1. Унутрашња политика
2. Спољна политика
3. Друштво

Унутрашња политика

„Потписом уговора из Севра Венизелове присталице поздравиле су настанак Грчке два континента и пет мора (Европе и Азије; Јонског, Егејског, Средоземног, Мраморног и Црног мора). Два месеца касније краљ Александар је умро од тровања крви, пошто га је ујео мајмун кућни љубимац. Следили су избори. Венизел, који се управо вратио са Париске мировне конференције, очекивао је победу. Неочекивана владарева смрт наметнула је питање наследника. Константин није абдицирао; његов најстарији син Ђорђе није се одрекао својих права; његов трећи син Павле одбио је престо. Избори из 1920. претворили су се у надметање између Венизела и прогнаног краља: 53% гласова и две трећине места у парламенту освојила је ројалистичка Народна странка. Због тога је Венизел поднео оставку и напустио земљу.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 347-348.

Након слома Велике идеје, поразом у Малој Азији, грчка војска је збацила краља и успоставила републику 1923. године. На референдуму 1924. године 70% бирача се изјаснило за републику. Следеће 1925. године извршен је државни удар којим је заведена војна диктатура, током које је, између осталог, забрањено женама да носе прекратке сукње. Само годину дана касније (1926) диктатура је збачена, а у владу су ушле све странке. Две године касније председник владе поново је постао Елефтериос Венизелос, предводник борбе за „Велику Грчку“, неуспело окончане поразом у Малој Азији.

„Када је 1928. године постао председник владе, Венизелос је расписао нове изборе по једној врсти већинског система, уводећи тако неписано правило, које се одржало до данас, да свака актуелна власт мења изборни систем у своју корист. Венизелос је својим „изборним захватима“ (47 одсто добијених гласова донело је његовој Либералној странци 71 одсто места у скупштини) отуђио неколицину моћних савезника.“

Ричард Клог, Историја Грчке новог доба, Београд 2000, 109.

Венизелосова влада, оформљена 1928. године, била је једина у међуратном периоду која је опстала до краја редовног мандата (између 1924. и 1936. промењена је 21 влада). До промене власти је дошло 1933. године. Утицај монархиста је растао, па су за свој положај забринути републикански официри, наклоњени Венизелосу, покушали неуспело да преузму власт силом 1933. и 1935. године, након чега је Венизелос морао да напусти Грчку. Обновљена је монархија, 1935. године, што је онда оправдано референдумом, који је био толико слободан да се чак 97% изашлих изјаснило за монархију. На престо се тада вратио краљ Ђорђе, који је претходно владао од септембра 1922. до децембра 1923. године, а потом живео у изгнанству у Лондону. Покушао је да прекине поделе, прогласивши општу амнестију за политичке затворенике и вратио на положаје републиканске чиновнике који су били смењени.

Први избори након обнављања монархије одржани су 1936. године по пропорцијалном систему. Донели су скоро изједначен однос снага Либералне странке са савезницима са једне, и Народне странке са савезницима монархистима са друге стране, па је формирање власти зависило од комуниста, који су добили мање од 6% гласова и до тада нису били значајни у политичком спектру. Након привремене владе, краљ је за председника нове владе, до разрешења пат позиције између водећих странака (које су обе у тајности преговарале са комунистима), поставио Јоаниса Метаксаса, вођу крајње десничарске Слободоумне странке, која је у бирачком телу имала још слабије упориште него комунисти (4%).

„Утисак да земља тоне у све дубљу кризу појачавали су раширени раднички немири. Тешке прилике у светској привреди посебно су се неповољно одражавале на трговину дуваном, једним од главних грчких извозних производа. На једним демонстрацијама за време штрајка дуванских радника у Солуну полиција је употребила ватрено оружје и дванаест штрајкача је настрадало. Метаксас, који није крио свој презир према политичком свету, заиграо је на карту привидне неспособности политичара да изгладе међусобне разлике и озбиљних проблема с радништвом како би убедио краља да прихвати његове предлоге о завођењу чврсте власти. Одбацивши договор који су либерали и Народна странка постигли у последњи час, краљ је 4. августа 1936. године дао свој пристанак на Метаксасову одлуку да стави ван снаге кључне одредбе устава, донету под изговором спречавања двадесетчетворочасовног генералног штрајка који су комунисти заказали за наредни дан, а у којем је Метаксас, без стварног основа, видео покушај да се преузме власт.

Успостава „Режима 4. августа 1936. године“, како је Метаксас волео да назива своју диктатуру, уклапала се у општи образац краљевских диктатура које су у позним тридесетим ницале широм Балкана, пошто су се слабо укорењени парламентарни режими показали неспособним да одговоре искушењима проузрокованим привредном кризом.“

Ричард Клог, Историја Грчке новог доба, Београд 2000, 118-119.

Метаксасов режим се угледао на нацистички и фашистички, барем по форми, ако не и по идеологији.

„Најјачи аргумент за одбрану диктатуре можда би се могао засновати на обухватном програму јавних радова, укључујући изградњу путева, владиних зграда и утврђења. Тај програм јесте увелико повећао задуженост и изазвао је знатну инфлацију, али је и обезбедио преко потребна радна места, а појачао је и одбрамбену моћ земље.

У закључку можемо рећи да диктатура никада није била популарна. Сам Метаксас није уопште имао политичких способности. Био је изванредан официр, као што је показао током балканских ратова и I светског рата. Али када је покушао да изгради властиту ројалистичку странку, он је привукао врло мало присталица. Када је преузео власт, имао је само шест следбеника у скупштини. У ствари, склоност ка ауторитарном управљању можда треба објаснити његовим разочаравајућим искуством са страначком политиком, а не само његовим темпераментом и војничким одгојем.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 645.

Ипак, Метаксас је задржао власт до своје смрти 1941. године. Томе је допринело нејединство опозиције. Jош важнија је била подршка војске, која је била наклоњена краљу, који је диктатуру сматрао бољом од било каквог другог политичког решења. Краљева доследна подршка Метаксасу омогућила је касније комунистима да дискредитују династију, поистовећујући је са диктатуром и фашизмом. Током забране политичког деловања за време диктатуре, само су комунисти успешно деловали, што ће им омогућити да организују и предводе национални покрет отпора окупацији у Другом светском рату.

Спољна политика

Спољну политику Грчке двадесетих година обележио је низ инцидената са суседним земљама – Турском, Бугарском, Југославијом и Италијом. Мусолини је 1923. године, након инцидента на грчко-албанској граници, када је погинуо један италијански генерал (члан савезничке мисије), заузео Крф, али га је реакција европске јавности, преко Лиге народа, навела да се брзо повуче. Са Југославијом је био проблем око уступања изласка на Егејско море преко солунске луке. Договор је постигнут тек 1929. године. Од краја двадесетих прешло се на успостављање добросуседских односа, у циљу да се избегне зависност од било које велике силе. То се постигло чак и са Турском.

„Венизелос је био средишња личност у преговорима о Балканском пакту, коначно закљученом 1934. године, којим су се „антиревизионистичке“ државе Балкана (Грчка, Југославија, Румунија и Турска) договориле да узајамно гарантују постојеће границе. Несумњиво највеће Венизелосово достигнуће у спољној политици током овог раздобља било је измирење са Турском, постигнуто Анкарском конвенцијом из 1930. године, додуше по цену знатних грчких уступака. Исте године Венизелос је боравио у званичној посети Турској, поставши први грчки председник владе који је посетио Васељенску патријаршију у Фанару. У жаркој жељи за побољшавањем односа отишао је толико далеко да је предложио, испоставило се безуспешно, турског председника Кемала Ататурка за Нобелову награду за мир.“

Ричард Клог, Историја Грчке новог доба, Београд 2000, 112.

Венизелос је спољну политику прилагодио измењеним околностима.

„Уместо изгубљене Велике идеје, он је прихватио реалистичнији, али не мање амбициозан програм унутрашње обнове, ради достизања водеће улоге Грчке у области Балкана – укључујући и Турску – помоћу привредних и интелектуалних преимућстава.“

Стеван Павловић, Историја Балкана 2001, 352.

Војна диктатура у другој половини тридесетих није донела промену спољнополитичке оријентације Грчке.

„Метаксас јесте створио нешто што је по својим спољним обележјима лако могло да прође као фашистички режим, али ни он, ни, поготово, краљ, нису ничим доводили у питање традиционално пробританско спољнополитичко усмерење. Као и другде у југоисточној Европи, друга половина тридесетих година била је време све израженијег немачког продирања у области привреде. Међутим, у Грчкој овај процес није донео са собом и пораст политичког утицаја. Штавише, Метаксас је 1938. године предложио Британији закључивање формалног уговора о савезништву, али му она, зазирући од преузимања нових обавеза, није изашла у сусрет. Упркос томе, после италијанске окупације Албаније априла 1939. године, Британија и Француска понудиле су Грчкој (као и Румунији) да буду јемци њеног територијалног интегритета, под условом ако она сама одлучи да пружи отпор спољној агресији.“

Ричард Клог, Историја Грчке новог доба, Београд 2000, 122.

Друштво

Грчку је у међуратном периоду оптерећивао прилив великог броја избеглица.

„Око милион и по избеглица преплавило је земљу која је у то време имала само пет и по милиона становника. Те избеглице су дошле делимично из Мале Азије, после војне катастрофе 1922. године, делимично из Бугарске, после Нејиског споразума, а делимично из Русије, после револуције 1917. године. Тако се Грчка, исцрпљена напорима у три рата и гостопримством које је указала избеглицама после побуна на Криту 1867. и 1897. и балканских ратова 1912-1913. године, сада нашла суочена с проблемом издржавања и смештаја масе досељеника равне четвртини сопственог становништва.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 646.

Највећи број придошлица је насељен по селима и то у новостеченим територијама Македоније и Тракије. Финансијску помоћ је пружила Лига народа. Избеглице су, уз висок природни прираштај, допринели пренасељености Грчке, која је оскудевала са обрадивом површином и природним богатствима. Грчка је имала највећи проценат градског становништва на Балкану. Грчки извоз се ослањао на дуван (55%), суво грожђе, маслине и производе од маслина. Све је спадало у луксузне производе, за којим се смањила потреба у време велике економске кризе у свету, која је започела 1929. године и није завршена до Другог светског рата. До тада је Грчка, као и друге балканске државе, постала све зависнија од немачког тржишта.

Грчка је била сиромашна земља. По потрошњи хране била је на европском дну, са Португалијом и Албанијом. Неухрањеност и лоше здравствене прилике су водиле великој смртности, која је на Балкану била дупло већа него у Западној Европи. Грчко друштво није било ни образовано. Број неписмених старијих од 8 година је 1928. године био 41%, а 1940. године 27%. Ипак, то је била најнижа стопа неписмености на Балкану.

„Школство је у Грчкој било и квалитативно и квантитативно незадовољавајуће. Главну слабост представљало је стављање претераног нагласка на класични период и класичне предмете. То се делимично може објаснити природним реаговањем мале сиромашне земље која има велику и блиставу прошлост. Други чинилац је била крајња централизованост просветног система. Организацију школа, наставног плана и програма прописује Виши просветни савет у Атини, који сарађује с министром просвете и његовим особљем. Чланови савета, којих је осамнаест, обично су угледни класичари, па образовни систем који разрађују за основне и средње школе природно одражава њихова интересовања. Проучавање класичног периода често се своди на бубање историјских чињеница из бележака и правила класичне граматике, етимологије и синтаксе. Недовољно труда се улаже у упознавање с филозофским, етичким и друштвеним системима античког света као производима свога времена или, пак, у разматрање значаја који би ти системи могли имати за данашње друштво. Такав наставни програм, нема потребе наглашавати, има мало везе са животом и проблемима дипломираних студената. […]

Други проблем повезан с образовним системом усмереним на класику јесте проблем језика. Грке у ново доба мучи расправа о томе да ли треба користити народни језик или прилично вештачки књижевни језик који је близак класичном грчком. То питање је остало отворено зато што […] класични грчки није имао исту историју као класични латински. Док је на место латинског дошло неколико романских језика, старогрчки се одржао или, пре био васкрснут у исквареном облику названом катаревуса или чистунски језик. Али током вишевековне турске владавине развио се и демотски или народни језик, који је имао упрошћене граматичке конструкције и известан број словенских, албанских, турских и италијанских речи. Народни језик се од чистунског разликује исто толико колико се модерни енглески разликује од Чосеровог језика. То је створило озбиљне проблеме зато што просечни грађанин, који је ишао у школу само неколико година или се уопште није школовао, једноставно не може да разуме говор или чита књигу на чистунском језику. Упркос томе, чистунски језик је установљен као службени језик одлуком владе 1849, године. Од тада се користи у управи, школама и новинама. Виши просветни савет, који сачињавају углавном класичари, природно подржава чистунски језик. За њега се заузима и Црква, а та институција је изванредно значајан чинилац у образовању, пошто су министарство просвете и вере једна иста установа. У властитој служби Црква још увек користи, без превода, литургију из IV века и свете текстове из I столећа.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 654-655.

Прва права граматика говорног, народног језика, објављена је за време диктатуре генерала Метаксаса, што је необично за једног конзервативца.

Балкан у међуратном периоду