Пад буржоаских наполеоновских режима у Француској, Италији, Шпанији, Низоземској, Швајцарској, западној и централној Немачкој и Пољској неопозиво је потврђен 1815. године, а скоро свуда су поново устоличене старе династије. Међутим, стари људи на власти углавном су морали да уведу неке новине. Победници су били принуђени да се донекле повинују новим идејама које су у међувремену испробане и које су се углавном показале примењивим.

„Европска политика прве половине XIX века носи, као и култура, уметност или идеологија, снажне романтичарске набоје и заносе. И на политичком плану долазе дo изражаја оба крила романтизма – како оног реакционарног, окренутог прошлости, тако и оног револуционарног са погледима у будућност. Носталгично за прошлошћу, прво крило снивало је што потпунију рестаурацију моралних, духовних и политичких вредности феудализма и апсолутизма; непомирљиво управо према свим тим вредностима, као темељима тираније, угњетавања и неслобода, друго је крило уздизало индивидуализам, неспутану слободу мисли и осећања, права личности и спречавања сваке државне агресије и насиља.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа, II том: Политичка Историја Европе (1815-1871), Београд 2010, 11.

Четири најмоћније европске државе, Русија, Аустрија, Енглeска и Пруска, формирале су 1815. године Свету алијансу. Иако је оснивачки акт овог савеза био прожет причом о заштити хришћанске вере, у суштини је имао задатак очувања интереса ових држава. Све супротности и сви неспоразуми апсолутистичких владара имали су да се отклоне пред евентуалном опасношћу од револуције, коју је требало солидарно гушити и из корена сасецати. Опредељујући се за хришћанске идеолошке основе њеног постојања оснивачи су из ње унапред искључили турског султана, као исламског владара.  То је био резултат намере Русије и Аустрије да себи не везују руке у источном питању, за које су животно биле заинтересоване. На Бечком конгресу се о источном питању уопште није расправљало.

„У периоду између 1815. и 1848. Хабзбуршка монархија била је политички у готово потпуној стагнацији. Монарх је имао врховну власт и сам је владао земљом, али ни Франц I (1792-1835) ни Фердинанд (1835-1848) нису били довољно одлучни да би извели реформе које су захтевали све већи делови друштва. Франц је започео владавину као свети римски цар 1792, уназадивши друштво у сваком смислу. Одбацио је политику свог оца, цара Леополда ІІ, који се трудио да разуме догађаје у Француској, министарство полиције добило је већу власт; цензура је појачана; смртна казна, која је била укинута у Војводству Аустрије али не и у Мађарској, враћена је на снагу у читавој Монархији. Убрзо после устоличења његов став је постао још оштрији услед јакобинских завера и Наполеонових ратова. Иако је Франц био вредан државник, који је почињао рад у седам часова ујутру и није показивао знаке суровости, недостајало му је маште и прибојавао се чак и најбезначајнијих промена.

Његов главни министар, кнез Клеменс фон Метерних, био је бар свестан који су главни административни недостаци Монархије и често је предлагао јасно дефинисане реформе, али ни он није био довољно одлучан да изведе промене.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 345-346.

На првом конгресу Свете алијансе у Ахену, октобра 1818. године, руски цар jе издејствоваo пријем Француске у чланство и предложио оснивање међународне војске која би се бринула о очувању поретка. Међу чланицама Свете алијансе било је доста неслагања, а догађаји који ће то највише показати су ослободилачки покрети у Латинској Америци и устанци балканских народа од османске власти (конкретно грчки устанак 1821-1829). Ударац који ће је коначно збрисати са политичке сцене била је Јулска револуција у Француској 1830. године.

Света алијанса је успела првих година своје делатности да организује контрареволуционарне политичке и војне делатности у Немачкој, Италији и Шпанији. При томе се позивала на „легитимно право“ европских монархија да чувају успостављени „законити“ поредак. Силе Свете алијансе су биле решене да интервенишу где год је законити режим био у опасности да буде свргнут (бурбонска владавина Шпанијом и Напуљском краљевином, шпанска и португалска владавина у Јужној Америци, а затим и побуне у другим италијанским државама – Пијемонту, Парми, Модени, Папској држави), а британски представници су заступали став да је таква врста мешања оправдана само ако се може доказати да је угрожен мир у свету. Велика Британија је већ у случају похода на Италију и Шпанију била резервисана и према интервенцијама, али им се није активно опирала па су оне спроведене. Међутим, када је на ред пред интервенцију у Шпанији дошло питање интервенције у шпанским колонијама Америке, где је у првој четвртини XIX века настало 10 нових држава (у исто време је настао и Мексико), Енглеска се енергично успротивила интервенцији. Та подручја са својим тржиштима су улазила у стратегију британске економске експанзије, па јој ни присуство ослабеле Шпаније, а камоли неке друге европске силе, која би могла ограничити њену слободу трговине, тамо уопште није одговарало. Када су Русија, Аустрија и Француска изнеле идеју да после гушења револуције у Шпанији треба послати француске трупе у Јужну Америку, Британија се обратила САД-у, са позивом на сарадњу ради онемогућавања европске интервенције у Америци. Председник САД-а Монро је у Конгресу 1823. године изјавио да САД неће допустити колонизаторске тежње Европљана у Америци, те да ће спречити европско мешање у америчка питања. Још дуго САД нису биле у положају да наметну примену Монроове доктрине. Британска флота суверено је владала Атлантиком и британска политика имала је значајнију улогу од америчке у одвраћању европских сила од интервенције у новом свету. Света Алијанса се повукла, а Велика Британија је 1825. признала Мексико, Колумбију и Буенос Аирес (Аргентину), ступивши са њима у интензивне трговачке везе. После овога поставило се питање независности португалске колоније Бразила, проглашене 1822. године. Британија је желела добре односе са Бразилом, али и да задржи исте такве са Португалом, којима су Французи понудили помоћ. Британска дипломатија успела је да придобије Португалију да 1825. године призна независност Бразила (једина јужноамеричка држава која је била монархија, до 1889. године), после чега је исто урадила и Француска. Европске силе би се тешко одупрле британском ставу о интервенцији у Јужној Америци јер је британска флота надмашивала снаге осталих.

Треће питање које је делило ставове чланица Свете алијансе био је грчки устанак за независност.

Ослобођење и уједињење Грка

Намесник Египта Мехмед Алија није од султана добио Пелопонез (као обећану надокнаду за помоћ у Грчкој), након пораза од стране великих сила. Египатску флоту је потопила британска код Наварина 1827. године. Након тога је решио да раскине пријатељство са султаном и оснује своје краљевство у Сирији, где је било доста дрвне грађе да изгради нову флоту. Након турског пораза код Коње крајем 1832. године изгледало је да је и сам Цариград у опасности. Турке су спасили Руси, који су помоћ наплатили споразумом у Ункјар-Искелесију (1833) о затварању мореуза за пролазак бродова руских непријатеља у случају рата, што је представљало врхунац руског утицаја у Османском царству. На конференцији у Лондону 1840. године Британија и Француска су убедиле Мехмеда Алију да прихвати споразум по којем би постао наследни паша Египта, доживотни паша у јужној Сирији, а одрекао се освојених територија на Блиском истоку, Криту и Арабији. Није прихватио понуду. Британска флота је присилила Египћане да напусте Сирију. Сачувао је наследно право на египатски престо. Лета 1841. године све силе су потписале Дарданелски уговор – мореузи ће бити трајно затворени за пролазак страних ратних бродова у мирнодопским условима.

Европа је после 1815. године била подељена на апсолутне и уставне монархије. Но, и тамо где су конституције постојале, биле су октроисане, па је принцип легитимизма у суштини свуда реафирмисан. У обе врсте држава земљопоседничка аристократија, окупљена око владара, држала је све кључне позиције власти. Једине републике у Европи биле су: четири „слободна града“ у Немачкој, Краков у Пољској и Швајцарска конфедерација, састављена од 22 кантона и са уставом које је усвојило њихово представничко тело 1815. године. Врхунац револуционарних тежњи у време Свете алијансе били су устанци у Италији (интервенисала је Аустрија у Напуљу 1821. године) и Шпанији (интервенисала је Француска да спасе краља 1823. године).

У Шпанији је 1815. обновљена монархија на челу са бурбонском династијом, укинут устав, а племству су враћене повластице, чак и локално право самоуправе феудалним господарима. У Шпанији је дошло до прве револуције против монархије обновљене 1815. године. Официри који су се противили краљевој одлуци о поновном покоравању колонија у Јужној Америци организовали су 1820. године војну побуну у Кадизу. Побуна је брзо добила шири идеолошки смисао против гушења слобода у Шпанији. Краљ је био принуђен да призна устав из 1812. године, који је предвиђао опште право гласа. Револуција се у Шпанији одржала три године, све до 1823. године, када је француском инвазијом, за коју су дале пристанак Русија, Аустрија и Пруска, враћен апсолутистички поредак краља.

У Италији је апсолутистички режим успостављен под владавином савојске династије у Краљевству Сардинија (које је обухватало Пијемонт, острво Сардинију и некадашњу републику Ђенову), затим у независним војводствима Тоскане, Парме и Модене, у Папској држави у средишњој Италији, и у највећој држави на Апенинском полуострву, Краљевству Двеју Сицилија (Напуљска краљевина) под обновљеном владавином династије Бурбона. Ломбардија и Венеција биле су непосредно потчињене Аустрији.

Најзначајније тајно друштво завереника у Италији била је Карбонерија. Та организација је основана у Напуљу пре Наполеоновог пада.  Иако се најчешће везују за Италију, пошто су тамо остварили највеће успехе, то је у основи била међународна организација. Имали су удела у устанку у Шпанији 1820. и имали су чланство у Ирској, Енглеској, Грчкој и Америци. У току 1820. су организовали побуне у Напуљу и Пијемонту. Краљ у Напуљу је објавио устав и поставио либералну владу, али су се европске силе противиле, па је револуција угушена аустријском интервенцијом 1821. године. У Пијемонту је дошло до промене владара, али је и тамо револуција угушена аустријском војном интервенцијом.

Први конгрес Свете алијансе одржан је 1818. године у Ахену (француски назив тог града је Екс ла Шапел) и бавио се искључиво питањем Француске. Одлучено је да окупационе трупе могу да се повуку и да је Француска, у којој је поново успостављена монархија Бурбона, са Лујем XVIII на престолу, довољно стабилна да се придружи алијанси. На вест о револуционарним дешавањима у Шпанији 1820. године, која су завршена присиљавањем краља да донесе устав од стране војске која је требало да крене у Јужну Америку да гуши тамошње револуције, исто се одиграло и у Напуљу. Метерних се уплашио да ће се револуција проширити по целој Италији, па је сазван други конгрес Свете Алијансе, 1820. у Опави (немачки назив овог града је Тропау) у Чешкој. Метерних је успео да издејствује да снаге алијансе интервенишу, упркос противљењу Енглеске и Француске, које су у томе виделе учвршћивање аустријског интереса у Италији. Пристанак на оружану интервенцију дат је на конгресу у Љубљани (на немачком град се звао Лајбах) 1821. године. Ради шпанског питања сазван је конгрес у Верони 1822. године. На овом конгресу дат је пристанак на интервенцију у Шпанији, али тек пошто се Британија повукла са конгреса.

Период рестаурације окончан је Јулском револуцијом у Француској 1830. године, под утицајем које се и Белгија изборила за независност од Низоземске 1830. године.

„Одлукама Бечког конгреса Белгија је 1815-те била прикључена Уједињеним Провинцијама Низоземске (Холандији) и од њих је образована Краљевина Низоземска. Тиме је, у оквиру заједничких граница и у једну државу насилно окупљено становништво различите етничке и националне припадности, различитог језика и вероисповести. Холанђани су народ германског порекла, који говори холандски језик и исповеда протестантску (калвинистичку) вероисповест. Белгијанци су Романи, чија мањина (Валонци) говори француски а већина (Фламанци) фламански, а верски су католици. Услова за неразумевање и нетрпељивост је већ и у томе било доста. Политичко устројство земље их је само умножило и продубило. Владар ове државе, Холанђанин Виљем Орански, желео је јаку централистичку државу. Ускратио је Белгији сваку самоуправу, а холандски језик прогласио је званичним. Холандске трупе распоређене су и по Белгији. И у многом другом погледу у држави је према Белгији и Белгијанцима вођена дискриминаторска политика.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 71.

Холандски краљ, који није пристајао на независност Белгије, уздао се у интервенцију великих сила, чланица Свете алијансе, а оне су се највише бринуле да Француска не заузме Белгију. Француски краљ је изјавио да нема претензије према Белгији, али да ће се успротивити интервенцији било које друге државе, мислећи пре свега на Пруску. Великој Британији је било битно да Француска не заузме Белгију, Русија је имала проблем са устанком у Пољској, Аустрија је била заокупљена очувањем својих поседа у Италији, а Пруска тада не би могла сама против Француске. Сагласност је постигнута тиме што на белгијски престо није дошао син француског краља, којег су Белгијанци првобитно кандидовали, него немачки принц из династије Сакс-кобург, који је био кандидат Енглеске. Велике силе су потом потписале Уговор о независности и трајној неутралности Белгије. Холанђани ни тада нису пристали на независност Белгије, него су покушали војском да је поврате, у чему су их спречили француска војска и енглеска флота 1832. године. Формално признање независности Белгије од Холандије десило се тек 1839. године, када је Белгији уступљен и део Луксембурга, који је остао у персоналној унији са Холандијом до 1890. године, док на холандски престо није дошла жена, што по древном салијском закону (још из Франачке) није могло бити прихваћено у Луксембургу.

„Белгија је била прва нација која је призната насупрот начелу легитимитета међународног поретка успостављеног 1815. године. Године 1830. она је изборила самосталност од Холандије, а силе су 1839. загарантовале њену независност, територију и неутралност.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 489.

Исте 1830. године, такође под утицајем револуције у Француској, за независност је покушала да се избори и Пољска.

„Бечки конгрес извршио је нову поделу Пољске. Највећи њен део, заједно са Варшавом, припао је Русији, а мањи делови Аустрији и Пруској и ранијим учесницима у њеним деобама. Делови Пољске који су припали Русији нису, међутим, од ње били анектирани већ су организовани као краљевина под врховним суверенитетом руског цара.

Пољска краљевина, којом је у име цара Александра I управљао као намесник његов млађи брат Константин, добила је један релативно либералан устав и доста широку унутрашњу аутономију.

[…]

Ускоро, међутим, руска влада и цар почели су да крше једно по једно право које је било загарантовано пољским уставом.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 74.

Пољски племићи, који су предводили борбу за слободу од руске власти, нису били вољни да се одрекну својих привилегија у односу на пољске сељаке и да им препусте део земље, па су сељаци напуштали устанак. Пољска војска сама није била довољно бројна да се супротстави руској, која је угушила пољски устанак 1831. године. Бројни Пољаци су побегли у Западну Европу или Америку. Међу њима је био и композитор Фредерик Шопен. У Пољској је након гушења устанка укинут устав, практично и аутономија.

„Везе између егзила и револуције су компликоване: 1830. године то је била револуција у Француској, која је код других народа побудила наде у слободу и охрабрила их на побуну те истовремено створила политичке околности што ће од саме Француске начинити жељено уточиште. Након слома Новембарске револуције у Краљевини Пољској, која се те 1830, налазила под руском влашћу, велик део пољске политичке елите, око 9.000 људи, од чега су две трећине били припадници (веома бројног) пољског племства, 1831. се повукао кроз Немачку на путу ка Француској, у тријумфалној поворци. Велика емиграција, која се претежно настанила у Паризу, изместила је културну креативност и политичку иницијативу у иностранство. Она је схваћена као „метафизички налог“ и стилизована као жртвовање у име свих потлачених у Европи. Како би заокупила немирније међу револуционарним избеглицама, француска влада је 1831. основала Легију странаца. Никада пре тога, политика се није у тој мери водила из егзила као у XIX веку.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 156.

У Европи после Бечког конгреса (1815) није вођен ниједан рат све до Кримског рата (1853-1856).

1. Шта је била Света алијанса и која је била њена сврха?
2. Који је то период Свете алијансе?
3. Који уметнички правац је обележио период Свете алијансе?
4. У чему су се размимоилазили ставови чланица алијансе?
5. Зашто се аустријски цар Франц I плашио промена?
6. Зашто је по питању европске интервенције у Латинској Америци пресудан био став Велике Британије?
7. Ко је био Симон Боливар?
8. Које државе се зову по њему?
9. На шта се односило источно питање?
10. Како и када је дошло до споразума у Ункјар-Искелесију, шта је њиме одређено и колико је потрајао?
11. Колико је у Европи после Бечког конгреса било република?
12. Шта би значило да су “конституције октроисане”?
13. Шта је представљало врхунац револуционарних тежњи у Европи у време Свете алијансе?
14. Шта се дешавало у Шпанији?
15. Шта се дешавало у Италији?
16. Која је била прва држава настала у Европи супротно начелима Бечког конгреса?
17. Како и зашто су се велике силе споразумеле око њене независности?
18. По чему су се Белгијанци разликовали од Холанђана, због чега су раније у историји вођени ратови?
19. Како су подељени Белгијанци били и када је настала Белгија и данас?
20. Да ли су Пољаци после Бечког конгреса прошли боље од Белгијанаца?
21. Зашто је пропао Пољски устанак из 1830. године?
22. Шта значи анектирати?
23. Ко су били први странци у Легији странаца?
24. Шта је приказано на илустрацијама испод овог питања?