Историја Старог истока није само хроника сукоба, то је прича о томе како је друштво са ограниченим природним ресурсима изнедрило прве сложене облике политичке организације. Разумевање развоја ових цивилизација захтева анализу геополитичког оквира у којем су настале, јер је управо средина диктирала потребу за војном контролом и државном експанзијом.

Велике реке – Тигар, Еуфрат и Нил – омогућиле су вишак хране кроз сложене системе наводњавања, што је водило порасту становништва. Међутим, сама долина Месопотамије била је сиромашна кључним материјалима за развој војне и административне моћи.

На простору Месопотамије око 3500. године пре наше ере основано је 30-ак градова-држава (Киш, Ур, Урук, Лагаш, Нипур…). Месопотамије није био назив државе, него географске области. Први пут је политички уједињења у 24. веку пре наше ере, под влашћу освајањем Сумера од стране акадаског владара Саргона. Настало је Сумерско-акадско царство, које је опстало два века. Почетком другог миленијума пре наше ере на простору Месопотамије, са центром у граду Вавилону, на реци Тигар, настало је царство које називамо Старовавилонско. Њиме је у 18. веку владао цар Хамураби, који је остао познат по свом законику.

Рана историја Месопотамије недвосмислено потврђује да војна технологија није била само средство деструкције, већ примарни покретач државотворних процеса и техничке еволуције. У специфичном стратешком амбијенту Старог истока, где су ресурси попут плодне земље и контроле над каналима за наводњавање били строго ограничени, градови-државе су били приморани на константне иновације како би опстали.  Главне промене десиле су се са развојем металургије, која је донела супериорно сечиво, и контролом животињске снаге, која је револуционисала брзину деловања и логистику. Управо је прелазак са статичне одбране на мобилне ударне снаге означио почетак нове ере у ратовању.

Бојна кола су представљала најмоћнији симбол технолошке надмоћи и акумулираног богатства месопотамских владара. Израда кола била је изузетно скуп технички подухват: захтевала су специфичне материјале којих у Месопотамији није било, попут квалитетног дрвета, али и комплексне техничке захтеве за одржавање. Бојна кола нису била само борбено средство, већ директан одраз ресурса којима владар располаже, јер су захтевала синхронизовану обуку животиња и високу занатску вештину израде.

Металургија је била кључни фактор који је дефинисао смртоносност сукоба на Старом истоку. Јужна Месопотамија природно није имала изворишта метала, дрвета ни камена, што је приморавало владаре на стратешки притисак ради контроле трвачких путева. Еволуција је текла од прве експлоатације бакра до доминације бронзе (легуре бакра и калаја) у трећем миленијуму, што је омогућило израду тврђих оштрица. Војници су били опремљени бојним секирама, копљима и бодежима.

Као директан одговор на све бољу заштитну опрему пешадије (велики штитови и шлемови), развило се офанзивно оружје великог домета — композитни лук. За разлику од обичног дрвеног лука, композитни лук је био технолошки тријумф сложености, израђен од више слојева дрвета, рога и животињских жила. Његова израда била је дуготрајан и скуп процес који је захтевао врхунске занатлије, чинећи га атрибутом елитних трупа и самих владара. Предност композитног лука била је у неупоредиво већем домету и пробојној снази, што је омогућавало десетковање противника пре непосредног контакта.

Технолошки напредак у војној техници омогућио је прелазак са изолованих градова-држава на стварање првих империја попут Акадског царства. Ова трансформација није почивала само на квалитету сечива, већ на супериорној организацији коју је технологија захтевала.

На северу Месопотамије Асирцима су налазишта руде гвожђа омогућила чвршће оружје од народа који су користили бакарна оружја. Први су употребљавали справе за опсаде градова. Користили су и лаке покретљиве двоколице, чији су возачи били наоружани луковима и стрелама. Пешадинци су врло добро били заштићени оклопима. Сурови ратници Асирије су до VII века пре н. е. освојили читаву Месопотамију, Арабијско полуострво, Сирију, Палестину и Египат. Изграђена је нова престоница Нинива на реци Тигар, у којој је асирски владар Асурбанипал имао велику библиотеку.

Исцрпљени Асирци нису могли да одбране своју територију, коју су превише проширили. На рушевинама Асирског царства народ Халдејци из јужне Месопотамије је основао ново царство са центром у Вавилону. Владар Набукодоносор II је у VI веку пре н.е. освојио Сирију и Палестину, а 586. и Јерусалим. Нововавилонско царство је освојио 538. године персијски цар Кир.

Простор долине и делте реке Нил ујединио је фараон Менес око 3 000 године пре наше ере. Египћани су ширили своју државу освајајући на југу Нубију (данашњи Судан), а на североистоку Синајско полуострво и Левант. Нубија, богата металима, за Египат је била један од главних извора људства и радне снаге, нарочито за војску.

На простору Леванта су се Египћани сукобљавали са Хетитима. Нерешена битка код Кадеша, почетком 13. века пре наше ере, окончана је мировним споразумом који је најстарији сачувани у историји. Египћане је у тој бици предводио фараон Рамзес II.

Египат се налазио и под страном влашћу.

• 671-665. Египтом владали Асирци
• 525-332. Египтом владали Персијанци
• 332-30. Египтом владали Грци
• Од 30. пре н.е. Египтом владали Римљани

Клеопатра је била последња грчка владарка Египта. Након њеног самоубиства Египтом су завладали Римљани.

Грчка владавина Египтом почела је освајањем Александра Македонског. Он је у Азији поразио Персијско царство, највеће царство у дотадашњој историји, створено у у VI веку пре н.е. за време владавине династије Ахеменида, на простору данашњег Ирана.

Кир (550-530) је ослободио Персијанце од власти Међана и освојио Лидију (546), Нововавилонско царство (538), Левант (Сирију, Феникију и Палестину), а његов наследник Камбиз је покорио Египат (525) и на истоку стигао до Инда. Дарије (522-486) и Ксеркс су водили ратове против Грка (499-449). У IV веку Персијско царство је освојио Александар Македонски (330). Персијски цареви су огромном државом управљали постављајући своје намеснике (сатрапе) по провинцијама (сатрапијама). Персијанци су дозвољавали покореним народима да задрже своју веру језик и обичаје, под условом да плаћају порез држави и дају војнике за царске потребе.

---