„Војска је све време била један од најзначајнијих чинилаца моћи и славе Рима.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 113.

Војници су били грађани од 17. до 60. године, са изузетком најсиромашнијих – пролетера. Реформом која се приписује римском краљу Сервију Тулију војска се делила на центрурије, на основу богатства грађана које их чине.

„Дакле, подела у војсци се врши на основу имовног стања. Сви грађани су дужни да служе војску, али, с обзиром на то да се војници опремају о свом трошку, пролетери су изузети. Осим тога, одбрана земље јесте грађанска обавеза, али Римљани сматрају да храбар војник треба да поседује добро које брани. Богатство, дакле, ствара војну хијерархију. Најбогатији чине коњицу.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 113.

За време римског освајања Италија војска је реформисана.

„Крајем 5. века пре Хр. војска се мења, на подстрек диктатора Камила (који је савладао Гале 390. године пре Хр.). Проширује се трупама савезника и помоћним трупама (страним плаћеницима, који су махом специјализовани, попут критских стрелаца или оних са Балеара, вештих са праћком). Добија и нове службе (интендантску, санитарну, инжењерску, итд.). Рим обично покреће четири легије од 4.200 до 4.500 људи и ратници нису више подељени према богатству, већ према способностима војника. (Камило, уосталом, 406. године пре Хр. уводи војничку плату). Сада постоје три категорије: најмлађи (hastati), најискуснији(principes) и ветерани (triarii или pilani) које држе у резерви. Основна јединица је манипула (120 људи) сачињена од две центурије. Њој се придружују коњаници (300, подељени у десет ескадрона или turmae), лагане трупе и генералова гарда.

Војском управља генерал (dux) који поседује imperium што се препознаје по дугом, црвеном огртачу (paludamentum). Победом стиче титулу imperator. Помажу му легати, један квестор-интендант и изабрани војни трибуни. Један центурион командује манипулом, а помажу му двојица поручника (optio). Центурион који заузима највише место у хијерархији зове се примипил (primus pilus). У коњици су ескадрони, којима командују префекти, подељени на декурије којима управљају декуриони. Савезничким трупама командују префекти.

Јасно је да грађани не служе војску у континуитету. Теоријски, Рим чак и не поседује сталну војску. Мобилизација се врши само када је посреди конкретан рат и траје колико и сукоб. Осим тога, не регрутују се сви грађани за сваки поход. Свако учествује у 10 до 15 војних сукоба током живота, од којих ретко да неки траје дуже од неколико месеци. Само велики ратови, попут Другог пунског, ремете овај просек и тада људи остају на ратишту и по неколико година заредом, што, свакако, оставља последице на римску привреду.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 113-114.

Следећу реформу извршиће Гај Марије у другом веку пре Христа, 107. године.

„Наиме, добростојећи грађани нерадо напуштају своје послове у свету, који се економски нагло развија, да би учествовали у све удаљенијим и све дужим ратовима. Упоредо, све је више сиромашних и незапослених грађана. Често материјално уништени и протерани са села, преплављују град. Са друге стране, Рим се налази на челу све веће империје која, да би се одржао ред, изискује нова средства. Марије, дакле, ствара нову војску, професионалну, приступачну свим грађанима и која, што је веома важно, омогућава запослење најсиромашнијима. Јер, војник се ангажује на период од 16 година. Плата и ратни плен му нуде сигурну будућност.

Суштина реформе је стварање нове легије од 6.000 људи. Једна легија има десет кохорти, а једна кохорта три манипуле од по 200 људи (hastati, principes n triarii), свака манипула две центурије. Уз то иду коњица и помоћна војска. Почев од Савезничког рата (90-89), сви Италијани добијају римско грађанство и право да ступају у војску, Марије, осим тога, легији даје заједнички амблем, орла, који је постављен преко ознаке манипула.

Лоша страна ове реформе почива у промени менталитета овакве војске. Војници постају грађани-плаћеници, који често немају шта да изгубе, а могу много да добију ратним пленом који им обећавају вође. Они су, дакле, понекад више везани за свог генерала него за Републику. Ако ти генерали следе своје личне амбиције, лако им је да се ослоне на своје трупе. Грађански ратови ће то и показати. Војска тада постаје претња за стабилност државе. Август је то добро схватио. Када је успоставио принципат, у Риму је оставио само неколико кохорти неопходних да осигурају безбедност, а легије је распоредио дуж граница Царства да би га заштитио од варвара.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 114-115.

За време царства војска је и даље била организована по легијама, које су се разликовале по броју и надимку. Највише их је било 33. По завршетку војне службе војници су добијали пензију.

„У војску могу да ступају и становници провинција, који на тај начин стичу право грађанства. Ангажман траје 20 година. Сваком легијом командује један легат, којем помаже шест трибуна.

(…)

Војска у доба Царства и даље има политичку улогу јер често поставља или свргава цареве, нарочито у кризним периодима. Цару је, дакле, у интересу да буде великодушан према војницима. Приликом устоличења, традиционално свакоме даје поклон у новцу – donativum“.

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 115.

У позном Римском царству, за време цара Диоклецијана (284-305) реформом војске поред стално стационираних пограничних јединица уведене и покретне. Регрутовање је осим добровољног могло бити и принудно, а исплата осим у новцу и у производима. У војску су уврштавани и варвари насељени на римским територијама. У одсуству новца уведено је плаћање пореза у роби – анона. Едиктом о ценама (301. године) регулисане су максималне цене и плате, а за непоштовање ове царске воље предвиђена је смртна казна.

Војска која маршира дневно је прелазила 25 километара (50 километара, па и више, ако је у питању форсирано марш) са оружјем и пртљагом.