Бугарска династија се компромитовала поразима у два рата у кратком периоду, Другом балканском (1913) и Првом светском (1915-1918). Краљ Фердинанд је абдицирао у корист сина Бориса, а негодовање јавности је било толико да би свргнута била и династија да савезници нису били против републиканизма на Балкану. На власт је дошла странка земљорадника (Бугарски земљораднички народни савез), која се одлучно супротстављала краљевој политици током ратова. Добили су 31% гласова.

„Демонстрацијама, заставама, транспарентима и музиком мобилисали су сељаштво да изађе на изборе.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 396.

Друга најпопуларнија на првим послератним изборима била је Комунистичка партија Бугарске са 18% гласова. Њима су земљорадници допустили да слободно делују, као и остале странке (што није био случај са комунистима у Југославији и Румунији од 1921. године), у замену за подршку у парламенту.

„Бугарска, са најслабијом индустријском основом, имала је најстарији и најснажнији социјалистички покрет на Балкану.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 354.

Председник владе постао је вођа земљорадника, Александар Стамболијски. Потицао је из сиромашне сељачке породице, па су га политички противници доживљавали као скоројевића. Учитељица му је финансијски помогла да оде на студије пољопривреде у Швајцарску, по повратку одакле се оженио својом добротворком. Његов политички програм је представљао средњи пут између капитализма и бољшевизма. Спровео је аграрну реформу, којом су некоришћена државна земља и вишак великих приватних поседа подељени беземљашима, ситним поседницима и бугарским избеглицама из области под страном влашћу. Бугарска је и пре Првог светског рата имала мањи проблем са тиме, земља је била равномерније распоређена него у било којој другој земљи на Балкану.

Стамболијски је реализовао и своју миротворну политику заменом војне службе (укинуте по Нејском споразуму) радном службом према држави.

„Друга значајна мера Стамболијског било је увођење обавезне радне службе, којом је замењена обавезна војна служба, укинута по одредбама Нејиског споразума. Тај план је имао циљ не само да се обезбеди извођење радова за које држава није имала средстава него и да усади у регруте осећање дужности према заједници и љубав према физичком раду и животу на отвореном, који је већина балканских интелектуалаца сматрала испод свог достојанства. Закон о општој обавези рада налагао је да сви мушкарци између двадесет и четрдесет година осам месеци служе у радним бригадама. Обвезници су могли да купе делимично или потпуно изузеће од радне обавезе тако што би платили посебну дажбину, која је варирала од 25 до 350 долара, у зависности од имовног стања обвезника и дужине времена за које је тражено изузеће. Обвезници су се највећим делом одлучивали да испуне обавезу, па су током следећих година изградили многе путеве и мостове, поправили старе путеве и пруге и радили без накнаде у владиним фабрикама и шумским газдинствима. Постигнути су значајни успеси, мада је много радне снаге расипано јер није било довољно техничких стручњака за руковођење радовима.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 617-618.

Стамболијски се залагао за међународну сарадњу земљорадника, стварањем „Зелене интернационале“, као противтеже „Црвеној интернационали комуниста“ и „Белој интернационали“ монархиста. Залагао се и за сарадњу на Балкану, упркос томе што Бугарска није била задовољна одредбама Нејског мировног уговора, сматрајући да прошлост треба оставити за собом.

„До 1920. више од 83% становништва говорило је бугарски и припадало православљу. Најбројнију мањину (од преко 11% укупног становништва) чинило је 534.000 Турака, којима је дато право на сопствене школе. Турци, Грци и Румуни наставили су да одлазе из Бугарске. У то време се вероватно 250.000 становника доселило из околних области. Већини њих била је неопходна помоћ државе, а били су симпатизери или милитантни припадници иредентистичких македонских организација. У Бугарској се нашао и велики број руских избеглица, међу којима су многи припадали остацима војске генерала Врангела највеће оружане снаге у земљи. Бели Руси нису били наклоњени Стамболиском, кога тешко да су разликовали од бољшевика. Пошто су имали предратне везе са бугарским официрима и политичарима, њихово присуство било је опасно. […]

Током 1922. Стамболиски се осетио довољно сигурним да укине ванредне мере успостављене крајем 1919. и ухвати се у коштац са могућом претњом коју су представљали бели Руси и Македонци. Похапсио је, протерао и распустио велики број Врангелових следбеника. Његово приближавање Југославији изазвало је провалу македонског гнева и довело до насиља. Стамболиски је на њих послао Наранџасту гарду, ухапсио најратоборније побуњенике и затворио их у логоре, али није могао да се домогне њихових беспутних области, као ни да спречи њихове даље терористичке активности.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 356-357.

Активност Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), која је имала подршку војног врха, кварила је настојања Стамболијског да унапреди односе са Југославијом.

„Што се тиче балканских суседа, Стамболијски је желео да најпре успостави пријатељске односе са свима. После тога је предвиђао да се, уколико буде било могуће, оснује јужнословенска федерација у коју би ушле Југославија и Бугарска, или чак и федерација свих балканских држава.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 619.

Стамболијски је сарадњу у региону доживљавао практичном, сматрајући да „уопште на целом свету мир зависи од добросуседских односа“, у случају Бугарске највише са Југославијом.

„Ако мали народи желе да буду независни, морају да се уједине са суседним малим народима, и да заједно створе једну област која би била потпуно равноправна са великим земљама“, објашњавао је он тада. „Ми мали смо већ довољно потлачени, мучени и гоњени у разне авантуре.“ Зато је, под његовом владом, требало да деца у школи уче есперанто, универзални језик који је тада био креиран.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 397.

Сарадњу Бугарске и Југославије покушала је да поквари и Италија. Стамболијски није пристао на савез са Италијом против Југославије, па се Италија окренула подршци деловању ВМРО-а.

Међутим, није у владавини Стамболијског било све баш тако сјајно.

„Многи искрени либерали су се окренули против Стамболијског због његове бахатости и неувиђавности. Он је грубо поступао према својим противницима, затворио је универзитет и укинуо слободу штампе. Осим тога, многи његови помоћници су били неуглађени сељаци опијени неочекиваном влашћу и склони да је безочно злоупотребљавају. То не значи да је режим Земљорадничког савеза био гори – или подједнако лош него владе које су му претходиле или следиле. Ипак, он јесте имао неких изразитих мана које су и неке добронамерне људе отерале у непријатељски табор.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 621.

Стамболијски се у унутрашњој политици није понашао пацифистички, каквог је става био током Првог светског рата.

„Стамболијски се осорно односио према цару, цркви и грађанском естаблишменту. Законски је ограничио професионални радијус делатности средњих слојева, и својим Одбором за сељачку диктатуру заобишао је парламентарни систем, да би на силу прогурао своје одлуке. Био је ауторитаран и тешке нарави. Повремено је ликвидирао политичке противнике помоћу паравојне Наранџасте гарде. Његов режим није био „владавина, него рат“, по његовим речима, један прави спољни и унутрашњи рат“.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 397.

Земљораднички савез је на изборима априла 1923. године остварио надмоћну победу. Уследио је у јуну оружани преврат, у којем је учествовала војска и ВМРО. Стамболијски је ухапшен, мучен (одсечена му је рука којом је потписао споразум са Југославијом), натеран да ископа себи гроб и докрајчен од стране ВМРО-а. Земљораднички савез је остао без власти упркос 212 од 245 посланика у парламенту. Од тада су у спољној политици Бугарске владали реваншизам (за пораз у Првом светском рату) и мржња.

„Деценија после удара 1923. године била је обележена нередима и насиљем, који су Бугарску изнели на лош глас. Један од разлога био је тај што је током тих година ВМРО имала одрешене руке. Она је у потпуности владала петричком облашћу тј. бугарском Македонијом. Тамо је функционисала као држава у држави. Несрећни житељи су морали да плаћају две врсте пореза, за благајну у Софији и за ВМРО. ВМРО се ослањала на многобројне македонске избеглице у Бугарској. Неки су били асимиловани, али многи су остали без корена и пуни горчине. Они су представљали резервоар из којег је ВМРО црпела свој терористички кадар. ВМРО није само организовала упаде у Југославију и Грчку него је деловала и у Софији, где је побила десетине бугарских челника који су се залагали за пријатељске односе са суседним земљама или за неку другу политику супротну њеним ставовима. Организација је могла некажњено да врши те злочине зато што је уживала наклоност врхова власти.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 622.

„Деветојунски пуч 1923. године променио је бугарску спољну политику. Бугарски суседи Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и – Грчка били су узнемирени и спремали су се да интервенишу, што су спречиле Енглеска и Француска. Ипак, у октобру 1925. грчка војска је привремено заузела Петрички рејон. Ангажовање ВМРО и пуч били су сметња бугарско-југословенским односима, па је чак 1929. дошло до затварања заједничке границе, али је она поново отворена 1930, после потписивања Пиротског споразума. ВМРО је наставила да прави како унутрашње тако и спољнополитичке проблеме бугарским владама.“

Историја Бугарске, Београд 2018, 318.

„ВМРО је био утврђен у југозападном крају земље, на граници са Грчком и Југославијом. Македонци, који су чинили преко једне десетине становништва Софије, омогућивали су екстремистима стални приступ у престоницу. Делујући као истинска мафија, они су захтевали синекуре, изнуђивали новац и терорисали чиновнике.

Такође су се и међусобно убијали, јер иако су сви сада били окупљени под кишобраном ВМРО-а, још су увек биле живе поделе између федералиста, који су и даље били наклоњени одвојеној Македонији у Балканској федерацији, и централиста, који су желели да читава Македонија буде припојена Бугарској. Њихове неконтролисане активности угрожавале су бугарске односе са суседима.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 359.

Након пуча из 1923. године опозиционо деловање је постало опасно по живот. Неки посланици су убијени од стране ВМРО. Насиље је изазивало нови талас насиља. Комунистичка партија, иако парламентарна странка, забрањена је 1924. године.

„Шеснаестог априла 1925. године у Саборној цркви у Софији експлодирала је бомба за време службе, којој је требало да присуствује и краљ. Он је закаснио, па се захваљујући томе спасао, али је четворо људи погинуло а преко 300 је рањено у претрпаној цркви. Установљено је да су за злочин одговорна двојица комуниста, мада су они изгледа деловали без наређења партије. Поново је дошло до масовних убистава, која су већином вршиле македонске чете, мада су нека била и дело званичне полиције. Следећи потрес изазвао је грчки упад у јужну Бугарску у октобру 1925. године, после низа пограничних немира. У тај случај умешала се Лига народа и приморала Грке да се повуку и плате одштету.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 622.

Опозиција је освојила више гласова већ на следећим изборима 1927. године, али је због већинског изборног система власт опстала освојивши више мандата у скупштини. На промену околности утицале су међународне прилике.

„Економска криза је Балкан погодила нарочито снажно. Индустријализовани Запад више није желео балканске специјалитете – пољопривредне производе и сировине. Погоршала се трговина са Британијом, Француском и другим земљама, а финансијска помоћ тих земаља је пресушила. С друге стране, из економских и политичких разлога, Немачка је куповала робу из тог региона а заузврат продавала готове производе. Постепено је Берлин постао највећи трговински партнер свих држава из тог региона осим Албаније, која је зависила од Италије.“

Фредерик Чери, Борис III, цар Бугара, Балкански диктатори, Београд 2009, 149.

Економска криза је допринела општем незадовољству, након којег је опозиција победила на изборима 1931. године. Комунистима је дозвољено да обнове политичко деловање под именом Радничка партија. Међутим, до значајнијих промена у држави, у време светске економске кризе, није дошло.

„Било је и свађа међу политичким лидерима при подели плена и утицаја. У међувремену, ВМРО је и даље неометано владала петричком облашћу, а војска није била вољна да предузме никакве мере против ње. Влада је толерисала ВМРО, а ВМРО је узвраћала тако што је толерисала владу.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 623.

Уследио је други државни удар, који је извела војска 1934. године. Уведена је диктатура. Укинуте су политичке слободе (парламент је распуштен, странке забрањене, уведена цензура штампе), али и ВМРО, која је очигледно изгубила подршку локалног становништва. То је допринело помирењу са Југославијом, које није нарушено ни убиством југословенског краља Александра од стране припадника ВМРО у Марсељу. Обновљени су и дипломатски односи са СССР-ом.

У унутрашњој политици диктатура је потрајала до 1939. године. Избори су одржани 1937. године, али на њима није било дозвољено учешће политичких странака. Од тада је диктаторски владао краљ Борис, натеравши војску да одустане од мешања у политику.

Балкан у међуратном периоду