Богови са Олимпа

20. јуна 2026.

6–9 minutes

Универзалним заштитником светског поретка и друштва је сматран Зевс, који у себи сједињује силу и правду. До моћи је дошао низом херојских подухвата.

„Према Хесиодовој генеалогији (8-7. век пре Хр.), Зевс је окончао једну божанску династију мрачног и хаотичног порекла, која је врхунац доживела под његовим оцем, Кроном, који је имао обичај да прождире сопствене синове. Избегавши очево лудило захваљујући лукавству мајке Реје, Зевс је свргнуо Крона, поставши краљ богова; нова династија, небеска и олимпијска, дефинитивно ће учврстити своју власт захваљујући победоносном рату који је Зевс предузео против хтонских и примитивних божанстава, какви су титани, повезани са хаотичним светом Крона. Доласком Зевсовог краљевства коначно се, дакле, постиже уређена подела између неба и земље, светлости и таме, и обезбеђује се хармонично смењивање генерација. Његова супруга, Хера, као чувар законитог брака, тј. заједнице која може да створи законито потомство у оквиру породице, повезана је са самим постојањем људског друштва и цивилизације, коју она спречава да се врати у неуређено дивљаштво природног стања.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 283-284.

Зевсу је припала власт над небом и земљом (која су од њега начинила господара олује и земљотреса), а његовој брату Посејдону је преостала моћ над морским дубинама и подземљем. Од Зевсове деце миљеница је била Атена, коју је Зевс породио из своје главе, без женског суделовања. Она је покровитељ практичне интелигенције, и ратне и стваралачке, занатске. Заштитница је града Атине.

„Међу осталом Зевсовом децом изузетну улогу је имао Аполон. Велико соларно божанство, у почетку чак и ратничко, Аполон ће, све више, попримати карактер бога светлости, очиститеља и исцелитеља; обдарен, као основним, даром мудрости, Аполон познаје будућност и зато управља великим светим пророчиштима, као што је оно у Делфима; повезан с музиком и поезијом, основном културном димензијом грчке цивилизације, и јамац хармоније, лепоте и светског поретка који је естетски дефинисан, Аполон ће остати „филозофско божанство без премца“. Из свих ових разлога, у историјској епохи његов престиж ће понекад засенити самог Зевса.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 284-285.

Као супростављен реду и хармонији својственом Аполону представљен је узнемирујући и несхватљив Дионис.

„Бог вина, Дионис је повезан с искуством пијанства, делиријума и лудила; он управља мрачном облашћу која претходи поретку цивилизованог живота, где се успостављају непосредне везе између људи, животиња и природе. Његов култ, који даје предност планини и шуми, и који себи привлачи жене и варваре, често је схватан као рушилачки у односу на установљени поредак полиса. Споредан у српској поезији, где преовладава херојска представа божанства. Дионис постаје бог-заштитник трагичке поезије.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 285.

Дионис је имао посебну улогу у празницима, карневалским приликама, где је владало вино, а нарочито у позоришним свечаностима. Покушавало се са спајањем њега и Аполона, па је у Делфима поштован као његов брат.

Уз споменуте главне постојала су још по три мушка и женска божанства, која су употпуњавала грчки пантеон (у овом смислу скуп свих богова једне многобожачке религије, а иначе и, у буквалном значењу, храм посвећен свим боговима). Артемида, сестра-близнакиња Аполона, била је богиња-девица, богиња лова, повезана са простором ван града, као што је шума. Штитила је порођаје и рођења. Богиња телесне љубави и стварања била је Афродита. Представља љубав изван брака, за разлику од Хере. Са плодношћу у природи повезане су Деметра и њена ћерка Персефона.

„Што се тиче мушког тројства, у њега се убраја једно божанство с посебним особинама, као што је Хермес, који отеловљује лик гласника и путника; божанство у покрету, везано за путеве и отворене просторе, Хермес означава прелаз из света живих у свет мртвих, јер има задатак да на онај свет води душе покојника. Његова способност размена и контаката, његова покретљивост путника, од њега чине бога-утемељитеља, како трговине тако и културе, у смислу вештине општења и споразумевања међу људима.

Насупрот њему налази се Хефест, божанство заната, повезано са затвореним просторима радионице и ковачнице, израз преображавајуће и стваралачке снаге технике.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 286.

Хефестова жена је Афродита, која није одана браку, па у односу на вредног Хефеста више је усмерена на Ареса, бога рата, који се одликује деструктивном снагом. Поред дванаест богова са Олимпа Грци су имали и друге богове, попут Хада, бога подземља и мртвих.

„До шестог века п. н. е. свадљива породица бесмртника коју је описивао Хомер нарасла је на два наесторо Олимпљана, чија су имена и атрибути већ били нашироко познати, мада још увек нису били у потпуности прихваћени широм гркофоног света..

Зевс је био краљ, често називан „оцем“ осталих – мада је Посејдон био његов брат, а Хера, његова краљица, била је такође и његова сестра. Сем Зевса, сви су имали посебну област свог утицаја: Посејдон је владао морима и био одговоран за земљотресе. Атина је била богиња мудрости, Афродита богиња телесне љубави, Аполон бог светлости и поезије, иако су стреле одапињане из његовог лука биле озлоглашене као смртоносне. Арес је био персонификација рата, Дионизије осећања и опијено-сти, а Хермес бог преваре. Град би величао божанство које је његов покровитељ, на неки начин еквивалентно свецу који се славио у каснија времена. Најпознатији случај је Атина, заштит-ница града Атине. Али понекад је обред обожавања одређених богова био везан за места која су била, политички речено, усред недођије. И тако је нарасла мрежа верских светилишта која су привлачила вернике из свих делова грчког света, у процесу који је текао право кроз исцепкани свет полиса и још лабавије органи-зованих етни. 24

Једно од њих било је малено острво Делос усред Киклада, родно место, како каже легенда, Аполона и његове сестре, девице-ловца Артемиде. Друго, уздигнуто на врху стрме па-дине на боку планинског масива Парнаса у централној Грчкој, било је у Делфима. Тамо би Аполон одговарао на питања која би му постављали смртници преко свог непогрешивог, али често недокучивог, пророчишта. Олимпија, треће светилиште, лежало је на обали плитке реке међу шумовитим брдима северозапад-ног Пелопонеза и било је посвећено Зевсу, краљу Олимпа. Од скромних почетака, верски центри на сва ова три места прошириће свој утицај током наредних неколико векова.

Редовна славља посвећена боговима који су поштовани у сваком од тих светилишта обезбедили су начин да се елите градова-држава, које су током највећег дела осталог времена ратовале једне против других, састану, свађају и преговарају, покажу своју моћ и боре се за престиж. То је порекло обредних испробавања телесне снаге и вештина која ће постати претход-ница савремене атлетике (није потребно рећи да је то још једна грчка реч, настала из корена који у основи значи „борити се“ или „надметати се“). Игре које су одржаване сваке четврте године у Олимпији успостављене су, како се прича, године 776. п. н. е. (по нашем начину бројања година). Од тада, Олимпијске игре ће у античком свету бити више од хиљаду година редовно одржаване.

Док трају Игре, и у једном периоду пре и после њих, проглашавано је олимпијско примирје да би и такмичари и њихови покровитељи могли слободно да путују. Све државе које су слале такмичаре имале су обичај да поштују то примирје – што свакако најјасније показује да су организатори признавали та славља као бенигни сурогат рата. Такмичари и гледаоци пловили су морем са свих крајева Средоземног и Црног мора, а копном из планинског залеђа чак са севера, из Македоније – која је тада у очима осталих Грка била једно необично место. Мора да је њихов број у почетку био скромних размера. Али када је стадион у Олимпији проширен, у петом веку п. н. е., он је већ могао да прими чак четрдесет хиљада људи.

До тада су атлетска надметања успостављена као део редовних верских славља и у осталим светилиштима. Једно од њих, у Делфима, било је познато под називом Питијске игре. Још једно се одржавало у Истхмији покрај Коринта, на превлаци (isthmus) која спаја Пелопонез са остатком грчког полуострва, а четврто у Немеји на северу Пелопонеза. Гркофони свет се показује као истовремено потпуно међуповезан и дубоко расцепкан. Оно што га је држало расцепканим била је аутономија сваког полиса. Делос, Делфи и Олимпија били су чворишта кроз које су везе меду њима усмераване.

Управо су из тих верских центара, такође, у почетку несигурно, почели да се шире први подстицаји стварању заједничког осећаја идентитета Хелена. У зачетку, то је било име мале скупине која је живела у краљевству легендарног Ахила. Значење имена Хелас, које је у Илијади означавало област те мале краљевине, проширило се тако да је покривало сва места где су Хелени, односно они који говоре грчким језиком, живели. Али та врста заједничке свести била је вероватно у повоју чак до 500. п. н. е. У сваком случају, то је био само далеки призив нечега што би се могло назвати политичком сарадњом, а о уједињењу да и не говоримо.“
Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 97-99.