Брак и породични односи

Породица је била основа римског друштва. била је велика и поред родитеља и деца чинили су је одрасли синови, шира родбина, штићеници главе породице (клијенти) и њихови робови. Замисао је била да породица задовољи животне потребе њених чланова – економске, друштвене и верске. Породица је била послушна оцу породице, који је располагао свом имовином и имао право одлучивања о животу и смрти свих чланова породице. Био је задужен за набавку оружја и војну обуку синова.

Бракови су били уговарани између породица, од чијег интереса су зависили, а не од осећања будућих супружника. Током каснијег раздобља римске историје деца су могла одбити предложени брак и затражити од оца да им пронађе другог партнера. Међутим веридбе су често склапане још у детињству. Девојчице су у брак улазиле у узрасту од 12 до 18 година, а мушкарци са 20 до 30 година старости. Главна сврха брака било је добијање потомства.

Свадбе су биле пропраћење весељем и гозбом. Постојао је обичај да се млада преноси преко кућног прага. Неплодност супруге сматрана је довољним разлогом за раскид брака. Развод је наступао обавештавањем супружника о томе, уз потврду седам сведока. као разлог су могле бити наведене разне ствари, а најчешћи је био проналазак богатије жене, са већим миразом. Разведена је свој мираз враћала кући. Деца су после развода обично остајала са оцем. Отац је деци бирао и занимање. Дечаци су постајали пунолетни са 16 година, али су остајали под очевом влашћу све до његове смрти. Синови и ћерке су подједнако цењене у римској породици и имали су иста права у попгледу наслеђивања очеве имовине.

Римска имена

„Римљани су имали врло мали број личних имена (praenomen), па она нису била онолико лична колико смо ми на то навикли. У доба позне републике у употреби је било само 18 имена.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 49.

Након имена следило је родовско име (nomen gentilicium), које је било нека врста презимена, изведеног из одређеног личног имена, а треће у имену био је надимак (cognomen).

Надимци (cognomina) првобитно су били привилегија патрицијске аристократије, касније и плебејске елите, а од царског доба имали су их по правилу сви слободни Римљани. Изворно је надимак био име које може указивати на све, од телесних или карактерних особина, па до родног места или порекла, али је временом постао породично име огранка датог рода. Пошто су лична имена била тако обична и безлична, а род је могао имати много чланова, заправо је надимак био најличније име које би римски грађанин понео, па се по њему и препознавао, као што је случај с Марком Тулијем Цицероном (Marcus Tullius Cicero) и Гајем Јулијем Цезаром (Gaius Julius Caesar). Пошто се и надимак могао наследити и постати породично име огранка једног рода, није било немогуће ни додати још један нов надимак или два.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 49-50.

Положај жена

Римљанке нису имали политичка права, па се историјски извори баве само богатијим Римљанкама. Оне су надгледале рад слугу и робова. Сиромашније Римљанке су само водили бригу о домаћинству и деци. Велика је била смртност жена на порођају.

„У Риму жена може да очекује да за живота десетину пута остане у другом стању, па чак ни то није довољно да се одржи стабилан број становника. Делом овоме је разлог то што многе жене – као и једина кћерка Јулија Цезара – умиру на првом порођају. Стога број становника у Риму опада. Једино досељавање спречава да град на крају не постане град духова – где су већина духова младе мајке и новорођенчад.“

Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 57.

Мајке су припремале ћерке за будућу улогу домаћица после удаје.

Римљанке су самостално излазиле у позориште и јавна купатила. Имале су и приступ свештеничким положајима. Посебно су важне биле Весталке – девице које су бринуле о светој ватри у храму богиње Весте, која се поштовала као богиња огњишта, домаћинства и заштитница породице и Рима.

Жене, породица и брак у старом Риму

Слободе у интиммним односима

„У римском друштву проституција била је допуштена, а јавне куће неретко су посећивали представници оба пола. Проституцијом су се једнако бавили мушкарци и жене, а своје су услуге пружали свим слојевима друштва. Неретко су се проституцијом бавиле и разне забављачице и плесачице које су госте често забављале полуголе те тиме јавно нудиле своје тело. Сексуални чин с проститутком није се сматрао прељубом. Особе које су се бавиле тим занимањем могле су тај посао обављати самостално у својим домовима или унајмљеним собама или у посебно опремљеним кућама у којима је радило више мушких и женских проститутки- јавним кућама (lupunarium – вучја јазбина).“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 309. [цитат је прилагођен српском језику]

Римљани су прихватали различите сексуалне оријентације, а чак су и неки цареви имали хомосексуалне или бисексуалне склоности.

Учвршћивање јавног морала Римљана за владавине Октавијана Августа

Привредне делатности и занимања

Римљани су у доба краљевства и ране републике живели скромно вредно радећи. Већина је живела од земље коју су обрађивали самостално или уз помоћ робова и слуга.

„У класично доба, дан грађанина је у скоро истој мери био подељен на активност (negotium) и одмор, разоноду (otium). Mеђутим, оваква подела је донекле вештачка и не односи се на свакога на исти начин. Осим тога, вероватно и није била увек тачна, нарочито у првим вековима, када је требало мукотрпно обрађивати земљу, а приноси су били мали. Затим, и обавеза служења војске подразумевала је друкчије коришћење времена, бар док Марије није створио војску. Дакле, можемо сматрати да је оваква подела дана почела заиста да постоји тек онда када грађанин више није радио, јер је сав рад пребацио на робове. А робови раде дванаест сати дневно, често врло напорно, као што је био случај на селу.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 143.

Са ширењем римске државе расла је потражња за занатским производима, па се број занатлија знатно повећао. Римљанке нижих слојева често су се бавиле забавом (глумице, акробаткиње, свирачице, плесачице). Једно од типичних занимања Римљанки било је фризерка. Маказе које су се користиле биле су доста тупе и изгледале су другачије од данашњих. Постојала су и средства за депилацију, која су користиле и жене. Постојали су и увијачи за локне у коси, који су се загревали гвозденом шипком. Коса се могла и бојати и мирисати.

„Дан је трајао дванаест сати и везивао се за обданицу, па је тако један сат био знатно дужи (75 минута) о дугодневици, када је почињао у 4.27, док је усред зиме трајао око 45 минута, када је дан почињао у 7.33. Време се мерило сунчаним или воденим часовницима, али само приближно. Као што је Сенека рекао, „пре ће се сложити филозофи него часовници“. Кад изађе сунце и огласи се петао, Римљанин је устајао и започињао дан. Жене су намештале косу, депилирале се и шминкале. Богатима су у томе помагале робиње и служавке. И многи мушкарци су били ташти, па су ишли берберину (tonsor) да им намести фризуру и да их обрије. У позној републици и раном царству по свој прилици је било уобичајено да се мушкарци брију; сви цареви из тог времена портретисани су без браде на новцу и скулптурама, а исто важи и за друге портрете и књижевне описе. Бријање сигурно није било шала са отупелим бритвама и без правог сапуна за бријања. Стога је цар Хадријан спасао многе образе ожиљака и огрубеле коже када је вратио браду у моду. Заузврат је увео и увијање власи па су мушкарци ипак трошили више времена на дотеривање. Даље, било је релативно уобичајено бар у граду Риму заоденути тогу и током јутра посетити свог најважнијег патрона. Тако је клијент могао да скрене патрону пажњу на своје дичне проблеме или нешто друго око чега му је овај могао помоћи. Уколико би затекао патрона у добром расположењу, клијенту се смешио и оброк, новац или неки други поклон. У Риму је постојала традиција да патрони деле корпице са храном (sportula), које је касније заменила свота у готовини сазнајемо да је у Трајаново доба та тарифа износила 6 сестерција. После тих јутарњих посета почињао је радни дан. Сачувано је преко 150 назива занимања из римског доба, претежно везаних за занате, производњу и трговину.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 264-265.

Одсуство иновација ради занимација

„Римљани имају толико јефтине радне снаге да не постоји прави подстицај да се изумеју направе које би обављале посао, нити разлог да се те направе, ако и буду изумљене, употребе. (Једном је неко изумео сјајну дизалицу која би знатно смањила број радника неопходних за градњу Веспазијановог новог амфитеатра. Веспазијан је изумитеља наградио, али је одбио да употреби његов изум рекавши: „Мораш ми допустити да посао дам сиротињи.“)

Исто тако, неки богати Римљани нису се трудили да им механичка звона и пиштаљке обележавају протицање сати. Једноставније је и јефтиније да млади роб погледа на часовник, дотрчи и каже им колико је сати, што има своје предности јер тај момак може притом да почисти под и сипа пиће.“

Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 156.

Одевање

Тајна белине римске одеће

Исхрана

„Прехрамбене навике највећег дела римског становништва углавном су се састојале од оних животних намирница које су им биле доступне. На јеловнику је често било воће, поврће, мед и млечни производи, а ређе месо. Због немогућности купње меса део сиромашних Римљана искључиво се хранио поврћем и прерађевинама од житарица. Током раздобља касне Републике и Римског Царства многи грађани Рима живели су у већим кућама у којима није било кухиње па су се стога често хранили у мањим залогајницама и крчмама смештеним на улицама града. Сиромашнији слојеви хранили су се једноставним јелима припремљеним од житарица. Уз житну кашу или хлеб обично се служило воће, вино и маслиново уље. На јеловнику су се често налазиле маслине те разно поврће. Од поврћа су се јела најчешће припремала од црног и белог лука, ротквица, целера, шпаргле, шаргарепа, репе, тиквица, пасуља, грашка и сочива. Најчешће су од воћа конзумирали смокве, грожђе, урме, јабуке, крушке, дудове бобице, брескве, кајсије и трешње. Храну су често допуњавали и разним врстама орашастих плодова, најчешће лешника и бадема. Од млека коза и оваца израђивали су разне врсте сирева, а побекад су га зачињавали белим луком. Становници приобалних насеља и острва припремали су разна јела од рибе. Месо живине јели су јако ретко. Богатији слојеви друштва хранили су се сложенијим јелима од меса, разног поврћа и воћа. Од меса су углавном јели свињетину и телетину. Конзумирање говедине углавном се сматрало чином варварства. Кувари богатијих римских грађана храну су често допуњавали разним сосевима које су зачињавали ориганом, кимом, коријандером, коромачем, ђумбиром, сољу, бибером, медом, сирћетом, вином и грожђицама. На забавама служила су се многа компликованија јела, а понекад она састављена од егзотичних животиња (нпр. паунова, фламинга, камила). За доручак су најчешће конзумирали хлеб са сољу. Средином дана појели би понеко јаје и хлеб, а богатији слојеви месо и јаја. Главни оброк дана (cena) био је тoком касног поподнева. Богатим слојевима друштва тoком главног оброка послуживано је неколико сlедова разних врста јела.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Školska knjiga, Zagreb 2025, 310-311. [цитат је прилагођен српском језику]

Забава

Морални аспект слободног времена у римској републици и царству

Римска архитектура и становање

Градови су настајали плански и у њима су се улице секле под правим углом и формирале четврти у којима су Римљани живели у вишеспратним зградама (инсула). Куће су имале атријум (унутрашње двориште). Римска особеност био је форум – централни градски трг који су окруживале јавне зграде и амфитеатар – кружне грађевине намењене борбама гладијатора и позоришним представама. Око форума су се налазила јавне зграде намењене забави (амфитеатри, позопришта, терме), а у околним улицама куће за становање. Сиромашни Римљани су живеки у кућама које су имале само једну просторију, а неки и у колобама изграђеним од шибља, дрва, сламе и блата. Током периода касне републике и Римског царства, сиромачни грађани су живели у стамбеним вишеспратницама (инсулама), без кухиње. Већина једнособних станова била је мрачна и неудобна. Виши слојеви су живели у породичним кућама, неретко украшеним фрескама, мозаицима и киповима. Имале су и базене који су се пунили током кишних дана. Свака римска породична кућа је имала кухињу у којој се припремала храна. Неке су куће имале и врт окружен стубовима, који с еназивао перистел. Крајем републике повећале су се социјалне разлике међу Римљанима, па су богаташи живели у раскошним палатама и богато опремљеним сеоским кућама – вилама, у којима су приређивали разне забаве. Живели су и у градским кућама са унутрашњим двориштем (урбане виле). Од градске гужве су се склањали у сеоске виле у предграђу. Богати Римљани су поседовали више кућа и у њима приређивали раскалашне гозбе.

„Док је Царство напредовало, обични људи су живели недодирнути или врло мало додирнути благостањем. Ни касније, када су у III веку наступиле криза и тешкоће, начин живота је остајао готово исти, макар у Риму. Улице Рима углавном су биле уске, прљаве и пренасељене. Људи су живели у скученим становима очекујући помоћ од цара за прехрањивање и веселећи се јавним играма, гладијаторским представама и борбама. Веспазијан је за те потребе изградио огромни Колосеум. У њему су у крвавим забавама за масу страдали робови које су увежбавали да се боре као гладијатори, преступници и хришћани, подједнако пред царевима који су били изгубили разум и огрезли у садизам (Домицијан нпр.) и пред онима који су владали разумно и с осећањем дужности према држави и према људима (Марко Аурелије нпр.).“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 201.

Римски цареви су градили виле које су уз царске палате имале паркове, базене и храмове. Иако је употреба ватре углавном била забрањена, због ње су у Риму избијали пожари. Рим је задесио велики пожар 64. године наше ере.

„Многи су веровали да толико велики пожар није могао избити сам од себе и родила се сумња да је цар Нерон одабрао пожар као драстичан облик рашчишћавања града да би га потом поново саградио према сопственим замислима.“

Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 19.

Плутарх је у Красовој биографији навео да је због гашења пожара највећи део Рима дошао у његово власништво.

„Пре но што је цар Август почетком првог века организовао ноћну стражу, једине ватрогасне бригаде у Риму биле су у приватном власништву. Једну такву поседовао је велепоседник Марко Лициније Крас. Кад би се запалила нека кућа, овај друштвено свестан појединац би се појавио на лицу места са спремним ватрогасцима и припремио гашење пожара – чим би му зграда била продата. Што је дуже претходни власник оклевао или покушавао да се ценка, то је запаљена зграда бивала све безвреднија.“

Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 20.

Римљани су пронашли цемент, изузетно битан грађевински везивни материјал. Градили су поплочане путеве, мостове, водовод, позоришта и јавна купатила (терме).

„Репутацији Римљана да су развратни и похотни вероватно је допринела и њихова љубав према купању. У доба царева сваки римски град је могао да понуди бар једно купатило или пет. Римљани су напросто обожавали да се купају. Тачније, научили су то да воле. У доба републике није било лако пронаћи јавно купатило у Риму купање се сматрало обичајем накинђурених Грка, нечим што убија мушкост. Чак ни приватни домови припадника елите углавном нису имали купатила. Но са упливом космополитског, хеленистичког утицаја, ту и тамо су почела ницати купатила. Приватна и скромнија јавна купатила звала су се balinea, док су велелепна јавна купалишта носила назив thermae (од грчке речи θερμός „топао“). Купалишта су била рекреативни простор где су се људи састајали да се разоноде, вежбају, размишљају, уживају и да се оперу. Велика купалишта имала су и просторе за окупљања, вежбалишта (palaestra) и библиотеке; било је ту и светларника за уживање на зимском сунцу и других просторија за ужитак и терапију. У ужој зони купалишта обично се следио природан пут кроз просторије: прво се улазило у свлачионицу (apodyterium), затим у базен са хладном водом (frigidarium), затим у базен са млаком водом (tepidarium) и, на у топлу воду (caldarium) – или обрнутим редоследом. Нека купалишта имала су својеврсну сауну (laconicum или sudatorium) и отворене базене са хладном водом (natatio). Купалишта су обично била подељена на мушки и женски део, са засебним одајама, или је било удешено тако да их у одређено доба посећују жене, а у друго мушкарци.

Већ у Августово доба је у Риму наводно постојало 170 купатила, када је Агрипа сазидао прво јавно купалиште на Марсовом пољу са бесплатним улазом за грађане Рима. Обично је за улаз требало издвојити симболичну своту. На купалишта су долазили сиромашни и богати, велики и мали, лопови и угледни грађани, мушкарци и жене. Највећа римска купатила могла су да истовремено приме више хиљада гостију, а ако је веровати једном позноантичком каталогу градских здања из 354. године н. ере, у граду су постојала 952 купатила разних величина и 144 латрина (јавних нужника). Другим речима, свако је могао да се окупа. Ипак, Римљани нису користили хлор или неки други антисептик да обуздају бактерије у води, па је купање подједнако изазивало болести колико је и доприносило здрављу.

Разуме се, купатила није имао само град Рим, већ их је било свуда по свету. Негде су постојали природни извори топле или минералне воде, па су та места стицала статус правих правцатих бања. Можда је најпознатија од њих Aquae Sulis или, напросто, Bath, како се тај град и даље зове, у Сомерсету и Енглеској.

И Римљани су, као и сви људи, морали да врше нужду. Мало који приватни дом је имао засебне нужнике, али је распрострањена била употреба нокшира. Многи извори потврђују да је њихов садржај лако могао завршити на глави несрећног пролазника. Ипак, Римљани су нужду углавном вршили у јавним латринама са текућом водом. Иако не треба претеривати у хваљењу римског система канализације и јавних тоалета, он је био напреднији него у већини других предмодерних друштава. Римљани су по свој прилици били мање срамежљиви око посета тоалету од нас, пошто су латрине биле заједничке просторије са много седишта дуж зидова, без икаквих преграда, те извори приповедају како су људи у њима радо проводили време ћаскајући са суграђанима. Додуше, нису седели са свученим гаћама и свиме на увид, пошто Римљани нису ни носили гаће, већ прегаче.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 268-269.

Остаци римских јавних купатила данас су у Београду видљиви на платоу испред Филозофског факултета.

1. Зашто су у античком Риму надимци имали већи значај него данас?
2. Зашто римски грађани нису радили?
3. Кад су Римљани устајали и започињали дан?
4. Како су у доба републике Римљани доживљавали купање?
5. Зашто је купање у римским јавним купатилима било ризично по здравље?
6. Зашто Римљанима није одговарало да имају механичке часовнике?
7. Како је Марко Лициније Крас профитирао од пожара у Риму?
8. Од кога потиче појам маузолеј?
9. Шта је био форум у римском граду? За шта се данас користи израз форум и која је сличност са античким значењем?
10. Шта је амфитеатар?
11. Зашто су Римљани радо посећивали Колосеум?

---