„У раздобљу 1919-1939, највећи број европских држава усвојио је парламентарну демократију, али она није свуда подједнако постала основа политичког живота, односно није свуда била потпуно развијена. Земље најразвијенијег и најстаријег парламентаризма, у којима је он поникао и уистину постао стварност, биле су Велика Британија и Француска. Обе су своју дугу парламентарну и либералну традицију заснивале на великим револуцијама. Након револуције у XVII веку, у Великој Британији се овај режим постепено али, могло би се рећи, непрекидно усавршавао, док је револуцију из 1789. у Француској следио током наредног столећа још низ великих потреса и преокрета чији је плод било увек поновно утврђивање стално губљених основа парламентаризма. Уједно, установе у ове две земље толико су се међусобно разликовале да је реч о две типичне варијанте. Што се тиче Немачке, у њој је створена својеврсна парламентарна држава тек 1919, а нестала је већ за непуну деценију и по, те ова земља пружа и најбољи пример за иначе честу појаву међуратног раздо бља: да је тај политички образац могао бити лако и брзо уништаван.“

Андреј Митровић, Време нетрпељивих, Београд 1998, 133.

Државе победнице у Првом светском рату биле су земље либералне демократије. Државе које су из рата изашле поражене, или незадовољне добијеним, тежиле су реaкцији на стање успостављено на Париској мировној конференцији. Углавном су се окретале радикалнијим облицима политичког уређења. Алтернатива ширењу тоталитарних идеологија биле су земље либералне демократије, односно најмоћније међу њима – Велика Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе, које су из рата изашле као највећа сила.

Велика Британија је била монархија са вишевековном традицијом парламентаризма. Државом је управљала влада, чије формирање је зависило од подршке парламента, чији су чланови бирани на изборима. Након више реформи којима је проширивано, бирачко право је коначно постало опште реформом из 1929. године. Жене су право гласа добиле реформом из 1918. године, али само оне које су напуниле 30 година. У међуратном периоду доминантна је била конзервативна странка, којој главни конкурент више није била либерална, него све значајнија радничка странка. Политичка борба се водила у парламенту. Радничка странка се у заштити права радника није служила ванинституциoналим методама, као што су се радници борили у многим другим државама. У таквој атмосфери екстремне идеологије нису придобијале значајан број присталица.

Француска је била република, на чијем челу су се смењивали председници. У Народној скупштини број странака је био већи него у Великој Британији, а међу њима је била и комунистичка. За првих 15 година након рата у Француској се променило чак 18 влада. Иако политички нестабилнија у односу на Велику Британију, Француска је одржала парламентарни систем, упркос друштвеним проблемима са којима није изашла на крај.

Сједињење Америчке Државе су биле република од настанка. Све време су се на власти смењивали републиканци и демократе. За разлику од Велике Британије и Француске, које су страховале од раста моћи нацистичке Немачке у Европи, САД су највише биле забринуте страхом од ширења комунизма на њиховом тлу. У склопу тога ограничен је број усељеника у САД. Друштво је демократизовано давањем права гласа женама (1920) и држављанства Индијанцима (1924). Бирачко право тамнопутог становништа је зависило од теста писмености и бирачких такси, које нису важиле за бело становништво. Расна дискриминација је била присутна и у другим сферама живота. Друштвени живот је највише обележила економска криза, која се 1929. године из САД-а пренела и у Европу. Велики развој индустрије до 1929. године довео је до вишка производа, што је оборило њихове цене, а онда је дошло до ограничења производње и отпуштања радника због тога. Држава је на економску кризу реаговала 1933. године, осигуравајући новчану помоћ за незапослене и покретањем јавних радова о трошку државе, што је омогућило запошљавање. Избегнуто је веће социјално незадовољство, које би изазвало радикалне политичке акције, а за националним незадовољством у САД није било никаквог основа.

Земље либералне демократије у међуратном периоду биле су и Швајцарска, државе Бенелукса, скандинавске земље и новонастале Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, Чехословачка и Пољска, чији је настанак и подстакнут потребом да буду брана ширењу СССР-а и Немачке. Тим државама посебно се бавила Француска, која се контролом тих држава додатно осигуравала од евентуалне немачке опасности.

„Државе југоисточне Европе једна за другом су напуштале парламентарни систем. Између 1920. и 1938. на светском нивоу је преполовљен број демократских држава, а у Европи је, од 28 колико их је било после 1918, преостало још само једанаест. Због све веће затегнутости међународних односа, глобални контекст се показао као изразито неповољан за демократију.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 400.