Сви народи који су развијали цивилизације на простору Старог истока, сем Хебреја, веровали су у више богова. Њихове религије биле су политеистичке (многобожачке). Богове су поистовећивали са природним појавама према којима су били немоћни.

„У она стара времена када су се на територији Месопотамије појавила прва насеља стално настањених земљорадничких племена, религија најстаријих племена Сумера и Акада сводила се углавном на примитивни фетишизам. Даљи развитак религије довео је до појаве култа природе. Ниски ниво материјалне културе и технике стављао је човека у јаку зависност од околне природе и њених стихија. Осећајући своју немоћ у борби с природом, стари становници Месопотамије гледали су са страхом на ужасну стихију разбеснеле воде, која је плавила сву низију у периоду изливања Тигра и Еуфрата. Дивље звери из пустиње уливале су страх у човекову душу. Видећи у страшним појавама природе деловање, а понекад и инкарнацију неких виших, моћних и натприродних бића, стари становници Месопотамије обожавали су природу у разним њеним формама и манифестацијама. Немајући могућност да рационално објасне законе који владају у природи и који доводе до смењивања годишњих доба, немајући могућност да нађу смисао тајни живота и смрти човека и природе, примитивни људи стварали су фантастичне легенде, у којима се живот природе одражавао као живот натприродних и моћних духова и богова, чији су ликови и радње приказивани према лику и обличју смртних људи.“

В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 62-63.

Богови нису имали само људско обличје.

„Становници Месопотамије су своје богове углавном замишљали у људском облику, мада са фантастичним елементима попут крила.

Египћани су своје богове најчешће представљали кроз комбинацију људских (антропоморфних) и животињских (зооморфних) црта. Обично су имали људска тела и животињске главе – оних животиња које су сматране пратиоцима датог божанства.“

Немања Вујичић, Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије, Београд 2020, 224.

Временом, са развојем држава и поједини људи попримају божанска обличја.

„Али са појавом најстаријег робовласничког друштва и деспотске државе старински култ природе претрпљује модификацију, фантастично одражавајући постојање државе и цареве деспотске власти. У складу са тим стари се богови природе постепено претварају у богове власти и господарења, покровитеље државе и царске власти. Богови који су раније били персонификација природних сила, постају сад оваплоћење апстрактних појмова правде и силе, небеске судије, страшни ратници и моћни цареви.“

В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 64.

Подршку богова нису задобијали моралним животом, на основу написаних правила, него даровима, најчешће жртвовањима животиња. Ритуал је био важнији од веровања. С обзиром да је судбина зависила од воље богова, она се пре важних подухвата покушавала открити прорицањем. То се обично чинило посматрањем неба, птица и утробе животиња.

У Египту свештеничке дужности нису биле посебно занимање, него су их обављали људи различитих професија. Стари Египћани су веровали у више богова. Врховни је био бог Сунца Ра.

Први фараони старог царства сматрани су инкарнацијом Хоруса, бога сокола. Каснији фараони, не одустајући сасвим од ове тврдње, били су признавани као богови – потомци бога сунца Ра или бога Озириса, владара подземља.

Фараон Аменофис IV (1350-1334) је у XIV веку спровео верску реформу којом је увео веровање у једног бога Атона (сунчев диск). Аменофису IV је било засметало претерано јачање Амонових свештеника из Тебе који су се обогатили захваљујући богатим даровима фараона након успешних похода. У част новог бога је променио име (Ехнатон – слуга Атона) и саградио и нову престоницу Ахетатон (Атон на хоризонту). Време владавине његове и његових непосредних наследника назива се период Амарне, по локалитету где се налазила престоница.

„Период Амарне један је од најславнијих у египатској историји. Краљ Ехнатон је загонетна фигура у његовом средишту, он је био предмет опера, представа и приповедака, а сматрали су га на разне начине идеалистом, индивидуалистом, монотеистом, интернационалистом и пацифистом. Материјал за проучавање ове историјске фазе је обиман, али тешко разумљив, па је изазвао многа опречна мишљења.“

Амели Курт, Стари Исток, први том, Београд 2004, 192.

Каснији Ехнатонови наследници су Ехнатона избрисали из египатске историје. Кад је ипак било неопходно споменути га само је називан „непријатељ“.

„Ехнатонова реформа је кратко трајала; фараон је умро, а куга је изгледа задесила Египат, што је протумачено као казна због занемаривања богова. Нови фараони вратили су се старој вери, Амонов култ је опет цветао.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 33.

И у Персијском царству су владаре обожавали попут богова. Божанска природа царске власти наглашавана је дворским церемонијама као што је проскинеза (обавезно клањање пред царем). Цар је палатом ходао по црвеним теписима на које нико други није смео да крочи. Персијска религија је била дуалистичка, са веровањем да је свет подељен између добра и зла, који су у вечној борби, у чему учествују и људи.

У Индији је настала религија хиндуизам.

„Индијски потконтинент је заправо уједињавала хиндуистичка религија, која је одређивала и социјалну структуру тог друштва. Хиндуизам карактерише амалгам различитих култова, локалних и општих, претежно оних везаних за плодност; уз то, хиндуизам поштује божанства различитих народа. Таква шароликост религије добро осликава културну и етничку разноврсност Индије. С временом су хиндуистичка схватања формулисала уверење да сваки човек има сопствени дух идентичан великом духу читавог света (Брама). Остварити јединство та два духа главни је човеков задатак а најбољи начин за то је медитација, док неуспех доводи до поновног рођења у другачијем облику. Та трансмиграција духа иначе учење непознато у раним Ведама, химнама о којима ће бити речи – јесте основни принцип живота и резултат поступака у претходном животу (карма): ако човек током живота поступа правилно, после смрти родиће се поново у повољнијем друштвеном положају; ако су његови поступци неправедни, у новом животу биће реинкарниран као животиња или биљка.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 41-42.

Из хиндуизма је настао будизам.

„Идејни вођа новог религијског покрета, који је превазишао границе хиндуизма, био је Гаутама Сидарта, кога су његове присталице звале Буда. После неког времена, одустајући од намере да медитацијом и аскезом оствари јединство са светским духом, усмено је формулисао своје учење. Али, оно није до нас доспело у поузданом облику, пошто је записано 500 година после његове смрти.

Буда је учио да постоје две крајности које не треба следити, ни ону која тежи задовољствима, телесним и свим другима, нити другу, која се заснива на аскетизму, подвигу, мучењу самог себе. Постоји средњи пут, каже Буда, пут који отвара очи, омогућава разумевање, који води миру разума, вишој мудрости, пуном просвећењу, који води ка нирвани. Циљ је и даље мистична идентификација с великим духом овог света, али страст треба да буде савладана скромним поступцима. По Буди, однос према свакој особи мора да буде етички, човек мора да води миран живот, у ком не сме да повреди живо биће. На крају тог пута лежи нирвана, која спасава човека од проклетства сталне реинкарнације. С временом се будизам одвојио од хиндуизма и постао је самостална религија.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 43.

Теме за размишљање:

1. Које је порекло религије?
2. Како су замишљани богови? Како се представа о њима мењала?
3. Које су сличности и разлике древних староисточних религија са нашом данашњом?
4. Шта се назива периодом Амарне и по чему је био специфичан?
5. Зашто је фараон Ехнатон извршио религијску реформу?
6. Зашто Ехнатонова религијска реформа није дуже опстала?
7. По чему је персијска религија била специфична?
8. Зашто је религија била нарочито значајна за Индију?
9. Шта је у хиндуизму карма?
10. Зашто не можемо бити сигурни у веродостојност Будиног учења ?