„Једини брод који је преживео Магеланово опловљавање Земљине кугле вратио се са 26 тона каранфилића, продатог по 10.000 већој цени, таман да се покрију трошкови експедиције. Каранфилић је био вероватно најскупљи од свих зачина, у односу на своју тежину: мала кеса била је вредна награда за морнара, далеко већа од његове плате. Наравно, конкуренција је временом драстично смањила ту продајну цену.“

Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 145.

Каранфилић је у почетку растао само на Амбону и још неколико мањих индонежанских острва.

„Холанђани су, покушавајући да наметну монопол, преселили на Амбону људе са тих других острва на којима су уништили сва стабла каранфилића, да случајно не би доспела у руке других купаца. Језиком компаније, само Амбоњани имали су ,,привилегију“ да одгајају каранфилић.

Привилегија је подразумевала обавезу да се, по потреби компаније, сечом смањује број стабала. Такође, узгајивачи су морали сву храну да набављају од компаније по њеним (вишим) ценама. ВОЦ је одређивала откупну цену каранфилића. Циљ је, вероватно, платити узгајиваче што мање, али ипак довољно да наставе да раде. Треба ли рећи да је компанија, у својој заслепљујућој похлепи, плаћала премало, па су „привилеговани“ Амбоњани изгубили интересовање за своју привилегију. Када производња каранфилића 1656. године није могла да задовољи потребе тржишта, Холанђани су натерали Амбоњане да засаде још дрвећа. Али након што је 1667. године забрањена садња новог дрвећа, узгајивачи су 1692. и 1697. године приморани да посеку одређени број стабала. Средином осамнаестог века потражња је поново порасла, па је компанија наредила да се засади још дрвећа, да би следеће године захтевала нову сечу. Број осиромашених и незадовољних узгајивача опао је за трећину. У међувремену, Британци и Французи почели су да узгајају каранфилиће на својим територијама. Холандски монопол је пропао, а зачини више нису били тако драгоцена роба.“

Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 165.

---