Многобожачке религије Старог истока

11. августа 2026.

10–16 minutes

Сви народи који су развијали цивилизације на простору Старог истока, сем Хебреја, веровали су у више богова. Њихове религије биле су политеистичке (многобожачке). Богове су поистовећивали са природним појавама према којима су били немоћни.

„У она стара времена када су се на територији Месопотамије појавила прва насеља стално настањених земљорадничких племена, религија најстаријих племена Сумера и Акада сводила се углавном на примитивни фетишизам. Даљи развитак религије довео је до појаве култа природе. Ниски ниво материјалне културе и технике стављао је човека у јаку зависност од околне природе и њених стихија. Осећајући своју немоћ у борби с природом, стари становници Месопотамије гледали су са страхом на ужасну стихију разбеснеле воде, која је плавила сву низију у периоду изливања Тигра и Еуфрата. Дивље звери из пустиње уливале су страх у човекову душу. Видећи у страшним појавама природе деловање, а понекад и инкарнацију неких виших, моћних и натприродних бића, стари становници Месопотамије обожавали су природу у разним њеним формама и манифестацијама. Немајући могућност да рационално објасне законе који владају у природи и који доводе до смењивања годишњих доба, немајући могућност да нађу смисао тајни живота и смрти човека и природе, примитивни људи стварали су фантастичне легенде, у којима се живот природе одражавао као живот натприродних и моћних духова и богова, чији су ликови и радње приказивани према лику и обличју смртних људи.“
В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 62-63.

Народи Месопотамије су развили богату митологију, у којој се истичу митови о настанку света и великом потопу, који се јављају и у Старом завету. Сумерци, Акађани, Вавилонци и Асирци су веровали у исте богове, којима су Вавилонци у време своје превласти променили имена.

„Највише месопотамијских богова исказивало је своје божанске силе на небу у облику разних природних појаве попут олуја, ветра, кише, Сунчевих зрака те разних небеских тијела. Најважнији богови били су: Ан/Ану (бог неба и господар свијета), Енлил (бог вјетра, олује и кише, господар људске судбине – врховно божанство Сумераца), Енки/Еа (бог вода, мудрости и уметности), Нинхурсаг (супруга Еа, богиња земље), Ерешкигал (богиња Земље без повратка), Нергал (бог пошасти, смрти и уништења), Инана/Иштар (богиња плодности, љубави и рата), Дамузи/Тамуз (бог вегетације, Инанин/Иштарин љубавник), Уту/Шамаш (бог сунца и правде, после врховно божанство Вавилона, можда син Ануа или Енлила), Мардук (врховни бог Вавилона), Набу (Мардуков писар, а можда и син; бог писмености и мудрости), Син (сумерски бог месеца, супруг Нингал и отац Инане) и Лилит (праисконски женски демон, прва Адамова жена). У месопотамијским градовима свештенство је дало изградити многе степенасте храмове (зигурате) посвећене боговима заштитницима појединих градова и осталим божанствима. Они су често били знатно већи и раскошнији од краљевских палата. У сваком храму били су изложени кипови богова, као у храмовима старог Египта, у којима су их сваки дан облачили и скидали током разноврсних церемонија. Каткад су се њихови кипови током године преносили у носиљкама по граду као саставни део божанских фестивала и церемонија. Највећа недаћа која је могла снаћи неки месопотамијски град била је пљачка његовог храма и одношење божанске статуе. Кад би се такво нешто догодило, његови становници сматрали су да их је божанство напустило те да ће због тога град пропасти, а његово становништво изумрети. […]

Веровали су да су богови створили смртност и болести како би смањили број људи. Стога су болести лечили истеривањем дeмона који су напали болесника. Такође су вјеровали у клетве које су на појединце бацале вештице. Оне су били демони који су живјели у људском телу па су вјеровали да за прекид клетве треба уништити човека у којем се демон налазио. Под утицајем таквих веровања појавила се вера у вештице која се у грчкој и римској традицији пренела на хришћанство. Краљ је био својеврстан представник богова на земљи те је у њихово име кажњавао оне који су повредили божанске законе у градовима и држави. Божански поредак спроводио се спровођењем закона.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 356, 359. [цитат је прилагођен српском језику]

Богови нису имали само људско обличје.

„Становници Месопотамије су своје богове углавном замишљали у људском облику, мада са фантастичним елементима попут крила.

Египћани су своје богове најчешће представљали кроз комбинацију људских (антропоморфних) и животињских (зооморфних) црта. Обично су имали људска тела и животињске главе – оних животиња које су сматране пратиоцима датог божанства.“
Немања Вујичић, Историја, уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије, Београд 2020, 224.

Временом, са развојем држава и поједини људи попримају божанска обличја.

„Али са појавом најстаријег робовласничког друштва и деспотске државе старински култ природе претрпљује модификацију, фантастично одражавајући постојање државе и цареве деспотске власти. У складу са тим стари се богови природе постепено претварају у богове власти и господарења, покровитеље државе и царске власти. Богови који су раније били персонификација природних сила, постају сад оваплоћење апстрактних појмова правде и силе, небеске судије, страшни ратници и моћни цареви.“
В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 64.

Подршку богова нису задобијали моралним животом, на основу написаних правила, него даровима, најчешће жртвовањима животиња. Ритуал је био важнији од веровања. С обзиром да је судбина зависила од воље богова, она се пре важних подухвата покушавала открити прорицањем. То се обично чинило посматрањем неба, птица и утробе животиња.

„Свет и религија старог Египта те њихов систем вредности темељили су се на основној идеолошкој поставци супротности природног поретка (ег. ма’ат) и нереда, односно хаоса. Богиња Ма’ат, која се приказује у облику пера, означава правду и праведност које морају бити задовољене, а ако се наруше, наступају хаос и неред. За одржавање маат задужен је владар, фараон, полубог који управља египатским краљевством уз помоћ друштвене елите.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 334. [цитат је прилагођен српском језику]

Богиња Ma’ат, делимично реконструкција на основу фреске из египатске гробнице

У Египту свештеничке дужности нису биле посебно занимање, него су их обављали људи различитих професија.

„Надаље, цела је земља подељена на три дела, од којих први од њих држе свештеници, које становништво највише попоштује јер су ти људи задужени за поштовање богова и зато што због свог образовања поседују вишу интелигенцију од других. Од прихода од залиха земље обављају сва жртвовања у Египту, одржавају своје помоћнике и служе својим потребама; јер се одувек сматра да се почасти плаћене боговима никад не смеју мењати, него их увијек морају проводити исти људи и на исти начин, и да они који их проводе у име свих не би требали недостајати животним потрепштинама. Јер генерално говорећи, свештеници су први који размишљају о најважнијим стварима и увек су на краљевој страни, понекад као његови помоћници, понекад предлажући мјере и дајући упутства, а они такође, својим знањем о астрологији и предвиђају будуће догађаје, те читају краљу из записа д‌ела очуваних у њиховим светим књигама, оних који могу бити од помоћи. Јер то није случај с Египћанима као што је то случај с Грцима, да један мушкарац или једна жена преузме свештеништво, али многи се баве жртвама и почастима које се плаћају боговима и преносе на њихово потомство иста правила живота. Они такође не плаћају порезе било које врсте, а по угледу и моћи су други иза краља.

(Диодор, Историјска библиотека, 1.73.2-5., пријевод: Младен Томорад)“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 76. [цитат је прилагођен српском језику]

Стари Египћани су веровали у неколико стотина божанстава и демона којима су приносили жртве и градили храмове. Поштовали су и разне свете животиње, које су мумифицирали и сахрањивали у гробницама. Понекад би се до положаја богова уздигле и важне дворске особе. Бог је за Eгипћане био скоро свако необично биће. Врховни бог је био Ра (бог Сунца, фараонов отац и творац света), а од осталих међу најважнијима били су Амон (бог творац града Тебе), Анубис (бог смрти), Хорус (бог соко и симбол божанског краљевског достојанства), Озирис (бог вегетације и плодности, а након смрти врховни бог загробног света мртвих), Сет (бог суше и првобитно бог пустињских предела, а такође и бог насиља, хаоса и нереда), Птах (бог занатлија и градитеља, створитељ света према једној варијанти) Хапи (бог годишње поплаве Нила, отелотворење Нила и бог плодности), Ма’ат (богиња истине, правде, морала и вечног поретка), Хатор (богиња мајка, весеља, мајчинства, женске сексуалности и љубави), Бастет (богиња весеља и љубави), Тот (бог Месеца и знања, изумитељ писма и писар богова).

Први фараони сматрани су инкарнацијом Хоруса, бога сокола. Каснији фараони, не одустајући сасвим од ове тврдње, били су признавани као богови – потомци бога сунца Ра или бога Озириса, владара подземља.

Фараон Аменофис IV (1350-1334) је у XIV веку спровео верску реформу којом је увео веровање у једног бога Атона (сунчев диск). Аменофису IV је било засметало претерано јачање Амонових свештеника из Тебе који су се обогатили захваљујући богатим даровима фараона након успешних похода. У част новог бога је променио име (Ехнатон – слуга Атона) и саградио и нову престоницу Ахетатон (Атон на хоризонту). Време владавине Ехнатона и његових непосредних наследника назива се период Амарне, по локалитету где се налазила престоница.

„Период Амарне један је од најславнијих у египатској историји. Краљ Ехнатон је загонетна фигура у његовом средишту, он је био предмет опера, представа и приповедака, а сматрали су га на разне начине идеалистом, индивидуалистом, монотеистом, интернационалистом и пацифистом. Материјал за проучавање ове историјске фазе је обиман, али тешко разумљив, па је изазвао многа опречна мишљења.“
Амели Курт, Стари Исток, први том, Београд 2004, 192.

„Тoком раздобља Амарне имамо кратку епизоду превласти једног божанства над свим осталим египатским боговима. Реч је о култу бога Атона, Сунчева диска којег је врховним богом прогласио Аменхотеп IV Ехнатон. Многи историчари сматрали су да је реч о првом облику монетеизма иако је заправо реч о облику веровања у којем је једно божанство надређено свима осталима. Атонизам је вероватно био вера краља и његове породице о чему сведочи текст из Велике химне посвећене Атону.

Ти си у мом срцу, / Нема никог другог ко те познаје, Једино твој син, Неферкхепрура, Једини од Ра, /Кога си поучио својим путевима и својој величини…./Ти си се уздигао за свог сина који је настао из твог тела, / Краља који живи по начелу Ма’ат, Краљу Двеју Земаља, Неферкхепрура, Једини од Ра, / Сину Ра који живи по начелу Ма’ат, Владару круна, / Ехнатон, велики током свог живота и, / Велика краљица коју он воли, Господарица Двеју Земаља, Нефер-нефру-Атон Нефертити, живи вечно. (Аменхотеп IV Велика химна посвећана Атону, превод: Младен Томорад)“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 335. [цитат је прилагођен српском језику]

Каснији Ехнатонови наследници су Ехнатона избрисали из египатске историје. Кад је ипак било неопходно споменути га само је називан „непријатељ“.

„Ехнатонова реформа је кратко трајала; фараон је умро, а куга је изгледа задесила Египат, што је протумачено као казна због занемаривања богова. Нови фараони вратили су се старој вери, Амонов култ је опет цветао.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 33.

Мумије и пирамиде – вечни дом фараона

И у Персијском царству су владаре обожавали попут богова. Божанска природа царске власти наглашавана је дворским церемонијама као што је проскинеза (обавезно клањање пред царем). Цар је палатом ходао по црвеним теписима на које нико други није смео да крочи.

„О персијском животу и обичајима знам ово. Кипове, храмове и жртвенике они уопште не праве нити подижу, него сматрају будалама оне који то чине, по мом мишљењу, због тога што богове нису замишљали као Хелени, у облику човека. Имају обичај да се пењу на врхове планина и да приносе жртве Зевсу-Ормузду. Они цео небески свод називају Ормуздовим именом. Исто тако приносе жртве: сунцу, месецу, земљи, ватри, води и ветровима. И само овима приносе жртве, и то још од најстаријих времена. Касније су примили са стране обичај, и то од Асираца и Арабљана, да приносе жртве Уранији, тј. небеској Афродити. Асирци називају Афродиту Милита, Арабљани Алилат, а Персијанци зову то божанство Митра.“
Херодот, Историја, I, 131.

Персијска религија је била дуалистичка, са веровањем да је свет подељен између добра и зла, који су у вечној борби, у чему учествују и људи.

„У древна времена у Персији је живео пророк Заратустра који је према предаји саставио свету књигу Авесту у којој су записана верска учења Персијанаца. Он је проповиедао вјеровање о сталној борби двеју супротстављених сила, добра и зла. Добро је отелотворено у богу Ахури Мазди и зло у богу Ахриману који су у непрестану сукобу. Према Заратустриним учењима, човеков је задатак стална борба против зла. Како би добро превладало, у персијским светиштима непрестано је горела света ватра као симбол Ахуре Мазде. Веровање у борбу две супротстављене сила добра и зла назива се зороастризам. У Персији се развио и култ сунчаног бога Митре чије се поштовање проширило целим старим светом у раздобљу хеленизма и Римског Царства.“
Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 360. [цитат је прилагођен српском језику]

У Индији је настала религија хиндуизам.

„Индијски потконтинент је заправо уједињавала хиндуистичка религија, која је одређивала и социјалну структуру тог друштва. Хиндуизам карактерише амалгам различитих култова, локалних и општих, претежно оних везаних за плодност; уз то, хиндуизам поштује божанства различитих народа. Таква шароликост религије добро осликава културну и етничку разноврсност Индије. С временом су хиндуистичка схватања формулисала уверење да сваки човек има сопствени дух идентичан великом духу читавог света (Брама). Остварити јединство та два духа главни је човеков задатак а најбољи начин за то је медитација, док неуспех доводи до поновног рођења у другачијем облику. Та трансмиграција духа иначе учење непознато у раним Ведама, химнама о којима ће бити речи – јесте основни принцип живота и резултат поступака у претходном животу (карма): ако човек током живота поступа правилно, после смрти родиће се поново у повољнијем друштвеном положају; ако су његови поступци неправедни, у новом животу биће реинкарниран као животиња или биљка.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 41-42.

Из хиндуизма је настао будизам.

„Идејни вођа новог религијског покрета, који је превазишао границе хиндуизма, био је Гаутама Сидарта, кога су његове присталице звале Буда. После неког времена, одустајући од намере да медитацијом и аскезом оствари јединство са светским духом, усмено је формулисао своје учење. Али, оно није до нас доспело у поузданом облику, пошто је записано 500 година после његове смрти.

Буда је учио да постоје две крајности које не треба следити, ни ону која тежи задовољствима, телесним и свим другима, нити другу, која се заснива на аскетизму, подвигу, мучењу самог себе. Постоји средњи пут, каже Буда, пут који отвара очи, омогућава разумевање, који води миру разума, вишој мудрости, пуном просвећењу, који води ка нирвани. Циљ је и даље мистична идентификација с великим духом овог света, али страст треба да буде савладана скромним поступцима. По Буди, однос према свакој особи мора да буде етички, човек мора да води миран живот, у ком не сме да повреди живо биће. На крају тог пута лежи нирвана, која спасава човека од проклетства сталне реинкарнације. С временом се будизам одвојио од хиндуизма и постао је самостална религија.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 43.