„Откривање Старог истока започело је много пре него што је Жан-Франсоа Шамполион 1822. обзнанио да је успео да прочита владарска имена Птолемеј и Клеопатра на тројезичном (грчки, демотски, староегипатски) Камену из Розете. Назнаке о Египту срећу се готово код свих хеленских писаца, но то не значи да се може рећи да је свет фараона био једна од главних тема грчке историографије. Напротив, Египат се налазио на маргинама њиховог света. За хеленске писце Египат је увек био „држава другог реда“ и, стога, споредног значаја у токовима универзалне историје. У средишту њиховог интересовања налазила су се азијска царства (Асирија, Медија и Персија) и њихов сукоб са Европом, док су се Египтом бавили само онда када је долазио у додир са једном од зараћених страна, о чему најречитије сведочи друга књига Херодотове Историје.

Свет Рима је ову слику учинио још сложенијом – Оријент квари чак и најбоље људе, те је због своје изопачености непријатељ Рима и римске врлине. Искривљена слика очувала се све до модерног доба. Оно што је Европа готово све до XVIII века знала о Египту и Месопотамији ослањало се на Библију и античке писце. Највећа и непремостива препрека за разумевање држава Старог истока било је непознавање њихових језика и писама.“

Данијела Стефановић, И беше попут птице у кавезу – студија о историји и култури Старог истока, Београд 2012, 20-21.

Прва писма су била сликовна (пиктографска). Таква су била на просторима Месопотамије (клинасто писмо), Египта (хијероглифи) и Кине. Хијероглифи су били преко 700 сликовних знакова.

„Најстарији, данас познати, писани документи са простора Месопотамије откривени су у Уруку (слој VI) и припадају средини IV миленијума пре н. е. Текстови сачувани на глиненим таблицама с краја IV миленијума били су саткани од бројних цртежа (пиктограма) бића и премета (магарци, житарице, рибе), те је и само писмо дефинисано као сликовно. Ипак, како је један број знакова представљао и симболе за речи или појмове, они су означени као логограми или идеограми. Отприлике у исто време када и у Сумеру, слични системи писама развили су се у Египту, северној Месопотамији, Сирији и Ирану. Археолози су открили таблице исписане логограмима, из IV миленијума, не само на југу Месопотамије већ и у Сузи (Иран), Ниниви, Тел Браку (северна Месопотамија) и у Кубаба Кабиру (северна Сирија). Трагови овог типа писма простиру се све до данашњег Авганистана.

Крајем IV миленијума писари јужне Месопотамије почели су да користе знаке не само за записивање речи већ и за бележење гласова, то јест њихових фонетских елемената (слогова). Поједини знаци су тако постали силабограми. Појавом ове категорије знакова (између 3100. и 3000. пре н. е.), писмо је попримило своју пуну форму јер је, захваљујући њима, постало могуће записивање сваке речи говорног језика, па чак и транскрибовање страних имена. Понекад се исти знак могао користити за записивање две или више речи које су различито изговаране. С друге стране, одређене речи исте гласовне вредности имале су различита значења, док су се логограми могли користити и за записивање читаве речи и као фонетски елемент. Стога су писари почели да користе детерминативе (класификаторе). Ти знаци су били симболи, без гласовне вредности, чија је „слика“ прецизирала значење записане речи. Ове разноврсне одлике писма омогућиле су истраживачима да закључе да је језик који је крајем IV миленијума почео да се записује на југу Месопотамије био сумерски. Он не припада ниједној данас познатој породици језика.“

Данијела Стефановић, И беше попут птице у кавезу – студија о историји и култури Старог истока, Београд 2012, 22-23.

Током другог миленијума пре наше ере акадски семитски језик је био главни на простору Старог истока, па су се и Египћани и Хетити споразумевали на њему. Хетити, који су завладали Месопотамијом, користили су клинасто писмо које су прилагодили свом индоевропском језику.

Сличан и још претежнији статус у првом миленију пре наше ере имао је арамејски. То је исто био семитски језик, али са гласовним писмом (алфабетом). Арамејски се проширио захваљујући персијском царству, током владавине династије Ахеменида (550-330. године пре наше ере), па се говорио од западне Анадолије до Авганистана. Арамејским језиком је говорио и Исус Христ, иако је Библија написана на хебрејском.

„Иако је библијски хебрејски од огромног културног значаја за савремени свет, с обзиром на снажан утицај који су хебрејска Библија и јеврејска веровања оставили на хришћанство и ислам, он је као говорни језик био ограничен на мале краљевине Израела и Јудеје. Иако се хебрејски и даље писао, а класични текстови изучавали, чини се да су Јевреји све више усвајали арамејски као језик свакодневног општења од ахеменидског периода наовамо.“

Амели Курт, Стари Исток, I том, Београд 2012, 3.

Арамејци су семитски народ из северне Месопотамије, познат од друге половине II миленијума пре нове ере. Након пада Хетитске државе 1200. године пре нове ере, проширили су се ка Сирији и основали неколико малих држава, од којих је најјача била у Дамаску. У другој половини 8. века пре нове ере дошли су под власт Асираца. Касније су potпали под власт Арапа и углавном су се асимиловали.

У Месопотамији се писало на глиненим плочама (које би се учврстиле након печења глине), а у Египту су временом прешли на папирус.

„Глина је код Сумераца и Египћана вековима представљала традиционални материјал за писање. Ње је било у изобиљу и могла се изнова користити. Писање по глаткој површини глинене таблице која је претходно била осушена на сунцу могло је трајати годинама. Уколико бисте поквасили површину таблице, оно што је било написано могло је бити обрисано или промењено како би се исправио или изменио сам запис. Таблица с информацијама која је требало да буде заштићена од оштећења морала је да буде печена како би запис био претворен у трајни и непромењиви текст.

Међутим, таблице начињене од глине биле су тешке, неприкладне за одлагање и веома незгодне за пренос с једног на друго место што је све у значајној мери ограничавало обим писања у свакој од порука. (Размишљајте о њима као о потпуно супротном феномену у односу на личне рачунаре који омогућавају опширност.) Око 3.000 година п. н. е. египатски писар спознао је да би папирус, који је до тада коришћен као грађевински материјал при подизању здања (мека трска, постављена унакрст, у облику смесе, а потом остављена да се осуши у форми танког листа), могао да буде искоришћен и као подлога за писање. Четком и мастилом било је могуће врло брзо писати на папирусу користећи хијератско писмо.

Нешто северније, у Сумеру, где није постојао сиров материјал за ту сврху, глинене таблице биле су и даље вековима у употреби. Хиљаду пет стотина година касније, кад је Мојсије из Египта предводио потомке Аврама ка исушеним пределима Блиског истока, Господ је своје заповести исписао на каменим таблицама, а не на папиру. Израилћани су морали да начине посебан ковчег за похрањивање камених таблица који је био веома тежак за транспорт.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том, Београд 2017, 93-94.

Папирус је био једноставнији за преношење, али се распадао поквашен и временом се претварао у крхотине, па прашину. Хијероглифи уклесани у камен били су трајнији од папируса исписаних хијератским писмом, које је било поједностављена верзија хијeроглифског писма, нека врста курзивне варијанте хијероглифског писма, искошених слова која су се брже писала.

Хијероглифе нам је дешифровао француски научник Жан Франсоа Шамполион 1822. године, на основу натписа прибављених током Наполеонове експедиције у Египат, нарочито на основу камена из Розете, на којем се поред натписа на хијероглифима, налазио и превод на старогрчком писму.

„Али, успех не би био могућ да стари египатски језик нема данас свог далеког потомка у коптском језику. Хришћански Копти и данас живе у Египту.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 31.

Прво гласовно писмо створили су Феничани.

„Сталне трговачке везе с многим народима старог света подстакле су Феничане да почну једноставно бележити податке о својим пословима. На путовањима су упознали египатске хијероглифе и клинасто писмо. Према њима и властитом искуству створили су око 1000. године пре Христа прво гласовно писмо алфабет – које је садржавало 22 сугласника. Тек су послије Грци феничанској абецеди [Изрази алфабет, азбука и абецеда представљају исту ствар на различитим језицима, јер су сви настали спајањем назива првих слова тих писама: алфа и бета у грчком, аз и буки у словенском, односно а, б, ц, д у латинском] додали самогласнике.

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 107. [цитат је прилагођен српском језику]

У семитским језицима се не бележе знакови за самогласнике. Из феничанског је настао грчки алфабет из којег су се развила гласовна писма других европских народа, као латиница и ћирилица. Сама реч алфабет потиче од прва два слова феничанског писма алеф и бет (у грчком алфа и бета).

„Сумерско клинасто писмо је изумрло. Међутим, хијероглифске линије преживеле су до наших дана. Каснији облик писма, који називамо протосинајски, будући да се јавио на различитим местима на Синајском полуострву, узео је скоро половину својих знакова од египатских хијероглифа. С друге стране, протосинајски је изгледа позајмио неколико својих словних знакова Феничанима који су их користили у својој азбуци. Потом су Грци позајмили феничанску азбуку, преокренули је у писању слева надесно и предали је Римљанима, а они нама. Тако су се, наиме, магијски египатски знаци приближили бесмртности у већој мери од било ког другог проналаска за који знамо.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том, Београд 2017, 95.

Центар писмености, уметности и науке у хеленистичком Египту био је у Александрији.

На копну, на морској обали наспрам светионика, у екстра-вагантном комплексу зграда, смештена је краљевска палата.

„Некада се сматрало да темељи ових зграда и палате леже испод савременог града који је још увек задржао велики део првобит-ног плана улица. Али захваљујући ископавањима која су почела 1990-их, сада знамо да су се ниво мора и обала драматично променили од времена Птолемеја до сада. Монументална архитектура палате и других јавних зграда почела је да доноси благо и помаља се из мора. У комплексу палате налазило се и светилиште девет муза, посвећено тим божанским силама које су некада инспирисале Хомера и Хесиода и којима Грци приписују да су извор свих облика мисленог стваралаштва – како у науци тако и у уметности. Име светилишта, Mouseion, прешло је у многе данашње језике и значи музеј. Али колонаде оригиналног музеја изгледа да су биле без експоната. По савременим схватањима, ово Птолемејево дело више би личило на неки истраживачки институт или учено друштво.

Поред Музеја ту је била и чувена Александријска библиотека, прва те врсте на свету. Учени људи смештени тамо измислили су дисциплину успостављања референтних текстова бираних међу више десетина, или чак стотина, верзија које су се за тај статус надметале, коментаришући их, разјашњавајући нејасноће у њима – и изнад свега, уносећи их у каталоге. Александријско учењаштво је од тада исмевано да је сувопарно као песак у египатској пустињи. Било је ту и много више од тога. Али истина је да су ста-новници Александрије са страшћу правили спискове и класификовали ствари. Истина је и то да је све што би сакупили, сачували и унели у каталоге било написано на грчком језику.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 192-193.

Наше познавање писмености и културе старог века у великој мери дугујемо сазнањима о великим античким библиотекама. У то време, најзначајнија је била Александријска библиотека у Египту, коју је основао Птолемеј Сотер, наследник Александра Великог. Она је чувала фасцинантних пола милиона папирусних свитака, али је то огромно благо, нажалост, неповратно уништено у раним пожарима.

С друге стране, писменост нам је директно сачувана захваљујући трајности материјала у Ашурбанипаловој библиотеци у Ниниви (на источној обали Тигра, у близини данашњег Мосула у северном Ираку) из VII века пре наше ере. Глинене плочице на којима се писало преживеле су векове у земљи, чинећи ову библиотеку највећим непосредним извором знања о вавилонској и асирској књижевности.

„Асурбанипал није био први асирски цар који је био посвећен сакупљању глинених таблица, али је управо он био први који је то поставио као приоритет на читавом подручју његовог царства. Томе је приступио на веома организован начин: слао је своје службенике у све делове државе како би начинили попис свих библиотека и израдили копије свих таблица до којих су могли да дођу. У питању су биле таблице на којима су се налазили различити текстови (проклетства, пророштва, медицински рецепти, астрономска истраживања, приче о повести, укључујући ту и древну повест о великом јунаку Гилгамешу). Коначно, библиотека у граду Ниниви располагала је са око тридесет хиљада глинених таблица.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, II том, Београд 2017, 200.

Дешифровање писма из бајног света

1. Који су били главни језици на простору Старог истока у другом и првом миленијуму пре наше ере, шта им је било заједничко, а шта различито?
2. Којим језиком је говорио Исус Христ?
3. На ком језику је написана Библија?
4. На чему су писали староистични народи и које су биле предности и мане коришћених материјала за писање?
5. Зашто нам је Наполеон значајан за хијероглифе?
6. Како су на основу камена из Розете дешифровани хијероглифи?
7. Који народ је први користио гласовно писмо, попут нашег данашњег?
8. Каква су била писма пре гласовних?
9. Како су нам нека слова стигла од Египћана?
10. У ком облику су били списи чувани у чувеној библиотеци у Ниниви?

---