Богови са Олимпа

13. септембра 2025.

3–5 minutes

Универзалним заштитником светског поретка и друштва је сматран Зевс, који у себи сједињује силу и правду. До моћи је дошао низом херојских подухвата.

„Према Хесиодовој генеалогији (8-7. век пре Хр.), Зевс је окончао једну божанску династију мрачног и хаотичног порекла, која је врхунац доживела под његовим оцем, Кроном, који је имао обичај да прождире сопствене синове. Избегавши очево лудило захваљујући лукавству мајке Реје, Зевс је свргнуо Крона, поставши краљ богова; нова династија, небеска и олимпијска, дефинитивно ће учврстити своју власт захваљујући победоносном рату који је Зевс предузео против хтонских и примитивних божанстава, какви су титани, повезани са хаотичним светом Крона. Доласком Зевсовог краљевства коначно се, дакле, постиже уређена подела између неба и земље, светлости и таме, и обезбеђује се хармонично смењивање генерација. Његова супруга, Хера, као чувар законитог брака, тј. заједнице која може да створи законито потомство у оквиру породице, повезана је са самим постојањем људског друштва и цивилизације, коју она спречава да се врати у неуређено дивљаштво природног стања.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 283-284.

Зевсу је припала власт над небом и земљом (која су од њега начинила господара олује и земљотреса), а његовој брату Посејдону је преостала моћ над морским дубинама и подземљем. Од Зевсове деце миљеница је била Атена, коју је Зевс породио из своје главе, без женског суделовања. Она је покровитељ практичне интелигенције, и ратне и стваралачке, занатске. Заштитница је града Атине.

„Међу осталом Зевсовом децом изузетну улогу је имао Аполон. Велико соларно божанство, у почетку чак и ратничко, Аполон ће, све више, попримати карактер бога светлости, очиститеља и исцелитеља; обдарен, као основним, даром мудрости, Аполон познаје будућност и зато управља великим светим пророчиштима, као што је оно у Делфима; повезан с музиком и поезијом, основном културном димензијом грчке цивилизације, и јамац хармоније, лепоте и светског поретка који је естетски дефинисан, Аполон ће остати „Филозофско божанство без премца. Из свих ових разлога, у историјској епохи његов престиж ће понекад засенити самог Зевса.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 284-285.

Као супростављен реду и хармонији својственом Аполону представљен је узнемирујући и несхватљив Дионис.

„Бог вина, Дионис је повезан с искуством пијанства, делиријума и лудила; он управља мрачном облашћу која претходи поретку цивилизованог живота, где се успостављају непосредне везе између људи, животиња и природе. Његов култ, који даје предност планини и шуми, и који себи привлачи жене и варваре, често је схватан као рушилачки у односу на установљени поредак полиса. Споредан у српској поезији, где преовладава херојска представа божанства. Дионис постаје бог-заштитник трагичке поезије.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 285.

Дионис је имао посебну улогу у празницима, карневалским приликама, где је владало вино, а нарочито у позоришним свечаностима. Покушавало се са спајањем њега и Аполона, па је у Делфима поштован као његов брат.

Уз споменуте главне постојала су још по три мушка и женска божанства, која су употпуњавала грчки пантеон (у овом смислу скуп свих богова једне многобожачке религије, а иначе и, у буквалном значењу, храм посвећен свим боговима). Артемида, сестра-близнакиња Аполона, била је богиња-девица, богиња лова, повезана са простором ван града, као што је шума. Штитила је порођаје и рођења. Богиња телесне љубави и стварања била је Афродита. Представља љубав изван брака, за разлику од Хере. Са плодношћу у природи повезане су Деметра и њена ћерка Персефона.

„Што се тиче мушког тројства, у њега се убраја једно божанство с посебним особинама, као што је Хермес, који отеловљује лик гласника и путника; божанство у покрету, везано за путеве и отворене просторе, Хермес означава прелаз из света живих у свет мртвих, јер има задатак да на онај свет води душе покојника. Његова способност размена и контаката, његова покретљивост путника, од њега чине бога-утемељитеља, како трговине тако и културе, у смислу вештине општења и споразумевања међу људима.

Насупрот њему налази се Хефест, божанство заната, повезано са затвореним просторима радионице и ковачнице, израз преображавајуће и стваралачке снаге технике.“
Марио Веђети, Човек и Богови, Ликови старе Грчке, Београд 2007, 286.

Хефестова жена је Афродита, која није одана браку, па у односу на вредног Хефеста више је усмерена на Ареса, бога рата, који се одликује деструктивном снагом. Поред дванаест богова са Олимпа Грци су имали и друге богове, попут Хада, бога подземља и мртвих.