„У Риму се супериорност мери бројем робова, клијената и књига.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 163.

1. Књига
2. Страни утицаји
3. Настанак римске књижевности
4. Римско беседништво
5. Римска књижевност у доба царства

Књига

„У почетку од платна, или од прерађене коре дрвета (што је етимологија речи liber), књига коришћена у 3. веку пре Хр., када је, под грчким утицајем, настала римска књижевност, јесте свитак папируса (volumen). Он се састоји од неколико листова чије су ивице залепљене и обмотане око дрвеног ваљка. Да би се неко дело читало, потребно је, дакле, левом руком одмотавати свитак који се држи у десној. Свитак се чува у библиотеци која је направљена од уских преграда из којих вири дрвена ручка свитка, о коју је окачена етикета са насловом дела. Мада трошан и непрактичан (могло је да се пише само на једној страни папируса) овај тип свитка остао је највише коришћен до 3. века Христове ере. Међутим, одмах по окончању Републике у Риму се зна за пергамент (етимолошки, папир из Пергама, јер је настао у том граду који је био супарник Александрије). На пергаменту, направљеном од обрађене коже, може се писати и са лица и са наличја и странице су повезане тако да чине свеску (то je codex). Али, пошто је скуп, замењује volumen тек на крају Царства.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 183.

Страни утицаји

На културу становника Лацијума утицала је култура суседне Етрурије и хеленских градова са југа Апенинског полуострва и Сицилије. Етрурски утицај се нарочито огледао у грађевинарству и религији. Етрурци су били посредници преко којих су Римљани прихватили елементе хеленске културе, као што је писмо, којим се ширила књижевност.

Римска књижевност се под утицајем хеленске почела развијати у III веку пре наше ере, у доба хеленизма, када Римљани ступају у контакт са Хеленима (Грцима). Најпре су превођена хеленска дела, потом прерађивана, а затим настају и оригинална, најпре на хеленском, а потом и римском језику. 

Настанак римске књижевности

На латинском језику најпре се развила усмена књижевност. Песма су извођене поводом светковина. На Сатурналијама, посвећеним богу Сатурну крајем године су извођене разне представе и мењане друштвене улоге (робови и гоподари). Први римски песник био је Апије Клаудије, који је живео у другој половина IV и почетком III века пре н.е. Чувена је његова изрека “Свако је ковач своје среће.”

Највећи римски комедиограф био је Плаут. Први оригинални латински епови настају у III и II веку пре н.е. – Еп о Пунском рату Гнеја Невија и велики историјски еп Летописи Квинта Енија (од легендарног настанка Рима до песниковог времена). Ова дела су нам само делимично сачувана.

Римско беседништво

Настало је из практичних потреба јавног наступа у народним скупштинама и Сенату. Развијало се под хеленским утицајем. Многи младићи из угледних римских породица одлазили су на школовање у реторске школе у Атини и на Родосу. Највећи римски беседник био је Марко Тулије Цицерон (106-43). Чувени су његови говори против политичара за које је сматрао да угрожавају опстанак римске републике (Катилина, Марко Антоније).

Римска књижевност у доба царства

Време владавине Октавијана Августа било је златно доба римске културе и уметности. Октавијан Август и његов пријатељ и саветник Мецена били су заштитници књижевника од којих су најзначајнији били песници Вергилије (Енеида), Хорације и Овидије (Метаморфозе). Енида је, по узору на Хомерове епове, велики еп о најстаријој римској историји.

„Римљани нису имали данашње медије, оно што смо бар донедавно називали седмом силом. Подразумева се да није било дигиталних медија ни оних у етру, али нису постојале ни новине нити часописи. Зато су се сазнања и идеје ширили путем писама и књижевних списа. Књижевност је напросто постала начин да се допре до људи. Елита је писала дела политичког карактера, а политички и правни говори бивали су књижевно уобличавани, а затим пуштани да циркулишу међу заинтересованим читаоцима. Политичка расправа у републици могла је постати жестока, бучна и лична. Требало је представити себе и своју породицу као ненадмашне, а оштетити политичке противнике и тада су биле релативно распрострањене и нимало похвалне карактеризације противника у писаној форми. Такви књижевни атаци на личност могли су се завршити и крвопролићем, што је на својој кожи осетио славни беседник Цицерон. Када је Август постао једини владар, више није било простора за ту врсту јавне грдње нити за различите и противречне приказе прошлости. Сада је Август намеравао да учврсти своју власт тако што ће се приказати као господар мира и добротвор римске државе. Тој сврси служило је једно јединствено схватање историје римског народа и новог златног доба. Било је потребно да се књижевност удаљи од оштре делиберативне реторике, републиканских погрдних песама и породичних хроника. Ни удворички хвалоспеви Јулију Цезару нису одоле ли зубу времена. Тражило се суптилније литерарно оружје.

Август, који је и сам писао погрдне песме, али и једну трагедију, препу стио је књижевну позорницу истинским талентима и окупио је око себе читав низ познатих писаца и песника који су били способни да прикажу нову идеологију и његову епоху као златно доба Рима. Нека од највећих достигнућа у светској књижевности настала су током његове владавине. Почетком Августовог доба Вергилије је спевао ремек-дело Енеиду о путовању римског родоначелника Енеје из Троје у Италију, што га је устоличило као римског националног песника. Осим тога, сачуване су разне песме свестраних књижевника Хорација (Quintus Horatius Flaccus) и Овидија (Publius Ovidius Naso), и та три песника скупа слове за најчувеније и најтипичније представнике књижевности Августовог златног века, иако су сачувана и вредна дела других песника попут Тибула и Проперција. Златни век римске књижевности везујемо за песништво, али је у то доба и истори чар Ливије довршио своју утицајну Историју Рима од оснивања града. Рим и Августов круг књижевника привукли су и низ грчких писаца: Дионисије из Халикарнаса написао је историју Рима, а Страбон својеврсни географски и етнолошки приказ познатог света; оба та списа су великим делом сачувана. Николај из Дамаска био је још један учени историчар близак Августу, али су његова дела у малој мери сачувана. Он је написао похвалну Августову био- графију из које су сачувани делови са описима времена тријумвирата. Иначе се та биографија заснива на Августовој аутобиографији за коју се каже да је обухватала период до његовог ратног похода на Кантабре (27-24. п. н. е.). Цар, дакле, није био сасвим дигао руке од књижевног стваралаштва.

Навелико се расправљало до које је мере Август заиста покушавао да утиче на књижевност и књижевнике. Пошто су и Мусолини и Хитлер неговали култ Августа, његов углед је био донекле нарушен у послератно доба. Август је био „разоткривен“ као неко ко је на власт дошао војним ударом и потом владао аутократски, па је то утицало и на перцепцију књижевности која је славила његову личност и владавину. Изучаваоци класичне књи жевности који су се дивили делима сачуваних песника, али нису смели да пренебрегну њихове хвалоспеве Августу, зато су тврдили да су ти песници били изложени великим притисцима у склопу Августове књижевне поли- тике. Повела се реч о књижевности Августовог доба као елементу једне све обухватне пропаганде, а Мецена је представљан као министар пропаганде у равни с Гебелсом. Самим тим отпочело је трагање за субверзивним и критичким елементима у тој књижевности, за местима на којима се између редова могу пронаћи стварни ставови тих песника (јер они су, наравно, били непатворене демократе и хуманисти), док су хвалоспеви цару карактерисани као испразна декорација или чак иронични текстови. Та слика се протеклих година знатно ублажила, да не кажемо и променила, што је тесно повезано са новим изучавањима институције књижевности у антици и саз- нањима како је био организован однос између песника и политичке елите.

Иако је сваки аристократа писао стихове, водећи песници по правилу нису припадали елитним родовима, а често нису располагали ни огромним средствима. Сиромашни изворно сигурно нису били, већина њих је потицала из добростојећих породица које су могле да одвоје новац за њихово скупо школовање. Ипак, вртлог грађанског рата уништио је много тога, па је постојао читав низ песника који су те ратове преживели, али су били погођени проскрипцијама и одузимањем породичних поседа. У таквим случајевима им је могао бити потребан приступ највишим аристократским слојевима и ономе што можемо назвати римском књижевном сценом, салонима елите и њиховим библиотекама а преко њих и слави, статусу и, по могућству, материјалним добрима. Таквим уметницима потребан је један мецена, а сама та реч је потекла управо од Августовог пријатеља и помоћника Мецене, нашироко познатог као покровитеља песника и уметника. Мецена није био једини; у периоду после 40. п. н. е. су и Азиније Полион, Калпурније Пизон, Валерије Месала Корвин и други били признати покровитељи књижевности. Ипак, Мецена је био најистакнутији међу њима, а и спона са самим Августом. Често се помиње Меценин круг или песници Меценине школе, али је мало вероватно да је Мецена председавао некаквим књижевним кружоком или наступао као импресарио. Покровитељи књижевности били су појединци из апсолутно највишег слоја друштва који су помагали песнике и друге уметнике стварајући мрежу „пријатеља“. Та пријатељства нису била заснована на личним симпатијама нити на економској једнакости, већ су се те необавезне књижевне заједнице темељиле на заједничким идеалима и вредностима. Сасвим у складу са односима патрона и клијената којим је римско друштво и иначе било прожето, и то су биле „структуре за размену“. Апсолутна уметничка слобода је ретко када постојала у историји, па ни у овом контексту се не исплати превише трагати за аутентичним осећањима и личним мишљењима. Песници су своја дела посвећивали покровитељу или би њега и његове пријатеље „овековечили“ уписујући их у песме као трајне споменике. Тако су песници „куповали“ свој положај у односу на моћнике у тим мрежама и држали су се онога што је њима самима доносило највише признања и евентуалну материјалну добит. Књижевници су могли очекивати да се од њих затражи да пишу о овоме или ономе, или да ово или оно прећуте и сигурно су осећали притисак очекивања који проистиче из таквих молби. Колико су ти песници били „искрени“ и у којој мери им је заједничко било да подржавају режим напросто није релевантно, јер, посреди је проблематика модерног доба.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 61-64.

1. Шта је био пергамент и зашто је тако назван?
2. Ко је био Мецена?
3. Зашто је књижевност у античко доба имала већи значај него данас?