„У земљи протераној из Источног блока, али и даље оданој комунизму, југословенске вође су се суочавале са лошом коби настојећи да демократизују свој политички и економски систем у оквирима једнопартијске владавине.“

Richard Mils, Nogomet i politika u Jugoslaviji, Zagreb 2018, 2. (цитат је прилагођен српском језику)

Први избори у Југославији после Другог светског рата одржани су за Уставотворну скупштину Федеративне Народне Републике Југославије 11. новембра 1945. године.

„Опозицији је на тим изборима било онемогућено да изађе са својом изборном листом, а бирачима је била понуђена само једна, „Савезна кандидатска листа Народног фронта Југославије“. Бирачи су, додуше, могли да гласају за кутију без листе („ћорава кутија“), али то је било ризично, јер је техника гласања (гласало се гуменим куглицама) учинила изборе јавним. Бирач је према члану 55. Закона о избору народних посланика за уставотворну скупштину (Савезну скупштину и Скупштину народа) усвојеном 1945. био дужан да затворену руку завуче у обе кутије и да „куглицу спусти у ону која припада кандидатској листи, односно кандидату коме хоће да дâ свој глас“. С обзиром на то да у већини случајева дно кутије није било обложено да амортизује звук куглице, чланови Бирачког одбора лако су могли да идентификују изборно опредељење гласача. Осим тога, један део грађана Југославије (194.153 или 2,3 одсто пунолетне популације) био је 1945. брисан из бирачких спискова због „сарадње са окупатором“.“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 23.

Избори 1945: Дан када је Југославија заувек одбацила круну

Жене су добиле право гласа, али је оно обесмишљено јер је владајућа Комунистичка партија Југославије, забранила политичко деловање свих других странака и тако је уведен једнопартијски систем. Почетком последње деценије постојања Југославије сваки десети становник био је члан партије.

„У посљератној југословенској држави партијска и државна власт биле су, најприје, тијесно повезане, да би се, затим, претвориле у једно. У партијском врху контролисани су државни послови, а њен апарат је представљао копију државног. Кроз ново законодавство, а преко државног апарата препуног партијских кадрова, КПЈ је на свим пољима руководила државном политиком. Закључци руководећих партијских органа обавезивали су државне власти и јавну управу, а партија је своју позицију апсолутне моћи заснивала на схватању да је она авангарда радничке класе, која представља владајући слој посљерат ног југословенског друштва. На врху пирамиде партијске и државне власти стајао је Политбиро ЦК КПЈ, чија моћ није имала никакво ограничење. Главну улогу унутар Политбироа имао је Јосип Броз Тито, без кога није било могуће донијети ниједну значајнију одлуку из домена спољне или унутрашње политике, командовања војском или вођења кадровске политике. Политбиро ЦК КПЈ је, према томе, дјеловао без икакве контроле уставне или институционалне. Зато су државне установе биле само извршиоци његових одлука, а масовне организације њихови преносиоци.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 538-539.

На челу партије и државе налазио се неприкосновени вођа Јосип Броз, познатији као Тито. Од доношења новог устав 1953. године, па све до промене устава 1963. године био истовремено и председник државе и председник Владе, која се од те 1953. године звала Савезно извршно веће (СИВ), обједињавајући тако две најважније државне функције.

„Запад је његову склоност аутократији често оправдавао потребом да се обуздају совјетски притисци и унутрашњи национализми. Кршење људских права било је за Запад другоразредно у односу на стратешки положај Југославије у Хладном рату.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 277.

Стваран је култ личности вође. За Титовог живота по њему су називане не само главне улице, него и градови – у свакој републици по један (као Титоград и Титово Ужице). Титове бисте и слике налазиле су се свуда: на улицама, стадионима, у школама, вртићима, дворанама, сеоским домовима културе. Певање песама  Титу постало је навика на јавним манифестацијама.

„Комунистичко руководство је у целом послератном раздобљу покушавало да претвори подршку грађана у култ личности јер су мислили да ће тако обезбедити политичку стабилност. Седамдесетих су покушаји глорификације Тита доведени до апсурда. Укратко, судбина режима и државе изгледала је нераскидиво повезана са Титовом личношћу.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 65-66.

Званичан датум Титовог рођендана слављен је као Дан младости (преузето од соколског слета у предратној Југославији), када је приређивана приредба на стадиону ЈНА (чак и после смрти, последњи пут 1988. године) и предавана му штафета коју су одабрани преносили кроз целу земљу (последњи пут 1987. године).

„Паралелно са уздизањем Комунистичке партије Југославије, као јединог носиоца политичке воље, грађен је култ личности њеног лидера Јосипа Броза Тита. Један од клључних момената за изградњу култа личности била је прослава његовог рођендана. Иако је рођен 7. маја 1892. године, као рођендан Јосипа Броза прослављао се 25. мај.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 541.

„Титов култ је и нормативно санкционисан. Иако је Устав из 1963. прописао да председника Републике бира Скупштина на сваке четири године, с тим да нико не може бити изабран више од два пута, истовремено је одређено да се та уставна норма не односи на Тита. […]

У том смислу је устав из 1974. отишао корак даље у деификацији, па је одредио да Тито буде доживотни председник Југославије, односно без ограничења трајања мандата. Објашњење је било у његовој „историјској улози“ у извођењу социјалистичке револуције, стварању Југославије, развоју социјалистичког самоуправног друштва, остваривању братства и јединства, утврђивању независности земље и борби за мир у свету.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 391.

Доживотни председник Југославије је умро 1980. године.

„Смрт Јосипа Броза Тита имала је значајан одјек у свјетском јавном мњењу, а вишедневна жалост је проглашена: у Румунији, Бразилу, Алжиру, Египту, Тунису, Танзанији, Анголи, Замбији, Либану, Јордану, Сирији, Кувајту, Ираку, Индији, Непалу, Шри Ланци и Сјеверној Кореји, као и на Куби, Кипру и Сејшелима. Из Бакингемске палате је наређено да се на свим државним установама у Уједињеном Краљевству заставе спусте „на пола копља“, а исти гест су примијениле и Уједињене нације, спустивши заставе испред сворих сједишта у Њујорку и Женеви. Такође, „на пола копља“ су спуштене и заставе 152 земље чланице.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 702.

На централној комеморацији у ЈНА (6. маја 1980. године) министар војни: „Понеко у свету у овом часу се пита: Шта ће бити са Југославијом после Тита? Одговорамо: Биће Тито! Коме то није јасно имаће проблема са Титовом армијом!“

„Међународна популарност режима достигла је врхунац приликом сахране председника Јосипа Броза Тита, 1980. Одали су му пошту представници 122 државе, укључујући импресиван низ светских лидера. Била је то и последња моћна међународна подршка југословенском јединству. Како се смиривао Хладни рат, Југославија је губила на значају.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 256

„Укупно узевши, сахрани је присуствовало 208 делегација из 126 земаља свијета, од чега 121 државна делегација, 68 партијских делегација, четири делегације ослободилачких покрета, девет делегација међународних организација и шест осталих делегација. Међу државницима су била: четири краља, шест принчева, 31 предсједник републике, десет потпредсједника републике, 11 предсједника парламената, 22 премијера, 12 вицепремијера, 47 министара спољних послова и већи број чланова влада. Акредитован је 721 новинар из 58 земаља, а сахрана је директно преношена путем телевизије и радија у 40 земаља свијета.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 703.

Након Титове смрти све његове функције су укинуте, није више било председника државе, ни партије, као ни маршала Југославије (највиши војни чин). Заменило га је колективно председништво и у држави и у партији (Председништво Централног комитета Савеза комуниста Југославије).

Титова владавина била је праћена периодичним чисткама у партији; иако не тако потпуним и бруталним као што су биле Стаљинове. Средином седамдесетих година у југословенским затворима било је око 4000 политичких затвореника. У односу на број становника, њих је било више само у Совјетском савезу и Албанији. Највише је било кажњаваних комуниста оптужених за симпатије према СССР-у и Стаљину након његовог разлаза са Титом (више од 20 хиљада).

„Људи су хапшени, пребијани, избацивани са посла и из станова, приморавани на развод, на промјену мјеста боравка и јавну самокритику. Појединци су муњевито хапшени само зато што су у афирмативном тону поменули било шта што је сматрано руским или совјетским од помена југословенско-совјетског ратног савезништва, па до читања или уздизања литерарних радова. Неријетко су хапшени сасвим невини људи, а на основу лажних оптужби и кривотворених доказа.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 600.

Из Комунистичке партије је због оданости СССР-у искључено око 240 хиљада чланова. Најоданији Стаљину били су у Црној Гори.

„Обрачун са идеолошким неистомишљеницима био је немилосрдан. За ухапшене и осуђене информбировце организовани су, поред постојећих, специјални затвори (логори), на усамљеним и каменитим острвима северног Јадрана – Голи оток и Свети Гргур [само за жене].“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 240.

Голи оток је био ненасељено острво на којем није било скоро ничега сем камена. Налазио се у близини острва Раб, на западу Југославије, далеко од граница са другим комунистичким земљама.

„На Голом отоку је важило правило да се жртва одржава у животу како би се сваког дана све више мучила и како би се преваспитала у политичком смислу кроз патњу.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Књига прва: Ликвидација народних непријатеља 1944-1953, Београд 2015, 515-516.

Међутим, некада би претерали, па кажњеници не би остали у животу.

„Кажњеници су допремани бродом из Ријеке, а вожени су у мрачним и претрпаним потпалубљима, без свијести о томе куда их воде. Ти људи су, неријетко, премлаћивани још на самом броду, а по приспећу, приређиван им је тзв. топли зец, тј. пролазак кроз шпалир, који су чинили други осуђеници, приморани да их ударају „у знак добродошлице“. Током боравка на Голом отоку у Предузећу Мермер кажњеници су приморавани на тежак физички рад и излагани страховитим психичким тортурама, тј. садистичким иживљавањима којима је у њима убијано свако људско достојанство. Физичко и психичко злостављање имало је тако нечовјечну ноту, да већина оних који су га искусили никада није причала о томе. Главни разлог за то је несумњиви страх, али и осјећај стида због нивоа понижености и „обезљуђености“ на који су тортуром спуштени. Од затвореника се тражило да признају „грешку“, одају „сараднике“ и „ревидирају став“. […]

Да у функционисању Голог отока и других логора, као и у цјелокупном односу према осумњиченима за „ибеовску“ дјелатност нешто прилично није у реду, видјело се на Четвртом пленуму КПJ у јуну 1951. године, када је министар унутрашњих послова у Влади ФНРЈ Александар Ранковић критиковао „самовољу органа безбедности“ и незаконита, неоснована и брзоплета хапшења. Том приликом је изнио податак да је 47% свих хапшења било неосновано. Међутим, министар Ранковић је тек 21. августа посјетио Голи оток, послије чега је само за нијансу ублажена суровост логорског режима. Голи оток је све до тог тренутка био изван било какве контроле, па су се тамо дешавале страховите ствари и тешко замислива иживљавања, успијед којих су поједини заточеници губили животе. Умирало се од батина, глади и исцрпљености, убијала је сунчаница, косили срчани удари и тифус. Према различитим процјенама, на Голом отоку је уморено између 343 и 500 људи. Умрли су бацани у море, сахрањивани плитко на самом острву или превожени до гробаља у Ријеци и Загребу. У новембру 1951. године Голи оток је посјетила једна делегација француских социјалиста и новинара, за коју је „изведена читава представа“, у којој су логораши истицали своју „заблуду“ и понављали да је логорски режим још и преблаг, „с обзиром на грех који су починили према Партији“. До стварног ублажавања суровог третмана на Голом отоку дошло је тек 1954. године, када је наређено да се казне ускладе са законом, а дозвољене су и посјете кажњеницима и слање пакета. На Голи оток је од јула 1949, када је почео са радом, до краја 1956. године, када је престао са радом, стигло 16 транспората кажњеника, у којима се, према различитим процјенама, налазило најмање 16.090 људи.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 603.

Тито је умро пред крај девете деценије свог живота. Последњих година није најбоље разумевао политичку ситуацију. Веровао је да је Југославија веома значајна у свету, да су међунационални односи у њој решени на најбољи начин и да је чак најстабилнија држава у Европи. Себе је доживљавао као посредника између две суперсиле – СССР и САД. Маја 1975. године је изјавио да млади одлазе у иностранство јер нису обавештени о успесима социјализма.

„Тито је сопствени нарцизам пренео на грађане, па је цело друштво имало осећај једног ирационалног поноса и представу о ,,посебности“, што је произвело нереалне вредности. У Титовој епохи било је толико претеривања о државним и друштвеним достигнућима, о природним богатствима и посебностима, да су сви становници почели у то да верују. Посебно је Титова спољна политика, нарочито каснија политика несврстаности, створила свест о Југославији као светском фактору, што ће изузетно негативне последице по српски народ имати у епохи распада Југославије.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 387.

Као специфичност југословенског пута у комунизам истицано је радничко самоуправљање. То друштвено уређење је настало почетком педесетих, као одговор на раскид са СССР-ом. Било је потребно створити алтернативу која би радикално одбацила Стаљинов тоталитаризам, а при том не би суштински довела у питање социјалистичку револуцију у Југославији.

„Упутство о оснивању и раду радничких савета државних привредних предузећа донијето је 23. децембра 1949. године. Тада је јасно формулисано чему имају да служе рад нички савјети: „У циљу пуног остварења уставног начела о непосредном учешћу радника у управљању привредом и у вршењу привредне контроле, као и у циљу активног ангажовања радника у борби за извршење планских задатака, у државним привредним предузећима оснивају се раднички савети. Правилном организацијом и радом радничких савета пружа се могућност радницима да добију не само јаснији увид у рад и проблеме предузећа него им се пружа могућност непосредног утицаја како на проблеме производње тако и на проблеме самог управљања предузећем. На тај начин радници ће стицати огромна искуства и пружају им се све могућности да се из редова радника још више и брже развија кадар руководилаца предузећа.“ Раднички савјети су, у неку руку, представљали реализацију концепције Карла Маркса „фабрике радницима“. У почетној фази формирани су само у већим предузећима, али је постојала јасна намјера да временом постану органи самоуправљања у свим радним организацијама.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 617.

Основним законом о управљању државним привредним предузећима уведено је радничко самоуправљање, које је подразумевало да запослени бирају савете, који би требало да одлучују о свим питањима пословања, што је требало да омогући већу самосталност предузећа у односу на државу. На тај начин је требало да се што већи број становника укључи у привредне и друштвене токове, да би систем добио чвршћу основу легитимитета, односно демократизације.

„Децентрализована природа система, као и посредно али често смењивање самоуправљача на веома великом броју изборних положаја у економским, друштвеним и политичким установама и организацијама, отворили су широке могућности за учешће у управљању. Готово један од пет запослених је активно учествовао у процесу самоуправљања. Имајући у виду честу ротацију делегата и забрану узастопних мандата, већина запослених је стекла одређено искуство о функционисању политичког и економског система. Утицај обичних људи на економско и политичко одлучивање био је ограничен, услед потребе за техничким и управљачким знањем и чињенице да без партијских смерница високо децентрализовани систем не би могао да функционише. Ипак, велики број грађана је на овај начин упознао систем и политички процес.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 57-58.

Самоуправљањем се ограђивало од система у СССР-у где је постојала опасност да се држава и партија стопе и одвоје од друштва. Комунисти су своју власт у Југославији називали „самоуправном социјалистичком демократијом“ и вредновали је као „најбољи облик“ демократије у историји.

„Држава је постепено требало да одумре преласком својине из државних у радничке руке (друштвена својина), којом ће управљати непосредни произвођачи, преко радничких савета.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 241.

Владајућа партија је 1952. године променила име у Савез комуниста Југославије (СКЈ).

„Улога партије у самоуправном систему била је у средишту пажње на Шестом конгресу Комунистичке партије Југославије, који је одржан у Загребу од 2. до 7. новембра 1952. године. На конгресу се разговарало о југословенско-совјетском сукобу и мјесту Ју-гославије у међународним односима. Шести конгрес је осудио „блоковску“ подјелу свијета, хладноратовска сукобљавања и колонијализам, а отворено се залагао за мирољу биву коегзистенцију, равноправност у међународним односима, немјешање у унутрашња питања других држава и давање помоћи неразвијеним земљама. У складу са новим друштвеним приликама у земљи, мијењала се и владајућа партија, па је Комунистичка партија Југославије преименована у Савез комуниста Југославије. Наглашено је да партија не може да буде „непосредни оперативни руководилац и наредбодавац“ у привредном или државном и друштвеном животу, већ је њен задатак да „својом политиком и идејном активношћу, у првом реду убеђивањем, делује у свим организаци јама, органима и установама“, како би се усвојила њена „линија и ставови, или ставови појединих његових чланова“. Партија се, у извјесном смислу, дистанцирала од власти дајући себи улогу основне усмјеравајуће идеолошко-политичке снаге у југословенском друштву. Прецизирано је да сваког члана СКЈ треба да красе: свјесност, политичка и друштвена активност, несебичност, пожртвовање, приврженост циљевима, лична мо ралност и скромност. С тим у вези, за ријеч се јавио Љубодраг Ђурић, генерални секре тар Владе ФНРЈ и члан ЦК КП Србије [Централног комитета Комунистичке партије Србије]. Одступајући од основног правца дискусије за коју се јавио, рекао је: „Али не могу да схватим једну ствар, да извесни наши функционери, као на пример што се догодило мени лично, да је рецимо друг Петар Стамболић, који је члан ЦК наше партије, мени преотео жену.“ Ова изјава је изазвала салве добацивања, звиждука и увреда, многи делегати су устали са својих мјеста, а ситуација се смирила тек пошто је говорник изведен из сале и спроведен у затвор.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 619-620.

Променом имена партије није промењен однос према другачијем мишљењу, макар изреченом и у оквиру сосптвених редова.

„Далеко већи сукоб у врху југословенских власти од свих дотадашњих био је везан за бившег министра у Влади ФНРЈ Милована Ђиласа. Главни црногорски и један од најзначајнијих југословенских комуниста имао је једну од најважнијих улога у креирању југословенске политике у вријеме совјетско-југословенског сукобљавања. Због тога је из Москве оптуживан да је националиста, „сумњиви марксиста“, фашиста, агент Запада и сл. Милован Ђилас је у својој брошури под именом Савремене теме из 1950. године нападао бирократију, критиковао стаљинизам и залагао се за повратак изворном лењинизму, чиме је показао да промишља и критикује негативне појаве у југословенском друштву. Текстови у којима је излагао критици југословенско друштво и партију поклопили су се са његовим највећим успоном у државној хијерархији, пошто је 14. јануара 1953. године изабран за потпредсједника СИВ-а, а 22. децембра за предсједника Савезне народне скупштине. На страницама Борбе, службеног гласила СКЈ, у периоду од 11. октобра 1953. до 7. јануара 1954. године писао је о бирократији, демократији, партији и револуцији. Сматрао је да демократија и социјализам могу да иду заједно, али да је бирокра тија опасност по социјализам. Његови отворени ставови привукли су велику пажњу јавности, па је тираж Борбе порастао на 300.000 примјерака, пошто су многи помислили да се, кроз његове написе, износи званичан став партије,

Милован Ђилас је био нарочито оштар у тексту под називом „Анатомија једног морала“, који је објављен у часопису Нова мисао. Писао је да је улога партије у друштву превазиђена, да државно и партијско руководство краси „дегенерисани морал“, а да се у друштву развила читава „бирократска каста„. Сматрао је да партија која се труди да контролише све „од морала до филателије“, „окамењени мозгови“, професионални револуционари и „бирократизовани главари“ представљају препреку за даљи развој југословенског друштва. Серија текстова је нагло прекинута, а „случај Ђилас“ је био повод за сазивање Трећег ванредног пленума ЦК СКЈ, који је одржан 16. и 17. јануара 1954. године. Пленум се претворио у својеврсно суђење, тј. монтирани судски процес стаљинистичког типа, у којем су Милована Ђиласа најжешће критиковали они који су му били најближи или они који су се са њим „без мало слагали“. Врх партије је сурово жигосао Милована Ђиласа и његове текстове. Назван је носиоцем антисоцијалистичких појава, његови ставови су оцијењени као анархистичко-либералистички, а његови текстови проглашени за памфлетистичке. Укупно узевши, сви његови написи су, закључио је партијски врх, указивали на ревизионизам, напуштање научног социјализма и губитак вјере у водећу улогу радничке класе. Штавише, идеје Милована Ђиласа, сматрао је предсједник Тито, воде југословенско друштво путем анархије. Пленум је закључио да је јачање утицаја радничке класе главно оружје против бирократије, а да су иступања Милована Ђиласа у нескладу са одлукама Шестог конгреса КПЈ, да су нанијела озбиљну штету СКЈ, као и интересима земље, и унијела забуну у јавност. Одлука Трећег ванредног пленума је била радикална. Милован Ђилас је искључен из ЦК СКЈ и смијењен са свих дужности у партији и држави, а 19. априла 1954. године иступио је из чланства партије, коју је годинама градио и због које је године провео на робији.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 621.

Име је промењено и држави, усвајањем устава 1963. године.

„Нови устав је довео и до промјене имена југословенске државе, па је Федеративна Народна Република Југославија постала Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), а дотадашње народне републике постале су социјалистичке републике. Радило се о трећем имену социјалистичке Југославије и шестом за југословенску државу уопште.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 623.

Тим уставом уведена је и функција потпредседника СФРЈ, коју је обављао Александар Ранковић. Био је други човек у држави, док није уследио обрачун и са њим 1966. године, када је оптужен за прислушкивање Тита (у његовом кабинету у председничкој резиденцији) и његове супруге Јованке Броз (прислушним уређајима у спаваћој соби) од стране Удбе (Управе државне безбедности), формирање 1946. године реорганизацијом Одељења за заштиту народа (Озне), која је била под Ранковићевом контролом. Иако није пронађен никакав писани траг, нити транскрипт прислушкиваних разговора, Ранковић, који је заузео помирљив и самокритични став, склоњен је са свих политичких функција, али није изведен пред суд, па је остатак живота провео мирно, изван политике. Ухапшени су бројни његови сарадници, али су поступак против њих обустављен, пошто није било доказа да се подигне оптужница.

„Вријеме је показало, као и најновија истраживања, да никаквог прислушкивања није било и да је Александар Ранковић све вријеме био изузетно одан предсједнику Титу. Премда је и тада било јасно да су попитички мотиви главни разлог овог обрачуна, данас то знамо сасвим сигурно. Александар Ранковић је, несумњиво, сматрао да треба очувати централизовану федерацију, због чега се замјерио онима који су жељели већу самосталност југословенских република. Такође, служба под његовом контролом прибјегавала је присмотри крупних политичких фигура, па је руководиоце „држао у шаци“ посједујући повјертљиве информације о њима, које су укључивале и најинтимније детаље. Иако му се често приписле некакво „српство“, које му је углавном „прикачено“ због оваквог политичког краја, Александар Ранковић је био велики присталица југословенске државе и истицао је своје југословенско опредјељење.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 632.

И у каснијим годинама је било смена високо позиционираних кадрова комуниста због критике стања у друштву и предлога потребних промена, иако та критика никада није излазила из зацртаних идеолошких оквира. Због политичке критике се ишло и у затвор, на вишегодишње робије. Опседнутост идеологијом у једнопартијској држави спречило је државу да се извуче из економске кризе у последњој деценији свог постојања.

„Сва су четири југославенска премијера у осамдесетим (Ђурановић 1977-82; Планинц 1982-6; Микулић 1986-8, и Марковић 1988-91) били у тој истој бици, против партијског (идеолошког) монопола. И сво четворо је ту битку изгубило. […] Не само да су идеолошке препреке спречиле радикалне промене, него су се активно супротставиле владама. Ђурановићева је позиција, на пример, већ у јулу 1981. постала тако слаба, да су међународни коментатори писали: „Да је било могуће да чланови оба дома југословенске Савезне скупштине гласају о поверењу, Ђурановић би био потучен до ногу и то одмах“. Његов је мандат завршио у јуну 1982, а он је постао непопуларан и маргинализован. Његови наследници на функцији, међутим, ускоро ће имати све разлоге да му завиде. Милка Планинц била је први премијер који је јавно критикован и фактички суспендована (1985), њен наследник Бранко Микулић 1988. био је присиљен поднети оставку (као први премијер у послератној југословенској историји), а последњи југословенски премијер Анте Марковић био је чак и лошије среће: њега су једноставно игнорисали и укинули, а замало и физички елиминисали 1991.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 233-237. (цитат је прилагођен српском језику)

---