„Године 109. нове ере Плиније Млађи напустио је Италију и своју раскошну сеоску вилу и кренуо на пут од најмање четири недеље до три хиљаде километара удаљене провинције Битиније. Овог правника, адвоката и бившег конзула тада на прагу педесете године, цар Трајан именовао је за новог намесника Битиније с посебним задатком да проучи стање у тамошњим градовима. Била је то велика територија, простирала се дуж већег дела јужне обале Црног мора, заузимала је скоро четрдесет хиљада квадратних километара, укључујући и остатке некадашњег Митридатовог краљевства Понта. […]

На основу око сто преживелих писама која је разменио са царем током свог боравка у Битинији знамо шта је Плиније предузимао у погледу организације и управе над провинцијом, правних спорова, обнове градова, управљања финансијама и царског протокола. […] Свако царево писмо путовало је до Плинија најмање два месеца, чак и ако се одмах пошаље из палате.

[…]

Вероватно би и Трајана и Плинија изненадило кад би сазнали да ће две хиљаде година касније најпознатији део њихове преписке бити онај који се бави наизглед неважном, али незгодном новом религијском групом која им је трошила време – хришћанима. Плиније је признао да није сигуран како да поступа према њима. У почетку им је пружио неколико прилика да се покају и погубио је само оне који су то одбили („та тврдоглавост и непопустљивост свакако морају бити кажњени“). Но, онда му је достављено још много имена јер су људи кренули да поравнавају старе рачуне оптужујући своје непријатеље да су хришћани. Плиније је и даље дозвољавао онима који су под истрагом да се покају и докажу своју невиност изливајући вино и палећи миришљаве штапиће пред статуама цара и истинских богова. Но, како би сазнао шта је основа свега тога, наредио је да се две хришћанке муче и саслушавају (у древној Грчкој и Риму робови су могли да дају законски важеће исказе само под мукама), и закључио је да је хришћанство „ништа друго до настрано и бунтовно“. И даље је желео од Трајана потврду да је његов поступак исправан. Цар је мање-више то потврдио, мада је додао упозорење: „За хришћанима не треба трагати“, написао је, „али ако су оптужени и проглашени кривима треба да буду кажњени.“ Ово је најстарија расправа о хришћанству изван јеврејске или хришћанске литературе.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 426-428.

Хришћанство и јудаизам су били једине монотеистичке (једнобожачке) религије у старом веку. Њихови следбеници нису признавали постојање више богова, Јевреји од V века пре Христа, а хришћани од почетка (појаве Христа), због чега су били прогоњени од римских власти. Света писмо хришћана, пре Христа у Новом Завету, бави се у Старом Завету историјом Јевреја.

„Историја Јевреја, њихове религије и земље једна је од најфасцинантнијих, најболнијих и најсложенијих на свету. Неки кључни догађаји не само у историји Јевреја, већ и великог дела човечанства, одвили су се у доба римске власти. Они чија је вероисповест био јудаизам, одбијали су да буду асимиловани и да прихвате званичне римске богове и узвишеност цара. Такав одлучан отпор стварао им је велике проблеме са римским властима и другим народима са којима су долазили у додир и напослетку се завршио тако што су многи Јевреји били прогнани из своје традиционалне земље после два оружана устанка. Неке друге народе који су претрпели сличну судбину историја је увелико заборавила, али су Јевреји на пажње вредан начин успели да очувају заједнички идентитет, културу и религију који се у потпуности ослањају на темеље из античког доба.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 145.

Јевреји су први почели да упражњавају религију каква је данас уобичајена а тада је била скроз другачија од свих осталих.

„Историја Јевреја је значајна пре свега због њихове вере у једног Бога, с којим су склопили савез. Јевреји су имали свог Бога, јединог, нествореног за разлику од свих богова њихових суседа и свих осталих богова до тада. Притом, Бог је био љубоморан на завет који је положио свом изабраном народу, народу који се такође заветом везао за њега. Тај Бог им се повремено директно обраћао. Таква вера није била у складу с култовима плодности, моћним свештенством и уопште политеизмом блискоисточних народа. Јеврејски Бог, Јахве, био је више забринут да ли је његов народ праведан и верујући него што се бавио питањима плодности, успешног ратовања или уопште било каквог видљивог просперитета на овом свету, мада је његова брига за основне потребе свог народа била одлично посведочена.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 38-39.

Иронијом историје, хришћанство је вероватно најзначајнија тековина Римског царства.

„Римско наслеђе је и данас свеприсутно у Европи и остатку света, срећемо га у вокабулару, у нематеријалној и материјалној култури. Можда су најупадљивији остаци Римског царства црквене грађевине које нас широм света подсећају на религију и културну традицију потеклу из римског света. Исус је, у освит царског доба, живео у једној римској провинцији, као побуњеника су га погубили Римљани и у њиховој империји су први апостоли основали цркву и отиснули се да проповедају његово учење. Један владар истог тог римског света почео је да фаворизује хришћанску религију која се напослетку уздигла до равни државног култа. Исто тако, Јевреје су из Палестине у дијаспору протерали Римљани.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 10.

Први прогон хришћана десио се у Риму 64. године, за време владавине цара Нерона, када је избио велики пожар у граду. Нерон је оптужио хришћане за изазивање пожара како би се ослободио оптужби да је он спалио Рим да би га преуредио по својој замисли. Цар Трајан Деције (249-251, рођен у Сирмијуму) је издао наредбу по којој је сваки римски грађанин био дужан да поднесе жртву паганским божанствима и да тако докаже верност цару и званичној римској религији. Не треба заборавити да је цар био и врховни свештеник у Римском царству, па се непоштовање званичне религије могло тумачити и као непоштовање цара, а јевреји и хришћани су ту били најпроблематичнији јер су били монотеисти па нису могли да поштују обе религије. Бројни хришћани, који су одбили да се повинују царевој наредби, сурово су мучени и убијани. Цар Диоклецијан је 303. године забранио хришћанима богослужења. 

Године 313. године цар Константин је издао Милански едикт о толеранцији, којим је дата слобода исповедања свим религијама у царству.

„Константин није поставио крст на своје барјаке како би на тај начин стекао оданост хришћана. Како је то казао руски историчар А. А. Васиљев, било би потпуно бесмислено да се политичка стратегија успоставља на „једној десетини становништва које у то доба није узимало учешће у политичким дешавањима“. Нити је, пак, Константин одједном постао религиозан. Наставио је да и даље на свом новцу кује изреку Sol Invictus („непобедиво Сунце“). За себе је задржао функцију pontifex maximus-а, односно првосвештеника римског државног култа и то све до своје смрти. Опирао се и обреду крштења све док 336. године није био на самрти.“

Сузан Вајс Бауер, Историја средњовековног света I, Београд 2019, 23-24.

Хришћани су у почетку били у мањини.

„У време када му је призната једнакост с другим религијама у Царству, хришћанство још није било вера већине становништва у Римској држави. Највећи број следбеника имало је на Истоку, у Малој Азији, у Палестини и Египту; хришћани су у III веку већ морали бити бројни и у Подунављу, као и северној Африци. Црква је била организована и у време Диоклецијанових прогона имала је своју догму, своје епископе и остали црквени персонал. На Истоку, у пустињама на ивици Сирије и Египта био је велики број монаха. Бројна је била и хришћанска заједница у Риму рачуна се да их је било око 30.000. На другој страни, неке области на Западу, као нпр. централна Галија, једва да су га познавале. Војска је углавном била одана традиционалној религији. Међу војницима био је раширен култ Сунца и Митре који је пренет са Истока. У време Константина хришћанство које је прихватано у разним верзијама није могло представљати јединствену кохезиону силу у Царству. Црква није била јединствена. Било је догматских сукоба који су је поделили, а епископе сврставали у правоверне и јеретике.“

Мирослава Мирковић, Позно Римско царство, Београд 2016, 130.

За утврђивање шта је правоверно хришћанство од пресудног значаја био је 325. године одржан сабор у Никеји, на којем је утврђена основа хришћанске вере – Симбол вере.

Популарности хришћанства допринело је пропагирање једнакости међу људима, због чега се нова вера раширила међу најсиромашнијима, јер им је за трпљење мука на овом свету обећавало живот вечни у рају, а проповедало је и једнакост међу људима пред Богом, па тако и између робова и господара. Они су се окупљали у хришћанске општине, где су делили имовину  која је постала заједничка. На челу црквених општина били су епископи, који су сматрани наследницима апостола (12 првих Христових следбеника). Римски епископ се смaтрао наследником Светог Петра, првог међу Христовим апостолима. Веома значајни су били и епископи великих хришћанских центара Јерусалима, Александрије, Антиохије и Константинопоља, који су се назвали патријарсима.

„Хришћани су за Римљане у почетку само једна јеврејска секта. Али, и сами Јевреји су према хришћанима непријатељски расположени, јер ови отпадници могу својом прозелитистичком агитацијом [за промену вере] да угрозе предности које им омогућава римска власт. Јевреји ће их, дакле, оптужити пред Нероном 64. године. Провокативно понашање хришћана и организација њихове вере крајем 2. века приказују их опасним по безбедност и јединство Царства. Неколико царева покушава прогонима да искорени хришћанство, од Деција (249-251) до Диоклецијана 303. године. Међутим, Константин показује наклоност према хришћанима (Милански едикт 313 и Сабор у Никеји 325) и на самртној постељи прелази у хришћанство. Мало-помало, хришћани продиру у кругове власти и успевају да се наметну, забранивши декретом старе култове и затварајући храмове, почетком 4. века. Напокон, 24. фебруара 391. цар Теодосије декретом оглашава званично престанак римске религије.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 151-152.

У петом веку су цареви били заштитници хришћанства, као једине праве вере. Године 380. цар Теодосије је хришћанство прогласио званичном религијом царства, а многобожачке религије су забрањене. Од тада је веровање у више богова сузбијано. Паганима је забрањено да се бране на суду и ступају у војску, а од краја века и пагански ритуали, па тако и Олимпијске игре, одлуком цара Теодосија 393. године. Наредио је и уништење нехришћанских храмова, а међу уништеним здањима нашла се и Александријска библиотека. За ширење паганства међу хришћанима је била предвиђена и смртна казна. Прогони нису искоренили хришћанство и угрожавали су јединство државе.

1. Зашто су Јевреји прогнани из Палестине?
2. Како се десио први прогон хришћана у Римском царству?
3. Зашто су хришћани били проблематични за римске цареве?
4. Како су престали прогони хришћана у Риму?
5. Да ли је цар Константин био хришћанин?
6. Шта је допринело популарности хришћанства?
7. Када и како је престала да постоји римска религија?
8. Да ли су хришћани били толерантнији према паганима него обрнуто?
9. Каква је веза Олимпијских игара, Александријске библиотеке и хришћанства?
10. Ко су били епископи и патријарси?