„У земљи протераној из Источног блока, али и даље оданој комунизму, југословенске вође су се суочавале са лошом коби настојећи да демократизују свој политички и економски систем у оквирима једнопартијске владавине.“

Richard Mils, Nogomet i politika u Jugoslaviji, Zagreb 2018, 2. (цитат је прилагођен српском језику)

Први избори у Југославији после Другог светског рата одржани су за Уставотворну скупштину Федеративне Народне Републике Југославије 11. новембра 1945. године.

„Опозицији је на тим изборима било онемогућено да изађе са својом изборном листом, а бирачима је била понуђена само једна, „Савезна кандидатска листа Народног фронта Југославије“. Бирачи су, додуше, могли да гласају за кутију без листе („ћорава кутија“), али то је било ризично, јер је техника гласања (гласало се гуменим куглицама) учинила изборе јавним. Бирач је према члану 55. Закона о избору народних посланика за уставотворну скупштину (Савезну скупштину и Скупштину народа) усвојеном 1945. био дужан да затворену руку завуче у обе кутије и да „куглицу спусти у ону која припада кандидатској листи, односно кандидату коме хоће да дâ свој глас“. С обзиром на то да у већини случајева дно кутије није било обложено да амортизује звук куглице, чланови Бирачког одбора лако су могли да идентификују изборно опредељење гласача. Осим тога, један део грађана Југославије (194.153 или 2,3 одсто пунолетне популације) био је 1945. брисан из бирачких спискова због „сарадње са окупатором“.“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 23.

Избори за Уставотворну скупштину 1945. године, после којих је Југославија постала република

Жене су добиле право гласа, али је оно обесмишљено јер је владајућа Комунистичка партија Југославије, која се од 1952. године звала Савез комуниста Југославије (СКЈ), забранила политичко деловање свих других странака и тако је уведен једнопартијски систем. Почетком последње деценије постојања Југославије сваки десети становник био је члан партије. На челу државе налазио се неприкосновени вођа Тито.

„Запад је његову склоност аутократији често оправдавао потребом да се обуздају совјетски притисци и унутрашњи национализми. Кршење људских права било је за Запад другоразредно у односу на стратешки положај Југославије у Хладном рату.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 277.

Стваран је култ личности вође. За Титовог живота по њему су називане не само главне улице, него и градови – у свакој републици по један (као Титоград и Титово Ужице). Титове бисте и слике налазиле су се свуда: на улицама, стадионима, у школама, вртићима, дворанама, сеоским домовима културе. Певање песама  Титу постало је навика на јавним манифестацијама.

„Комунистичко руководство је у целом послератном раздобљу покушавало да претвори подршку грађана у култ личности јер су мислили да ће тако обезбедити политичку стабилност. Седамдесетих су покушаји глорификације Тита доведени до апсурда. Укратко, судбина режима и државе изгледала је нераскидиво повезана са Титовом личношћу.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 65-66.

Званичан датум Титовог рођендана (вероватно одабран) слављен је као Дан младости (преузето од соколског слета у предратној Југославији), када је приређивана приредба на стадиону ЈНА (чак и после смрти, последњи пут 1988. године) и предавана му штафета коју су одабрани преносили кроз целу земљу (последњи пут 1987. године).

„Титов култ је и нормативно санкционисан. Иако је Устав из 1963. прописао да председника Републике бира Скупштина на сваке четири године, с тим да нико не може бити изабран више од два пута, истовремено је одређено да се та уставна норма не односи на Тита. […]

У том смислу је устав из 1974. отишао корак даље у деификацији, па је одредио да Тито буде доживотни председник Југославије, односно без ограничења трајања мандата. Објашњење је било у његовој „историјској улози“ у извођењу социјалистичке револуције, стварању Југославије, развоју социјалистичког самоуправног друштва, остваривању братства и јединства, утврђивању независности земље и борби за мир у свету.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 391.

Доживотни председник Југославије је умро 1980. године.

На централној комеморацији у ЈНА (6. маја 1980. године) министар војни: „Понеко у свету у овом часу се пита: Шта ће бити са Југославијом после Тита? Одговорамо: Биће Тито! Коме то није јасно имаће проблема са Титовом армијом!“

„Међународна популарност режима достигла је врхунац приликом сахране председника Јосипа Броза Тита, 1980. Одали су му пошту представници 122 државе, укључујући импресиван низ светских лидера. Била је то и последња моћна међународна подршка југословенском јединству. Како се смиривао Хладни рат, Југославија је губила на значају.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 256

Након Титове смрти све његове функције су укинуте, није више било председника државе, ни партије, као ни маршала Југославије (највиши војни чин). Заменило га је колективно председништво и у држави и у партији (Председништво Централног комитета Савеза комуниста Југославије).

Титова владавина била је праћена периодичним чисткама у партији; иако не тако потпуним и бруталним као што су биле Стаљинове. Средином седамдесетих година у југословенским затворима било је око 4000 политичких затвореника. У односу на број становника, њих је било више само у Совјетском савезу и Албанији. Највише је било кажњаваних комуниста оптужених за симпатије према СССР-у и Стаљину након његовог разлаза са Титом (више од 20 хиљада).

„Обрачун са идеолошким неистомишљеницима био је немилосрдан. За ухапшене и осуђене информбировце организовани су, поред постојећих, специјални затвори (логори), на усамљеним и каменитим острвима северног Јадрана – Голи оток и Свети Гргур.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 240.

Први наведени логор је био за мушкарце, други за жене.

„На Голом току је важило правило да се жртва одржава у животу како би се сваког дана све више мучила и како би се преваспитала у политичком смислу кроз патњу.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Књига прва: Ликвидација народних непријатеља 1944-1953, Београд 2015, 515-516.

Тито је умро пред крај девете деценије свог живота. Последњих година није најбоље разумевао политичку ситуацију. Веровао је да је Југославија веома значајна у свету, да су међунационални односи у њој решени на најбољи начин и да је чак најстабилнија држава у Европи. Себе је доживљавао као посредника између две суперсиле – СССР и САД. Маја 1975. године је изјавио да млади одлазе у иностранство јер нису обавештени о успесима социјализма.

„Тито је сопствени нарцизам пренео на грађане, па је цело друштво имало осећај једног ирационалног поноса и представу о ,,посебности“, што је произвело нереалне вредности. У Титовој епохи било је толико претеривања о државним и друштвеним достигнућима, о природним богатствима и посебностима, да су сви становници почели у то да верују. Посебно је Титова спољна политика, нарочито каснија политика несврстаности, створила свест о Југославији као светском фактору, што ће изузетно негативне последице по српски народ имати у епохи распада Југославије.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 387.

Као специфичност југословенског пута у комунизам истицано је радничко самоуправљање. То друштвено уређење је настало почетком педесетих, као одговор на раскид са СССР-ом. Било је потребно створити алтернативу која би радикално одбацила Стаљинов тоталитаризам, а при том не би суштински довела у питање социјалистичку револуцију у Југославији. Основним законом о управљању државним привредним предузећима уведено је радничко самоуправљање, које је подразумевало да запослени бирају савете, који би требало да одлучују о свим питањима пословања, што је требало да омогући већу самосталност предузећа у односу на државу. На тај начин је требало да се што већи број становника укључи у привредне и друштвене токове, да би систем добио чвршћу основу легитимитета, односно демократизације.

„Децентрализована природа система, као и посредно али често смењивање самоуправљача на веома великом броју изборних положаја у економским, друштвеним и политичким установама и организацијама, отворили су широке могућности за учешће у управљању. Готово један од пет запослених је активно учествовао у процесу самоуправљања. Имајући у виду честу ротацију делегата и забрану узастопних мандата, већина запослених је стекла одређено искуство о функционисању политичког и економског система. Утицај обичних људи на економско и политичко одлучивање био је ограничен, услед потребе за техничким и управљачким знањем и чињенице да без партијских смерница високо децентрализовани систем не би могао да функционише. Ипак, велики број грађана је на овај начин упознао систем и политички процес.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 57-58.

Самоуправљањем се ограђивало од система у СССР-у где је постојала опасност да се држава и партија стопе и одвоје од друштва. Комунисти су своју власт у Југославији називали „самоуправном социјалистичком демократијом“ и вредновали је као „најбољи облик“ демократије у историји.

„Држава је постепено требало да одумре преласком својине из државних у радничке руке (друштвена својина), којом ће управљати непосредни произвођачи, преко радничких савета.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 241.

Друштво, економија и култура социјалистичке Југославије

„Сва су четири југославенска премијера у осамдесетим (Ђурановић 1977-82; Планинц 1982-6; Микулић 1986-8, и Марковић 1988-91) били у тој истој бици, против партијског (идеолошког) монопола. И сво четворо је ту битку изгубило. […] Не само да су идеолошке препреке спречиле радикалне промене, него су се активно супротставиле владама. Ђурановићева је позиција, на пример, већ у јулу 1981. постала тако слаба, да су међународни коментатори писали: „Да је било могуће да чланови оба дома југословенске Савезне скупштине гласају о поверењу, Ђурановић би био потучен до ногу и то одмах“. Његов је мандат завршио у јуну 1982, а он је постао непопуларан и маргинализован. Његови наследници на функцији, међутим, ускоро ће имати све разлоге да му завиде. Милка Планинц била је први премијер који је јавно критикован и фактички суспендована (1985), њен наследник Бранко Микулић 1988. био је присиљен поднети оставку (као први премијер у послератној југословенској историји), а последњи југословенски премијер Анте Марковић био је чак и лошије среће: њега су једноставно игнорисали и укинули, а замало и физички елиминисали 1991.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 233-237. (цитат је прилагођен српском језику)