Порекло монархије – уређење староисточних држава

Прве цивилизације настале су у долинама великих река на простору Старог истока.

„Од суштинског значаја су висине годишњих падавина у области: на северу и западу (Турска, Левант, северна Месопотамија, северни Иран) пада довољно кише да би се усеви узгајали без потребе за редовним наводњавањем, али у јужној Месопотамији и Египту годишње падавине су веома ниске па стога пољопривреда у потпуности зависи од наводњавања из великих река. Али ту се сличност између две земље завршава; пре изградње велике асуанске бране Нил је плавио долину од средине јула до септембра, то јест, после жетве, а повлачио се управо у доба сетве; док су се у јужној Месопотамији Тигар и Еуфрат изливали у пролеће баш када би усеви сазрели за жетву. Стога је велика енергија морала бити уложена да се очисте и направе канали за контролу воде током поплава.“
Амели Курт, Стари Исток, I том, Београд 2012, 5.

Прве државе основане су на простору Месопотамије, где је око 3500. године пре наше ере основано је 30-ак градова-држава (Киш, Ур, Урук, Лагаш, Нипур…).

„Цивилизовани градови опасани су бедемима који деле уређене улице унутар насеља од непрегледне дивљине која их окружује.“
Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том – Прве цивилизације, Београд 2017, 35.

Прва цивилизација настала је на простору Месопотамије, где су Сумерци схватили да су градовима потребни владари.

„Показало се, међутим, да је цивилизација била последица елементарније потребе: обезбеђивање ситуације у којој нико за себе неће приграбити велике количине хране и воде. Цивилизација је настала у Плодном полумесецу не зато што је то било еденско место богато природним ресурсима, већ управо стога што је та област била толико сложена за насељавање да су људска станишта било које величине имала потребу за добром управом да би могла да опстану. Земљорадници су морали да сарађују како би изградили канале и цистерне које су им биле потребне да би савладали последице поплава. Било је неопходно да неко појача ту сарадњу и надгледа правичну поделу ограничених количина воде. Тај неко је морао да се побрине и да земљорадници, који су узгајали више усева него што је то било потребно њиховим домаћинствима, продају вишкове производа онима који се нису бавили обрађивањем земље (корпари, кожари и столари). Таква врста администрације, као својеврстан знак цивилизације, управо је и била потребна у подручјима која су се одликовала негостољубивошћу и дивљином природе. У подручјима која су обиловала воденим ресурсима, плодним земљиштем, рудним богатствима и дрвном грађом становници томе нису поклањали претерану пажњу.

Како су на подручју Плодног полумесеца села постепено прерастала у градове, знатно више људи било је принуђено да живи на истој површини земље. Снажно вођство било је потребније него икада. Имајући у виду људску природу, градске старешине имале су потребе за одређеним средствима принуде што је подразумевало организовање групе наоружаних људи који су имали задатак да спроводе њихове одлуке.

Вође су постепено постајале цареви.

За Сумерце, који су се борили да преживе на земљи на којој је вода односила њихова поља током поплава или се потпуно повлачила остављајући усеве да буквално сагоре на сунцу, монархија је била дар од богова.“
Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том – Прве цивилизације, Београд 2017, 36.

Анимирана историја сумерске цивилизације

Пар векова након сумерских настала је и држава у Египту. Владари су се звали фараони. Имали су неограничену, доживотну и наследну власт.

„Под фараоном се развијала државна управа, бројни његови управитељи и чиновници који су обезбеђивали да се спроводи његова воља, тј. да држава функционише. Египатски и уопште блискоисточни свет није разликовао државу од владара, тако да је државна ризница заправо била фараонова, државни чиновник је био фараонов слуга. Такав поглед на државу опстао је много векова касније, много година након пропасти античког, па и средњовеков- ног света. На фараоновом двору постојао је везир, краљев намесник, одговоран једино њему, а ту су били и многи специјализовани управитељи: управитељ ризнице, житнице, судова итд.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 28.

Престо се наслеђивао у оквиру владајуће породице – династије. Обично би најстарији син наслеђивао оца. Фараони су сматрани синовима бога Сунца.

„Краљ је био оваплоћење свете моћи. Као такав, он је био јемац и бранилац космичког поретка чија је земаљска паралела била закон и поредак“ као што налаже успостављени status quo. Ово је било сажето у египатском појму maat, што је реч која обухвата склоп идеја попут „истине“, ,,исправног понашања“, ,,тачне равнотеже“. Краљ, као онај који чува maat, био јој је истовремено и потчињен, бар утолико што је морао да влада у складу са њом; иако га је вршење дужности такође аутоматски доводило у склад са космичким поретком. У односу на поданике, краљ је био свемоћан: ,,Ако ишта дође из уста његовог величанства, одмах се дешава“ (Urk 139, 13-14). Истовремено, он је зависно од богова и њихове добре воље. Премда је у извесном смислу и сам био бог, он није са њима делио свемоћ на свим равнима.“
Амели Курт, Стари Исток, I том, Београд 2012, 145.

Фараон који неће бити заборављен

„Таква краљевска идеологија створила је идеалну представу о фараону која је битно утицала на реалност староегипатске историје. Многи ратни походи за које знамо захваљујући предању, нису били последица политичке или економске нужности, већ искључиво ритуално фараоново „поражавање непријатеља“. Да би испунио своју улогу, фараон је убрзо после преузимања власти морао да се докаже као победник над непријатељским силама. Отуда предање говори о таквој демонстрацији војне силе чак и када је реч о мирољубивим владарима попут Ехнатона и Хатшепсут.“
Ликови старог Египта, Београд 2005, 315.

Историја против фараона Рамзеса

Време се одређивало по релативној хронологији, по годинама владавина династија и фараона.

Живот фараона

И у другим староисточним државама, као што у Асирско и Персијско царство, владари су имали монархијску (доживотну и наследну) и неограничену власт. Веровало се да власт царева произилази од воље богова. Поданици су их доживљавали као богове на земљи. У Персијском царству је настао обичај проскинезе – клањања цару, који је хеленским (грчким) освајањем Персије пренет на европске дворове. Старовековни апсолутни владари су били врховни свештеници, судије и војсковође. До поделе власти ће доћи много касније. Тек су у Хелади (Старој Грчкој) настали други облици владавине (олигархија у Спарти и демократија у Атини), а проћи ће још много векова пре него што први пут у некој држави власт монарха буде ограничена законом, када поданици схвате да могу да буду и активни политички чиниоци, тако што ће условити власт њиховом подршком. До тада ће све монархије бити апсолутне. У таквим државама све зависи од воље појединца и цела држава је подређена његовом интересу.