1. октобра 2025.

5–7 minutes

„С опадањем Османског царства неке периферне румунске земље су потпале под власт суседних великих сила. Аустрија је стекла Трансилванију 1699. и Буковину 1755, а Русија је добила Бесарабију 1812. године. Развој догађаја у тим покрајинама у раздобљу до 1878. године имао је знатан уплив на историју румунског народа као целине. То се нарочито односи на трансилванијске Румуне, који су упркос двоструком хабзбуршко-угарском јарму вршили знатан и плодан утицај на сународнике у Кнежевинама.

Најуочљивије обележје историје Трансилваније у модерном периоду јесте непомирљива борба између Румуна и Мађара за превласт у покрајини. И једна и друга страна се позива на историју да би поткрепила свој став. Румуни тврде да су потомци Трајанових [римски цар који је покорио Дачане на простору данашње Румуније] колона, да је Трансилванија колевка њиховог народа, да у тој покрајини живе непрекидно од римских времена и да су, према томе, Мађари обични уљези из Азије. Мађари, с друге стране, тврде да је Трансилванија остала напуштена кад су се Римљани повукли 271. год. н.е., да у тој покрајини они нису затекли Румуне кад су је освојили почетком XI века, да су Румуни прешли поново преко Дунава у кнежевине тек у XIII веку и да су се тек после тога постепено прелили у Трансилванију захваљујући томе што су угарски владари радо примали стране досељенике. Румунски и мађарски историчари су генерацијама водили расправе о том питању, али нису дошли ни до каквих видљивих практичних резултата. Чак и да историчари открију сведочанства која дефинитивно решавају то питање, и то непорециво у прилог било које стране, то очигледно не би ни најмање утицало на чињеницу да су у Трансилванији Мађари били већинско становништво до I светског рата, а ни на то да су Румуни већинско становништво после тога рата.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 341.

У оквиру Хабзбуршке монархије Трансилванија је била део Мађарске, али под влашћу цара. Током револуционарне 1848/49. године Мађари су прогласили уједињење са Трансилванијом, коју називају Ердељ. Пошто Мађари нису намеравали да Румунима дају национална права, Румуни су се, попут Срба, окренули сарадњи са двором у Бечу, против Мађара.

„Тако су трансилванијски Румуни, слично Србима даље на западу, помогли Хабзбурговцима да угуше мађарску револуцију. Када је руски цар Николај I послао војску у Трансилванију да нападне мађарску позадину, румунски сељаци су руској војсци пружили драгоцену помоћ.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 344.

Хабзбурзи ни према Румунима, као ни према Србима, нису показали нарочиту захвалност за помоћ у гушењу мађарске револуције. Након нагодбе Хабзбурга са Мађарима 1867. године и преуређења Аустријског царства у Аустроугарску, Трансилванија је изгубила статус засебне управне јединице и прикључена је мађарском делу двојне монархије. Румуни су чинили скоро две трећина становништва Трансилваније, а само 15% Мађарске краљевине у оквиру Аустроугарске.

„Реакције у Румунији на ту непрекидну кампању против трансилванијских Румуна нису биле тако жестоке као што би се очекивало. Свакако по снази и насилности нису биле ни близу српској реакцији против хабзбуршке владавине у Босни и Херцеговини. Један од разлога за ту разлику било је то што су Срби могли рачунати на руску подршку против Аустро-Угарске, док су Румуни имали затегнуте односе с Русијом [разочарани Санстефанским миром, којим је Русија створила велику Бугарску] и нису се могли обратити ниједној другој сили за помоћ против Двојне монархије. Осим тога, влада у Букурешту је била везана за Беч тајним савезом [попут Србије, након разочарења у Русију], који је онемогућавао било какву озбиљнију или дужу кампању у име трансилванијских Румуна. У Румунији је, истина, било извесних израза подршке угњетаваној сабраћи у Трансилванији. Најзначајнији израз је било образовање Лиге за културно јединство свих Румуна 1891. године. Лига, коју је основала једна група наставника и студената универзитета у Букурешту и Јашију, бавила се пропагандним радом у циљу придобијања подршке јавности у самој Румунији и у иностранству. Остаје чињеница, међутим, да се у Румунији јавно мњење није толико узбуђивало око питања иредентизма као у Србији.

Румунску владу је крајем XIX и почетком XX века много више бринула све већа снага Бугарске, него Румуни у Трансилванији. Председник владе Јонел Браћану понављао је тих година да је његов главни циљ да спречи да се Бугарска прошири на Македонију и тако поремети равнотежу снага на Балкану. […]

А на другој страни Карпата, челници Румуна нису се уздали у Букурешт за своје избављење. Они су се пре надали реформама из Будимпеште и Беча. Били су више противници Мађара него противници Хабзбурговаца. Још 1913. године један од њихових водећих представника одбацио је идеју о свеобухватној румунској држави као „кафанску фантазију“. Многи Румуни су велике наде полагали у надвојводу Фрању Фердинанда [престолонаследника], за којег се знало да је антимађарски расположен и наклоњен мањинама. Али те наде је распршио злочин у Сарајеву, који је уклонио надвојводу и ослободио снаге које су изнедриле управо онакву државу каква је неколико година раније сматрана фантазијом.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 471-472.

Након распада Аустроугарске, после Првог светског рата, Трансилванија је Тријанонским мировним уговором припала Румунији.

„Док су Мађари упумпавали ресурсе у описивање картографије свог грандиозног порекла негде све до пространстава азијских степа и 1896. године славили хиљадиту годишњицу свог доласка у Европу, румунски научници су паралелно темељно претраживали ископине да би нашли доказе да су они сами прави власници истог региона, потомци војника и насељеника из римске војске (чак измишљајући име своје земље да би нагласили поенту). Оно што би требало да буде безопасно, па чак и ћакнуто антикварство, постало је уместо тога мотивациона снага ужасних догађаја, од којих је најмање штетан било злостављање Мађара када су Румуни током антимађарских протеста у последњим годинама Царства викали: ,,Вратите се у Азију!“ Наравно, крајња логика ове реторике била је да стави на тапет оне групе – Јевреје, Цигане – које нису имале ,,кућу“, а распад Хабзбуршке монархије у огорчене националистичке мини државе 1918. године одмах је створио ситуацију која је била крајње претећа за свакога ко је био ухваћен у области њиховог преклапања.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 26.

Трансилванија је оставила траг и у светској књижевности.

„Ти догађаји су коинцидирали са таласом интересовања за науку, књижевност и уметност страних култура, а тиме и за „дивљи Балкан“. Балканске теме одомаћиле су се у грађанској култури 19. века, фасцинираној свим оним што је страно. На пример, Карл Мај (Карл May) је писао 1890-их година о земљи Шиптара“ и „кланцима Балкана“, које није никада видео. Брам Стокер, који такође никад није ни крочио на тло овог региона, отприлике у исто време је измислио јунака свог романа „Гроф Дракула“, трансилванског вампира. Предложак за овај лик био је влашки гроф Влад, који се у 15. веку храбро борио против Турака и своје политичке противнике масовно набијао на колац. Тај крволочни лик у себи је уједињавао егзотику и варварство, утврђивао стереотипе о најмрачнијим страхотама са Истока, који су били у складу са духом времена у јавности на Западу, поштеђеној од балканских превирања али оптерећеној осећајем несигурности коју је изазвао технички напредак.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 357-358.