Живот у овом веку драстично је променила информациона револуција. Интернет је постао доступан за свачији џеп. За проверу неког податка из историје раније је требало отићи до библиотеке, пронаћи одговарајућу књигу, а онда њу ишчитавати док се не наиђе на тражено. Данас је тај процес доласка до информација сведен на неколико секунди претраге путем интернета на телефону који је увек уз нас.

Делује као да нам је све лако доступно, да више не морамо да памтимо. Неки би рекли и да је учење историје у школи превазиђено, јер се све налази на интернету. Међутим, за разумевање појединачних тема из историје неопходно да прођемо општи основни курс, како бисмо сазнања могли да контекстуелизујемо. Да бисмо знали шта је неопходно да учимо потребан нам је уџбеник, који систематизује теме. Само подаци нису довољни, јер циљ учења историје није меморисање података, него њихово познавање представља основу за проучавање развоја друштва. Суштина је у извлачењу поуке до које се долази промишљањем о узроцима и последицама догађаја, за шта је неопходно познавање општих карактеристика развоја друштава које се проучавају и читавих епоха.

Чак и сама доступност података је варљива. Често су битни затрпани гомилом безначајног. Нису увек ни тачни. Значајан чинилац информационе револуције, након интернета представља и појава Википедије, интернет енциклопедије, настале 2003. године. Број доступних информација на њој временом расте. Њихова измена је доступна свакоме, што смањује поузданост, углавном тачних података.

Писања историје нема без критичког сагледавања прошлости. Историја не би била наука да нема одговарајуће методе испитивања извора информација. Критиком извора се проверава да ли су оригинални и веродостојни, односно да нису фалсификат и да је тачно шта у њима пише. Након што се утврди истинитост извора, следи реконструкција (обнављање) прошлости. Пошто извори никада не чувају целу слику, историчар на основу сачуваних делића покушава да „реконструише” догађај, слично као што се склапа мозаик коме недостају делови. Да би тај мозаик имао смисла, неопходна је интерпретација (тумачење) прошлости. Чињенице саме по себи не говоре много док им историчар не да значење, повезујући их у целину и објашњавајући узроке и последице. Управо због потребе за интерпретацијом, различити историчари могу различито тумачити исте догађаје.

Нису све књиге на историјске теме научно релевантне. Неке су застареле, са резултатима нових истраживања, неке уопште нису научно утемељене, а неке на то ни не претендују, него представљају личан доживљај аутора о теми. О научној релевантности књига из историје сведоче нам историјски извори и литература које су историчари користили приликом писања својих дела, из тачно навођење на основу чега заснивају своје тврдње. Историју не треба мешати са историјским романима, историјским драмама и другим уметничким делима у којима, као и у историјским филмовима, који нису документарни, него играни, уметници имају слободу у преради историјских догађаја који су им послужили као инспирација.

Зашто учимо историју?