Албанија је независност од Османског царства добила захваљујући Аустроугарској током балканских ратова, како би се Србији, чија је војска изашла на албанску обалу, онемогућио излазак на Јадран. Независност је проглашена 28. новембра 1912. године, а велике силе су је признале 29. јула 1913. године, када су одабрале немачког племића Вилхелма од Вида да јој буде кнез, који ће земљу напустити већ следеће године, убрзо после почетка Првог светског рата.

„Нови албански монарх, немачки принц Вилхелм од Вида, вероватно је био потпуно шокиран стањем у земљи. Поред бескрајне беде, Вилхелм је био суочен са побуном у земљи и инвазијом Грка на југу. Избијање Првог светског рата и захтев Аустроугарске, главног финансијера двора у Тирани, да се укључи у операције без обзира на уговор којим је Албанија требало да буде неутрална, резултирали су Видовим одласком из земље и падом земље у анархију.“

Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 51. (цитат је прилагођен српском језику)

Земља се током Првог светског рата нашла у хаосу, окупирана од седам страних војски (италијанске, аустријске, француске, грчке, српске, црногорске и бугарске).

Југ Албаније (северни Епир) заузела је Грчка, којој су то моћнији савезници допустили као привремено решење, под условом да се сложи са италијанском окупацијом другог дела Албаније, како би Италију привукли на своју страну у Великом рату. Католици на северу били су окренути Аустроугарској, моћнијој конкуренцији заједничким ривалима Србима.

„Срби и Црногорци су окупирали суседну албанску територију у мају и јуну 1915. године без претходног договора са Савезницима. Користећи се пограничним инцидентима као изговором, Црногорци су ушли у Скадар на северу, док су Срби окупирали средњу Албанију, укључујући Елбасан и Тирану. Срби нису своју зону проширили на Драч на обали, задовољивши се стратешком линијом с које су имали контролу над приморским равницама.

У међувремену су и Италијани предузели кораке да заштите интересе у Албанији. Њихов најважнији циљ био је да добију изванредну луку Валоне, која се налази на само шездесет миља од италијанске обале и контролише улаз у Јадран. Тридесетог октобра 1914. они су окупирали острво Сасено на улазу у Валону, а 25. децембра су запосели саму луку. Италијани су учврстили своје упориште у Албанији одредбама тајног Лондонског споразума (26. април 1915), на основу којих су ушли у рат. Тим споразумом Италија је добила „потпун суверенитет над Валоном, острвом Сасено и над територијом која је довољно пространа да би се обезбедила одбрана ових тачака…“ Споразум је предвиђао и да се Италија, ако добије све друге територије одређене за њу у Алпима и на Јадрану, „неће противити да се северни и јужни део Албаније ако то буду желеле Француска, Велика Британија и Русија – поделе између Црне Горе, Србије и Грчке“. Најзад, требало је да централни део Албаније постане „мала неутрализована аутономна држава“ коју ће у спољним односима представљати Италија. Тако су се силе, које су 1912. године јамчиле независност и неутралност Албаније, 1915. сагласиле да се цела земља раскомада.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 678.

Улазак у рат Бугарске и окупација Србије од стране централних сила довела је до њиховог заузимања српских територија у Албанији 1915. године. Следеће 1916. године су Французи са Солунског фронта своје поседе проширили заузевши југоисточни део Албаније, са центром у Корчи (тада други највећи град), одакле су раније те године савезници отерали Грке, јер нису имали поверење у њихов двор. Аустријанци су Албанију напустили након капитулације Бугарске, септембра 1918. године. На крају рата већи део Албаније је био у поседу Италијана, а мањи у поседу Француза и Срба.

Након Првог светског рата, британско-француско-италијански план за поделу Албаније између Грка, Италијана и Срба, који би у северној Албанији добили надокнаду за препуштање Истре и Ријеке Италији, пропао је због противљења председника САД-а. Албанија се те 1920. године још налазила под окупацијом три стране војске. Тирана је изабрана за престоницу Албаније јер ју је положај у залеђу средишњег дела штитио и од италијанске флоте и од суседних балканских држава. Италијанска војска се повукла из Албаније септембра 1920. године под притиском протеста социјалиста и комуниста, који су на врхунцу популарности били одмах након рата. Децембра 1920. године Албанија је примљена у Лигу народа, са 35 гласова „за“ и 7 уздржаних држава чланица.

„Када је на скупштини Лиге народа расправљано питање чланства Албаније, Француска је подржала Грке и Југословене, који су били против, тврдећи да Албанија није јасно дефинисана политичка целина. Али Енглеска је одлучно подржала молбу Албаније и обезбедила њено прихватање.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 681.

Након новог међународног признања остало је нерешено питање граница. Грчка и југословенска војска су се повукле из Албаније до 1922. године, а о границама се са Великом Британијом, Француском и Италијом споразумеле тек лета 1926. године.

Албанској држави је тек предстојала изградња институција, налик балканским државама после турске власти. Албанија је била подељена регионално (између Тоска на југу и Гега на северу) и религиозно (са чак четири главне религије – муслимани сунити, муслимани бекташи [толерантнији], хришћани католици, хришћани православци).

„Албанија је била једина европска држава са муслиманском већином од 67%-70%, док су 20%-21% њених становника били православци и 10%-12% католици (према важећој процени у недостатку поузданих статистика).“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 340.

„Земља још увек није била уједињена – мало њених становника је себе сматрало превасходно Албанцима. Верске и језичке поделе представљале су мање препреке од географских и од заосталости. Албанија је планинама готово одсечена од остатка Балкана. Скоро 80% њене територије налази се на више од 2000 метара над морем, са просечном висином од 708 и највишим врховима високим 2.500 метара. На северу су живела горштачка племена, у јужним и средишњим низијама било је феудалних земљопоседника, док је на ободима, католичком и грцизованим, живело просвећеније и урбаније, али ненаоружано становништво.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 342.

Комуникација је била отежана недостатком путева, а пруге пре Другог светског рата уопште није било. Када је коначно почело грађење путева, захваљујући италијанским кредитима, грађени су према италијанским војним потребама (ка Југославији и Грчкој). Преко 90% становништва се бавило пољопривредом у земљи са само 9% обрадиве површине.

Након завршетка Првог светског рата Албанија је постала краљевина, априла 1919. године, али је краљ Есад-паша Топтани, који је имао подршку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већ следеће године убијен. Захваљујући подршци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1922. године је председник владе Албаније постао двадесетседмогодишњи Ахмед Зогу. Претходно се исте године, као министар унутрашњих послова, суочио са побуном горштака на североистоку, јер није хтео да подржи њихове претензије на Косово, које је припадало Краљевини СХС. Две године касније је морао да побегне у Краљевину СХС. Крајем исте 1924. године се уз помоћ Краљевине СХС (и уз помоћ руске белоармијске трупе и делимично финансирање једне британско-персијске нафтне компаније) вратио на власт и следеће 1925. године постао први председник Албаније, а 1928. године се прогласио краљем. У међувремену је Албанијом пет месеци втп24адао, као председник владе и регент, Фан Ноли, дипломац са Харварда и оснивач Албанске православне цркве у Америци (1908. године са седиштем у Бостону), чији је био и први поглавар. Тада су Албанци први пут добили прилику да се моле у властитој цркви са службом на албанском, а не на грчком језику (на којем се у Албанији школовао Ноли).

Заосталој Албанији је требала финансијска помоћ за развој привреде, који би омогућио опстанак независне државе. Ноли није успео да је добије од Лиге народа. Након тога су он и његови следбеници побегли у иностранство, а Зогу је похапсио или погубио оне који нису, кад је месец дана касније дошао на власт.

„Схватао је [Зогу] да се Албанија, да би економски преживела, мора обратити за помоћ страним силама. Косовско питање одвојило је Албанију од Југославије, која ионако није била довољно снажна. Италија је била једина сила вољна да прошири помоћ уз мале изгледе у истински економски добитак. С Албанијом није имала копнених граница и у прошлости је подржавала њену територијалну целовитост и независност. Све што је албанска, у потпуности застарела, привреда имала од спољне трговине остваривано је с Италијом, која је преузимала 59% њеног извоза (углавном јагњећу и јарећу кожу), чинећи 75% њеног увоза. У Италији је постојала и велика албанска заједница. Окренути се Италији било би мање непопуларно него обратити се Југославији.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 344.

Албанија је имала користи од економских договора са Италијом 1925. године, али је Италија заузврат очекивала политичку корист за себе, односно да успостави контролу земље коју су италијански политичари сматрали битном за безбедност своје нације.

,,Пре истека године, 27. новембра 1926, Зогу је био приморан да потпише Тирански пакт с Италијом. То је био споразум о ,,пријатељству и безбедности“, којим је било предвиђено да потписнице заједнички одржавају ,,политички, правни и територијални status quо у Албанији“ и којим су се обавезале ,,да не закључују с трећим силама никакав политички и војни споразум који би био противан интересима друге стране уговорнице…“. Југославија је жестоко реаговала на тај пакт, сматрајући га крупним кораком ка успостављању италијанског протектората над Албанијом.

Прекинула је односе с Албанијом за месец дана и разменила је огорчене оптужбе с Италијом, упркос пакту о пријатељству, који је с том земљом закључила 1924. године. Основна тешкоћа била је у томе што је Тирански пакт избацио на површину увек присутно супарништво Југославије и Италије на Јадрану. Због тог супарништва, Југославија је на политику према Албанији, коју је Италија сматрала нужном за своју безбедност, гледала као на претњу себи и миру на Балкану.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 689.

Италијански утицај у Албанији је наставио да расте, а и Зогу је решио да повећа свој, прогласивши се краљем на пола свог председничког мандата, 1928. године.

,,Кључна компонента у овом процесу био је утисак континуитета – Зогу је тврдио да он само враћа монархију коју је у петнаестом веку успоставио албански јунак Скендербег. Наглашавао је сличност – обојица су се као младићи издигли из релативне анонимности у Мату [албанском племену] да владају Албанијом. Зогу је чак ишао дотле да преиначи албанску историју и измисли брачну везу између Скендербегове сестре и једног од Зогуових предака. Када је постао краљ, Зогу је успоставио Скендербегов шлем као национални симбол, са придодатим иницијалима ,,АЗ“.“

Бернд Фишер, Балкански диктатори, Београд 2009, 52-53.

Краљ је променио име у Зог, уместо Зогу, како се назвао када је постао председник, одуставши од првобитног Зогули, што је сматрано одвише турски.

,,Вриони, министар спољних послова, убедио је Зогуа да је потребно макар обавестити народ, а Зогу се по свему судећи невољно сложио. Коста Чекрези, уредник ,,Телеграфа“, добио је налог да напише низ текстова наклоњених монархији – ово је вероватно имало ограничен ефекат, с обзиром да је проценат неписмених у Албанији био скоро 90%. Затим је уследила серија пажљиво испланираних ,,спонтаних“ демонстрација које су до краја августа попримиле грозничаве размере. Парламент је био затрпан телеграмима у којима се тражило укидање система власти страног традицији албанског народа. Зогу је био задовољан, мада, као што је амерички изасланик иронично приметио ,,сваки разумни посматрач живота у Албанији одмах би увидео да ако би упитао нешто становника те државе о овим дешавањима, тај не би знао да се ишта дешава“.“

Бернд Фишер, Балкански диктатори, Београд 2009, 54.

Након проглашења краљевине организовано је тродневно славље, представљано као ,,спонтано“.

,,Реакције држава су, изузев Италије, у почетку биле донекле негативне, не због самог чина већ због титуле ,,краљ Албанаца“. Југославија, која је владала над бројном албанском мањином на Косову, ово је протумачила као најаву будуће кампање иредентизма, али је признала нови режим – чак пре Британије и Француске – како не би олакшавала посао Италији. Једини озбиљан проблем долазио је од Кемала Ататурка, који је био огорчен Зогуовом издајом републиканске форме владавине и одбио је да призна режим. Међу обичним становништвом, оним који није био директно укључен, реакција, када се уопште могла уочити, није била изненађујућа: или уопште нису реаговали јер то по њих није имало последица, или су, како је британски изасланик приметио, били цинично равнодушни.“

Бернд Фишер, Балкански диктатори, Београд 2009, 55.

Народ није марио за републику, вековима навикаван на послушност лакше је разумео монархију, која оставља већи утисак раскошем и церемонијалом. Доживотна владавина је поспешивала стабилност у земљи коју је раздирала племенска подела. Власт над Албанцима је зависила и од спољне подршке. Зогу се по повратку из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до краљевске власти успињао уз подршку југословенској краљевини ривалске Италије, која је претходно финансирала Зогуове противнике. Власт првог и јединог албанског краља окончана је италијанском окупацијом Албаније априла 1939. године. Британија није желела да квари односе са Италијом због Албаније. Виторио Емануеле III је проширио владарску титулу, био је „краљ Италије и Албаније и целе Етиопије“. У његово име је Албанијом владао вицекраљ. У том тренутку је било 85% неписмених становника Албаније, која ће први универзитет добити тек 1957. године. Зогу је умро у изгнанству 1961. године. Зогу је заслужан за то што је Тирана, са само 14 хиљада становника 1925. године постала главни град Албаније, због близине његовој племенској области Мат. Главни конкурент Скадар имао је 22 хиљаде становника. Зогуов највећи допринос албанском развоју били су почетни кораци ка преовлађивању националног идентитета над локалним поносом.

„До тридесетих година је у већем делу земље призната централна влада, што је Зогуовом режиму омогућило да прикупља порезе и регрутује војску – што је на крају Првог светског рата сматрано немогућим.“

Бернд Фишер, Балкански диктатори, Београд 2009, 63.

Међутим, Албанији је још много тога недостајало.

„Албанија се знатно развила током две деценије независног постојања између два светска рата. Па ипак, она је и 1939. године била најзаосталија земља у Европи. Албанија је била мање захваћена западном цивилизацијом и остала је издвојенија од општег тока живота на континенту од било које друге земље. Њена заосталост била је очигледна на свим подручјима њеног привредног и друштвеног живота.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 694.

Балкан у међуратном периоду

Изолована је Албанија остала и после Другог светског рата.

Најизолованија комунистичка земља у Европи – Албанија Енвера Хоџе