„Парламентарни избори у Србији током деведесeтих година имали су неколико заједничких карактеристика које су значајно утицале на њихов коначни исход. Све изборне утакмице су се одвијале у условима веома оштрих политичких конфликата, и то како спољних (односи Србије са суседима и другим међународним субјектима), тако и унутрашњих (однос власти и опозиције). Централна тема око које су се опредељивали бирачи сваки пут је била заштита српских државних и националних интереса, док су питања демократске трансформације друштва остајала у другом плану. Главне опозиционе партије четири пута за редом нису успеле да формирају снажан уједињени блок који би могао да им обезбеди изборну победу и доведе до мирне промене власти. Албанска популација у покрајини Косово редовно је бојкотовала изборе и није учествовала у гласању, што је умањивало снагу опозиционог расположења. Слободан и поштен карактер избора непрестано је био под знаком питања. Најважнији и најчешћи протести опозиције у погледу правичности избора односили су се на неједнак и пристрасан третман партија и кандидата у презентацији изборне кампање у најутицајнијим тј. државним медијима, који су законски били обавезани на једнак и непристрасан третман изборних учесника.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Београд 2006 (докторска дисертација), 1.

На првим вишестраначким изборима у Србији, после обнове парламентаризма након владавине комуниста (током које су све друге странке биле забрањене), власт је у неравноправним условима, остварила убедљиву победу. Новонастале странке су као једини услов за победу над у Европи пропалим комунистичким системом видели регуларност избора. Власт је контролисала изборне услове и присвајала себи државне ресурсе за вођење кампање. Већ сама почетна позиција странака је била изразито неравноправна. Социјалистичка партија Србије је настала удруживањем Савеза комуниста Србије (републички огранак деценијама владајуће комунистичке партије) и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРН).

„Са становишта морала, „уједињење“ је било сасвим непоштено, ССРН је био „општедруштвена организација“, законски обавезна корпорација коју су чинила сва постојећа удружења, стручна и добровољна, једнако као и политичка. Потпомаган новцем из државног буџета, ССРН је располагао мноштвом пословних просторија. У другим југословенским земљама, део тог новца и пословног простора дат је новим странкама, одмах по њиховом оснивању. У Србији, међутим, опозиција је остала без ичега. Све што је могло да послужи у страначке сврхе приграбио је Милошевић. Његова странка, после конгреса уједињења (17. јул 1990), располагала је имовином вредном 160 милиона долара. Остале странке нису располагале ни са чим.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 104.

У почетку је омогућено лако оснивање странке, са само 100 потписа (данас је неопходно 100 пута више), па је на првим изборима учествовало 35 странака, 9 група грађана и 32 председничка кандидата, што је остављало мању видљивост озбиљнијим конкурентима власти. Директно сучељавање кандидата је изостало.

Централна информативна емисија државне телевизије изразито је фаворизовала државне функционере, али само оне из СПС-а.

„Главна парола Социјалистичке партије била је: „Са нама нема неизвесности.“ Телевизија Београд је упорно стварала слику о СПС-у као о странци мира, а о опозицији као о ратним хушкачима, носиоцима „историјског регреса“ и шовинизма. Друга доминантна оптужба поручивала је да ниједна опозициона партија нема никакав осећај за целину српског народа. Заплашен пропагандом да ће му опозиција узети плате и пензије и отерати га у рат, обичан грађанин гласао је за Милошевића.“

Коста Николић, Обнављање парламентарног поретка у Србији 1990, Токови историје, 2011/2, 149.

Излазност на изборе у децембру 1990. године је била 71,5% (уз бојкот албанских странака у Аутономној покрајини Косово и Метохија), већа него на свим каснијим изборима. На председничким изборима Слободан Милошевић је добио више од 63% гласова, Вук Драшковић 16%, а трећепласирани, историчар Иван Ђурић, само 5,5%.

„Слободан Милошевић дошао је на власт у пред-плуралистичком периоду, још 1987. године, на чувеној Осмој седници ЦК СКС-а (23. септембра 1987), када је дошло до унутарпартијског сукоба поводом националног питања. Епилог тог сукоба била је победа националне (националистичке) струје. Низ значајних политичких догађаја обележио је овај период: смењивање покрајинских државно-партијских руководстава (,,јогурт револуција“) Војводине и Косова, промена Устава Србије, и ограничавање права аутономних покрајина. Бројни митинзи у том периоду кулминирају митингом на Газиместану (28. јуна 1989).“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 33.

Парламентарни избори су одржани по већинском систему, по којем је Србија била подељена на 250 изборних јединица, од којих је свака бирала једног народног посланика (ако нико не би добио већину гласова у другом кругу би се бирало између двојице са највише гласова). Само владајућа странка је имала кандидата у свакој изборној јединици, а само још две у више од половине изборних јединица.

„Услед снажних идеолошких разликовања и супротстављених приоритета, новоосноване партије у Србији нису наступиле као јединствен блок на првим вишестраначким изборима, као што је то био случај у другим пост-комунистичким земљама.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 45.

Социјалистичка партија Србије (СПС) освојила је више од 2 милиона и 300 хиљада гласова, односно 46%. Изборни систем је омогућио да СПС добије чак 78% мандата у парламенту. Резултати избора шокирали су опозиционе странке. Српски покрет обнове (СПО), који се залагао за обнављање преткомунистичког стања, са све монархијом и баштинио равногорску традицију, добио је 15,8% гласова. Предводио га је харизматични новинар и писац романа са тематиком из националне историје – Вук Драшковић.

„Драшковић је био жестоки антикомуниста, његови заносни митинзи и ватрени говори исијавали су бунтовни набој до неслућених размера, само његово присуство било је довољно да испуни тргове српских градова. Друге опозиционе партије нису га подносиле, али су користиле његову популарност. Сметала им је Драшковићева слава и збрка коју је уносио на политичку сцену.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), Београд 2018, 262.

Демократска странка, која је обновила рад једне од две највеће српске странке у периоду југословенске краљевине добила је 7,4%.

„Међу партијама либерално-грађанске оријентације издвајала се Демократска странка (ДС), коју су основали истакнути интелектуалци, дугогодишњи критичари социјалистичког режима, на челу са универзитетским професором и комунистичким дисидентом Драгољубом Мићуновићем. Демократска странка давала је примат демократској организацији друштва, развоју тржишне економије и повезивању са Европом и светом, инсистирајући на приватној својини, економији независној од политике, уставној заштити независног судства и парламентаризма. У односу на постојећи поредак она је била ближа реформистичкој него радикалној опцији. ДС је решење етничког питања видела у институционалној гаранцији основних политичких и економских слобода, посебно људских и грађанских права, без обзира на етничку и верску припадност грађана.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 44.

Следеће по броју гласова биле су странке националних мањина – Мађара и Бошњака.

„Централна тема избора била су државна и национална питања, а не институционализација новог друштвеног система, као у већини других земаља Источне Европе. Уместо као симбол неуспешног поретка који је дошао до свог историјског краја, комунистичка партија Србије – реформисана у Социјалистичку партију Србије – изашла је на први слободан тест бирачког расположења ојачана новим легитимитетом партије која „поштује вољу народа“ и „делује у његову корист“. Лидери нових опозиционих странака били су непознати широј јавности и, за разлику од пољских, чешких или мађарских опозиционара, недостајао им је дисидентски углед доследних бораца за либерализацију друштва. Док је у источноевропским земљама опозиција прихваћена као легитиман политички партнер у припреми и организовању првих избора, у Србији је она потпуно искључена из овог процеса. Од самог почетка изборну кампању стога је оптерећивало питање регуларности избора.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 39.

Милошевић је преко медија манипулисао бирачима, обећавајући им економски напредак, мир и сигурност, да би стварност након избора била другачија. Осим страначких гласила, малог тиража, скоро сви медији били су државни, под контролом владајуће странке. Тако је најтиражнији дневни лист Политика, са скоро вековном традицијом, о првом митингу удружене опозиције 13. јуна 1990. известио под насловом „Митинг против Србије није успео“.

„Од неколико покренутих приватних штампаних медија – који су тежили да политички буду независни од власти – ниједан се није дуго одржао, осим недељног политичког магазина „Време“ у који је уложен знатан приватни капитал и који је привукао врхунска професионална имена међу београдским новинарима.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 53.

На медијској сцени је доминирала телевизија. Непосредно пред изборе поред државне Телевизије Београд (настала је 1958. године, а од 1992. године је Радио телевизија Србије) основане су још две телевизије – Политика и Студио Б, покренуте од истоимених новина и радио станице. Обе су биле домета ограниченог на главни град, али је Студио Б био значајан због независности од власти.

„Прва вишестраначка изборна кампања била је потпуно ново искуство за све медије који су били прилагођени условима једностраначког система и годинама професионално социјализовани на стандардима „ангажованог новинарства“ у служби промоције једног политичког интереса као јавног. У њима нису постојали професионални стандарди за третман политичког сукоба и субверзивног говора у односу на власт, што је давало предност владајућој партији и положај изборних учесника чинило неједнаким.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Београд 2006 (докторска дисертација), 57-58.

Пропаганда власти је плашила бираче да би победа опозиције значила отпуштања и угрозила исплату плата и пензија. Министар војни (савезни секретар народне одбране) у време изборне кампање упозоравао је гласаче на опасност од избијања грађанског рата у случају победе опозиције. Власт је истицала своје заслуге за уједињење Србије, уставним смањењем овлашћења аутономним покрајинама Војводини и Косову (због чега су Албанци са Косова почели са бојкотом политичког живота у Србији, који никад нису прекинули) и представљала се као заштитник јединствене Југославије од сепаратизма других југословенских република. Ширена је пропаганда да Србима у Хрватској следи прогон као за време Другог светског рата и да само власт у Србији може да их заштити. Државна пропаганда владајуће странке је захтевала јединство народне воље као услов одбране националних интереса. Опозиционо деловање су представљали као нарушавање националног јединства у критичном моменту националне угрожености.

„Реални идеолошки сукоб комунистичких националиста и националистичких анти-комуниста у симболичкој форми на ТВ екрану исказао се као сукоб између конструктивног залагања за опште народне интересе и интересно мотивисаног и склоног насиљу опредељења за приграбљивање власти.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 72.

ТВ новинари су чак и најављивали победу СПС-а и опозицији предвиђали „катастрофални пораз“. Уместо у службу интереса јавности за објективним информисањем, новинари државне телевизије ставили су се у службу задовољавања интереса једног изборног учесника – владајуће партије. Директор државне телевизије био је члан Главног одбора СПС-а Милорад Вучелић.

„СПС је успео да промени слику о себи представљајући се као следбеник политичке реформе али без системских и самим тим рушилачких промена за које се залагала опозиција. Изборни слоган СПС-а говорио је његовим присталицама: „Са нама нема неизвесности.“ Таквим људима је популарни и ауторитативни лик Слободана Милошевића уливао снажан осећај сигурности. […]

Они који су гласали за социјалисте су већином, изузимајући припаднике врховног руководства, били толико осиромашили за време комунистичког система да су се плашили да ће им било каква радикална промена ускратити и оно мало што им је остало. Овој групи припадао је не само највећи део сеоског становништва Србије већ и радници из фабрика тешке индустрије у предграђима великих градова, нижи чиновници из државних служби и пензионери. Српска радничка класа била је продукт процеса масовне урбанизације и индустријализације који су започети у време комунизма. На овим и наредним изборима она је настављала да подржава наследника политичке партије која је била њен родоначелник. Шема политичке подршке у Србији показивала је велику разлику између града и села а такође и велику разлику међу регионима. Гласови за СПС били су нарочито бројни у сиромашним деловима југоистока а мање бројни на релативно развијенијем северу. На крајњем југу Србије косовски Срби били су нарочито велика група присталица СПС-а. Иако малобројни, косовски Срби су, због албанске политике уздржавања од српских избора, константно успевали да обезбеде знатан број посланика СПС-у.“

Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 95-96.

У децембру 1990. године, месецу одржавања избора, након штампања новца без покрића, плате су порасле за 17%. Међутим, већ у марту 1991. године оне су биле ниже за 29% у односу на изборни месец. Исте 1991. године почео је и рат у Југославији. Замало и грађански у Србији.

„Али, уместо да ћути и ради, Србија је почела да се мешкољи. Пристизао је рачун за Милошевићеву предизборну кампању. Плате су, већ у јануару, пале за 22% у односу на децембар (са 752 DEM [немачких марака, чија је вредност, када су укинуте, била као пола евра] на 590 DEM). Када су примили јануарску плату, радници су побеснели. Отпочели су штрајкови металских радника, рудара, камионџија… Милошевићевцима је било најлакше да окриве опозицију како она стоји иза свега. Посебно су се устремили на главну странку опозиције. СПО је оптуживан да у дослуху са српским непријатељима буни народ. Тако је, 16. фебруара 1991. године, у Дневнику ТВ Београд, објављен уводник Славка Будихне, у којем се вели:

„СПО… ради својих интереса сарађује и са крајњом проусташком и профашистичком хрватском и сваком другом екстремном десницом, иако је то супротно виталним историјским интересима српског народа… За чланове СПО нису уопште важни интереси грађана Србије, него је њихов циљ искористити незадовољство и објективно тежак положај у ком се нашла привреда Србије и Југославије да би се створио хаос у Србији… Тај сценарио, вежбан и извођен од Чилеа до Румуније, познат је и препознатљив, и у Србији се неће и не сме одиграти“.

Овај уводник, као и чињеница да је одмах прештампан у Експрес политици, разгоропадио је Драшковића. Он је увиђао колику штету му је у изборима нанела Милошевићева клеветничка машинерија, и сад је одлучио да преко овог не пређе. Одмах је затражио да Телевизија објави оповргнуће. Међутим, из Таковске, 19. фебруара, стиже одбијање, уз објашњење да они објављују демантије само „нетачних информација а не коментара“. Решен да ову ствар истера до краја, Драшковић, сутрадан, позива своје присталице да се 9. марта, у подне, окупе на тргу испред београдског Народног позоришта. „Одатле ћемо кренути према згради телевизије. Тврђава лажи мора пасти. Никаква сила не сме да нас уплаши и заустави!“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 112.

Милошевић је након надмоћне победе на изборима веровао да је опозиција слаба и да нема потребе да им попушта.

„Као знак Милошевићевог инаћења, полиција је 7. марта донела „Решење о забрани јавног скупа“. Образложење је било да би с обзиром на место и време одржавања могло доћи до ремећења јавног реда и мира и ометања јавног саобраћаја“ (Решење 212-14/91-07/2). Решење није имало основу у закону. Наиме, полиција се у решењу позвала на одлуку тадашње градске владе да се сви политички зборови одржавају на Ушћу. Пошто је овај збор заказан у средишту града, наводно је угрожен саобраћај. Али, Закон о јавним окупљањима грађана није давао месним властима право да одређују места скупова. Стога одлука градске владе није могла да послужи као основ забране.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 112.

Вук Драшковић је затим добио подршку остатка опозиције. Иако је полиција спречавала прилазак тргу, чак и воденим топовима, окупило се око 100 хиљада људи.

„После Драшковића говори су опет попримили уобичајени ток. И управо тада је полиција напала. Већина присутних стајала је мирно и слушала говорнике. Сасвим неочекивано и заправо ничим изазвано, отпочело је дејствовање жандармерије. Најпре је бачен сузавац, а онда је уследио јуриш полицајаца, уз пратњу коњице и оклопних возила. Свет је почео да бежи. Но, било га је сувише много да би брзо утекао. Људи су се гурали и падали једни преко других. Један број младих учесника демонстрација одлучио је да остане на Тргу и пружи отпор. Уследила је туча са полицијом. Драшковић је са балкона Народног позоришта викао: „Јуриш! Јуриш!“. И разбеснела младеж надвладала је жандарме. Око два поподне, полиција је, у расулу, почела да се повлачи.

Следећих седам часова опозиција је била господар вароши. Полиција је бранила само две тачке: Телевизију и Дедиње.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 113.

Тог дана су погинули један полицајац и један седамнаестогодишњи демонстрант у највећим нередима у Београду после Другог светског рата, који су избили јер је ТВ Бастиља, како ју је симболично назвао Вук Драшковић, одбијала да демантује да су чланови највеће опозиционе странке усташе.

Увече су тенкови изведени на улице. Демонстранти су се већ били осули и полиција их је потиснула из центра града. Био је то озбиљан ударац власти, али је дошао прерано, када је власт још била сувише јака да би била срушена.

Након протеста је ухапшено више од 200 људи, на челу са Вуком Драшковићем. Забрањен је рад независне телевизије Студио Б и омладинског радија Б92. Уследили су контрамитинзи и кампања за забрану СПО, јер му је циљ „рушење Републике Србије и изазивање грађанског рата“ (Политика, 11. март 1991, стр. 10).

„Државно контролисани електронски медији и режиму наклоњена штампа трудили су се да подршку властима нађу међу становништвом подсећањем на Други светски рат и коришћењем „партизанског“ мита. Став државних медија био је да су демонстранти бесни четници који су намерили да униште све што је постигнуто у социјализму. Ови неочетници су, тврдили су државни медији, као и њихови претходници у Другом светском рату, сарађивали са непријатељима Србије.“

Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 99-100.

Међутим, нови талас протеста покренули су студенти.

„У ноћи између 10. и 11. марта, неких две хиљаде високошколаца кренуло је од Студентског града према вароши. Били су љути због хапшења и премлаћивања њихових другова, као и због лажног извештавања владиних гласила. Били су забринути због најаве нових насиља. Када су прешли мост, на улазу у Бранкову улицу, дочекала их је полиција са сузавцем. Више од сата студенти су јуришали. У помоћ су им кренули великошколци из других домова, као и грађани. Станари из околних зграда бацали су флаше и саксије на жандарме. Таксисти су кружили градом, трубама узбуњујући народ. Коначно, полиција се повукла. Високошколци су, око два ујутро, запосели околину Теразијске чесме. И наредних четири дана нису се разилазили.

Студентима су се на Теразијама придружили средњошколци, као и други грађани Београда. Теразије је постало средиште побуне либералног Београда против Милошевића. После два дана страха од прогона и насиља, наступило је олакшање. Људи су са радошћу и надом долазили на Теразије, осећајући да бију битку која одлучује будућност грађанске Србије. Тражили су да се сместа прекине са насиљем, да се пусте сви ухапшени, да се смени министар полиције, да се омогући несметани рад независних радио и ТВ станица, и да се испуне захтеви збора од 9. марта. И побуна је одмах дала плодове.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 116.

Студентима су се придружиле и јавне личности. Милошевић није успео у намери да председништво СФРЈ одобри ванредно стање и морао је да попусти. Одобрен је рад независних медија, Вук Драшковић је ослобођен, као и више од 100 других демонстраната. Министар полиције је поднео оставку, као и петорица уредника држане Телевизије Београд, због којих су протести и почели. Телевизија је почела са преносима скупштинских заседања. Преносила је чак и опозициони збор на тргу 13. марта. Студенти су се разишли 14. марта.

„Све у свему, Милошевић је из Деветомартовске побуне изашао уздрман. У претходној кризи невоље су наступиле јер је оклевао да делује. Овога пута је деловао, али сваки његов потез завршавао се неуспехом. Ниподаштавао је снагу опозиције. А онда је на опозициони збор дошло сто хиљада људи. Наредио је да се збор разбије. А онда је његова полиција била разбијена. Покушао је да забрани најјачу опозициону странку. А онда су на њега скочили студенти, средњошколци, професори… Својски је подржао генералски захтев за увођење ванредног стања. Ни од тога није било ничег. На крају, морао је опозицији да удовољи све што је искала. И врх свега још, да им да оставку министра полиције. Понижавајуће, зар не?“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 119.

Међутим, Милошевић је нашао прилику да окрњени углед стабилизује.

„Мартовски догађаји значајно су окрњили легитимност Милошевића. Тражио је излаз. А пут до излаза му се чинио лак и једноставан. Управо у то време, распад југословенске државе приводио се крају. Словенија и Хрватска незадрживо су грабиле ка отцепљењу. Сецесија је носила ризик рата. У политичкој елити Словеније и Хрватске, међутим, тај ризик је спремно прихваћен. И Милошевић одлучује да прихвати изазов. Рачунао је на већину комунистичких генерала из ЈНА. Са војском уз себе, није морао да се брине о ратној победи. А победа у рату доноси управо оно што му је потребно: додатни национални легитимитет.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 119.

Са питања демократије у Србији Милошевић је пажњу јавности скренуо на рат. Била је то и прилика да се преузме део бирача најјаче опозиционе странке СПО, која је заступала више национално оријентисану политику од владајуће. За њих је Милошевић имао још једно решење – давање простора у медијима националистичкој опцији која је уместо власти критиковала опозицију – Војиславу Шешељу, који је, и захваљујући томе, на допунским изборима за посланика на бирачком месту у Раковици победио кандидата СПС-а и ДС-а, коју је представљао прослављени писац и жртва комунистичког режима – Борислав Пекић (добио је само 12% гласова, што је било мање од 14% радника Радоша Караклајића и Шешељевих 55%).

„Шешељ је политичку каријеру почео 1989. када је отпутовао у САД. Тамо је на Видовдан (28. јуна) од Момчила Ђујића, команданта Динарске четничке дивизије у Другом светском рату, добио титулу четничког војводе. Његова прва странка била је Српски слободарски покрет, основан 23. јануара 1990. у Батајници, где је Шешељ и живео. Овој странци се, после раскола с Мирком Јовићем, 14. марта прикључио Вук Драшковић с отцепљеним делом из СНО-а [Српска народна одбрана]. Иначе су Шешељ и Драшковић били у кумовским везама. Тада је конституисан Српски покрет обнове, али је Драшковић врло брзо напустио Шешеља и наставио самосталну политичку каријеру као председник СПО-а. Шешељ је потом у јуну 1990. основао Српски четнички покрет који није чак ни уписан у регистар политичких странака, па је Шешељ на изборе изашао као кандидат групе грађана. […]

У наредној фази, Шешељ се одрекао четничког имена и 23. фебруара 1991. у Крагујевцу је формирао Српску радикалну странку, уз помоћ Томислава Николића који је отцепио једно крило Народне радикалне странке.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 276, 278.

Радикали су преузимали разочаране гласаче СПС-а и СПО-а.

„Први српско-хрватски сукоби јасно су показали да се југословенска криза неће разрешити мирним путем, па се Вук Драшковић све више окретао демократској реторици (демократско, па национално питање). Иако је СПО послао паравојну формацију у Хрватску („Српска гарда“), рат у Словенији постао је прекретница у Драшковићевој политичкој филозофији. Тако је СПО изгубио највећи број својих оснивачких чланова када се Драшковић трансформисао у „мировњака“ и када је оптужен да је „продао“ Србе изван Србије, што ће од њега веома брзо одвојити тврдокорне националисте који ће постати окосница политичког покрета најекстремнијег српског политичара у њеној модерној историји – Војислава Шешеља.“

Коста Николић, Обнављање парламентарног поретка у Србији 1990, Токови историје, 2011/2, 147.

Својим радикално националистичким ставовима Шешељ се највише истицао када се тек појавио на политичкој сцени, 1990. године:

„Како бележе савременици, Шешељ је наступао као „елементарна непогода“, а изазивање нереда била је његова омиљена политичка активност: у манастиру Прохор Пчињски скинуо је симболе македонске државности; са глоговим коцем демонстрирао је испред Куће цвећа и најавио прекопавање Титовог гроба; давао је неодговорне изјаве о српским границама, подели Југославије с Италијом на основу Лондонског уговора из 1915, наплати „ратне ренте“, освети због усташког геноцида над Србима у НДХ, претио је свима – Хрватима и западним силама највише, свима осим режиму. Шешељеве присталице, осим изразито провокативног понашања, кретале су се и наоружане по Београду.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 276.

Влада Србије формирана након првих вишестраначких избора након Другог светског рата потрајала је само десет месеци. У међувремену је у априлу 1992. године од остатака Југославије настала Савезна Република Југославија, коју су чиниле само Србија и Црна Гора. У лето 1992. године су на највише функције у СРЈ, као компромис ради смиривања нараслих политичких тензија, вољом СПС-а изабране нестраначке личности. Председник СРЈ је постао писац Добрица Ћосић, некадашњи комуниста, па комунистички дисидент. Председник владе СРЈ је постао Милан Панић, бизнисмен повратник из САД-а.

Видовдански сабор 1992.

У години након деветомартовских протеста уследио је вероватно још масовнији Видовдански сабор, који је организовао у тој години формирани Демократски покрет Србије (ДЕПОС), који су чинили Српски покрет обнове, десно крило Демократске странке (будућа Демократска странка Србије) и још неке мање странке. Рачунало се на подршку угледних личности, Цркве, Академије (40 чланова САНУ је 4. јуна затражило оставку Милошевића као патриотски чин), Универзитета… Најављен је и долазак престолонаследника, односно повратак Карађорђевића из Лондона у Београд. То је додатно наговештавало превратничке могућности сабора. Српски краљеви су и раније на престо долазили превратима. Међутим, Милошевић је извукао поуку, па није распламсавао бунт интервенцијом полиције. На крају митинга је опозиција позвала присталице да се не разилазе док председник не поднесе оставку, што је још од раније био захтев опозиције. Окупљања ниског интензитета су потрајала и наредних дана, али Милошевић се није повукао.

„Све у свему, седам дана саборовања јасно је показало да се Милошевић може срушити једино револуцијом. Дошао је и осми дан, 5. јули, за када је опозиција најавила да ће Сабор донети „судбински важну одлуку“. Опет се окупило доста света, са нестрпљењем ишчекујући шта даље. На позорницу се попео Вук Драшковић. Говор је почео читањем поруке епископа Артемија учесницима збора. Читао је страсно и драматично, како само он уме. А порука се овако завршавала:

Шта нас по повратку кућама очекује? Глад без хлеба и других животних намирница, болести и очајничко умирање без лекова, рат без победе, гроб без васкрсења, ноћ без свитања.

Сада откуцава последњи одсудни час! Ако није помогао Видовдански дан да глуве воде наше чују очајнички вапај мајке Србије из милиона грла њене обезнађене деце, нека нам помогне ова задња Вартоломејска ноћ! Господ је рекао: „Куцајте и отвориће вам се. Ми куцасмо и лупасмо на врата глувих вода. Они нас не чују и не отварају. Стога, развалимо им врата и избацимо напоље! Сад или никад! Кидајмо комунистичке ланце! Слобода нас зове! Живела Србија! Живео српски народ! Живео српски Краљ!“

Револуција! То је пролетело кроз главу десетинама хиљада окупљених људи. Најзад акција! Идемо на Телевизију! Идемо на двор да устоличимо краља! Идемо да срушимо Милошевића!

А онда је Драшковић узео да збори. Почео је да објашњава како од свега тога, ипак, нема ничег. Ако народ баш много хоће револуцију, он и други опозициони прваци ће то поштовати. Али, он такво наређење неће да изда. „Све дотле док се буде очекивало да један човек изда команду, а то као и да сада лебди негде у ваздуху, српски народ ће сам себе доводити у ситуацију да личи на крдо“. И пре него што неко јурне, да размислимо још једном. Велике одлуке не доносе се врућих глава… Лако је ударити, али шта после?… У нас су и овог часа уперени снајпери… Да ли је ово збиља одсудни тренутак? Да ли је ово последња ноћ? Да ли је ово последњи дан?“.

Постало је јасно да од револуције нема ничег. Нема одсудног часа све док се питамо је ли ово одсудни час. Нема револуције без врућих глава. Опозициони прваци, и сви други друштвени угледници, повукли су се од одговорности. Најдаље до чега су дошли било је: „Руке ће им утрнути саме, оружје ће им испасти из руку, а ми нећемо поновити грех и злочин, да брат крене на брата“ (Драшковић, исто).

Наравно, да је народ, као 5. октобра [2000. године], сам кренуо на јуриш, и некако успео да уклони Милошевића, Драшковић и остали угледници радо би му се прикључили кад дође до преузимања власти. Али, народ је, те 1992. године, још увек послушно следио њихова упутства, мирно ишао улицама, певао, носио свеће и звецкао кључевима. Требало је да прође још осам година несреће и страдања да би народ постао довољно очајан и љут. Довољно очајан да више не слуша позиве на мирно и достојанствено негодовање. И довољно љут да баци свеће и кључеве и прихвати се камења и булдожера.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 133-134.

До преврата ће доћи тек 99 месеци касније. У међувремену се Милошевић обрачунао са Драшковићем бруталним батинањем њега и супруге након хапшења лета 1992. године. Уз то је ишао и захтев Републичког јавног тужилаштва за забрану рада странке. Разлог је била смрт полицајца испред скупштине током протеста присталица СПО након што је посланик радикала у скупштинском холу ударцем онесвестио посланика СПО-а који је за говорницом читао састав о Титу који је написао Шешељ док је био млади комуниста.

Ванредни избори 1992. године

Притисак масовних протеста је ипак дао резултат и власт је испунила захтев опозиције за одржавање ванредних избора на свим нивоима у децембру 1992. године. Прихваћен је и захтев опозиције да се избори одрже по пропорционалном изборном систему, с тим да је Србија остала подељена на већи број изборних јединица, али ипак мањи него на првим изборима. На другим изборима је учествовало још више странака – 88.

„Како је у јавности расло незадовољство општим правцем у коме је СПС водила земљу, политички сукоб власти и опозиције све се јасније испољавао као сукоб између политичких опција опредељених за ауторитарност, популизам и изолационизам, и оних наклоњених демократизацији, заштити основних права и отвореном друштву, док је подела на ратно-усмерену и мировно-усмерену политику у другом плану.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 87.

„Иако се политичка утакмица одвијала на разним пољима (у парламенту, кроз вршење власти и разним протестним акцијама опозиционих странака, директним убеђивањем бирача на терену, итд), главно поље за придобијање подршке бирача била је телевизија.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији, 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 124.

Стање у медијима није се поправило. Државна телевизија је била показатељ да изборни услови нису равноправни.

„РТС је портретисала политичке ривале као патриоте и издајнике отаџбине. И у главној изборној причи, и у свим доминантним пратећим причама, РТС је јасно дефинисала добру и лошу страну – ону која штити интересе српског народа и ону која је против њега.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији, 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 102.

Такво презентовање кампање је било у складу са кампањом владајуће странке.

„За владајућу партију, изборна борба се водила између патриотских снага и Запада који жели да у Србији инсталира њему послушну власт. […]

У промотивним наступима СПС је представљала изборе као гласање за очување независности Србије у сукобу са „освајачким претензијама Запада“ на Балкану, а себе као једину снагу која неће поклекнути пред страним притисцима и која може да заштити интересе српског народа и у Србији и ван Србије.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији, 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 112-113.

Заваравање о значају наше државе из доба несврстане Југославије још увек је било живо.

„Изгледа да је Србија улазила у хладноратовску фазу, с амбицијом да она, уместо Совјетског Савеза, „одбрани“ свет од америчког империјализма“.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 446.

Алтернативну слику политичке сцене у Србији приказивала је београдска телевизија Студио Б, која је била доступна гледаоцима на само трећини територије Србије.

„У односу на РТС много ближа улогама медија у демократском политичком окружењу, ова телевизија ипак се више руководила настојањем да буде контратежа пристрасној државној телевизији и њеном навијању за власт него да у оквиру свог програма оствари баланс у третману изборних такмичара. Тиме је од себе одбијала део гледалишта ненаклоњен опозицији и продубљивала уместо смањивала јаз између различито политички и идеолошко опредељених  гледалаца.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији, 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 123.

Резултати парламентарних избора су били такви да су социјалисти изгубили велики број гласова (скоро милион) и мандата (додатно због преласка са већинског на пропорционални изборни систем) у односу на претходне изборе (1990. године), али је већина тих гласова отишла Српској радикалној странци (СРС), која је уз подршку државних медија нападала друге релевантне опозиционе странке (ДЕПОС и ДС) више него власт.

„Симболични изборни победник била је Српска радикална странка. Она на претходним изборима није ни учествовала, а сада је за њу гласало више од милион грађана, тј. готово четвртина (23%) оних који су изашли на изборе. Изгледало је да се део ранијих присталица СПС у међувремену радикализовао и окренуо СРС. Изборни успех СРС био је бољи од збира изборних резултата два главна опозициона ривала, Депоса и ДС.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији, 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 123.

Радикали су предизборну кампању 1992. године почели на Ђурђевдан, 6. маја, митингом у Хртковцима, сремском селу у општини Рума, у којем су најбројнији народ били Хрвати (40%), на којем су најавили протеривање Хрвата и Мађара. Главни говорник био је Војислав Шешељ.

„Затим је рекао да у Хртковцима нема места Хрватима, а да у Србији могу да живе само они Хрвати који су „заједно са нама крварили на фронтовима“ и да су такви људи већ схватили да су Срби католици: „Они ће остати међу нама, а сви остали морају напоље из Србије. И ови одавде из Хртковаца, који су закључали своје куће и отишли, рачунајући ваљда да ће се једнога дана вратити. Ми им поручујемо – немају где да се врате. У њихове куће ће се уселити српске избеглице. […] Све избегле српске породице ће доћи на хрватска врата и затеченим Хрватима дати своје адресе у Загребу и другим хрватским местима. Хоће, хоће. Биће довољно аутобуса, извешћемо их на границу српске земље, одатле пешке нека продуже, ако сами не оду. Издајници српског народа у Београду, припадници Српског покрета обмане, демократе, реформисти, ујдијевци и разни миротворци, војвођански аутономаши, ако им је жао овдашњих Хрвата, лепо ће с њима у аутобусе поседати, заједно са њима у Хрватску, па нека у Загребу протестују због недостатка демократије, па нека се тамо жале на своју судбину, нека тамо јадикују за братством и јединством. […] Браћо Срби и сестре Српкиње! Убеђен да ћете и ви Срби из Хртковаца и осталих села у околини знати да сачувате међусобну слогу и јединство, да ћете се врло брзо отарасити преосталих Хрвата у вашим селима и околини, да ћете знати да цените плодове слободе и демократије, да ћемо сложни и јединствени победити, ујединити све српске земље, изаћи из економске и социјалне кризе, ја вас поздрављам традиционалним српским поздравима ‘Све за српство а српство низашта’, ‘Србија је вечна док су јој деца верна’. Живели“!“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига III, Београд 2022, 450.

Креирање изборних јединица у корист власти, довео је до тога да ДС, која је у односу на прошле изборе изгубила половину гласова одвајањем десног крила странке, добије само једног посланика више од групе грађана Жељко Ражнатовић Аркан, која је добила чак 11,5 пута мање гласова. Жељко Ражнатовић је по образовању био посластичар, а по занимању…

„Његова биографија тешко да се може препричати она је сведочанство о једном животу који се одвијао у тамној зони историје, обилује многим детаљима који једноставно нису примерени за навођење у академском раду. Прву крађу извршио је када је имао 12 година, а онда су следиле нове крађе, силовања (прво са 14 година), разбојништва, отмице, робијања у малолетничким домовима и затворима у Југославији, Шведској, Белгији, Холандији и тадашњој Западној Немачкој.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), Београд 2018, 499.

Излазност грађана на изборе је била само мало мања него на прве изборе – 70%. Иако је после избора математички била могућа смена власти постизборном коалицијом СРС и ДЕПОС-а, СРС је пружила подршку опстанку на власти СПС-а, без директног учешћа у власти.

„Истог дана кад су одржани избори за републички (и савезни) парламент, одвијали су се и избори за председника републике. На тим изборима доминирала су два кандидата: Слободан Милошевић, председник СПС и дотадашњи председник републике и Милан Панић, председник Савезне владе. Слободану Милошевићу је одлучну подршку на овим изборима пружио СРС, док су се иза Милана Панића сврстале најважније странке демократске опозиције: СПО, ДС, ДСС и ГС. Осталих пет кандидата на председничким изборима имали су подршку малих партија или група грађана.“

Владимир Гоати, Избори у СРЈ од 1990. до 1998. – воља грађана или изборна манипулација, Београд 2001, 46.

Слободан Милошевић је добио 53% гласова и победио у првом кругу. Милан Панић је добио 32% гласова, а сви остали кандидати укупно само 7% гласова. Опозиционе странке нису имале довољно присталица да обезбеде контролоре на половини бирачких места. Колико је то било битно показаће избори 1996. године. До тада ће се десити још једни ванредни избори у време још једне друштвене катастрофе која је захватила земљу у време ратова – хиперинфлације.

„Политички поредак који је успостављен у Србији био је посебан тип ауторитарног режима у коме су постојале демократске и парламентарне установе, али не и стварна демократија. Установе поретка, без обзира на њихову демократску форму, биле су само форма за личну власт Слободана Милошевића. Он није био узурпатор или самодржац као у класичним системима тираније, деспотије или диктатуре јер је уживао велику подршку у народу, посебно на почетку владавине и поштовао је демократску процедуру коју је сам стварао. Милошевић је искористио демократски набој, увео је на први поглед демократске институције, али се иза њих крила лична владавина. Тако је поново створен ауторитарни поредак, али је он овога пута имао подршку народа.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 284-285.