„За разлику од ранијих асирских и персијских освајања, која су трајала деценијама, или каснијих римских, за која су били потребни векови, Александар је освојио читав простор од Дунава до Инда у периоду од свега десетак година. Распад ове државе по његовој смрти био је подједнако брз, буран и насилан као и њен настанак. Из те борбе су настале хеленистичке државе које су постојале на простору источног Средоземља и западне Азије од IV до I века пре н. е.“

Немања Вујчић, Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије, Београд 2020, 122.

1. Александрова освајања
2. Александрова личност и значај његовог дела
3. Александрови наследници и њихови потомци – хеленистичке монархије

Александрова освајања

Македонски краљ Александар III, познатији као Александар Велики, дошао је на власт са 20 година. Васпитаван је у веровању да води порекло од највећих хеленских хероја Херакла и Ахила. Учитељ му је био и највећи антички филозоф Аристотел (додуше тада још увек само један од Платонових ученика). Плашио се Александар да ће његов отац Филип освојити све, па њему неће остати ништа да освоји.

Александар је најпре угушио побуне племена на северу Балкана, међу којима су били и Трибали на простору данашње Србије. Александрово одсуство су покушали да искористе Грци, видевши згодну прилику у томе што је моћног Филипа заменио његов двадесетогодишњи син. Александар је поразио Грке, а Тебу, полис који је предводио побуну је након освајања разорио и становништво продао у робље. То је био пример шта чека оне који би се усудили да му откажу послушност.

„Филипов син Александар постао је македонски краљ који је наследио јединствено краљевство, одлично увежбану и лојалну војску, и добио пуну контролу над европском Грчком. Победио је варваре на северној граници Македоније и уништио Тебу због покушаја устанка. Потом се окренуо остварењу главног циља, очевог аманета, рату против Персије.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 107.

Александар је од оца Филипа наследио и улогу предводника хеленског савеза за поход против Персије, најмногољудније и најбогатије држава света тога доба.  Персија је била не само прва финансијска сила тог времена, већ и прва поморска сила. Држећи под својом влашћу све обале источног Средоземља, она је располагала флотама народа који су улазили у њен састав – Феничана, Египћана, Крићана и малоазијских Хелена. Међутим, непостојање чврсте државне и војне организације паралисало је све потенцијале персијске државе. За то огромно царство сукоб са Македонијом је изгледао као нека погранична епизода. Требало је да Алаксандар освоји Малу Азију, па да цар стави у покрет своју царску војску. До тада су му се супротставиле само војске малоазијских сатрапа који су бранили своју територију.

Освајање Персије Александар је започео 334. године. Прва победа је извојевана на реци Граник (на северозападу Мале Азије) против малоазијских сатрапа. Након тога је у Сирији код Иса 333. поражена војска коју је предводио сам цар Дарије. У уској равници између мора и планина персијска бројчана надмоћ није дошла до изражаја. После ове победе било је јасно да се Александар неће задовољити ослобађањем малоазијских Хелена, већ да има намеру да освоји Персијско царство, тада најмоћнију државу света. После ове победе није кренуо у потрагу за одбеглим царем, него је наставио пут на југ у покушају да освоји феничанске градове који су давали бродове за персијску флоту. Најтеже је било вишемесечно освајање луке Тир 332. године, за које је чак и земљоуз изградио.

„Александрова стратешка идеја била је једноставна: освајање западног дела Персије није било могуће уколико се не порази не-пријатељска флота, која је уз све друго могла нанети Александру и знатне ударце у матичној Грчкој, а та флота биће уништена када се преузму све луке у источном Медитерану.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 108.

Одатле је наставио у Египат, где је 332. дочекан као ослободилац од персијске власти и наследник фараона. Александар је принео жртве египатским боговима, чиме је стекао наклоност Египћана. На ушћу реке Нил у Средоземно море је изградио лучки град Александрију, која ће постати главни центар хеленистичке културе у Медитерану. До одлучујућег сукоба са Даријем је дошло код Гаугамеле у Месопотамији 331. године. Осветнички рат Хелена против Персије био је завршен освајањем и спаљивањем персијске престонице Персеполиса 330. године. Након тога Александар се прогласио за „краља Азије“.

„Персепољ, чиме се осветио за Ксерксов злочин према Атини. Потера за Даријем завршена је 330. године пре Христа, када су га убили његови дворани. Када их је Александар казнио, стекао је легитимитет господара Азије: један легитимни владар мора осветити убиство претходног.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 109.

Александар се није зауставио ни након освајања Персије, него је кренуо даље на исток. Привучен причама о богатствима Индије, ту област је освајао у периоду 327. до 325. године.

На корак до краја света – како је Александар Велики једини пораз доживео од своје војске или како је победио себе

Трајан значај Александрових освајања огледао се у његовом подстицању мешања Хелена и источних народа, што је било неопходно како би се учврстила власт и одржао мир. Након повратка из Индије, Александар је маштао о освајању целокупног Медитерана, али су га је у тим плановима омела смрт. Умро је у 33. години, исцрпљен походима у тешким природним условима. Створио је највеће царство у дотадашњој историји човечанства.

Александрова личност и значај његовог дела

„Тако изузетан човек, који је својим непревазиђеним умећем променио ток историје, непоражени војсковођа и победник над Персијом, освајач и господар огромне Азије, морао је оставити снажан утисак, који, колико год да бледи, јесте обележавао колективно сећање многих народа, Грка и оријенталаца. Александар је и романтични херој, младић који је способношћу, огромном енергијом и чудесном харизмом постигао немогуће, али и насилник који је у бесу и пијанству убио блиског пријатеља који му је спасао живот. Његова личност је била „херојска“, што је подразумевало храброст и великодушност, али и осветољубивост и спремност на злочин.

Он је био сјајан војсковођа, вероватно највећи од свих античких. У рату је показивао изванредну брзину која је непријатеља остављала без одбране, али и стрпљење, способност да води дефанзивне битке и да командује дуготрајним опсадама. Његови успеси заснивали су се и на сјајној војсци коју је наследио од оца; оснивањем градова и визијом о уједињавању показао је одлике сјајног стратега и државника.

Александра је карактерисала и херојска необузданост. Он није престајао са походима и освајањима све док га није зауставила физичка и психичка исцрпљеност његових сабораца и војника. Тешко је одговорити на питање да ли је његов циљ био оснивање универзалног краљевства. Божанске почасти су му се одавале током живота, али немамо доказа да је он сам делио таква уверења; вероватно их је прихватао као реалност и једно од средстава којим је учвршћивао своју власт на Истоку. Александрова идеја је чак значајнија од оцене његов личности, колико год она била привлачна. Александар је био велики државник, који је поред свега замислио једну велику државу, од Египта до Индије, која би била подврг-нута македонској власти, али и оплемењена и вођена хе-ленском културом. У свом космополитизму, Александар је планирао да уједини Исток и Запад, али не тако што би оријенталце учинио робовима или слугама, како је то Исократ саветовао. То је био јединствен покушај уједи-њења у људској историји, један племенити идеал. Можда би се могло рећи и да је то био један велики историјски експеримент, у који ни већина савременика није веровала, а нису веровали ни људи блиски Александру.

Али, ако у политичком смислу Александар није успео, његова културна прегнућа су донела великог плода: до-вољно је да послужи као пример Александрово оснивање тридесетак Александрија широм његове велике државе, градова који су уводили грчки језик, писменост, културу и уопште урбани начин живота у забачене делове света, који ни до данас нису доживели значајнију културну ренесансу од оне из времена Александра и његових наследника. Грчка цивилизација и језик су захваљујући Александру продрли веома далеко. Један познији писац, из римске епохе, каже да је постојао филхеленски настројени браман, а други да су Индијци познавали Хомера на свом језику.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 110-111.

Александрови наследници и њихови потомци – хеленистичке монархије

Александар након смрти није оставио озбиљног наследника (све озбиљне претенденте на престо побио приликом доласка на власт). Полубрат му је био ментално болестан, а син тек рођен након Александрове смрти. Територије царства Александра Великог поделила су дванаесторица његових најзначајнијих војсковођа. Затим је уследила њихова међусобна полувековна борба око власти. Тај бурни период се назива доба дијадоха (наследника). Један по један нестајали су у тим борбама (током којих је украден леш Александра и убијени његова мајка, жена и дете), а тројица су успела да оснују династије које су владале великим државама. Македонијом су владали Антигониди, Египтом Птоломеиди, а Сиријом и источним азијским провинцијама Селеукиди. Тај период, све до римског освајања ових територија назива се доба епигона (потомака). Временом је значај стекла и Пергамска краљевина у Малој Азији. Постојање ових држава окончало је Римско царство.

Хеленистичке краљевине су биле апсолутистичке монархије. Њихови владари су имали неограничену, доживотну и наследну власт. У управљању државом хеленистички краљеви су се ослањали на своје најближе сараднике, чији је положај зависио од краљеве воље. Они су углавном били македонског или хеленског порекла, а врло ретко и истакнути представници аристократије покорених народа.

„Иако је хеленистички свет био политички подељен, економски, а нарочито културно био је јединствен: тада се то звала икумена, насељени свет, али у смислу насељен цивилизованим народима, Грцима или народима који су у извесној мери прихватали грчку културу. Краљевинама је владао монарх чија је власт била апсолутна, као власт неког оријенталног владара, персијског Краља, на пример. Предњеисточна идеја о владару који влада захваљујући божанском праву надвладала је грчки идеал слободних грађана. Више није било велике Александрове политике: краљеви више нису покушавали да уједине Грке са својим оријенталним поданицима.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 113.