Римљани нису носили панталоне, сматрајући их варварском одећом, осим војника, поготово у хладним северним крајевима, где су их и преузели од Гала, а носили су их и Германи. Одећа се обично правила од вуне, лана и конопље, некада и од свиле и памука, али је та била скупља јер се ти материјали увозили из Индије и са Далеког Истока.

Прва асоцијација на римску одећу је тога.

„Тога = велики комад беле вунене тканине који се носи омотан у посебним наборима преко тунике у свечаним приликама, а досеже до колена или дуже (то се такође мењало с временом). Симболише слободу римског грађанина, који је једини и сме носити, да не мора физички радити рукама или далеко ходати или трчати док је носи, а због своје величине (око два метра на четири метра) ретки је могу од‌енути сами: најчешће је намешта роб. Набори на њој могу послужити и као џепови, а задњи се део може пребацити и преко главе ако је потребно (нпр. приликом жртвовања). Има неколико варијанти: уз већ споменуту уобичајену мушку тогу (virilis), најпознатија је тога praetexta, тога с гримизним рубом који симболизира неповредивост. Њу носе курулски магистрати и неки свештеници (фламени и сви жртвоватељи), док весталке, које као жене не носе тогу, имају гримизни руб на вуненим тракама на глави. Тога candida је посебно сјајно избељена тога коју носе они који желе бити бирани за државну службу. Тога pulla је загасита тога од тамне вуне која се носи тoком жаљења за покојником, тога picta је гримизна тога коју носе војсковође приликом тријумфа, касније и цареви, а често се носи с туником која има извезено златно палмино лишће као симбол победе, tunica palmata.“

Maja Matasović, Rimska svakodnevnica – život i vjerovanja u antičkom Rimu, Zagreb 2022, 25. [цитат је прилагођен српском језику]

Римљане обично замишљамо у тогама, али су нам о њима остале предрасуде.

„Многи замишљају да су се Римљани гостили у тогама, али том се миту мора стати на пут. Римљани нису у тогама одлазили на распојасане забаве. Наиме, тога је била одевни предмет дуг 5,5 метара и широк преко 2 метра, и то од вуненог материјала. Њу су угледни Римљани носили преко друге одеће, у јавности; тога је била симбол грађанског достојанства резервисана за грађане Рима. Племићи су имали посебне робове задужене да их савршено заодену у тогу са беспрекорним наборима и падовима. На једном, заобљеном, крају тоге, сенатори су носили широк пурпурни поруб, а витезови узак. Кад обуче тогу, човек није смео много да помера руку да не би све покварио. Зато би Римљани са великим поштовањем рекли: „једна рука, једна глава и једна тога“. Тога се везивала за град Рим, унутар градских зидина нису се смели носити оружје и оклоп/униформа, ту је владао градски мир, па је тога представљала формалну ношњу. У више извора можемо прочитати о непопуларности тога, о знојавом пешачењу у кућне посете великашима и патронима, као и хвалоспеве изласку из града и одбацивању тоге. На приватне забаве није се ишло у тоги, тада је довољно било обући тунику и плашт (pallium). Tora је била мушки одевни предмет, жене су носиле столе (дуге хаљине са наборима) са златним везеним бордурама. Међутим, проститутке и прељубнице нису смеле да се облаче као римске девице и матроне, па су се једино оне могле срести у тоги.

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 265-266.

Да би тоге биле беле боје тканина је припремана на посебан начин.

„Римљани верују да је бела одећа беља и да су боје на шареној јасније кад се одећа пере у мокраћи, а тај чаробни састојак уклања и упорне мрље. И Римљани су у праву. Јесте, на ту чудесну материју, људску мокраћу, ослања се свака mater familias кад су посреди мужевљева блистава бела тога и њено заводнички обојено, танко рубље за спавање. То је зато што мокраћа садржи посебну компоненту, амонијак, који се појављује у детерџентима за прање јe два миленијума касније. У време кад се амонијак није могао добити синтетичким путем, најбоље га је било добити из оних јефтиних складишта која раде на сопствени погон и позната су под називом људска мокраћна бешика.

Урин заправо садржи уреу и много азота. Ваљар урин меша с мало земље и оставља да недељу дана стоји у отвореном ћупу. Бактерије из земље нападају азот из урина (тај азотни садржај је и разлог што се мокраћа може употребљавати као ђубриво) и производе амонијак као нуспроизвод. Још један нуспроизвод тог процеса јесте загушљиви смрад који испуњава просторију и код ненавиклих сместа изазива мучнину.

Амонијак је неопходан при прању одеће јер људска кожа обилује жлездама које луче масну, воскасту материју звану себум [лој]. Он штити и влажи кожу, а по врелом летњем дану у Риму његови хемијски састојци зној Римљана претварају у емулзију, па кожа добија сјај који је хлади уместо капљица зноја који низ њу цури. Невоља са себумом јесте што оставља трагове на одећи која се масти и потом прља јер се прљавштина лепи за масноћу. Обичном водом се таква прљавштина не може опрати. Вода с додатком мокраће као посебним састојком користи амонијак да разложи масноћу и очисти одећу.

Али чекајте! То није све! Римска одећа боји се бојама направљеним од природних материјала попут семена, лишћа, лишајева, коре дрвета и бобичастих плодова. То нису постојане боје. Не само да одећа пушта боју кад се пере, већ и док се носи уколико боје за влакна тканине нису фиксиране хемијским агенсом познатим као мочило. Мочило се везује за хромофоре који бојилу дају боју и окружују је заштитном мрежом. Најбоља мочила у прединдустријском друштву налазе се – погодили сте – у устајалој мокраћи.“

Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 178-180.

Уз то, тоге су се још додатно дотеривале.

„Док се један такав „шатор од тоге“ дими на сумпорним испарењима, робови раде на другој тоги – чешљају је кожом јежа да би подигли нити на површини тканине – услед чега тканина за тогу изгледа дебље и раскошније, а тиме се и постиже да сумпор доспе до сваког влакна. Ако је посреди тога за посебну прилику, од ваљара се може тражити toga candida. Те тоге су изузетно беле јер се трљају кимолском кредом, што одећи даје нарочит бисерни сјај.
Toga candida је била посебно важна за политичаре јер су је носили сви који су се кандидовали за јавне положаје.“

Филип Метизак, 24 сата у старом Риму, Београд 2018, 182-183.

1. Какав је био однос Римљана према панталонама као одевном предмету?
2. Шта је тога и какав је био њен симболички значај у старом Риму?
3. Чиме су се Римљани служили за избељивање своје одеће?