Србија је стекла међународно признање незaвисности 1878. године, али је половина Срба остала да живи у суседним царствима – аустроугарском и турском. Тежи је био живот Срба на југу, у Османском царству, на простору Рашке, Косова и Метохије и Македоније. Без правне сигурности били су жртве насиља и исељавали су се у Србију.

На Балкану су, крајем XIX века, осим Србије и суседних царстава, постојале и друге националне државе – Грчка (од 1830), Црна Гора и Румунија, које су независност, као и Србија, стекле на Берлинском конгресу (1878). Око простора Балкана су се дипломатски сукобљавале Русија и Аустроугарска. Русији је Балкан био значајан због прилаза мореузима Босфор и Дарданели, како би имала излазак на топло море (које не леди зими) и у случају рата, а и због извоза жита Средоземљем. Због тога је за Русију највећи стратешки значај имала Бугарска. Аустроугарској је Балкан био једини потенцијални правац ширења, с обзиром да није имала колоније изван Европе. Мађари нису са одобравањем гледали на могућност ширења на Балкан, због Словена, којих је и без тога било у великом броју у саставу Аустроугарске, и који су тражили равноправан статус са Немцима и Мађарима. Аустроугарска се плашила јачања Србије, која је доживљавана као Пијемонт јужних Словена. Не само бројни Срби унутар Аустроугарске (Војводина, Босна и Херцеговина, Хрватска), него и Хрвати и Словенци су своје интересе могли препознати у уједињењу са Србијом. Након Берлинског конгреса, па до краја владавине краља Милана Обреновића (1889), Србија је спољну политику везала за интересе Аустроугарске. До значајних промена дошло је са доласком на власт друге династије (1903).

После Берлинског конгреса немирно је било у Македонији.

„Ситуација је и даље била нејасна у етнички мешовитој Македонији, где је једна самостална македонска револуционарна организација под водством Гоце Делчева и Дамјана Груева привлачила пажњу на себе. Герилци, тзв. комити, који су делом били опремљени од стране комитета за подршку из иностранства, изазивали су немире препадима и упадима. Међутим, револуционари су били подељени по питању циља њихових акција: да ли треба тражити прикључење Бугарској или стварање самосталне државе? Поред тога, насиље су вршиле и оружане банде које су упадале из суседних држава, Бугарске, Србије, Румуније и Грчке, и биле подржаване од стране међусобно противничких фракција. Резултат свега овога био је константни рат ниског интензитета. На свакодневне терористичке нападе, атентате и политичка убиства герилских банди османска држава је реаговала ескалацијом казнених експедиција. Када су 1901. избили већи немири и појавила се опасност од нових ексцеса, велике силе су почеле да воде преговоре о Македонији. Непосредно пре него што се дошло до решења, македонски устаници су на Илинден, 2. августа 1903. прогласили Крушевску републику. Турске трупе су угушиле устанак. Више од хиљаду бораца и 4500 цивила изгубило је живот, а 100.000 избеглица поново се нашло у невољи.

Потом су Русија и Аустро-Угарска, споразумом у Мирцштегу, упутиле међународну полицијску мисију. Македонија, под којом се подразумевало три вилајета – косовски, битољски и солунски – добила је гувернера под надзором великих сила. Поред тога, именован је један страни генерал ради спроводења реформе жандармерије и увођења припадника хришћансих нација у полицијску службу. Избеглице је требало да се врате у своја места и да им се обнове куће. Ипак је ситуација у Македонији и даље била изузетно нестабилна. Британски Балкански комитет, једна невладина организација, тврдио је 1908. да је интервенција довела чак и до још већег „крвопролића, анархије и безакоња сваке врсте“. Упркос међународног присуства, десетине хиљада људи је убијено.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 315-316.

Значајне промене на Балкану донела је 1908. година. Најпре је у Османском царству избила Младотурска револуција, којом је Османско царство добило устав и народну скупштину, а грађани политичка права.

„Када су у јулу 1908. младотурци извршили пуч против деспотског султана Абдулхамида II, догађаји су кренули другим током. Припадници тајног Комитета за јединство и напредак били су студенти, официри, чиновници и интелектуалци, националисти и либерали. Њихов циљ је био претварање Османског царства у модерну уставну државу. Изузев париске емиграције, покрет је имао упориште нарочито у Солуну. Пропадање Османског царства осећало се на дневној бази у кризном подручју Македоније. То је великим силама стално давало повода да се мешају у унутрашње послове Царства. Када је младотурски Комитет за јединство и напредак у Солуну запретио маршем на Истанбул, султан је морао да прихвати захтеве и да поново врати на снагу Устав, који је укинуо 1877/78. поводом руског напада Младотурци су 1909. фактички преузели власт; султан није више имао реални утицај Велике силе повукле су се потом из Македоније, а герилске борбе су и даље трајале.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 316.

Нове турске власти промениле су политику према националним мањинама у царству.

„Они су, уопштено посматрано, усвојили став за који се залагао Ахмед Риза у Паризу. Били су вољни да обезбеде политичку представљеност и верску слободу свим народима Царства. За узврат су, међутим, захтевали да ти народи подрже царску структуру и прихвате турску превласт. Они су често изјављивали да желе да сви грађани Царства постану припадници османске заједнице као што су сви грађани Француске Французи. Али та аналогија није била реалистична. Њени заступници нису узимали у обзир врло велике разлике између западне Европе и Блиског истока у погледу историјског развоја и етничког састава. Истинска османска националност могла се развити до XX века да Турци претходних столећа нису својим царством управљали по принципу милета већ да су припаднике подређених народа приморали да постану муслимани. Али они нису предузели те мере, па је њихово царство од почетка до краја било скуп самоуправних заједница. Сада је било прекасно да се оне стапају у хомогену нацију. Националистичка осећања су у свакој од тих заједница већ побудила самосвест и жељу за независним животом. Младотурски програм је усвојен бар један век прекасно и није имао никакве изгледе на успех.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 502.

Аустроугарска је искористила ситуацију да припоји Босну и Херцеговину, коју је држала под привременом окупацијом већ 30 година. Претходног дана, 5. октобра 1908. године, Бугарска је, на подстицај Аустроугарске, прогласила независност.

„Анексиона криза 1908/9. утицала је на даљи правац српске спољне политике. Изгубивши наду да ће скоро потиснути Аустро-Угарску из Босне и Херцеговине, она се потпуно окренула Турској, чија је унутрашња криза обећавала скори расплет. Међутим, за решење „турског“ питања биле су заинтересоване и остале балканске државе. Без сарадње и споразума с њима, балканско питање није се могло решити. Дефанзива према Аустро-Угарској и офанзива према Турској захтевали су ослонац на Балкану.

У раздобљу од 1909. до 1911. српска спољна политика имала је два циља: да Русију веже за своју политику балканског споразума и да придобије балканске државе, првенствено Бугарску, за балкански савез.

Ослонац на Русију јавио се из потреба европских и балканских политичких односа као противтежа Аустро-Угарској и средство притиска на Бугарску. Од 1908, руска спољна политика наново се вратила на Балкан, где су створени нови односи који ће на њу деловати у смислу подршке савеза балканских држава. Младотурска оријентација ка Немачкој и антитурско расположење балканских држава онемогућили су остварење руских интереса на Босфору преко Турске. Подела Балкана с Аустро-Угарском после Анексионе кризе није више долазила у обзир. Једино балканско решење за Русију био је савез балканских држава под њеним утицајем, као средство против немачког продора на Исток и оруђе притиска на Турску.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије1800-1918, Београд 2017, 353-354.

Младотурски покушај наметања централизације и турске хегемоније у вишејезичном царству и аустроугарско ширење на Балкану, анексијом Босне и Херцеговине, довело је до формирања савеза балканских држава, на подстицај руске дипломатије. Савезницима је најтеже било да се договоре око поделе интересних сфера у Македонији, око које су се спориле Грчка, Бугарска и Србија и никада се до краја нису договориле. Формирање савеза је убрзао 1911. године напад Италије на Либију, која је била део Османског царства, које је онда било заузето на другој страни. Прилике у Османском царству биле су отежане и побунама Албанаца, 1910. године и маја 1912. године.

„Посебну претњу представљале су аустријске намере у Албанији, чије су будуће границе повлачене до Вардара, захватајући Стару Србију и велики део Битољског вилајета. Преко овакве Велике Албаније Аустро-Угарска би сузбила Италију, утврдила се на Јадрану и угрозила Србију с југа. Стога је српска влада радила на деоби Албаније између Србије, Грчке и Црне Горе, час помажући, час сметајући арбанашке устанке 1909-12.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије1800-1918, Београд 2017, 354.

Формирање Балканског савеза је започето споразумом Србије и Бугарске. Придружиле су се Црна Гора и Грчка.

„Имобилисаност великих сила дошла је до изражаја и у ово време, када су покушале да спрече балканске савезнике да нападну Турску. Аустријски министар спољних послова, гроф Леополд Берхтолд, предложио је 13. августа да се Турска покуша наговорити на реформе, а да се од балканских држава затражи да се уздрже од акције. Али договор о заједничком програму задовољавајућем за све био је постигнут тек 7. октобра. Следећег дана Аустрија и Русија су издале договорено упозорење балканским државама да им неће бити дозвољено да припоје било какве територије чак и ако поразе Турску. Упозорење је дошло прекасно. Истог дана Црна Гора је објавила рат Турској. Десет дана касније придружиле су јој се савезнице Грчка, Србија и Бугарска. Све су оне знале да силе неће никада успети да успоставе довољно трајну и тесну сарадњу да би могле да остваре претњу о забрани анектирања.

Тако је Русија изгубила контролу над Балканским савезом, који је помагала да би га користила за своје циљеве. Уместо да иду стопама свог руског покровитеља, балкански државници су кренули својим путем и окренули се против онемоћалог Османског царства.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 509.

Ток рата донео је изненађење.

„Скоро сви западни војни стручњаци су веровали да ће се Турци моћи сасвим лако супротставити балканским савезницима. Али ови су од почетка односили победе на свим фронтовима. Један од разлога била је бројчана надмоћ савезничких војски, које су укупно бројале 715.000 људи. За разлику од тога, Турци вероватно нису прикупили више од 320.000 људи у првих неколико недеља, а појачања која су потом стизала из Азије нису могла надокнадити велике губитке на фронту. Турци се нису усуђивали да ослабе своје снаге у Азији из страха од руске интервенције на Кавказу и побуне Арапа на југу. Осим тога, нису могли слободно пребацивати људство до балканских лука, јер су Грци током целог рата држали море под контролом.

Показало се да савезници поред бројне надмоћи имају нешто боље оружје и опрему, као и боље организовану команду. Турци су били потпуно дезорганизовани смењивањем официра и отпуштањем обучених војника током политичких потреса претходне године. Аустријски војни аташе у Турској известио је да су комуникациона средства турске војске гора од оних која су користили сто година раније. Није било телеграфских веза, тако да је генералима требало и по седам или осам сати да се сагласе о некој наредби и пренесу је трупама. Турски заповедници су, попут Наполеона код Ватерлоа, седели на својим коњима, одашиљући једне курире с наређењима и чекајући да други стигну с вестима.

Бугари су поднели главни терет борби због свог положаја у близини Цариграда. У ствари, они су од почетка били суочени с једном нерешивом недоумицом. Њихов политички циљ била је Македонија и Солун, а војни разлози су их натерали да главнину војске пошаљу на исток, на Једрене и Цариград. И док су они тако везивали за себе главне турске снаге, Грци и Срби су продирали у Македонију и запоседали ту прижељкивану област. То ће касније уродити трагичним последицама, мада је на почетку подела фронтова међу савезницима дала изврсне резултате.

Бугари су извојевали своју прву велику победу 22. октобра код Кирк-Килисе, приморавајући Турке да се повуку на лилебургаску линију. После недељу дана тешких борби, освојили су и тај положај и продрли до линије Чаталџе пред Цариградом. После само месец дана борби, житељи османске престонице су могли чути како бугарски топови грме пред утврђењима Чаталџе. Само Једрене и Цариград су и даље пружали отпор победничким Бугарима.

У међувремену, Грци и Срби су односили сличне победе на западу. Деветнаестог октобра Срби су прешли преко границе у Македонију и пет дана касније извојевали одлучну победу код Куманова. Затим су послали један део снага да помогну Бугарима под Једреном, а други део да запоседне, заједно с црногорским одредима, Новопазарски санџак. Главнина српске војске наставила је продор на југ, до ногу потукла Турке код Прилепа, и усмерила се ка Битољу и Охриду, нагонећи разбежале Турке на топове Грка који су надирали на север. Пошто су очистили Стару Србију, западну Македонију и Новопазарски санџак, Срби су се окренули на запад и, уз помоћ Црногораца, запосели Драч и опсели Скадар.

Грци су у међувремену напредовали на север наилазећи на сразмерно слаб отпор. Тридесет првог октобра су запосели Гревену, 3. новембра Превезу, а Солун, тај много прижељкивани плен, 8. новембра. И један контингент бугарске војске се упустио у утркивање до егејске луке, али је стигао дан после Грка. После извесног затезања Грци су дозволили својим савезницима да уђу у град. Од почетка су, међутим, јасно ставили до знања да намеравају да остану у Солуну и одбили су да деле власт с Бугарима. У међувремену, мањи грчки контингенти су упали у Епир и 10. новембра започели опсаду Јањине. Грци су свој главни допринос ствари савезника дали на мору, где су успоставили потпуну контролу и онемогућили превоз турских војника из Азије. Своју флоту су искористили и да запоседну многобројна острва у Егејском мору која су одавно прижељкивали.

Турци су за неколико месеци изгубили све своје европске територије, изузев четири града: Цариграда, Једрена, Скадра и Јањине.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 510-511.

На крају су Грци заузели Јањину, Бугари Једрене, а Црногорци Скадар, па Турцима у Европи није остало ништа изван Цариграда, а и Крит се ујединио са Грчком.

Аустроугарска се забринула да Србија не добије излаз на море (Србија је, уз Швајцарску, била једина европска земља без изласка на море), а Русија да Бугарска не освоји Цариград. Бугарска није успела, а добитак Србије је спречила Аустроугарска на мировној конференцији у Лондону (децембра 1912. године), постигавши да велике силе пристану на независност Албаније (проглашену 28. новембра 1912. године), која је пресекла Србији пут до мора. Избегнута је опасност да велике силе уђу у општи рат јер су и руски и аустријски интереси били обезбеђени, сагласношћу Велике Британије и Француске. Велике силе су приморале црногорску војску да напусти Скадар.

„Улазак српских трупа у Драч 29. новембра увео је аустро-српски сукоб у најоштрију фазу. Напад на Србију висио је у ваздуху. На њеним северним границама, које је бранило 25 000 војника, Аустро-Угарска је концентрисала 200 000 војника. У Сарајеву је одштампана прокламација ратног стања са Србијом, а аустроугарски посланици у Београду и на Цетињу добили су упутства за спаљивање архива чим плане рат. Аустријски монитори (патролни чамци) пловили су Дунавом и Савом осветљавајући ноћу рефлекторима српску престоницу, па чак и краљев двор.

Да би се Србија компромитовала, у Бечу је децембра 1912, организована „афера конзула Прохаске“ из Призрена, за кога је бечка штампа тврдила да су га српске војне власти физички малтретирале, па чак и осакатиле. Српска влада одмах је реаговала и допустила службену аустријску истрагу на лицу места. Она је показала да је конзул Прохаска био принуђен да напусти Призрен јер је подбуњивао Арбанасе против српских трупа.

Страховит аустроугарски притисак на Србију првих дана децембра 1912. у Европи је створио утисак о непосредно предстојећем нападу. На иницијативу француског председника Поенкареа, умешале су се велике силе које су организовале конференцију својих амбасадора у Лондону, да се арбитражно реше сви спорови и последице балканског рата. Као у време Анексионе кризе, Аустро-Угарска је своје учешће на конференцији условила повлачењем Србије из Албаније. Суочен с ратном опасношћу, руски министар спољних послова Сазонов је попустио. Под председништвом британског министра иностраних послова сер Едварда Греја, конференција амбасадора великих сила 17. децембра у Лондону донела је одлуку о оснивању независне Албаније. Тиме је посредно и без дискусије решено питање српског излаза на море. За утеху, Србија је добила право посредног приступа мору железницом, која би се изградила преко албанске територије. Српска влада, која се у овом спору руководила начелом „што јачи отпор, али рат ни по коју цену“, прихватила је одлуку сила, апелујући да се границе будуће Албаније повуку што више на запад.

Конференција амбасадора у Лондону 1912. спречила је избијање европског рата и, мада је одгурнула Србију од мора, сачувала јој је остале добитке у Првом балканском рату. Њен рад био је последица компромиса између интереса великих сила, које су 1912. још увек могле наћи заједнички језик. Конференција у Лондону није уклонила узроке европског рата већ га је само одложила. Победа Србије у рату 1912. била је само разлог више да Аустро-Угарска тражи обрачун с њом.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије1800-1918, Београд 2017, 363-364.

Други балкански рат је избио јер су се државе Балканског савеза завадиле око добити.

„Сада, када су Турци били практично потиснути из Европе, међу савезницима је дошло до неслоге. Проблем је био у томе како поделити плен. Део територије која је по првобитном српско-бугарском споразуму била предвиђена за Србију сада је био издвојен за нову Албанију. Срби су стога затражили већи део Македоније, а то су Бугари огорчено одбили. Слично томе, у споразуму између Грчке и Бугарске није било речено ништа о Македонији, а сада су обе државе полагале право на Солун. Осим тога, Румунија је као награду за неутралност тражила део Добруџе који је после Берлинског конгреса остао у рукама Бугара.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 512.

„Нове околности створене током рата поставиле су деликатно питање ревизије међусавезничког уговора. Захтев за овом ревизијом пред Бугарима је правдан тиме што је Србија, попуштајући аустроугарском притиску на Јадранском мору обавезала и Бугарску, која је била дужна да јој у случају аустроугарског напада притекне у помоћ с 200 000 војника. Сем тога, Србија је продужила рат с Турском и послала Бугарској под Једрене помоћ од 50 000 војника, иако то није била дужна јер Једрене није улазило у „неспорну бугарску уговорну зону“. Обрнуто, Бугарска није могла одвојити 100 000 људи за вардарски фронт, као што је било уговорено због операција на маричком бојишту. Ослоњена на ове разлоге, српска влада је већ фебруара 1913. наговестила потребу ревизије уговорних клаузула. Принуђена да се повуче из Албаније, она је одбила да напусти Вардарску долину.

С друге стране, Бугарска је дошла у оштар сукоб са Грчком, којој је оспоравала посед Солуна и југоисточне Македоније. Бугарски краљ и грађански државници показивали су неодмерене апетите који су обухватили не само целу Македонију и Тракију, већ и Албанију. Оваква политика, трагична првенствено за бугарски народ који је поднео терет балканског рата 1913, довела је Бугарску у сукоб са свим балканским суседима Србијом, Грчком и Румунијом. Иза ових балканских размирица стајала је аустроугарска дипломатија, која је живо радила на разбијању балканског савеза, наглашавајући своју подршку Софији против Србије и Грчке.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије1800-1918, Београд 2017, 366-367.

Бугари су напали и Србију и Грчку крајем јуна 1913. године, вероватно са циљем да побољшају позицију у преговорима до којих би дошло уз посредовање Русије. Црна Гора се одмах прикључила Србији, Румунија је напала Бугарску да би заузела Добруџу, а Турска је искористила прилику да поврати Једрене. И Срби и Грци су извојевали лаке победе. Овог пута закључен је коначни уговор између балканских држава (у Букурешту, 10. августа) без мешања великих сила. Бугарска је изгубила готово све што је стекла у претходном рату.

У октобру Немачка је подржала Аустрију која је поставила ултиматум Србији поводом напада на територију Албаније. Србија се повукла. Ипак, у овим ратовима је остварила највеће проширење територије, за чак 82%. За то је страдало више од 30 хиљада људи. Променила се национална и верска структура становништва.

„До балканских ратова чак 98,6% становништва Србије је било српско, православне вероисповести. Међу новим грађанима српске државе пак преко 47% говорило је несрпским језиком и припадало другим вероисповестима.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд 2014, 20-21.

За успех српске војске у балканским ратовима веома су значајне биле војне реформе краља Милана Обреновића, она из 1883. године, која је изазвала Тимочку буну, и каснија, последњих година века, када Милан није био краљ, али је вољом сина и наследника био врховни војни командант. Током владе њему блиског Владана Ђорђевића (1897-1900), војни буџет увећан је скоро дупло. Од укупног државног буџета за потребе војске 1898. је издвајано 17%, а 1900. године више од 26%. 

Балкански ратови утицали су и на слику о региону која на Западу није промењена до данас.

„Балкан је на менталној карти постао оријентализовани, полуевропски регион који је узнемиравао напредну Европу својим ратовима, међусуседским споровима и варварском културом. Имиџ „балканизације“ потврдили су и извештаји о страхотама и масовним бекствима становништва током Велике источне кризе у Бугарској и у Босни, стални герилски ратови у Македонији, атентати на краљевску породицу у Србији и, касније, балкански ратови 1912/13. године.

Метафоре о крволочном Балкану који треба припитомити и цивилизовати, прикривале су империјалистичке интересе великих сила. За Аустро-Угарску, која није имала ваневропске поседе, Балкан је представљао неку врсту замене за колоније. Када су велике силе на Берлинском конгресу поделиле међу собом османске поседе у северној Африци и у југоисточној Европи, аустријски цар је себи обезбедио право на окупацију Босне и Херцеговине. То му додуше, није обезбедило светску моћ, али у листу „Bosnische Post“ сложили су се са Бизмарком да „та мала Херцеговина може још увек да вреди више од целе источне Африке“.

Док је у исто време западни национализам, империјализам и расизам у колонијама изазивао незамисливе изливе насиља, са стотинама хиљада жртава, топос о ендемском насиљу био је у свести јавности пројектован само на Балкан. Потискивање је постојало на обе стране: у југоисточној Европи указивали су на западни расизам, а у западној Европи на варваризам Балкана – тако је осећај кривице могао да се екстернализује и олакша сопствена савест.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 358-359.

Појам балканизација у политичком контексту добио је опште значење.

„Балкан је био простор на ком су се умногоме преклапали османлијски продор и хабзбуршка реконквиста. Сам појам балканизација створен је да означи прекид између две династичке империје; од тада он означава распарчавање већих политичких целина на мање и међусобно сукобљене области.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 488-489.