„Међународни проблем који је трајао од средине XVIII до почетка ХХ века добио је назив Источно питање. Узрок проблема били су постепено слабљење Османлијског царства, губитак његовог ранијег политичког утицаја и јачање народноослободилачких покрета покорених народа. Ситуацију су компликовале тежње европских држава да учврсте своје позиције у земљама Блиског истока и на Балкану. Русија је била особена цивилизација на чијој су се територији спајали европски и азијски народи. Била је јединствена по географском положају, при- родним ресурсима, а имала је и важну улогу у процесу формирања веза између Азије, Европе и Америке. Та улога је посебно порасла у ХІХ веку. Управо због тога је решавање Источног питања постало један од најважнијих спољнополитичких проблема Русије.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије II, Београд 2019, 248.

Шездесетих година 19. века Русија је продрла у средњу Азију, освајањем Узбекистана, Таџикистана, Туркменистана и ширењем у Узбекистану. Тиме се приближила најбогатијој британској колонији, Индији, од које ју је раздвајао само Авганистан. Енглеска, која је претендовала на исти простор као своју интересну сферу тежила је да увуче Русију у компликације на Балкану. Русији је одговарало да активношћу на Балкану скрене пажњу јавности од унутрашње кризе. Руско деловање на Балкану је имало снажну идеолошку потпору, да се помогне потлаченој словенској браћи. У пропагирању, али и реализацији идеје словенске солидарности у Русији се нарочито истакло Словенско добротворно друштво, са одељењима у Петрограду, Кијеву и Одеси. Током Велике источне кризе (1875-1878) у Србију су стизали новчани прилози, али и руски добровољци, па је чак генерал Черњајев постао командант српске војске.

Међутим, словенска солидарност у Русији, а и изван ње, није била општа.

„Води се интензивна пропаганда за уједињење Словенства, за коначно ослобођење Србије и Црне Горе и за уједињење с осталим Србима, за стварање бугарске државе и ослобођење Бугара не само од политичке власти Турака, него и од црквене Грка-фанаријота. Покушај да се изведе некакво, барем идеолошко, уједињење Словена на словенској етнографској изложби у Москви године 1867. разбија се ради пољског питања и очигледне симпатије знатног дела Чеха према Пољацима. Славјанофилска пропаганда и њени елементи на двору, у војсци, и у високој бирократији, групише се око личности престолонаследника Александра. Они не маре много западно католичко Словенство уопште, заједно са Словенцима и Хрватима, док су према Пољској директно непријатељски расположени. Зато је цела пажња одговорних и неодговорних чинилаца, активних политичара и публициста, скренута на Балкан, где су били спремни нарочито да се заузму у корист Бугара.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 294.

Словенска солидарност је била популарна у 19. веку, утихнула је када су се словенски народи ослободили стране власти и данас скоро потпуно замрла, услед другачијих геостратешких подела.

„Реч Панславизам први пут је употребио Словак Херкел 1826-те с намером да означи постојање свести о општесловенској духовној и културној припадности. Од тада, међутим, тај термин употребљавали су више непријатељи Словена него они сами. Међу Немцима и Мађарима у Аустриjи, а и међу припадницима других европских народа противника Русије, тај термин се користио кад год се желео сузбити било који национални захтев било којег словенског народа. Увек се тада тумачило да је реч о панславистичкој завери, диригованој од руске владе, којој је крајњи циљ да све словенске земље и народе припоји своме царству. Словени, са своје стране, спремно служе тој претензији Русије и своје националне захтеве само зато и постављају да би допринели њеном остварењу.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 135.

Руско славенофилство је имало и унутрашњу политичку димензију.

„Они су тврдили да за разлику од романско-германског света, који свој живот заснива на принципима законске правде, у Русији је јака морално-религиозна основа живота. Зато се ту не могу применити ни западни морални принципи, ни западни облици државне организације. Њихов политички идеал била је патријархална монархија уз ослонац на добровољну подршку народа, што треба да нађе одраз у саветодавном земском сабору који император мора да сазива по угледу на московске цареве. Московско царство је, по мишљењу славенофила, у целини више одговарало духу руског народа, него бирократска монархија коју је створио Петар І по западноевропском узору. С тих позиција односили су се према политичком систему који је створио Николај І. Сматрали су га логичном последицом негативних страна Петрових рефор ми. Из овога не треба закључити да су славенофили предлагали повратак на устројство пре Петра Великог. Они нису критиковали Петра І за то што је у руски живот унео достигнућа западноевропске цивилизације, већ што је скренуо Русију с њеног традиционалног пута који, по њиховом мишљењу, може да заштити земљу од револуционарних потреса. […]

С тих позиција одно сили су се према политичком систему који је створио Николај І. Сматрали су га логичном последицом негативних страна Петрових реформи. Из овога не треба закључити да су славенофили предлагали повратак на устројство пре Петра Великог. Они нису критиковали Петра І за то што је у руски живот унео достигнућа западноевропске цивилизације, већ што је скренуо Русију с њеног традиционалног пута који, по њиховом мишљењу, може да заштити земљу од револуционарних потреса.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије II, Београд 2019, 304.

1. Зашто је Енглеска усмеравала Русију на Балкан, а Аустрија одвраћала?
2. Зашто су се Руси усмеравали на Балкан?
3. На кога се односила словенска солидарност Руса?
4. Зашто су Русима битнији били Бугари него Срби?
5. Које политичко уређење су славенофили сматрали најбољим за Русију?