1. Пиринејско полуострво у антици и средњем веку
2. Настанак Шпаније

Пиринејско полуострво у антици и средњем веку

На Пиринејско полуострво Римљани су дошли крајем III века пре наше ере, ратујући против Картагине у Првом пунском рату. Феничани су имали своје колоније на јужним обалама Пиринејског полуострва. Римско освајање Шпаније потрајало је сва века. У том периоду су ратовали не само са Феничанима, него и са староседеоцима Келтиберима и Лузитанцима.

„Осим изворишта руда, Хиспанија је за Римљане била произвођач хране, житарица и уља, а чувено је било и вино које је до те мере почело да угрожава оно апенинско да је цар Домицијан 92. забранио сађење нових винограда и наредио уништење дела постојећих. У Кадису се солила риба. Хиспанија је извозила и вуну, коње, псе за лов, дивље животиње за игре у аренама и, изнад свега, руде. […]

Захваљујући интензивној колонизацији и романизацији провинције Бетике, већ је 40. п.н.е. један од њених житеља, Корнелио Балбо, постао први римски конзул рођен у некој од провинција. Из Бетике је потекао и први император провинцијалног порекла, император Трајан (98-117), као и његов нећак Хадријан. Тамо су рођени и Сенека и његов нећак Лукан, писац аграрних трактата Јулије Колумела и географ Помпоније Мела.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 25.

Римска власт Пиринејским полуострвом завршена је освајањем Визигота.

„Иначе Визиготи нису били једини господар Хиспаније. Свеви су владали Галисијом, а Баски остали независни у својим брдима.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 40.

Визиготе су поразили Арабљани (711-715), који су на Пиринејском полуострву добили назив Маври, који се односи на становнике Магреба или Марока.

„Муслиманско освајање Шпаније никада није било потпуно. Када су сараценске војске у 8. веку прегазиле земљу, остаци визиготске војске су се повукли у њен северозападни крај, где су успоставили краљевство Астурију. Источно од ове државе, дуж јужних ивица Пиринеја, Карло Велики је створио Шпанску марку. Пре краја 9. века западни део Шпанске марке је постао краљевина Навара, која је обухватала земљу Баска са њеним главним градом Памплоном и област касније познату као Арагон. Источна половина ове марке била је позната као грофовија Барселона. До 1000. године краљевство Астурија је било подељено на две државе, Леон и Кастиљу. Заједно са наварским краљевством и грофовијом Барселоном, оне су чиниле хришћанску Шпанију.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 223.

„Заштићени у својим брдима, традиционално недовољно везани за претходно, Визиготско краљевство, Астуријанци, Кантабри и западни Баски одржали су своју независност, док су Кордоби само повремено давали порезе, кад су на то били принуђени, као израз званичне потчињености Кордоби. Емири их нису могли спречити у напредовању према Галисији и Леону. Наварци, Арагонци и Каталанци били су подстакнути побуном муладија у Кордоби, и захваљујући непосредном учешћу Карла Великог, око 800. основали сопствена краљевства и грофовије, у чему је Кордоба била немоћна да их спречи. […]

Иако су се Навара и Арагон осамосталили у исто време, Арагон је задржао извесне облике потчињености која се огледала у задржавању грофовске титуле. Владари Наваре су се, опет, сматрали краљевима и истицали потпуну независност у односу и на Каролинге и на емире из Кордобе.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 91-92.

Хришћанско поновно освајање Пиринејског полуострва (Реконквиста) омогућила је неслога међу муслиманима. Распадом Кордобског калифата 1034. године настало је више од 20 независних муслиманских краљевина. Крајем средњег века на Пиринејском полуострву су поред муслиманских власти на југу, у Андалузији, постојале и четири хришћанске краљевине: Португалија, Кастиља (припојила себи Астурију, Леон, Галицију, Толедо…), Арагон (обухватао још Каталонију, Валенсију и Мајорку) и Навара (у Француској тражила заштитника од моћних суседа Кастиље и Арагона).

„Рађање Португала било је, чинило се, случајан исход настојања једног француског грофа, кастиљанске принцезе и њиховог сина да се одвоје од Кастиље. У стварности обележеној дуготрајнијим протицањем времена житељи Португала заиста су се сматрали различитим од оних од којих су водили порекло, што ће рећи од Галисијаца и Леонаца који су населили стару Лузитанију коју су ослободили краљеви Астуријаса и Леона. Португалско краљевство је очувало и даље развијало галисијски језик, којим су говорили први становници.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 120-121.

Од почетка XI века монаси у Француској су проповедали крсташки рат на Пиринејском полуострву као богоугодно дело.

„У прве две деценије 11. века већи део хришћанске Шпаније је пао под власт два монарха Алфонса VI (1065-1109), краља Леона и Кастиље, и Санча Рамиреза (1063-1093), краља Арагона и Наваре. Ова два краља су, уз помоћ снажне дружине француских витезова, нарочито Нормана и Бургунђана, предузела офанзиву против муслимана. То је било доба моћнога ратника, полулегендарног шпанског народног јунака Родрига Дијаза де Вивара, познатог као Сид (Rodrigo Diaz de Vivar – El Cid). Француски витезови који су пристигли у Шпанију могли су да буду крсташи за веру, али то није било опредељење шпанских племића. Муслимани су били њихови суседи, који су им једном били непријатељи, а други пут пријатељи. Нису се либили да од муслимана затраже помоћ у ратовима између две хришћанске државе. Тако се Сид храбро и успешно борио за свога господара Алфонса VI, само када су њих двојица били у добрим односима; међутим, за време њихових честих свађа, он је без гриже савести служио муслиманским принчевима. Једном приликом је Сид предводећи једну муслиманску војску поразио грофа Барселоне, заробио га и постао управник спорне земље која се налазила у области око Лериде: ипак, Сид је према грофу поступао са толико пажње да је овај свог сина и наследника оженио Сидовом кћерком.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 224.

Шпанска краљевства би након победа над муслиманима кретала у међусобне борбе, што је слабило њихову позицију. Ипак средином XIII века муслиманима је на Пиринејском полуострву остала само покрајина Гранада.

„Средином XIII века Кастиља је, заузећем Севиље, отворила прву страницу своје атлантске историје. Негде у исто време свој успон је започињала Барселона, пре свега захваљујући везама са Италијом. Њени пословни људи стизали су у северну Африку, Египат, Сирију и Палестину, и остављали своје конзуле у све више градова Средоземља.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 134.

Настанак Шпаније

Историју Кастиље обележиле су династичке борбе око престола.

„У Кастиљи су се великаши, кад им је било потребно, окретали и Португалу. Наследник Хуана II у Кастиљи, Енрике IV (1454-1474), оженио се, пошто је поништио свој први брак, принцезом Хуаном Португалском, и из њиховог брака родила се Хуана, једна од потоњих претенденткиња на кастиљански престо. Самог Енрикеа ИВ великаши су 1465. у Авили приморали да престо уступи полубрату Алфонсу, који је тада имао само једанаест година. Алфонсо је умро већ 1468, и престо је понуђен његовој сестри Исабели, али је она избегла отвoрен сукоб својих присталица и противника приставши да се прогласи само наследницом Енрикеа IV, који је био принуђен да пристане, лишавајући наследних права сопствену ћерку Хуану. Како би поткрепили свој тријумф, племићи су кренули да трагају за Исабелиним „одговарајућим“ мужем, и закључили да би то могао да буде Алфонсо V Португалски који је пристао да Кастиљу, у том случају, препусти управи великашке олигар хије коју је предводио Хуан Паћеко. Њима су се супротставили они који су пристали уз Хуана II Арагонског, кога је, опет, побуна учинила непожељним у Каталонији, и била му је потребна подршка или, макар, неутралност Кастиље, тако да је понудио за Исабелу свога сина Фернанда. Захвљаљујући вештини Хуана II Арагонског и упорности његових кастиљанских савезника, брак Исабеле и Фернанда којим је, добрим делом, одлучена и даља судбина Кастиље и Арагона, остварен је 1469. Незадовољни кастиљански племићи, које је предводио маркиз Виљена, прогласили су за наследницу престола краљеву ћерку Хуану: у ствари исти они који су искористили Исабелу како би се супротставили Енрикеу IV, сад су се нашли уз њега и његову ћерку. Рат за кастиљански престо наставио се и после смрти Енрикеа IV, 1474. У међувремену је Хуан II успео да 1472. смири Каталонију, чиме је и равнотежа снага у Кастиљи осетно превагнула на страну Исабеле и Фернанда. На другој страни, Хуану је подржавао и Афонсо V Португалски, тако да су се сукоби отегли до 1479.

Упркос свим невољама, Кастиља је успела и да се наметне својим суседима и да своје снаге усмери тамо где је њена моћ могла добити један опипљив смисао. Био је то Атлантик. До 1480, кастиљански поморци остварили су надзор над Кантабријским морем и приближили се Ла Маншу, потискујући енглеску и ханзеатску флоту. На југу, Кастиља се дочепала Канарских острва, упркос оспоравању Португала, захваљујући преимућству у међународним односима које је стекла својим утицајем над концилима у Базелу и Констанци који су одлучивали о судбини шизме у западном свету. Посед Канарских острва омогућио је и истраживачке и трговачке подухвате на Азорска острва, Мадеиру и западну Африку, где су Португалци били неприкосновени. Успеси Кастиље привукли су, најзад, Кристофора Колумба, ђеновљанском поморца који је тражио подршку својој намери да до Индије допре пловећи на запад, уместо око Африке.

Португалци су се размилели Атлантиком пошто су 1415. зазели Сеуту, прво од упоришта на северу Африке, и тад је у ствари почео славни португалски XV век. Португалски краљеви покушавали су да својим прекоморским пустоловинама забаве и примире племство које су могле привући плен и слава крсташа. Испрва се размишљало о нападу на Гранаду, али су одустали због кастиљанског противљења. Зато су одлучили да заузму део Марока са Сеутом, где су се завршавали трговачки путеви којима се западноафричко злато допремало до тржница на Средоземљу. Из Марока су се Португалци почели снабдевати и робовима и житарицама са севера Африке.

[…]

Међусобно преплитање њихових интереса наметало је коначно и разумљиво разграничење које је постигнуто тек 1480, кад су Португалци остали без Канарских острва да би задржали Азорска острва и Мадеиру, које је Кастиља ипак наставила да оспорава. После смрти Енрикеа Морепловца 1460, пловидбу на југ преузео је лисабонски тр-говац Фернандо Гомес, али су нови озбиљни подухвати предузети тек за владавине Жоана II (1481-1495), после споразума с Кастиљом. Трагало се за поморским путем до Азије, пошто су Турци, нарочито заузећем Цариграда 1453, пресекли оне устаљене, који су водили до млетачких и ђеновљанских пословних упоришта на Леванту. Дијего Кан је испитао ток Заира, и доспели су до Анголе, 1482-1483, да би 1488. Бартоломеу Дијас открио Рт Добре Наде, на самом јужном рогу Африке, који је заобишао Васко Да Гама и 1498. допловио до Индије.

Друго од иберијских мора, Средоземно, у међувремену је целим својим западним делом припало Арагону. Арагонска круна обухватала је полуострвска краљевства Арагон и Валенсију, принципат Каталонију и Краљевство Мајорку, и Росејон, Сердању и Монпелије са оне стране Пиринеја, чинећи, пре него опипљиво јединство, неку врсту конфедерације чије је чланице окупљала начелна, вазална зависност од истог владара, али су их, више од тога, делиле значајне разлике. Оне су нарочито дошле до изражаја заузећем Сицилије 1282, којим је Педро III Велики отворио раздобље арагонског средоземног империјализма који је Каталонију учинио политичким и привредним језгром целог краљевства. У сукобима са Шарлом Анжујским, папом, француским краљем и краљем Мајорке, Педро III је, обузет потребом за трупама и новцем, препуштао Арагону, Каталонији и Валенсији унутрашњу самосталност, нарочито тако што није мењао њихове законе без пристанка домаћих кортеса. Такво ограничење монархијске власти, el pactismo, постало је један од основних чинилаца каталанске историје будући да се споразумевање с монархом одвијало у дуготрајном одмеравању снага, једној игри у којој су каталански земљопоседници и градски патрицијат, служећи се стварном моћи која је потицала из њихових све значајнијих богатстава, краљу наметали оне облике међусобних односа који су им препуштали значајне слободе и услове за напредак и њиховог пословања и друштвеног положаја.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 170-172.

Стварање модерне Шпаније започело је уједињењем хришћанских краљевина Кастиље и Арагона, до којег је дошло браком њихових владара Изабеле од Кастиље и Фернанда II од Арагона, склопљеним 1469. године.

„Због велике побожности Исабеле, и велике помоћи коју је Фернандо пружао Папској држави, папа им је доделио титулу Католички краљеви.“

Луис Суарес Фернандес, Исабела, Београд 2010, 5.

Кастиља и Арагон су крајем XV века биле водеће силе на Иберијском полуострву, али је између њих постојала упадљива неравнотежа. Кастиља је са својих 5 милиона становника била 5 пута многољуднија од Арагона. Уз то је била и привредно развијенија. Привреда Кастиље се базирала на трговини вуном и експлоатацији рудних богатстава. Кастиља је остваривала трговачке везе Атлантским океаном и Северним морем, а Арагон је изгубио тржиште у источном Средоземљу, продором Турака Османлија.

Спољна политика католичких краљева је имала за циљеве уједињење Иберијског полуострва, стварање прекоморског колонијалног царства, заустављање француског продора у западном Средоземљу и успостављање тешњих односа с земљама које су излазиле на Северно море, као трговачким партнерима Кастиље, која је тамо извозила вуну.

„Модерно раздобље европске историје, тиме и шпанске и португалске, настало је изласком на Атлантик. Та наслућена пространства покренула су, уосталом, саму Кастиљу, континенталну, витешку, старинску, на подухват којим је завладала и једним и другим морем, и значајним делом Средоземља и основним осама Атлантика, довршивши, готово успут, и државно обједињавање целог хиспанског простора.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 162.

Последња муслиманска држава на Иберијском полуострву, Гранадски калифат, освојена је 1492. године. Тиме се завршио осмовековни период муслиманске власти на Иберијском полуострву и настала је Шпанија. У њој је опстала знатна муслиманска заједница морискоса.

Црквени суд Инквизиција је 1492. године наредио протеривање свих Јевреја који су одбили да пређу у католичку веру.  Настанили су се углавном у области источног Средоземља, где су основали сефардске заједнице.

„Изузетну моћ коју су стекли над духовним животом Шпаније, Католички краљеви су поткрепили и једном нарочитом установом коју су непосредно подредили круни. Била је то инквизиција. У Шпанији се модерна инквизиција појавила пре свега у светлости њеног антисемитизма. Јевреји су, у једном раздобљу у чије је размере вероватно тешко проникнути, у својим суседима хришћанима изазивали необична осећања нетрпељивости, страха и неповерења. Својим пословним спо-собностима изазивали су и своје сиромашне суграђане и земљопоседничку аристократију, а у хришћанима верницима подозрење је подстицала црква учењем о одговорности за Христово распеће. Уопште, истицали су се својим идентитетом који су љубоморно чували од свих околних утицаја. И оне који се нису успели одупрети покрштавању оптуживали су за криптојудаизам, и з такве сумњичавости настали су статути о чистоти крви којима је требало доказати припадност, и верску и расну, хришћанској хиспанској нацији.

Инквизиција је настала као црквени суд намењен очувању правоверности хришћана. У Шпанији је изнад свега требало надгледати понашање преобраћеника у које се сумњало да су се само наизглед покрстили чувајући, у тајности, оданост вери својих предака. Међутим, Инквизиција је временом преузела идеолошки надзор, у најопштијем смислу, који је до-приносио одржању политичког и друштвеног поретка Старог режима. На такве тежње указивало је само држање круне која је избор и постављење инквизитора преузела од цркве. На читавом пространству, и иберијском и прекоморском, које је потпало под уједињено шпанско краљевство, инквизиција је, другим речима, постала још једна од заједничких установа монархијског апсолутизма.

[…]

Судови инквизиције најчешће су добијали анонимне доставе, после којих би притварали осумњичене, пленили њихова добра, судили им у тајности и обично их оптуживали. Пресуда се саопштавала у једној свечаној церемонији, auto de fe, где се казна образлагала и описивала до појединости; најтеже су биле бичевање, доживотно заточеништво, принудно веслање на галијама, или предавање осуђеника цивилним властима које би га бацале на ломачу. Инквизиција се претећи надвила над читавим друштвом обавивши га нелагодношћу и стрепњом, мада је водила рачуна да га суштински не угрози. Узимале су се у обзир и природа достава и могуће намере достављача, држало се до примене канонског и природног права, покушавало се разлучити, обично у случајевима који су се сматрали вештичарењем, хистерично понашање од онога које се сматрало да потиче из сатанских побуда, стрворен је и читав један друштвени ред добровољних сарадника, најзад, укупан број процеса, у нешто више од три столећа изразитог деловања Нове инквизиције износио је око 150.000; мада је и тај број, који се традиционално сматрао неупоредиво већим, довољно указивао на неограничену слободу њеног деловања и изрази то присуство у друштву чију је свакодневицу испуњавала. Инквизиција је, уосталом, била једна од оних конзервативних снага које су стајале на путу шпанској модернизацији.“

Никола Самарџић, Историја Шпаније, Београд 2003, 209-210.

После смрти Изабеле од Кастиље, када је Кастиљом као регент владао Фернандо (Фердинанд) од Арагона, кастиљанске трупе су укинуле независност Наваре, која је била сувише блиска са Француском. Шпанци су у савезу са папом и другим државама успели да одбране арагонску власт над Напуљем и Сицилијом, на које је претендовала Француска.

Суседна Португалија је била конкурент у прекоморским освајањима. Споразумом краљева 1480. године Шпанија је Португалији препустила Африку, па се окренула трансатлантским путевима. Изабела од Кастиље је одобрила новац за експедицију Ђеновљанина Кристофора Колумба, која је 1492. открила Америку. Територије у Америци су освајане у име католичких краљева. Године 1494. папа је посредовао у договору из Тордесиљаса о подели интересних сфера у Америци између Португалије, којој је припао простор тада још непознатог Бразила, и Шпаније, којој је препуштен остатак Америке, укључујући и још неосвојене крајеве. Португалија ће бити потчињена власти Шпаније од 1580. до 1640. године.

Размишљања о историји Шпаније

---