„Македонија, раније слабо и нестабилно краљевство на северу Грчке, постала је под краљем Филипом II водећа држава Грчке и читавог Балкана. Под његовим сином Александром, постаће најмоћнија (и највећа) држава читавог света.“
Немања Вујчић, Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије, Београд 2020, 122.
„Колико ми можемо да тврдимо, свака нова насеобина која је у страним земљама основана, почев од краја осмог века па надаље, брзо је прихватала модел полиса чак и ако тако није чинила од самог почетка. Али многи делови копнене Грчке су заостајали. Били су организовани много лабавије, у облику Колико ми можемо да тврдимо, свака нова насеобина која је у страним земљама основана, почев од краја осмог века па надаље, брзо је прихватала модел полиса чак и ако тако није чинила од самог почетка. Али многи делови копнене Грчке су заостајали. Били су организовани много лабавије, у облику државе познате под именом етнос (етне у множини). Та реч има одређени распон значења у древном језику, али тада још није означавала оно што бисмо могли да назовемо етничким разликама, јер су све те заједнице говориле грчким језиком. Етнос је описиван као „опстанак племенског уређења у историјским временима: становништво разасуто по територији без градских центара“. Аристотел није био једини антички писац који је сматрао етне застарелима, управо због тога што нису имале ткиво и институције који дефинишу полис. Из тог разлога много мање знамо о начину на који су етне водиле своје послове.
У јужној половини Грчке, већина етни с временом ће, током наредних векова, срасти у посебне полисе. Што северније идете, све мање је било изгледа да се тако нешто догоди. Етнос који никада није усвојио систем полиса је Македонија. Тамо ће наследни владари, који су припадали једној јединој династији, полако учврстити своју владавину око копненог краљевства много већег од било ког града-државе.“
Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 90-91.
Македонија је била краљевина у планинској области северно од Хеладе. Уздигла се у 4. веку, за време владавине краља Филипа II (359-336).
„Када се чинило да су могућности за унутрашње оздрављење грчке политике пропале, на периферији грчког света почела се уздизати Македонија. Та стара краљевина по много чему хеленска, а по много чему не преузела је с временом хегемонију у грчком свету, да би га потпуно променила, а потом срушила и Персију.
Успон Македоније повезан је с Филипом ІІ, македонским краљем који је прво осигурао своје северне границе према варварима. Рударством је обезбедио довољно новца за вођење амбициозне политике, а потом је освојио неколико градова којима је угрожена позиција Атине на северу Егеја. Филип је, захваљујући стрпљивој, али енергичној политици, успоставио контролу над приобаљем, заправо преузео је читаву обалу од Термопила до Пропонтиде, почео је да изграђује флоту и проширио је своју власт у унутрашњости Тракије. Већ крајем педесетих година IV века изгледало је да ће Филип успети да уједини Грчку, оствари хегемонију која је раније припадала Спарти, Атини и (накратко) Теби, а пратио га је глас да је његов прави циљ да у име уједињеног Хеленства зарати против Персије.
За многе Грке, нарочито Атињане, то је било такорећи погрдно; наиме, они су доживљавали Филипа као варварина, а македонска (или било која друга) монархија била је неприхватљива за њихова политичка уверења, док је сама Македонија била варварска земља, на ободу грчког света, а никако у његовом средишту. За грчко, нарочито атинско одбацивање Филипа било је много разлога, осим основне жеље да се сачува слобода и не падне у ропство: Филип је био апсолутистички владар, груб и неотесан. Ипак, он је био привржен грчкој култури, несрећан што га је стицај околности натерао да буде непријатељ Атине. Био је окружен не само осионим македонским ратницима који су пијанчили већ и деликатним филозофима, од којих је сигурно најпознатији био сам Аристотел, учитељ његовог сина Александра.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 103-104.
Филип је успео да покори суседне територије. Најзначајније је било освајање Тракије на истоку. Та област је била богате рудницима злата и сребра. Средства из рудника су омогућила богаћење Македоније. Новац је искоришћен за освајачке ратне походе.
У склопу ратних припрема је извршена реорганизација војске. Основу македонске војске чинила је фаланга – јединица густо збијених редова тешко наоружане пешадије.
„Филип II је реорганизовао македонску војску и створио знамениту фалангу, чија ударна снага није имала себи равне у тадашњем свету. То је био одред пешака, распоређених у збијеним и дубоким редовима и наоружаних са око пет метара дугачким копљима (sarisai), који је наступао као једна целина, борбена, дисциплинована и увежбана сталним егзерцирањем и ратовима.“
Фанула Папазоглу, Историја хеленизма, Београд 2010, 41.
Елитне коњичке јединице „пратиоца“ чинила је македонска аристократија.
Филип се умешао у хеленске послове користећи се међусобним сукобима полиса. Главни македонски супарник у Хелади била је Атина. Главни Филипов противник у Атини био је беседник Демостен, који је у народној скупштини својим чувеним говорима, названим филипике упозоравао Атињане да ће им македонски краљ Филип угрозити слободу.
„За Демостена, државника чије је страсно беседништво доминирало атинском Скупштином од 350-их до 320-их п. н. е. и остало заувек предмет дивљења, Филип је био чудовиште које се намерило да уништи све што је Грцима било драго. „Не само да он није Хелен“, грмео је Демостен у говору одржаном у време када је мир из 346. п. н. е. већ почео да се руши него он такође:
нема никакве везе са Хеленима. Он није чак ни варварин из места о коме ништа лепо не може да се каже него је пошаст од Македонца, из места које никада није било у стању да изроди ни роба кога би вредело купити. [Демостаен, Филипике, 3.30-31]“
Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 160.
Нису сви истакнути атински политичари делили Демостенове ставове о Филипу. Неки су подржавали планове македонског краља. Такође чувени атински беседник Исократ је у Филипу видео личност способну да уједини Хелене, учини крај њиховим размирицама и окупи их у новом походу на Персију, који би им омогућио освету за порушене светиње у Хелади, ослобођење малоазијских Хелена и могућност да владају богатствима Азије.
Замисао једног Атињанина о пошасти могла би да буде златна прилика за другог. Исократ је имао деведесет година 346. п. н. е., али је и даље живо учествовао у обликовању јавног мњења, као и увек. Никада није одустао од своје дуго не-говане замисли о заједничком грчком походу против Персије. Ту, у Филипу, постојала је снага способна да попуни празнину на врху и обезбеди водство које је тако дуго измицало и Атини и Спарти. У речитом и на више места побожном отвореном пи-сму, написаном маја 346. п. н. е., Исократ се обраћа директно Филипу и предвиђа му судбину. Она ће бити ништа мање него да уједини све Грке и да их поведе у освету за неправде које су им Персијанци нанели век и по раније.
Исократ је писао колико за домаћу употребу, толико и да би ласкао човеку коме се обраћа. За добро својих атинских чита-лаца, он се поиграо традиционалном тврдњом македонских монарха да њихова династија директно потиче од легендарног полубога Херакла, а да је пореклом из града Аргоса на Пе-лопонезу. Као потомак најхеленскијег хероја свих времена, тврдио је Исократ, Филип је савршено подобан за предводника похода на персијске варваре. С друге стране, његове поданике, македонске званичнике, Исократ прилично опрезно описује као родбину која није исте расе“. Они чији је језик грчки морали би да преиспитају једноставну поделу света на Хелене и варваре, која сеже још од времена Персијских ратова. Од тада, и докле год то буде битно, Македонци ће постати међукатегорија, понекад супротстављена Хеленима, понекад сврстана заједно са њима насупрот варварима, у зависности од тачке гледишта онога ко говори.
Питање македонског идентитета, које је толико заокупљало атинске творце јавног мњења и политичаре средином четвртог века п. н. е., и даље изазива поделе међу научницима нашег времена. Мора бити истина да су Македонци који су живели у доба Филипа II били онолико хеленски колико одлуче да јесу – и када одлуче да то буду. Изгледа да су често били поносни на то што се разликују од Грка из градова-држава. Македонија је била, како су је Грци видели, етнос, што значи мање-више племенско друштво којим влада наследни монарх. Друштво је било хијерархијско, са краљем на врху, окружено такмичарском војном елитом, познатом као Сапутници. Грке, становнике градова, навикнуте да своје вино разблажују водом, редовно је ужасавало то што Македонци пију чисто вино. Данас се нама то не би чинило толико језивим – али приче о Филипу и његовом сину Александру како се препуштају пијанству и насиљу у том стању, заједно са својим Сапутницима, превише су се често чуле и биле превише добро посведочене да могле да се занемаре. То нису биле толико индивидуалне карактерне црте колико део културе македонског двора.
С друге стране, постоје добри докази да се грчки језик ширио на север од гркофоне Тесалије, и то још од осмог века п. н. е. До времена Филипа II не само македонска краљевска кућа већ и њихова елита, у најмању руку, већ неколико генерација даје својим синовима и кћерима грчка имена. За многа најкарактеристичнија македонска имена јасно је да су срочена од грчких речи. Међу њима су и нека од најпознатијих: Филип (Љубитељ коња), Клеопатра (Очева слава), Птолемеј (Ратоборан). Којим год језицима или дијалектима да су некада говорили народи којима су владали, највиши слојеви македонског друштва су у потпуности постали гркофони до средине четвртог века пре нове ере. А где год елита предводи, може се очекивати да ће остали да је следе. Македонија је, другим речима, убрзано постајала грчка.“
Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 161-162.
Одлучујућа је била битка код Херонеје у Беотији 338. године, где су Македонци поразили Атину, Тебу и савезнике. Након покоравања Хеладе, Филип је на свехеленском конгресу у Коринту 337. године оформио хеленски савез за поход на Персију. Од значајних хеленских полиса на овај скуп своје представнике нису послали само Спартанци.
„Филип II Македонски је, освојивши већи део Грчке, послао Спартанцима ову поруку: „Саветујем вам да се одмах покорите, јер ако са својом војском уђем у вашу земљу, уништићу ваша поља и побити ваш народ, а ваш град ћу сравнити са земљом“. Спартанци су му одговорили једном једином речју: Ако… Храброст им се исплатила. Филип их је оставио на миру.“
Ian Crofton, Povijest bez dosadnih detalja, Zagreb 2009, 13. (цитат је прилагођен српском језику)
„Кратка казнена експедиција македонских трупа у Лаконију имала је ефекат изолације Спартанаца унутар њихове земље, док су њихов град и институције у њему остали нетакнути. Од свих осталих грчких градова-држава тада се очекивало да пошаљу своје представнике на саветовање које је Филип сазвао у Коринту. Ту је донето ново политичко решење. Успостављен је војни савез и заједничка држава (Коинон) Хелена, с правилима о управи над њом. Савремени историчари то зову Коринтска лига, назив који је прилично промашио смисао оригиналног израза на грчком. Заправо, донето решење се односило на оснивање неке врсте федерације којом управља представнички савет, али с тим да сви његови чланови дугују оданост Вођи (грчка реч хегемон донела нам је реч хегемонски). Непотребно је рећи да је Вођа требало да буде краљ Македонаца – што значи не само Филип већ и сви његови наследници, до у недоглед.“
Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 166.
У припремама за поход на Персију Филип II je убијен 336. године, на свадби своје ћерке.
„Оно што је уследило сигурно се сматра најпозоришнијим убиством које је икада изведено. Када је Филип ушао на отворени простор пред окупљене гледаоце, бивши члан његовог обезбеђења је притрчао, извукао скривени бодеж и зарио га у краљева прса. Филип је преминуо, на лицу места. Убица је потрчао ка градским капијама, где су га чекали коњи. Побегао би, прича се, али се спотакао о вијугаву лозу док је покушавао да се попне. Три краљева стражара су га сустигла и убила пре него што је успео да проговори.
Филип је убијен усред бела дана, пред хиљадама сведока. Нико није сумњао у то ко је убица. Звао се Паусанија. Званична прича је била да је био љут, и то не на самог свог краља већ на једног од његових дворана, а да је Филип одбио да га обештети. Али Паусанија није деловао сам, што доказује чињеница да су били спремљени коњи за бекство. Згодна лоза која га је саплела док се спремао да се попне указује на то да није ни постојала намера да он побегне. Чак ни Александар није сумњао да је Паусанија био део завере. Управо је на основу тога нови краљ током наредних неколико дана или недеља погубио неколицину могућих супарника у погледу престола, као наводне саучеснике у убиству.
Од тада је било разних претпоставки у изобиљу. Антички писци су сумњали на Александрову мајку, Филипову остављену супругу Олимпију. Неки су такође опрезно, иако су писали стотинама година после овог догађаја, мислили да је и сам Александар можда умешан. Савремени историчари су се вратили на то питање – на класичну мистерију убиства са трагом који се охладио пре више од две хиљаде година. Многи од њих сматрају да је Олимпијада или Александар, или су обоје дали Паусанији упутства. Нико не сумња да је највише користи од Филипове смрти имао двадесетогодишњак који ће врло брзо бити крунисан као Александар III, краљ Македонаца – тај који ће касније широм света остати познат као Александар Велики.“
Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 168-169.
Када је Филип страдао, његова бивша (четврта) жена Олимпијада (сестра краља Епира) се са сином Александром вратила у Македонију, након чега су побили све сроднике, да им не би били конкуренција за власт. Поштедели су само Александровог полубрата који није био ментално здрав, па се није сматрао способним да влада.
„У Аигаи се то, сасвим јавно, венчање претворило у сасвим јавну сахрану. Филипово тело је спаљено, преостале кости су опране вином, увијене у пурпурни огртач и спуштене у ковчег од чистог злата са поклопцем украшеним македонским амблемом сунчевог блеска. Када је археолог Манолис Андроникос 1977. отворио тај гроб, са нетакнутим драгоценостима у њему, форензичко испитивање људских остатака из ковчега открило је да припадају човеку четрдесетих година (Филип је имао четрдесет шест година кад је погинуо), са знацима повреде око десног ока и једном краћом ногом. Те појединости у складу су са повредама за које се зна да је Филип претрпео у борби. Мада неки археолози и даље сумњају, највероватније је Филипов гроб који лежи испод реконструисаног Краљевског тумулуса на рубу грчког трговачког градића Вергине, заиста место где почива Филип II.“
Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 170-171.
Филипа је наследио син Александар.
“Иако се поносио својим војним успесима, Филип је далеко више ценио своју дипломатску вештину. Сматрао је да војну вештину треба употребити само тамо где је то неопходно, а да се велике победе могу остварити дипломатијом и новцем… Неке политичаре поткупио је новцем и даровима и они су постали вође „македонских“ странака по хеленским полисима“
Атињани нису заборавили свог великог државника Демостена и на његовом споменику су уклесали натпис са следећим текстом: „Да ти је, Демостену, снага била једнака памети, не би Хеленима завладао ратоборни Македонац“.
Историјска читанка 
[…] ← Успон Македоније под Филипом II 13. октобра 2022. · 19:05 ← Скочи на коментаре […]