О најстаријој грчкој историји, у недостатку других извора, сазнајемо на основу Илијаде и Одисеје, епова који се приписују слепом песнику Хомеру. Сматра се да је Хомер, ако је био историјска личност, највероватније живео у другој половини VIII века на простору Јоније (на западној обали Мале Азије). То се претпоставља на основу тога што његови географски оквири обухватају целокупно Средоземље, а колонизација Италије је отпочела око 700. године. Хомер није било лично име, него именица која је у антици означавала низ појмова, као што су пратилац, талац, друг, слепи човек, сакупљач.

Није потврђено ни да ли је историјска личност Езоп, који се сматра творцем првих басни. Дидактичну (поучну) прозу први је писао Хесиод, који представља првог историјски потврђеног европског књижевног ствараоца. Његово дело Послови и дани је било прво епско дело са световним садржајем и имало је великог утицаја на практичну мисао Хелена. За разлику од Хомера за њега смо сигурни да је постојао. Живео је вероватно крајем VIII века.

Мотив за писање дела Послови и дани је поука његовом брату, који је, подмитивши судије, задобио већи део очевог наследства, које је потом изгубио непримереним животом. Хесиод критикује помаму за поморском трговином, истичући пример његовог оца, који је пропао бавећи се тим ризичним послом, а онда се окренуо земљорадњи и уверио се да му и мали комад земље у плодној Беотији омогућава сигурнији живот од онога који је имао бавећи се поморском трговином. За унапређење сеоских имања Хесиод препоручује следеће мере: обрађивати земљу рукама чланова властите породице, смањити рађање деце, радити неуморно од јутра до мрака, итд. Стога Хесиодова поема Послови и дани представља веома важан извор из којег се види социјални и привредни живот Беотије у време у којем је песник живео.

Хесиод се сматра зачетником и генеалошке поезије, јер у Теагонији (Постанак богова) он износи генеалогију (порекло) хеленских божанстава и своју слику постанка света. То дело је важно јер се ту по први пут запажа тежња да се митолошко наслеђе систематизује на одређени начин, што представља први покушај да се начини корак ка рационализовању митова.

Хесиод је био из Беотије, као и највећи лирски песник Пиндар из Тебе (552-443 пре н.е.).

„Између отприлике 520. и 440. п. н. е. лирски песници су спојем речи, музике, плеса и церемоније прослављали јавне празнике што су могли сложеније и блиставије. Каријера Пиндара из Тебе почела је током деценије пре Маратонске битке и трајала још скоро пола столећа. Пиндарове оде имитирају песници који пишу на много разних језика, од онда па све до данас. Ода је, у првобитном значењу, била песма било које врсте. Како се већ догађа, Пиндарове песме које су сачуване у виду писаног предања су те које славе победнике четири панхеленска надметања, међу којима су најславније биле Олимпијске игре. Речи су, наравно, све што је сачувано, тако да можемо само да нагађамо какво је било укупно мултимедијално искуство док су извођене.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 130.

Позориште је настало у VI веку у Атини, где се у V веку чак и плаћало грађанима да га посећују. Теорикон је био новац издвајан у те сврхе. Хорег је био богати грађанин који је имао дужност да представе организује и финансира. Позоришне представе су најпре извођене на светковинама у част бога Диониса. Писци трагедија су се такмичили за награде. Глумци су били искључиво мушкарци и носили су маске. У античким представама учествовали су и хорови, којима су временом придодати и, најпре један, па више глумаца, чиме је настало позориште. Позоришне представе су до краја античке историје извођене у оквиру религијских светковина. Најчувеније позориште у античкој Грчкој налазило се у Епидаурусу и може се посетити и данас. Чувени атински трагичари били су Есхил (Оковани Прометеј, Персијанци), Софокле (Антигона, Краљ Едип) и Еурипид (Жабе, Жене у народној скупштини). Сви они су живели у V веку пре наше ере.

„Први на делу био је Атињанин по имену Есхил. Есхил се, како нам казује његов епитаф, борио у војсци грађана која је поразила Даријеве снаге на Маратону. Вероватно је био и сведок битке код Саламине, мада је, у добу од око четрдесет пет година у то време, можда већ био престар да би се борио. Године 472. п. н. е., само осам година после битке, Есхилова драма Персијанци приказана је као део годишње светковине која је приређена у Атини у част бога Дионисија. Оно што ми још увек називамо драмом није било ништа ново у грчком свету тог времена. Почев од нејасних почетака током претходног столећа, при-казивање добро познатих догађаја на сцени, пред окупљеним грађанима, постало је обавезан део верских обреда у неколико градова-држава, мада нигде у толикој мери као у Атини. Есхил је написао укупно око седамдесет драма. Само седам је сачувано до данас. Али она која је најраније од свих написана, што је чини најстаријом још увек играном грчком драмом, била је драма Персијанци. […]

Драма представља Ксерксову огромну гордост као увреду природе и богова. Његова казна у рукама Грка не само да је била заслужена него је и потврдила оно што је вероватно већ био традиционални грчки начин размишљања о месту човека у свету: гордост претходи паду.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 123-124.

„Трагедија, жанр који је усвојио Есхил да прикаже ново одушевљење после битке код Саламине, најчешће је била посвећена темама узетим из митологије. Али атински драматичари би веома често у њих унели нови обрт својом реконструкцијом добро познате приче. Према Аристотелу, који је писао читав век пошто је класична драма достигла врхунац, природа трагедије била је да „помоћу туге и страха донесе очишћење од тих истих емоција“. Комедија је била отвореније окренута стварности. На позорници комедије било је уобичајено да се угледни грађани и политичка питања карикирају, често уз огромну дозу опсцености, као и бравуре. […]

Главна свечаност на којој су у Атини постављане представе била је позната као Велика Дионизија, а одржавала се сваког пролећа. Петнаест до двадесет хиљада гледалаца се неколико дана заредом збијало у Дионисово светилиште на падини испод зидина Акропоља, да би гледали нове представе, једну за другом, од зоре до ноћи. Дионисово позориште, обложено мермером, које се данас налази на том месту, биће изграђено тек у наредном столећу. Глумци су носили маске – тако да су чак и они у публици који су били довољно близу да могу да виде изразе њихових лица морали, уместо тога, да се ослоне на посматрање гестова глумаца и, пре свега, на ослушкивање сваке нијансе речи које су они изговарали.

Радња (иначе дословно значење грчке речи драма) састојала се само од дијалога или, понекад, монолога упућеног публици. Скоро све што се догађа у грчкој трагедији или комедији дешава се ван позорнице и препричава се другим ликовима, или публици, у виду дуготрајног извештаја. Чест изузетак од овог правила била би појава неког бога или богиње, спуштаног са портала на позорницу, да коначно разреши ствар. Та врста уплитања и данас је позната као израз на латинском језику – deus ex machina, која је дословни превод грчког израза бог из машине.

Све улоге су играли мушкарци, мада су најважнији ликови у драми већином биле жене. Оне су биле различите, од богиња и моћних легендарних ликова, као што су Јелена Тројанска или варварска Медеја, до измишљене Лизистрате која предводи жене Атине да ступе у штрајк ускраћивања телесних уживања да би натерале мушкарце да склопе мир уместо да воде рат – у Аристофановој комедији названој њеним именом (изведена 411. п. н. е.). Велику улогу у драми и комедији играо је хор који чини група глумаца који су певали и играли у кругу, на округлом простору званом orkestra, испред позорнице. Ништа мање него Пиндарове свечане оде, грчка драма је била мултимедијално искуство за сва чула, али ми од свега тога можемо само један део помало да оживљавамо. Као и много тога другог из света класичне Грчке, писање драма био је посао у коме је владала јака конкуренција. Награде су додељивале судије које су биране жребом, што значи да су се драматичари борили за одобравање публике коју су чинили њихови суграђани.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 131-132.

Највећи антички комедиограф био је Аристофан. Комедије V века су карактерисале актуелне политичке теме и жестока критика политичара, односно њихове безобзирности, охолости и глупости. Аристофан је наступао као као традиционалиста, често поредећи Атину свога времена и ону из доба отпора према Персији и позивао суграђане да се врате старим обичајима и моралу. Једна од доминантних црта његових дела је и наглашен пацифизам, посебно видљив у комедијама Ахарњани, Лисистрата и Мир. Аристофан се залагао за мир и био је против рата са Спартом, који је раздирао Хеладу, а из тога су корист извлачили само демагози. Његов рани списатељски период је обележен обрачунима са демагогом Клеоном, вођом радикалне демократије. У политичком смислу Аристофан је био присталица умерене демократије. Критика Клеона кулминирала је у комедији Витезови, објављеној 424. године, у тренутку када се Клеон, после успеха код Сфактерије, налазио на врхунцу своје моћи. Због тога је Аристофан морао да лично игра главну улогу у тој представи, јер се нико од глумаца на то није усуђивао. У драми Облакиње је оптужио Сократа као зачетника друштвено опасних софистичких идеја. Та драма је доживела неуспех по приказивању. Еурипида, писца трагедија, је оптуживао да својом наопаком уметношћу руши обичаје. То је присутно у комедијама Ахарњани, Жабе и Тесмофоријазусе. Аристофану је сметало што Сократ, софисти и Еурипид пажњу са телесног одгоја, које је било битно за стварање војника који ће бранити свој полис, преусмеравају на интелектуално образовање.

Први од сачуваних Аристофанових комада, Ахарњани, приказан је 425. године. Она изражава чежњу атичког сељачког народа за миром. У дугогодишњем рату су страдала поља на којима су становници Атике гајили вишегодишње биљке, као што су маслине, смокве и винова лоза. Због тога су последице ратних разарања за атичке сељаке биле катастрофалне јер су тотално разарале привреду, за чију обнову је требало више година, што је сељаке доводило у изузетно тежак положај. Ахарњани је назив атичке деме (општине) која је највише страдала током напада Спартанаца на Атику. Сељак Дикеполид (у преводу „праведни грађанин“) је развијао трговину тргујући са атинским противницима Kоринтом и Мегаром. Дикеполид сам склапа мир са Спартом. Ахарњански угљари, од који је састављен хор, су хтели да га каменују, али их он уверава у исправност свога чина. Напослетку Ахарњани пристају уз њега јер виде како он ужива све благодати мира док други подносе ратне невоље. У овој комедији критикује и Еурипида. Народног бога Атике, Диониса, Аристофан је у овом делу извргао руглу назвавши га пијандуром.

Роман је настао у доба хеленизма. Иако у антици романи нису били нарочито цењени, чувен је био роман о Александру, који је у разним верзијама био веома популаран и у средњем веку, а првобитно га је написао Лонго у II веку наше ере.

„Међутим, најтрајнија последица владавине Александра Великог била је традиција Романа о Александру, можда најпопуларније књиге у светској књижевности, која је настала у позној антици као компилација разних хеленистичких списа, као што су маштовито искићене биографије великог војсковође или збирке кривотворених писама и огледа: крајњи производ је чиста бајка у којој се Еуфрат и Тигар уливају у Нил, док Александар, којег је наводно родила некаква египатска змијурина, разговара са безглавим људима и индијским браманима (ово последње је истинита епизода), силази на дно мора у ронилачком звону и лети у корпи коју носе крилати лавови са главом орла.“

Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света, Београд 1999, 243.

1. На основу чега закључујемо када је живео Хомер?
2. Зашто је значајно Хесиодово дело Послови и дани?
3. По чему се античко позориште разликовало од данашњег?
4. Шта је Аристофану сметало код Сократа и софиста?

---