1. Шта је било цартво?
2. Оснивање царства
   1. Титуле Октавијана
3. Унутрашња политика царства у доба принципата
4. Криза трећег века и период војничких царева
5. Доминат
   1. Диоклецијанове реформе
   2. Подела царства

„Доброшли у свет римских царева. Неки су, као Калигула и Нерон, и данас синоними за претеривање, суровост и насумични садизам. Други су пак, као „цар-филозоф Марко Аурелије са својим Медитацијама (или боље Самом себи, како ћу звати дело) и дан-данас аутори међународних бестселера. За неке готово нико не зна, чак ни стручњаци. Ко би препознао име Дидија Јулијана који је 193. године нове ере наводно купио себи место на престолу на неколико седмица кад је царска гарда понудила царство на лицитацију?“

Мери Бирд, Римски цар: Владање светом старог Рима, Београд 2024, 19.

Шта је било цартво?

„Царством уопштено називамо режим који је успоставио Август 27. године пре Хр. и који траје до краја историје Рима. Ипак, савремени историчари више воле израз принципат да би означили релативно либералну монархију током прва два века Христове ере, а затим доминат који означава апсолутну монархијску власт цара кога називају dominus и deus (мада су ове две титуле понекад већ коришћене током прва два века).

Август жели поново да успостави институције и моралне вредности Републике. Преузима термин princeps који је већ користио Цицерон, да би означио онога ко треба да буде први међу грађанима, на челу државе. Али, он преиначује тај појам у корист личне власти, чије је основе поставио Цезар, а Август је његов усвојени син. Римљани нису наивни, али су захвални Августу што је окончао дуге године грађанског рата и успоставио унутрашњи мир. У то време, Република са својом криком равнотежом између различитих власти, не постоји већ двадесет година.

Цар, дакле, преузима сву власт, јер поседује конзулски и проконзулски imperium (може да интервенише у Италији и било где на територији Царства и да командује војском; због тога je imperator и отуд потиче и израз император), поседује и трибунску власт (захваљујући којој може да сазове скупштине и њима председава) и велики понтификат. Самим тим, кад умре (а у доба позног Царства већ и за живота) он постаје предмет култа (што се уклапа у проглашавање великих људи за хероје и дивинизацију цара). Титула augustus, коју је усвојио Октавијан, јесте, уосталом, религиозна. Теоријски, магистратуре и Сенат и даље имају одређену улогу, мада ограничену. У пракси, принцепс ce окружује саветницима и функционерима који постепено смањују власт некадашњих политичких структура, проистеклих из Републике. Поред тога, војска, подршка режима, често има главну улогу у наименовању цара и Сенат може само да ратификује избор који му је наметнут. Администрација, у којој је спроведена моћна и строга хијерархија у доба позног Царства, труди се да ојача апсолутизам и тиранију империјалне моћи.

Проблем царског наслеђа никад није био лако решаван. Пре свега, у теорији, царска власт није наследна и избор наследника зависи од Сената. У пракси, сваки цар жели да одреди свог наследника и Сенат не може да се супротстави његовој вољ. Овај пренос власти с једне особе на другу често прате политичке интриге, а по некад и интервенције војске, поготово када цар нема директног потомка. Због тога класификација царева у „династије“ не значи да је један цар син претходног. Ако је то, на пример, био случај за Флавијевце, није био за Јулијевце-Клаудијевце (ниједан од царева ове „династије“ није имао мушке деце са законитом супругом док је био на престолу), нити за Антонине (који су примењивали систем усвајања, тако што је сваки цар бирао за наследника онога ко му се чинио најпогоднијим да управља; тај систем је омогућио Риму да у 2. веку оствари значајан просперитет). Успостављени су и други системи, попут тетрархије (Диоклецијан): Царством су управљала двојица „августа“ (јер је задатак управљања државом процењен као претежак за једног цара), којима су помагала двојица „цезара“ које су они сами бирали и који је требало да их наследе као „августи“. Али, овај покушај је брзо пропао.“

Жан-Ноле Робер, Стари Рим, Београд 2009, 27-28.

Оснивање царства

Октавијановом победом на Антонијем окончана је епоха грађанских ратова (133-31). Октавијан је присвојио превелика овлашћења различитих државних положаја, што није било у складу са републиканским уређењем. Након више од пет векова у Риму је суштински обновио монархијску власт, иако је представљао да је формално задржао републиканско уређење.

„На Октавијановом путу до власти многи утицајни људи изгубили су живот, а имовина непријатеља била је конфискована. Све док није уклонио и последњи отпор, Октавијан се готово сасвим ослањао на војну силу и на ресурсе Цезарове породице, али када се, тријумфално, вратио у Рим, били су му потребни нови ослонци. Тада се одрекао формалне апсолутне власти и прогласио поновно успостављање републике и политичке слободе (libertas), па се тако развила једна нова идеологија и титулатура. Прво раздобље Римског царства називамо принципатом, по још једном звању римског цара – princeps (првак).“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 14-15.

Октавијанова власт је почивала на спајању конзулских и трибунских овлашћења. Имао је честу конзулску власт (биран је за конзула 11 пута између 43. и 23. године и још два пута касније), што му је омогућавало команду над војском и управљање провинцијама. Власт народних трибуна му је омогућавала законодавну иницијативу и право сазивања народне скупштине и Сената. Званично никада није обављао дужност конзула и народног трибуна истовремено, али је временом одредио да има овлашћења конзула и трибуна и када нема те дужности.

„Но, Август је постао нешто што ни један Римљанин није био пре њега: врховни заповедник свих оружаних снага који именује највише старешине, одлучује где ће се и против кога војници борити и све победе приписује себи, без обзира на то ко их је извојевао на бојном пољу.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 337.

Титуле Октавијана

• Принцепс је био председавајући у Сенату и први у држави
• Август (узвишени) је епитет који му је доделио Сенат, а раније је даван само боговима и светим местима.
• Pontifex maximus (врховни свештеник)

Након владавине Октавијана (27. пре н.е – 14. н.е) исте титуле су наследили и каснији цареви.

„Октавијан – односно Август, како је званично био познат од 27. године пре нове ере (то је измишљена титула и значи отприлике „Узвишени“) доминирао је римским политичким животом више од педесет година, све до смрти 14. године нове ере. Далеко превазишавши изузетке које су поставили Помпеј и Цезар, он је био први римски цар који је потрајао и владао је најдуже у римској историји, дуже чак и од митских краљева Нуме Помпилија и Сервија Тулија. Као Август, преобразио је структуру римске политике и војске, државне управе, изглед самог града Рима и темељни став о томе шта су заправо римска моћ, култура и идентитет.

Док је преузимао и учвршћивао власт, Август се и сам запањујуће преобразио од немилосрдног војника и побуњеника у одговорног државника, а то је показао и оштроумном променом имена. Његов досије као Октавијана мешавина је садизма, скандала и незаконитости. Он се за улазак у римску политику изборио 44. године пре нове ере користећи приватну војску и готово превратничку тактику. Заједно с другима био је одговоран за погром по обрасцу Сулиних проскрипција и, ако је веровати римској традицији, руке су му биле крваве, дословно. Једна грозна прича каже да је лично ископао очи једном високом јер је сумњао да овај кује заверу против њега. Једва мање страшна за римску осетљивост је прича како је Август нехајно опонашао бога Аполона на раскошној гозби и маскенбалу одржанима у време док је становништво готово гладовало у оскудици грађанског рата. Како је оставио све то иза себе, постао отац оснивач новог режима и, према мишљењу многих, узоран цар и мерило за све своје наследнике питали су се многи оштроумни Римљани. А историчари су збуњени и свађају се још од тада о његовом радикалном преображају, о природи режима који је успоставио и о бази његове моћи и ауторитета. Како је успео?“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 309.

Октавијан је популарност стекао успостављањем мира након епохе грађанских ратова. На крају је за наследника, у недостатку сина или унука, одредио жениног сина из првог брака, чији се отац у грађанском рату био борио на страни Октавијановог непријатеља Марка Антонија. После сахране Октавијана његова жена је богато наградила човека који се заклео да је видео Августа како се успиње у небо. Август је постао бог.

„Мало ко је у светској историји разумео важност самопромовисања боље од Августа. Мало ко је, пре или после Августа, надмашио њега у успеху са којим је он себе представио као светског владара, миротворца, оца нације, суграђанина и монарха, као оличење римских вредности, поштоваоца бого- ва и њиховог миљеника. Многи су покушавали, није то посреди, али мало ко је успео да саопшти такву мешавину силе и култа личности на једној страни, удружену са скромношћу и аутентичном бригом на другој.

Вероватно је кључ Августовог успеха био у томе што начин и средства којима ће бити описана његова владавина није одређивао сам, већ је то чинила широка мрежа пријатеља и послушних аристократа који су се постарали да само најбољи песници, уметници, архитекте и занатлије раде на при- казивању духа свог времена и Августових дела онаквих како су сами желели да их виде а били су, вреди напоменути, и дебело плаћени за то. Све то се радило у таквој мери да и данас говоримо о Августовом златном добу. Водећи мотиви су ту били владавина над целим светом и из ње проистекли мир и склад, ред и благостање; савременост је била приказана као митска идила и врхунац свега чему су Римљани тежили од оснивања Града, а изнад свега као нарочита наклоност богова римској држави и цару.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 43.

Унутрашња политика царства у доба принципата

Октавијан је пропагирао обнову традиционалних вредности римске републике – храброст, скромност и побожност. У склопу целокупне обнове покренуо је велике јавне радове обнове и изградње храмова, путева, водовода… Обновио је углед Сената и учинио га највишим државним органом. Преузимањем неких функција народне скупштине, Сенат је постао врховно законодавно и судско, а не само саветодавно тело. Управљање провинцијама и вођење финансија подељени су између цара и Сената. Наредни цареви су тежили слози са Сенатом. Царска власт је временом јачала, а републиканске институције су слабиле.

„Хлеба и игара“

Криза трећег века и период војничких царева

„Историчари данас често говоре о „кризи“ у трећем веку нове ере. Заправо мисле на процес током ког се, после убиства Комода 192. године, августовски образац срушио. Један очигледан знак тог слома јесте број царева. У готово сто осамдесет година између 14. и 192. године нове ере – осим током једног кратког грађанског рата после Неронове смрти кад су се изредала три безуспешна кандидата – било је свега четрнаест царева. У сто година између 193. и 293. царева је било преко седамдесет (списак је прилагодљив у зависности од тога колико неважних савладара, узурпатора или претендената желите да убројите). Но, што је важније, сви покушаји да се легије задрже ван процеса наслеђивања престола драматично су пропали. Готово сви који су покушавали да се попну на престо у трећем веку нове ере имали су подршку неких војних јединица. Био је то мање-више непрекидни грађански рат. А било је и безочних изопачења традиционалног полагања права на престо. Када је Септимије Север објавио да је њега и његову породицу као наследнике усвојио цар мртав већ више од десет година, то је било претерано чак и за најеластичније римске услове за усвајање.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 476.

У периоду војничких царева (235-284) војска је проглашавала своје команданте за цареве. Владавине царева трајале кратко и често се завршавале насилним смртима. Дешавало се и да у исто време у различитим деловима државе буде проглашено више претендената за цареве. За 50 година трећег века завладало је скоро 30 царева. Унутрашње сукобе користили су варварски народи за пљачкашке упаде на територију царства. Државом је владало безвлашће и постојала је опасност од распада царства. Неопходне су биле реформе.

Доминат

Диоклецијанове реформе

Цар Диоклецијан (284-305) је увео нови облик владавине – доминат (од dominus – господар) у којем се изгубио сваки привид републиканског уређења и цар је постао апсолутни господара својих поданика у царству. Римски цареви постају, попут источњачких монарха, сматрани боговима.

„У новом систему владавине, доминату, војничка власт је потпуно надвладала цивилну, што је био дуг процес, започет још у првом столећу принципата. Dominus (господар отуд реч доминат у српском) за Римљане је значио апсолутну, и неограничену власт, за којом Август никада није посегао позивајући се на свој ауторитет. У политичком животу, Римљани су током Републике, под утицајем Грка, сматрали да врховну власт представља закон. Иако је закон већ раније устукнуо пред влашћу моћних појединаца, не само у доба Принципата већ и у доба позне Републике, од III века формулисало се начело да царева воља има снагу закона. То је озваничено у време Диоклецијанове владавине, а задржало се и касније. Тек после више стотина година, читавог једног дугог периода у историји света и Европе, законодавна власт ће поново припасти народу, као што се подразумевало у највећем делу грчке и римске историје.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 208.

Рим као престоница губи значај. Да би учврстио власт у огромном царству, Диоклецијан је увео тетрархију (четворовлашће) двојице равноправних августа и њима подређене двојице цезара, који су имали седиште у различитим крајевима царства. Ниједан од 4 цара није одабрао Рим за престоницу. Престоница Диоклецијана је био Медиоланум (Милано), другог августа Никомедија у Малој Азији, цезари су за престонице одабрали градове близу граница, да би их лакше могли бранити од упада варвара. Седиште Диоклецијановог цезара је било у Сирмијуму. Замисао је била да августи након 20 година службе држави уступе место цезарима, на чија места би били изабрани нови.

„Како би спасио Царство уздрмано великом и комплексном кризом у ІІІ веку, Диоклецијан је власт поделио. Он је царевао заједно с Максимијаном, а сваки од двојице савладара, августа, имао је свог млађег цезара, млађег помоћника и усвојеника. Диоклецијанов цезар био је Галерије, а Максимијанов Констанције Хлор. Дакле, Царство се састојало из два дела, којим су владали двојица августа и двојица цезара. Овај систем требало је да обезбеди мирно наслеђивање и спречи неконтролисану борбу за власт каква је постојала у ІІІ веку. Али, када су се Диоклецијан и Максимијан повукли с власти 305. године, а њихови цезари постали августи, избили су немири, трвења и грађански рат између именованих владара и синова претходних владара. Ти ратови били су испрекидани појединачним, привременим договорима и поделама власти. Суштина сукоба лежала је у различитим принципима наслеђивања власти: једног, традиционалног, наследног и другог, Диоклецијановог, који је подразумевао именовање способног војсковође (који није припадао владајућој фамилији) прво за цезара, а касније за августа.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 206-207.

Тетрархија је опстала само 20 година.

„Систем тетрархије није надживео творца. Срушила га је жеља савладара за влашћу и тежња, урођена људској природи, да се власт пренесе на наследнике синове.“

Мирослава Мирковић, Позно Римско царство, Београд 2016, 33.

Диоклецијан је каријеру почео као обични војник. Био је родом из Далмације, околине Салоне, данашњег Сплита. У Сплиту је и умро (311), добровољно се повукавши са власти.

„Диоклецијанова влада не представља потпуну прекретницу која би означила почетак новог доба, али су његове реформе унеле промене у структуру војске и војне команде, у организацију провинција и административни апарат и у ковању новца. Његова намера није била да реформише друштво или да изведе револуцију, већ да систем оспособи да функционише, не мењајући основне принципе на којима је почивала римска власт. Нису све промене резултат царских реформи. Неке су резултата дугог развитка, и постале су уочљиве у његово доба јер је стање регулисано законом. Држава је сачувала исте границе које је имала и под његовим претходницима.“

Мирослава Мирковић, Позно Римско царство, Београд 2016, 18.

Подела царства

Цар Константин (324-337), рођен 306. године у Наисусу (Нишу), окончао је тетрархију победама у грађанским ратовима против других царских претендената (324. године). Царство је поделио на 4 префектуре: Италија са Илириком, Исток, Галија и Африка. Основао је нову престоницу – Константинопољ на Босфору (324. године). Престоница је могао постати и римски град са на територији данашње Србије.

„Опадању значаја Рима допринело је и подизање нове престонице на Босфору, на месту старог града Византа, на рту између Мраморног и Црног мора, на граници два континента. Ту се отварао пролаз из Егејског у Црно море. Константин се, како се мисли, колебао где ће подићи нову престоницу, у Сирмијуму, Сердики или Тесалоники, али је очигледна његова намера да је дислоцира из Рима. Како показују датуми царских указа, Константин је више пута, понекад и више месеци провео у Сиримијуму, а између 316. и 321. он је између Сирмијума и Сердике. Претпоставку да је помишљао да у Сирмијуму оснује нову престоницу јача и чињеница да је у овом граду отворена ковница златног новца 317. године. На реверсу новца је представљена и градска богиња, као касније на златном новцу Константинопоља. Ипак, када је остао једини владар у Царству, одлучио је да нову престоницу подигне на Босфору, између Истока и Запада.“

Мирослава Мирковић, Позно Римско царство, Београд 2016, 124.

Константинопољ, назван по цару оснивачу, имао је изузетан положај.

„Одлично постављен за одбрану и с мора и с копна, Константинопољ је обезбеђивао везу с богатим областима у Малој Азији, Сирији и земљама које су мање страдале од западних области Царства, током ІІІ века, а биле су и богатије и културније. Притом, доњодунавски лимес, угрожен варварским нападима, налазио се недалеко од Константинопоља, што је било нарочито важно за ефикасну царску команду у случају рата. Архитектонски, па и идејно, Константинопољ је био замишљен као нови Рим. Имао је чак и седам брежуљака а многа здања била су копије постојећих, римских.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 208.

Након смрти цара Теодосија (395) царство је подељено између његових синова на источни и западни део.

„Римска држава се располовила и поделила на два царства 90-их година IV века, после смрти Теодосија, јер није више било могућно владати из једног центра нити војно контролисати толику територију и бранити хиљадама километара дугачку границу. Теодосије је на самрти одлучио да власт деле његови синови раздвојени великим простором од Константинопоља до Рима. Подела није била заснована на етничким, језичким или религијским разликама између Запада и Истока, ни на привредним или политичким; није био у питању ни спонтани сепаратизам једног дела, ни револуција, узурпација власти или рат. Римска држава је подељена на Западно и Источно царство одлуком Теодосија једино по географском принципу, као и у ранијим приликама када је команду требало делити. Римска држава је од почетка била мултиетничка, али то није никада доводило до сукоба. Римска власт је и успостављена прво у Италији у којој су живели народи који нису говорили истим језиком. Нису имали ни исте богове. Огроман је број језика који се говорио у држави када се она проширила на истоку до Нила и Еуфрата и на север до Рајне и Британије. У јединственој држави званични језик је био латински, грчки је коришћен у хеленофоним земљама и у званичним документима. Државни апарат је функционисао на исти начин у свим областима, а аутономија у локалним стварима је поштована тамо где ју је наметао претходни политички развитак или религија. У доба Републике било је побуна, класних и политичких, али оне су биле мотивисане економским разлозима. У доба Царства било је војних побуна и узурпације, али оне су имале као циљ довођење новог цара на власт; насилне смене царева и узурпације власти, ма како многобројне, нису доводиле до отцепљења. Био је и један покушај сепаратизма у III веку, али је он кратко трајao.“

Мирослава Мирковић, Позно Римско царство, Београд 2016, 11-12.

Подела царства границом која је ишла од Сингидунума долином Дрине до Скадра оставила је последице и данас уочљиве.

„Да бисте схватили које су бескрајне последице раздвајања Римског царства 395. године, треба да знате да се линија раздвајања између две половине Царства скоро савршено подудара, након више од миленијума и по, са садашњом границом између Хрвата католика и Срба православаца! Овај пример показује како једна унеколико арбитрирана или случајна историјска одлука, као што је утврђивање једне границе, може имати непредвидиве последице, унедоглед.“

Њагу Џувара, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 35.

Римско освајање Медитерана – освета потомака Енејиних Тројанаца?

1. На чему се заснивала власт Октавијана Августа?
2. Зашто су Римљани прихватили власт Августа, а нису својевремено Цезара?
3. Шта значи август?
4. Шта је нама данас најзначајније што се десило за време владавине првог римског цара?
5. Шта је био принципат?
6. Шта је био период војничких царева?
7. Шта је био доминат?
8. Шта значи dominus, а шта deus?
9. Шта је била тетрархија?
10. Како је подељено Римско царство и када је то било?
11. У ком граду на Балкану се може видети Диоклецијанова палата?