланик у Вијећу република и бивши србијански министар унутрашњих послова Влајко Стојиљковић пуцао је себи у главу на степеништу испред Савезне скупштине. Од посљедица саморањавања преминуо је два дана касније. Испред хотела Југославијна на Новом Београду у првим сатима јуна смртно је рањен помоћник начелника Ресора јавне безбедности МУП-а Републике Србије генерал-мајор Бошко Буха.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 902.

Политичка нестабилност и утицај претходне власти дошао је до изражаја и у проблему избора новог председника Србије.

„Као и приликом пада режима којем је припадао, и у вријеме сукоба унутар нове власти, по страни се држао предсједник Републике Србије Милан Милутиновић. Иако је било притисака да поднесе оставку и омогући одржавање ванредних предсједничких избора, он је био упоран у намјери да издржи пун мандат. У првом реду, остајање на предсједничкој функцији спасавало га је од изручења Хашком трибуналу, који га је сумњичио за ратне злочине на КиМ. Међутим, када се приближио крај његовог мандата, 29. септембра 2002. године одржани су редовни избори за предсједника Републике Србије. Гласало је 3.637.062 грађана (55,5%), а бирало се између 11 кандидата. Највише гласова је добио кандидат Демократске странке Србије и актуелни предсједник СРЈ Војислав Коштуница – 1.123.420 (30,9%). Мирољуб Лабус, кандидат Групе грађана Најбоље за Србију Мирољуб Лабус, добио је 995.200 гласова (27,4%), а Војислав Шешељ, кандидат Српске радикалне странке, 845.308 гласова (23,2%). Значајнији број гласова добили су: Вук Драшковић, кандидат Српског покрета обнове, 159.959 (4,4%), Борислав Пелевић, кандидат Странке српског јединства, 139.047 (3,8%); и Велимир Бата Живојиновић, кандидат Социјалистичке партије Србије, 119.052 (3,3%). Пошто ниједан кандидат није добио натполовичну већину, два кандидата са највише гласова ушла су у други круг избора за предсједника Републике Србије, који је одржан 13. октобра 2002. године. Гласала су 2.979.254 грађанина (45,5%), a знатно више гласова добио је Војислав Коштуница 1.991.947 (66,9%), док су за Мирољуба Лабуса гласала 921.094 грађанина (30,9%). Међутим, пошто је на гласачка мјеста изашло мање од 50% грађана са правом гласа, убједљива побједа Војислава Коштунице била је „пирова“, а Србија није добила новог предсједника. Главни разлог за пад излазности у другом кругу био је став Демократске странке, која је представљала стожер републичке власти. Наиме, у страху од побједе политичког опонента Војислава Коштунице, а процјењујући да његов противкандидат Мирољуб Лабус нема шансу да побиједи, одлучила је да не подржи никога, због чега највећи дио њеног бирачког тијела није гласao. […]

Поновљени избори за предсједника Републике Србије одржани су 8. децембра 2002. године, а пријављена су само три кандидата. Гласало је 2.947.748 грађана (45,2%), a убједљиво највише гласова поново је добио актуелни предсједник СРЈ Војислав Коштуница, кандидат Демократске странке Србије, 1.699.098 (57,7%). За Војислава Шешеља, кандидата Српске радикалне странке, гласало је 1.063.296 грађана (36,1%), а за Борислава Пелевића, кандидата Странке српског јединства, 103.926 (3,5%). Међутим, пошто је на биралишта изашло мање од 50% грађана са правом гласа, и ти избори су били неуспјешни, па Србија ни из другог пута није добила новог предсједника.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 902-904.

У јануару 2003. године вођа највећег криминалног клана у земљи је тужио суду недељник Време због довођења „у везу са организованим криминалом“. Пресуду није дочекао, јер је два месеца касније убијен приликом хапшења због убиства председника владе 12. марта 2003. године. Убиству премијера је 20-ак дана раније претходио покушај атентата или упозорење председнику владе Зорану Ђинђићу на ауто-путу Београд – Загреб, код Београдске арене, која се тада још називала хала Лимес, који је у јавности тумачен и као саобраћајни инцидент, а члан криминалне групе која је касније убила премијера је након привођења пуштен после три дана, уз образложење да је трговачки путник који трпи штету за посао док је у притвору.

Ђинђић је последњих месеци почео отворено да негодује због односа Запада према Србији, због Косова и Метохије, планирајући да Србија касније затражи поделу Косова као решење.

Председник владе Републике Србије Зоран Ђинђић убијен је у дворишту Владе.

„Док је излазио из службеног аутомобила испред улаза у зграду Владе Републике Србије у Немањиној у лици у Београду у 12.40 на њега је испаљено више хитаца. Премијер Ђинђић је погођен тако да није било могућности да преживи, па је убрзо издахнуо у Ургентном центру. Атентатор је био помоћник команданта јединице за специјалне операције РДБ-а МУП-а [Ресора државне безбедности Министарства унутрашњих послова] Републике Србије Звездан Јовановић, а пуцао је из оближње зграде Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата. Убиство премијера довело је до завођења ванредног стања на територији Републике Србије и спровођења опсежне полицијске акције Сабља, која је имала за циљ лоцирање и хапшење свих лица умјешаних у атентат, као и разбијање криминалних организација. У сложеним приликама морала је да буде образована и нова Влада Републике Србије, па је 18. марта кабинет саставио доскорашњи савезни министар за унутрашње послове Зоран Живковић. Ванредно стање је потрајало до 22. априла, а за то вријеме ухапшено је 11.665 лица.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 906-907.

Зоран Ђинђић је био контраверзна личност, оспораван за живота и слављен после, у неким случајевима и од истих људи. Припадају му велике историјске заслуге за то што је био један од двојице који су највише допринели историјској промени власти, јединој у другој половини 20. века у Србији. Специфичан је његов доприност атмосфери у Србији, са оптимизмом који није у тој мери красио ниједног председника Владе од обнове вишестраначја у Србији, ни пре ни после њега.

„Нема сумње да је био личност посебног кова и великих могућности и да је био неприкосновени вођа. Стога Ђинђићу припадају све заслуге за прве, увек најтеже кораке, али и одговорност за сва посртања. […]

Ђинђић је био премијер у најтеже време, али и време највећег ентузијазма грађана, препуних разумевања за све потешкоће и пропусте, и спремних да поднесу и отрпе свашта. То је такође било и време праве еуфорије Европе, и због тога што се решила ратног жаришта у својим недрима, али и огромне жеље да се искупи код грађана Србије, према којима су, упркос свим оправдањима, учињене велике неправде, од изолације и економских санкција, до бомбардовања. Американци су то мање показивали, да то случајно неко не схвати као њихову слабост, али и код њих је постојала наглашена наклоност и жеља да помогну и мимо уобичајене процедуре.

Дакле, услови су били изузетно тешки, али истовремено општа клима, и у земљи и према њој, изузетно повољна.“

Миодраг Миле Исаков, Парадос, Нови Сад 2005, 156-157.

Упркос општем утиску, услед разочарења након превеликих очекивања, прва Влада Србије након комуниста и њихових наследника јесте урадила значајне ствари на стабилизацији земље. Суочавала се не само са политичким потресима, него и са озбиљнијим претњама заосталим од претходне власти.

„Недуго послије завршетка НАТО агресије и успоставе међународне управе на КиМ, избили су сукоби на југу Србије. Сукоби су захватили дијелове Јабланичког и Пчињског округа, тј. подручја општина Медвеђа, Бујановац и Прешево, у којима је албанско ста новништво живјело у значајном проценту. Могућност за побуну албанског становништва у том дијелу Србије отворила се послије повлачења војске и полиције са КиМ и дијела границе према Албанији и Македонији. Захваљујући томе, на југ Србије је стигао велики број бивших бораца ОВК, а унијета је и значајна количина наоружања и муниције. У периоду од 21. јуна 1999. до 20. новембра 2000. године на подручју Прешева, Бујановца и Медвеђе забиљежено је 296 терористичких напада, у којима је убијено 11 лица, од чега пет полицајаца и шест цивила, а рањено је 38 лица, од чега 33 полицајца, три цивила и два припадника мисије УН. Највише напада је било на подручју Бујановца 246, а затим Медвеђе – 44 и Прешева шест.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 895.

Побуну албанских терориста на југу централне Србије војска и полиција су успешно окончале до краја маја 2001. године.

Ђинђићев наследник на месту председника Владе, Зоран Живковић, изгубио је парламентарну већину већ након неколико месеци (чим је прошло ванредно стање након атентата). Томе је у парламенту претходила „афера Бодрум“, када се гласало посланичком картицом посланице (прослављене глумице) која је тада била на летовању у турском граду по којем је афера названа.

Пре парламентарних одржани су председнички избори.

„Трећи покушај да Република Србија добије трећег предсједника био је 16. новембра 2003. године. Међутим, тешко уздрмана убиством премијера, Србија се суочавала и са озбиљним неслагањима у обезглављеној владајућој коалицији и без предсједника републике, будући да у два покушаја није могла да га изабере. Због тога су на бојкот предсједничких избора отворено позвале: Демократска странка [грешка, треба Демократска странка Србије, чији је кандидат добијао највише гласова на претходним неуспешним изборима, у оба наврата], Г17 плус, Српски покрет обнове и Социјалистичка партија Србије. У изборну трку ушло је шест кандидата, а на гласање је изашло 2.524.522 грађана (38,8%), што је представљало најмању укупну излазност на изборима у Србији од повратка вишестраначја. Највише гласова је добио Томислав Николић, кандидат Српске радикалне странке, 1.166.896 (46,2%), затим Драгољуб Мићуновић, кандидат Демократске опозиције Србије, 893.906 (35,4%), па Велимир Илић, кандидат Политичке организације за демократске промене Нова Србија, 229.229 (9,1%). Услов за успјешност предсједничких избора био је да само у првом кругу изађе 50% од укупног броја уписаних бирача, али пошто се то није догодило, избори су били пропали, па Србија ни из трећег покушаја није добила новог предсједника. Због тога је вршилац дужности предсједника наставила да буде Наташа Мићић, предсједница Народне скупштине Републике Србије.

Политичка криза у Србији довела је и до ванредних парламентарних избора, који су одржани 28. децембра 2003. године. На изборе је изашао 3.825.471 бирач (58,8%), а највише гласова је добила листа Српска радикална странка др Војислав Шешељ 1.056.256 (27,6%), па су јој припала 82 мандата. Листа Демократска странка Србије Војислав Коштуница добила је 678.031 глас (17,7%), па су јој припала 53 мандата, а Демократска странка – Борис Тадић 481.249 гласова (12,6%) и 37 мандата. Велики број гласова добила је листа Г17 плус – Мирољуб Лабус 438.422 (11,5%), па су јој припала 34 мандата, док су по 22 мандата добиле листе Српски покрет обнове Нова Србија Вук Драшковић Велимир Илић са 293.082 гласа (7,7%) и Социјалистичка партија Србије Слободан Милошевић са 291.341 гласом (7,6%). У складу са изборним резултатима, нови скупштински сазив је конституисан 27. јануара 2004. године, а 4. фебруара је за предсједника изабран кандидат ДСС-а Драган Маршићанин, који се раније већ налазио на тој функцији. […]

Иако је добила највише гласова и освојила велики број мандата, СРС је имала слаб коалициони капацитет, па није успјела да осигура већину и формира владу. Послије тешких преговора, образована је мањинска влада, коју су сачињавали ДСС, Г17 плус и коалиција СПО-а и Нове Србије, а подршку влади дао је СПС. Нову Владу Републике Србије 3. марта 2004. године саставио је посљедњи предсједник СРЈ Војислав Коштуница. Међутим, радило се о прилично „лабавој“ коалицији, у којој су разлике између појединаца и група који су сачињавали или подржавали владу, биле више него уочљиве. Уз то, влада Војислава Коштунице суочавала се са озбиљним проблемима, као што су: наставак сарадње са Хашким трибуналом, преговори са Европском унијом, проблеми у односима са Црном Гором и нефункционалност државне заједнице, а уз све то радила је на припреми новог устава. Влада Војислава Коштунице залагала се за очување заједничке државе са Црном Гором, па је пружала снажну подршку политичким партијама и групама у Црној Гори које су се бориле за то. […]

Под новом републичком влашћу извршене су измјене Закона о избору председника републике, којима је назначено да су избори успјешни без обзира на то да ли је, било у првом или у другом кругу, досегнута излазност изнад 50%. Тек након тога, 13. јуна 2004. године одржан је четврти покушај да се изабере насљедник Милана Милутиновића. На гласање је изашло 3.119.789 грађана (47,8%), учествовало је 15 кандидата, а највише гласова је добио Томислав Николић, кандидат Српске радикалне странке, 954.339 (30,6%). Кандидат Демократске странке Борис Тадић добио је 853.584 гласа (27,4%), а кандидат групе грађана Богољуб Карић 568.691 глас (18,2%). Заједнички кандидат Демократске странке Србије, Политичке странке 17 плус, Српског покрета обнове и Нове Србије Драган Маршићанин добио је 414.971 глас (13,3%), а Ивица Дачић, кандидат Социјалистичке партије Србије, 125.952 (4%). Пошто ниједан кандидат није добио натполовичну већину, два кандидата са највише гласова ушла су у други круг. Гласање у другом кругу одржано је 27. јуна, а гласала су 3.159.194 грађанина (48,4%). Борис Тадић је добио 1.681.528 гласова (53,2%), а Томислав Николић 1.434.068 гласова (45,4%). Захваљујући промјени изборног закона, Србија је, послије скоро двије године покушавања, добила новог предсједника.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 907-909.

На парламентарним изборима 28. децембра 2003. године највише мандата освојила је једна од странака бившег режима – Српска радикална странка (СРС), али је остала изван власти, а уз њу од парламентарних само у претходној влади најутицајнија Демократска странка (ДС). У владу није ушла ни СПС, али јој је дала подршку, за шта је награђена другим функцијама. Прве три године у овом веку биле су једини период када је СПС била у опозицији. Занимљиво је да су у другом кругу председничких избора, одржаних само три месеца након састављања владе, учествовала два опозициона кандидата, иако је и власт имала свог кандидата у првом кругу.

„Најважније контроверзе на изборима 2003. тицале су се екстрадиције оптужених грађана Србије Међународном кривичном суду за бившу Југославију, смера и темпа приватизације, будућности СЦГ [заједничке државе са Црном Гором] и статуса покрајине Војводине у Србији.“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 80.

Третман изборних учесника на јавном сервису (раније државној телевизији) РТС био је за Србију неуобичајно уравнотежен.

„Последњег месеца кампање, РТС вести су говориле о активностима ДС у 21 одсто случајева, СРС у 18 одсто, ДСС и СПО по 16 одсто, СПС у девет и Г17 плус у осам одсто (ОЕБС/ОДИХР, 2007). Тон извештавања о изборним учесницима био је претежно позитиван (72 одсто) или неутралан (17 одсто).“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 371.

„Новине у медијском третману избора стабилизовале су се 2003. године. Иако одржани у турбулентним условима – несагласност око изручења Милошевића Хашком суду, подела на ДС „реформисте“ и ДСС „легалисте“, убиство премијера Зорана Ђинђића, распад коалиције ДОС – главни медији определили су се за балансирано и коректно праћење сукоба између две главне странке нове власти. Иако су неки наглашавали националне приоритете које истиче ДСС, а други економске и прагматичне на којима је инсистирао ДС, није било јасне идентификације са једним или са другим политичким интересом. Овим је омогућено да се политичко диференцирање између странака владајуће коалиције обавља без пропагандне ТВ интервенције у политичку комуникацију, а већина медија прихватила је нове стандарде „неутралног“ извештавања. Једини резервоар старог модела комуницирања били су таблоиди. Таблоидни напади на премијера Зорана Ђинђића постали су модел нове разорно дискредитујуће кампање коју воде снаге старог режима, користећи околности слободе изражавања, а не више власт која инструментализује медије за обрачуне са противницима користећи јавне ресурсе. Први пут у домаћој политичкој и медијској историји тиражни медији нападали су истакнутог државног функционера указујући на могућност да се у условима медијског плурализма инструментализација медија и њихова употреба ради промоције политичких циљева може обављати и од стране политичких или пословних елита које нису директно везане за власт.“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 370.

У каснијим предизборним кампањама медији су све више препуштали медијски простор комерцијалном (плаћеном) програму.

„Уместо форме политичког дијалога између изборних учесника, изборне хронике су постале партијско такмичење у обећањима која су медији пасивно преносили. Изостала су медијски иницирана указивања на њихову остварљивост, могуће последице, судбину претходних обећања, учинке обављања власти. Медији су се лишили важне улоге да помогну бирачима да стекну релевантна политичка знања, да уоче разлике у политичким понудама и способности учесника да их остваре.

Неограничено каналисање новца у изборни маркетинг увело је нову врсту неједнакости која обезбеђује предност изборним учесницима са већим финансијским ресурсима. Оно је обезбедило и јак страначки утицај на презентацију избора на телевизијама. Кампања је тривијализована будући да политичко рекламирање усмерава пажњу бирача на споредне ствари и импресије, а наклоност придобија пристрасном пропагандом са јаким емотивним набојем. Она је и додатно персонализована, јер политичко рекламирање у први план истиче личност лидера науштрб страначког изборног програма. Неуспешна транзиција допринела је тако новој врсти медијске зависности због које је потиснута улога медија као чувара демократије. Медији су упућени на новац који у изборним периодима актери углавном усмеравају у оглашавање, па је за медије кампања постала извор зараде, а не повод за едукацију бирача.“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 373, 375.

За председника владе 3. марта 2004. године изабран је Војислав Коштуница.

„У свом експозеу, мандатар Коштуница је проблем Косова и Метохије одредио као један од приоритета, наглашавајући да Србија мора да реши свој државни статус, који је доведен у питање тиме што на делу њене територије, на Косову и Метохији, не постоји наша власт, већ власт међународне заједнице, као и да мора да ради на ојачавању државне заједнице са Црном Гором коју треба учинити функционалном. Коштуница је најавио: „Ова Влада ће учинити све што је у области њених надлежности да се практично осмисли и функционално ојача Државна заједница Србија и Црна Гора“. Питања наставка међународних интеграција, приватизације, економских и институционалних реформи, такође су била део планова нове Владе, а за израду новог Устава Републике Србије, Влада је одредила рок од три месеца.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 171.

Само неколико дана касније на Косову и Метохији се десило највеће страдање Срба од завршетка НАТО интервенције, запамћено као Мартовски погром 2004. године.

„Када су се у поподневним сатима 16. марта 2004. године у ријеци Ибар у атару села Чабра (код Зубиног Потока) удавила тројица албанских дјечака, сервирана је вијест да су за то одговорни српски младићи, који су их претходно напали и отјерали према хладној ријеци. Та информација је изазвала несагледиви револт Албанаца, па је сутрадан, 17. марта покренут масовни погром малобројног преосталог српског живља на КиМ. Више хиљада Албанаца прешло је преко моста на Ибру из јужног у сјеверни дио Косовске Митровице. Демолирали су више аутомобила и објеката, прије него што су их припадници УНМИК полиције, а уз помоћ локалних Срба, потиснули натраг преко моста. У сукобима на улицама Косовске Митровице погинуло је троје Срба и четворо Албанаца, док су повријеђена 22 Србина и 84 Албанца. Отприлике у исто вријеме, неколико хиљада Албанаца из Приштине упутило се према оближњој Чаглавици, гдје је и даље живио значајан број Срба, а снајперским хицима са оближњег узвишења, рањено је десет Срба.

[…]

Немири су завршени сутрадан 19. марта, а према подацима УНМИК полиције, у етнички мотивисаном насиљу на Ким у 33 појединачна инцидента или сукоба учествовало је око 51.000 људи. Погинуло је 19 лица [8 Срба], док је 851 особа повријеђена. Ухапшено је 196 лица, која су осумњичена за убиства, пљачку, подметање пожара и остала кривична дјела. […] Спаљено је десетак села са српском већином, неколико десетина Срба је претучено и малтретирано, а више од 4000 протјерано са својих огњишта. Запаљено је, опљачкано или тешко уништено више од 600 кућа, станова и других објеката, као и око 30 цркава и манастира.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 910-911.

Током Коштуничине владе реформе су успорене, а проблеми су више одлагани него решавани. У влади је ДСС имала 10 места, колико и коалициони партнери (Г17+ и СПО-НС), па нити је ДСС могла самостално да одлучује, нити су коалициони партнери могли да је прегласају. Услед танке парламентарне већине и ова влада је имала проблем са тиме ко располаже мандатима.

„Коштуничина влада је преживела бројне афере и потресе. Почетком 2005. године, након прегласавања председника странке од стране посланичког крила СПО-а, издвојила се нова партија СДПО (Српски демократски покрет обнове, који су чинили Војислав Михајловић, Верољуб Стевановић и други). Издвојено крило наставља да подржава Коштуничину владу. Из СПС-а се издвојило 5 посланика, који су одлучили да делују независно. Крајем августа 2005. владајућа коалиција одузела је мандате СДП-у јер његови чланови нису хтели да подрже Владин предлог Закона о Нафтној индустрији Србије. Уместо њих, владајућој коалицији су се придружила два посланика Листе за Санџак, који су у Парламент ушли на листи ДС-а, и 22. септембра су постављени за заменике министара, чиме је престао њихов мандат. Када је ДС покушала да одреди нове посланике који би попунили места у Парламенту, чланови Листе за Санџак подносе оставке на место заменика министара. Административни одбор (на чијем челу је био Томислав Николић [из опозиционе Српске радикалне странке]) им, незаконито, враћа мандате. Овакво јасно кршење закона, као ни бројне афере и проблеми који су уследили, нису уздрмали рад Владе. Ова влада је добила Студију изводљивости о придруживања Европској унији, али је услед одсуства сарадње са Хашким трибуналом дошло до прекида преговора о придруживању Европској унији (3. маја 2006), као и значајног редуковања економске помоћи и страних инвестиција.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 172.

Највећи неуспех Владе Војислава Коштунице био је распад заједничке државе са Црном Гором, којем се противила ДСС, али не и све друге странке у влади (Г17+ и СПО).

Процес раздруживања од Србије у Црној Гори покренут је још после избора 1997. године. Најпре је у Демократској партији, наследници Комунистичке партије Црне Горе, преовладала струја Мила Ђукановића, а затим је та странка на изборима победила из ње одвојену Социјалистичку народну партију, која је остала блиска власти у Србији, коју је, као и у Црној Гори, чинила наследница Комунистичке партије Србије – Социјалистичка партија Србије, предвођена Слободаном Милошевићем. Преговори о преуређењу Савезне Републике Југославије започети су са променом власти у Србији, 2001. године, уз укључивање Европске уније. Од фебруара 2003. године СР југославију заменила је Државна заједница Србија и Црна Гора.

„Државна заједница је, фактички, представљала унију, ті, лабави савез двије државе, а свакој од република је омогућено да, након три године организује референдум о независности. Државна заједница и њене институције имале су врло мало надлежности, пошто је готово све пренијето на републике.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 905.

Колико је нова државна заједница била нефункционална и само етапа ка коначном разлазу сведочи и питање државних симбола, који треба да представљају државно јединство.

„С обзиром на то да републике нису успјеле да се договоре, СЦГ је задржала заставу из времена СРЈ, као и химну претходне двије Југославије Хеј, Словени.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 906.

Да прича буде још чуднија – заставе Србије и Црне Горе, после распада СФР Југославије разликовала су се само у нијанси плаве боје, која је на застави Црне Горе била светлија (а на застави Србије тамнија него данас).

Референдум о независности у Црној Гори одржан је 21. маја 2006. године, уз рекордну излазност бирача од 86,5%, од којих се 55,49% (услов је био 55%) определило за независност Црне Горе, која је затим званично проглашена 13. јула 2006. године, чиме је обновљена независност Србије после 88 година постојања југословенске државе и њених крњих наследница.

Највећи успех Коштуничине владе било је доношење новог устава, уз сагласност свих парламентарних странака око његовог садржаја. Заменио је давно превазиђени устав који је СПС донео 1990. године, пре првих вишестраначких избора. Нови, још увек важећи, устав из 2006. године је укинуо друштвену својину и смањио овлашћења председника државе.

Влада је функционисала по „феудалном принципу“, јер су по министарствима кадрове постављале странке чији је министар, те није било међусобне контроле. Томе је додатно допринело настојање Г17+ да управља свим ресорима и институцијама које контролишу финансије. Иако је мање странака чинило владу, у односу на претходну, одустало се од постављања стручњака и прешло на постављање искључиво страначких кадрова. Коштуничину владу, баш као и претходну Зорана Живковића, оборила је странка Г17+, ускративши јој подршку.

Први пут након усвајања новог устава избори су одржани 21. јануара 2007. године. Опет је највећи број мандата освојила СРС, али је сада ДС претекао ДСС, иако се у међувремену од ДС одвојила Либерално-демократска партија (ЛДП), предвођена бившим потпредседником владе Зорана Живковића – Чедомиром Јовановићем (некадашњим вођом студентских протеста 1996/97. године), која је такође постала парламентарна странка на овим изборима. ДС је у међувремену добила новог председника, јер је на изборној скупштини у фебруару 2004. године Зорана Живковића победио Борис Тадић, који је у јуну те године изабран и за председника Србије, првог који није био из СПС-а. Претходно су председнички избори одржавани неуспешно септембра и децембра 2002. године и новембра 2003. године, јер већина бирача на њима није учествовала. Након тога је укинута законска обавеза о изласку више од половине бирача да би њихови резултати били важећи. На председничким изборима 2004. године кандидат владајуће коалиције био је тек трећи, са чак 3,4 пута мање гласова него што су странке које су га подржале добиле на парламентарним изборима само шест месеци раније. У септембру 2004. године су одржани и локални избори. За градоначелнике два највећа града у Србији на непосредним изборима изабрани су кандидати две различите опозиционе странке (ДС у Београду, а СРС у Новом Саду), које су биле међусобно супротстављене.

Владу формирану марта 2007. године чиниле су исте странке као и претходну, уз улазак ДС у владу. ДС је добио и највише министарских места, више од половине укупног броја. Председник владе остао је Војислав Коштуница. Иако је његова ДСС била тек трећа странка по броју посланика у парламенту, имала је највећи коалициони капацитет, па јој је место председника владе, којег није хтела да се одрекне, остављено да не би у супротном формирала владу са СРС, чиме је претила, претходно подржавши избор Томислава Николића, заменика председника СРС, за председника Народне скупштине, што се десило 7. маја, само 8 дана пре истека законског рока за формирање владе. Томислав Николић је председник Народне скупштине био само недељу дана, пре него што је већина посланика потписала захтев за његову смену.

„Након расправе у којој је ниво дискусија у Скупштини Србије дотакао дно [касније ће бити пробијано], пола сата пре поноћи 15. маја 2007, Србија је добила нову владу. Нови – стари премијер Војислав Коштуница и његов тим положили су заклетву 15 минута пре истека уставног рока за избор владе.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 180.

Главне теме и ове владе биле су придруживање Европској унији, које је зависило од сарадње са Међународним кривичним судом за бившу Југославију (изручења оптужених у Хаг) и очување Косова и Метохије.

„За нешто више од шест месеци трајања свог мандата, Републичка влада образована после избора 2007. остварила је несумњиви успех потписујући са ЕУ (18. септембра 2007) Споразум о визним олакшицама који је омогућио грађанима да слободно путују у већину земаља, чланица ЕУ. Тиме је прекинута стварна изолација грађана Србије која траје од почетка последње деценије прошлог столећа. Иначе, Републичка влада је у свом кратком мандату највише напора уложила у преговоре око статуса покрајине Косово и Метохија која је 1999 – резолуцијом Савета безбедности УН (1244) – дошла под суверенитет УН.„

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 90.

Током мандата друге владе Војислава Коштунице, председника ДСС, за председника Србије је други пут изабран Борис Тадић, председник ДС, 3. фебруара 2008. године, иако није добио подршку коалиционих партнера из ДСС (и њиховог коалиционог партнера Нове Србије, чији је председник био и кандидат у првом кругу председничких избора). Убрзо након тога две најјаче странке у влади су се додатно удаљиле и Коштуница је поднео оставку, одлучивши се за нове изборе.

„На питање зашто је пала Влада, председник републике и премијер дали су два опречна одговора. Коштуница: „Влада Србије више нема јединствену политику по питању Косова и Метохије“. Тадић: „Влада Србије нема јединствен став око европске и економске перспективе Србије и њених грађана“. Да је ДСС уважио вољу бирача исказану на председничким изборима, до пада Владе вероватно не би дошло. Како је то описао новинар Времена Милан Милошевић: „Уговарана сто двадесет дана, владала девет месеци и 25 дана и распала се за 48 секунди, колико је трајала седница Владе у понедељак 10. марта 2008. у подне“, када је Влада Србије предложила председнику Србије да распусти Скупштину и распише ванредне парламентарне изборе за 11. мај. У кратком образложењу наводило се да Влада више нема заједничку политику и да не може да обавља своју основну функцију, а да јединства нема ни унутар посланичких група које су је формирале.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 182.

Још већа драма око формирања власти је уследила након избора одржаних 11. маја 2008. године. За разлику од претходна два пута (2007. и 2003. године) СРС није добила највише гласова, али су јој се повећале шансе за формирање власти, јер се Коштуничина ДСС дефинитивно одлучила да пређе на њену страну и изабере радикале за коалиционе партнере. Међутим, након месец дана из преговора око формирања власти се повукла СПС, која се касније одлучила да власт формира са коалицијом За европску Србију, коју је предводила Демократска странка Бориса Тадића (а уз друге мање партнере чинила је и Г17+), која је и освојила највећи број гласова (38,4%, насупрот 29,5% СРС и 11,6% ДСС). О томе ко ће формирати власт месецима је одлучивала странка која је добила само 7,6% гласова. Странка чији је председник био Слободан Милошевић није изабрала своје бивше коалиционе партнере из СРС (1997-2000) и ДСС (2004-2007), којима су њихови бирачи били склонији. Било је то највеће изненађење на политичкој цени Србије, које је касније представљано као историјско помирење ДС и СПС, односно Србије после и пре промена на прелазу векова.

„Изборни пораз СРС на овим изборима довео је до неочекиваног и брзог расцепа те партије из које је настала Српска напредна странка (СНС). После „изборног шока“ потпредседник СРС Николић и његов заменик Вучић настојали су неуспешно темељито реформисати програмски пројекат СРС и да ту антиевропски и антидемократски оријентисану партију трансфромишу у проевропску и продемократску. Томислав Николић је потребу промене партије образложио на заседању седнице Централне отаџбинске управе [необичан назив за орган који се у другим странкама звао Главни одбор] СРС, 12. септембра 2008. потпуно прозаичним разлозима, не помињући никакве програмско-теоријске аргументе. Николић је, наиме, тврдио да ако СРС не промени свој негативан став о приступању Србије Европској унији, сарадњи са суседним државама и демократизацији земље, она осуђује себе и своје лидере на трајну немоћ и на потпуно маргиналну улогу у политичком животу. Са нескривеним жаљењем Николић је на састанку Отаџбинске управе нагласио да лидери СРС, за разлику од лидера других партија, не могу „после 18 година бављења политиком да обезбеде било коме запослење или одговарајућу лекарску негу“. Негативан став СРС према ЕУ – коју према резултатима емпиријских истраживања подржава већина грађана Србије – онемогућио му је, према сопственој интерпретацији, да победи Тадића на председничким изборима 2008.“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 93.

Неуобичајно за председничке изборе у Србији, 2008. године опозициони кандидат је био присутнији у медијима.

„У вестима о кампањи у оквиру изборне хронике, кандидати су приближно равноправно третирани (око 40 минута сваки), с тим што је подршка Тадићу приказана као шира од само страначки опредељене и обухвата невладине организације, друге политичке партије, интелектуалце, стручњаке. Ипак, Тадић је у целини емисија вести добио много времена као председник у редовним државничким активностима, чак један и по пут дужег трајања него као кандидат који се бори за нови мандат. Пасивно прихватање функционерске кампање омогућило је телевизијама да очувају утисак неутралности, а да Тадић у редовним информативним емисијама буде два и по пута заступљенији (3.35 сати) од Николића (1.21 сати). […]
Подједнако велика неједнакост исказана је у комерцијалним програмима, којима је Николић надокнађивао своје одсуство у информативним програмима. Николић је изнајмио 25 сати за рекламне спотове и друге промотивне програме, шест сати више него Тадић (19 сати). У целини изборних програма свих телевизија, Томислав Николић је био заступљен у 52 одсто времена (28,5 сати), а Борис Тадић у 48 одсто (око 26 сати).“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 373, 380.

Још један изборни пораз је навео Томислава Николића да промени политику према Европској унији, због чега је искључен из Српске радикалне странке, у којој је био заменик председника Војислава Шешеља, који се 2003. године добровољно предао Међународном суду за бившу Југославију и отишао у Хаг. Новонасталој Српској напредној странци придружило се мало више од четвртине посланика СРС, али и већина чланства. После дужег премишљања за то се одлучио и генерални секретар странке Александар Вучић.

За председника владе је јула 2008. године изабран Мирко Цветковић, на предлог ДС, чији члан није био, који је у претходној влади био министар финансија. Та влада се суочила са проглашењем независности Косова (октобра 2008. године) и светском економском кризом 2009. године, највећом још од оне из 1929. године. Опстала је пун мандат, што је од обнове вишестраначја (1990) до данас успела само прва влада Мирка Марјановића (1994-1998), али је на следећим изборима промењена власт.

„У мају 2012. године одржани су у Србији, први пут после 1990, општи избори на свим нивоима политичког система: на државном (парламентарни и председнички), покрајинском, градском и општинском нивоу.“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 95.

На председничким изборима се по трећи пут за редом главна борба водила између Бориса Тадића (ДС) и Томислава Николића, који је сада први пут био представник Српске напредне странке, настале одвајањем од Српске радикалне странке октобра 2008. године. За разлику од претходна два пута, први пут је у првом кругу више гласова добио Борис Тадић, али је први пут у другом кругу више гласова добио Томислав Николић, који је тако први пут постао председник Србије, на изборима на којима се пети пут кандидовао за функцију председника државе (први пут СР Југославије 2000. године).

„На овим изборима Николић је заступао дијаметрално супротну оријентацију у односу на ону на председничким изборима 2004. и 2008, што је резултат (како смо претходно показали) расцепа СРС из које се 2008. издвојило реформско крило и образовало СНС, за чијег председника је изабран управо Томислав Николић. Као лидер СНС, Николић се одлучно залагао за циљеве и вредности којима се претходно енергично супротстављао; улазак Србије у ЕУ, демократизацију друштва и компромисно решење косметског питања (уместо инсистирања на суверенитету Србије над Косметом).“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 112.

На парламентарним изборима разлика између водеће две коалиције – Покренимо Србију (СНС и партнери) и Избор за бољи живот (ДС и партнери) је била само 2% (24 наспрам 22), што је мање од броја неважећих листића (4,3%), којих је било дупло више него на претходним изборима. На то ко ће формирати владу пресудно је утицао исход другог круга председничких избора. Српска напредна странка је формирала владу иако су странке из претходне владе задржале већину посланика, али су неке од њих прешле на страну СНС (СПС и Г17+), којој је за формирање владе била неопходна и подршка странке која је у скупштину ушла преко изборне листе ДС (Социјалдемократска партија Расима Љајића, регионална странка из Санџака). Први пут у овом веку у влади није било ни ДС ни ДСС, а СРС није прешла изборни цензус (5%), чиме је први пут од оснивања и избора 1992. године изгубила парламентарни статус. Председник владе је јула 2012. године постао Ивица Дачић, председник СПС-а, а први потпредседник владе Александар Вучић, који је на тим изборима као кандидат за градоначелника Београда изгубио од Драгана Ђиласа, кандидата ДС-а. СНС и СПС су опстали на власти до данас. Те 2012. године је последњи пут промењена власт у Србији.

---