Историја Старог истока није само хроника сукоба, то је прича о томе како је друштво са ограниченим природним ресурсима изнедрило прве сложене облике политичке организације. Разумевање развоја ових цивилизација захтева анализу геополитичког оквира у којем су настале, јер је управо средина диктирала потребу за војном контролом и државном експанзијом.

Велике реке – Тигар, Еуфрат и Нил – омогућиле су вишак хране кроз сложене системе наводњавања, што је водило порасту становништва. Међутим, сама долина Месопотамије била је сиромашна кључним материјалима за развој војне и административне моћи.

На простору Месопотамије око 3500. године пре наше ере основано је 30-ак градова-држава (Киш, Ур, Урук, Лагаш, Нипур…).

„Од 0. 3400. до 3000. г. прије Христа раним сумерских градовима доминирала је власт Урука у којем су владали локални краљеви те свештенство. Поткрај 4. миленијума моћ Урука поступно је слабила па су јачали други сумерски градови државе попут Ура, Киша, Лагаша, Нипура и Ларсе чији ће се развој наставити све до успона акадске државе током 24. века прије Христа. Сумерски градови непрестано су међусобно ратовали па су тако често у одређеним раздобљима једни градови признавали превласт других.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 86. [цитат је прилагођен српском језику]

Месопотамије није био назив државе, него географске области. Први пут је политички уједињења у 24. веку пре наше ере, под влашћу освајањем Сумера од стране акадаског владара Саргона. Настало је Акадско царство, које је опстало два века, након чега се распало због сталних побуна покореног становништва Сумера и унутрашњих немира.

„Поткрај 3. и на почетку 2. миленијума прије Христа настале су велике промене на целом старом Истоку. На простор Месопотамије и Мале Азије продиру номадски народи Индоевропљана. Њихову постојбину обухватало је шире подручје Средње Азије, а током наведена раздобља проширили су се на простор Индије, Мезопотамије, Мале Азије и Европе. У индоевропској сеоби нестале су готово све дотадашње културе млађег каменог и бакарног доба. На почетку 2. миленијума пре Христа због нових миграција Индоевропљана потпуно је сломљена моћ преосталих сумерских градова у којима се гасе локалне династије. На северним подручјима Месопотамије Ашур поступно стиче монопол над трговином на раскршћу с Малом Азијом те ствара независно Асирско краљевство. У западним подручјима трговину са западом надзирао је град Мари. У јужним подручјима Месопотамије јача Вавилон те се поступно развија Вавилонско краљевство. На данашњем подручју Ирана новодосељени народ Еламита оснива краљевство Елам које ће врхунац доживети у другој половини 2. миленијума пре Христа. У Малој Азији своју јаку државу стварају Хетити, а на простору западне Сирије од 16. до средине 14. века пре Христа биће створено јако краљевство Митани. Током 2. миленијума прије Христа наведене државе често су се сукобљавале покушавајући проширити свој утицај на околна подручја. Већ на почетку 2. миленијума пре Христа поједина краљевства и градови државе због сталне опасности од кретања нових номадских народа те ратних сукоба настојале су градска средишта опасати зидинама. Будући да су у то време градови били мањи, одбрана је била могућа и с мање војно способних припадника заједнице.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 91. [цитат је прилагођен српском језику]

Почетком другог миленијума пре наше ере на простору Месопотамије, са центром у граду Вавилону, на реци Тигар, настало је царство које називамо Старовавилонско. Њиме је у 18. веку владао цар Хамураби, који је остао познат по свом законику.

„На почетку 2. миленијума пре Христа на простор Месопотамије доселио се семитски народ Аморићана. Они су своју престоницу основали у Вавилону који средином 1. миленијума пре Христа постаје највећи град старог Истока. У њему је 323. године пре Христа умро и чувени хеленистички владар Александар III Велики. Остатци Вавилона откривени су јужно од Багдада у данашњем Ираку.

Током 19. века пре Христа Аморићани су поставили темеље Старе вавилонске државе. Највећи је успон нова држава досегнула у време Хамурабијеве владавине (око 1792. – око 1750. г. пре Христа). Он је током прве половине 18. века пре Христа знатно ојачао државу те освојио Мари и своју власт проширио на делове Староасирскога краљевства. Дао је пописати тадашње обичаје те их уклесати у црни гранитни камен Хамурабијев законик. Његови насљедници нису успјели очувати снажну стару вавилонску државу те тијеком 17. века пре Христа почиње њено полагано пропадање. На почетку 16. века пре Христа провалио је народ Хетита и Касита па се угасила старовавилонска држава.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 92. [цитат је прилагођен српском језику]

Рана историја Месопотамије недвосмислено потврђује да војна технологија није била само средство деструкције, већ примарни покретач државотворних процеса и техничке еволуције. У специфичном стратешком амбијенту Старог истока, где су ресурси попут плодне земље и контроле над каналима за наводњавање били строго ограничени, градови-државе су били приморани на константне иновације како би опстали.  Главне промене десиле су се са развојем металургије, која је донела супериорно сечиво, и контролом животињске снаге, која је револуционисала брзину деловања и логистику. Управо је прелазак са статичне одбране на мобилне ударне снаге означио почетак нове ере у ратовању.

Бојна кола су представљала најмоћнији симбол технолошке надмоћи и акумулираног богатства месопотамских владара. Израда кола била је изузетно скуп технички подухват: захтевала су специфичне материјале којих у Месопотамији није било, попут квалитетног дрвета, али и комплексне техничке захтеве за одржавање. Бојна кола нису била само борбено средство, већ директан одраз ресурса којима владар располаже, јер су захтевала синхронизовану обуку животиња и високу занатску вештину израде.

Металургија је била кључни фактор који је дефинисао смртоносност сукоба на Старом истоку. Јужна Месопотамија природно није имала изворишта метала, дрвета ни камена, што је приморавало владаре на стратешки притисак ради контроле трвачких путева. Еволуција је текла од прве експлоатације бакра до доминације бронзе (легуре бакра и калаја) у трећем миленијуму, што је омогућило израду тврђих оштрица. Војници су били опремљени бојним секирама, копљима и бодежима.

Као директан одговор на све бољу заштитну опрему пешадије (велики штитови и шлемови), развило се офанзивно оружје великог домета — композитни лук. За разлику од обичног дрвеног лука, композитни лук је био технолошки тријумф сложености, израђен од више слојева дрвета, рога и животињских жила. Његова израда била је дуготрајан и скуп процес који је захтевао врхунске занатлије, чинећи га атрибутом елитних трупа и самих владара. Предност композитног лука била је у неупоредиво већем домету и пробојној снази, што је омогућавало десетковање противника пре непосредног контакта.

Технолошки напредак у војној техници омогућио је прелазак са изолованих градова-држава на стварање првих империја попут Акадског царства. Ова трансформација није почивала само на квалитету сечива, већ на супериорној организацији коју је технологија захтевала.

На северу Месопотамије Асирцима су налазишта руде гвожђа омогућила чвршће оружје од народа који су користили бакарна оружја. Први су употребљавали справе за опсаде градова. Користили су и лаке покретљиве двоколице, чији су возачи били наоружани луковима и стрелама. Пешадинци су врло добро били заштићени оклопима. Сурови ратници Асирије су до VII века пре н. е. освојили читаву Месопотамију, Арабијско полуострво, Сирију, Палестину и кратко Египат. Изграђена је нова престоница Нинива на реци Тигар, у којој је асирски владар Асурбанипал имао велику библиотеку.

Исцрпљени Асирци нису могли да одбране своју територију, коју су превише проширили. На рушевинама Асирског царства народ Халдејци из јужне Месопотамије је основао ново царство са центром у Вавилону.

„За владавине Набукодоносора II Бабилон је изнова саграден и опасан дебелим зидинама. Најпознатија градска врата била су Иштарине двери посвећене богињи Иштар. У граду су се налазиле многе лепе грађевине од којих се истицао зигурат на седам спратова посвећен богу Мардуку – Вавилонска кула. Град су красили многи вртови изграђени на високим терасама у околини богаташких кућа. Најзнаменитији су били висећи вртови које су Грци и Римљани сматрали једним од седам чуда старог света. Данас многи стручњаци сматрају да историјска аутентичност постојања вртова није доказана.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 98. [цитат је прилагођен српском језику]

Владар Набукодоносор II је у VI веку пре н.е. освојио Сирију и Палестину, а 586. и Јерусалим. Нововавилонско царство је освојио 538. године персијски цар Кир.

Простор долине и делте реке Нил ујединио је фараон Менес око 3 000 године пре наше ере. Египћани су ширили своју државу освајајући на југу Нубију (данашњи Судан), а на североистоку Синајско полуострво и Левант. Нубија, богата металима, за Египат је била један од главних извора људства и радне снаге, нарочито за војску.

На простору Леванта су се Египћани сукобљавали са Хетитима. Нерешена битка код Кадеша, почетком 13. века пре наше ере, окончана је мировним споразумом који је најстарији сачувани у историји. Египћане је у тој бици предводио фараон Рамзес II.

Египат се налазио и под страном влашћу:

• 671-665. Египтом владали Асирци
• 525-332. Египтом владали Персијанци
• 332-30. Египтом владали Грци
• Од 30. пре н.е. Египтом владали Римљани

Клеопатра је била последња грчка владарка Египта. Након њеног самоубиства Египтом су завладали Римљани.

Грчка владавина Египтом почела је освајањем Александра Македонског. Он је у Азији поразио Персијско царство, највеће царство у дотадашњој историји, створено у у VI веку пре н.е. за време владавине династије Ахеменида, на простору данашњег Ирана.

„Средином 6. века пре Христа Персијанци се под водством Кира II (559-530. гoдине прије Христа) ослобађају власти Међана. Кир је основао династију Ахеменида која је владала Персијом до освајања Александра Великог. Ратујући с околним народима, Кир је проширио границе државе. Године 539. пре Христа освојио је Вавилон и срушио Ново вавилонско краљевство. Под његовом влашћу нашло се широко подручје од Мале Азије до ријеке Инда. За његове владавине Јевреји су се вратили из вавилонског ропства. Током владавине Кира II Лидијским краљевством на подручју Мале Азије владао је Крез (око 560. – око 546. године пре Христа). Био је врло богат и опчињен грчком културом и вером. Успео је завладати грчким градовима у Малој Азији. Своје палате украшавао је златом тако да је до данас остала сачувана узречица: Богат као Крез! Године 546. пре Христа Лидију је освојио Кир II, а Крез је заробљен и осуđен на смрт спаљивањем на ломачи. Напосlетку је ипак остао жив и с временом је придружен двору перsијских владара. Према неким изворима био је стални супутник Кира II и Камбиза I на њиховим војним походима, а постао је и сатрап покрајине Беренике у Медији.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 101. [цитат је прилагођен српском језику]

Киров наследник Камбиз је покорио Египат (525) и на истоку стигао до Инда. Персијски цареви Дарије (522-486) и Ксеркс су водили ратове против Грка (499-449). У IV веку Персијско царство је освојио Александар Македонски (330). Дарије је проширио државу на Малу Азију. Ратовао је и против Скита, који су живели уз обале Дунава у јужној Русији. Персијски цареви су огромном државом управљали постављајући своје намеснике (сатрапе) по провинцијама (сатрапијама). Персијанци су дозвољавали покореним народима да задрже своју веру језик и обичаје, под условом да плаћају порез држави и дају војнике за царске потребе.

---