„Србија је током деведесетих година у многим димензијама представљала разорено друштво. Томе су допринели дуготрајни грађански ратови, економска и политичка изолација земље (санкције УН-а), економска криза, хиперинфлација, пад националног дохотка и општа пауперизација. У хаосу слома социјализма, најбоље су се снашли они који су се нашли на руководећим положајима у монополским, командно-планским апаратима у политици и економији. Они су истовремено сачували сопствену доминантну позицију, одлагали транзицију, и конвертовали економско богатство из друштвених (државних) каса у приватне. Атмосфера грађанског рата и санкција ишла им је у прилог за мутне радње, сиву економију и шверц.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 35-36.

На почетку рата у Босни и Хрватској јавност је подржавала Србе који су желели да остану у истој држави са Србијом. Међутим, већина није била рада да се лично укључи у рат. Када је Србија због рата почела да испашта више им није било ни до помоћи сународницима, па су желели да се рат што пре оконча.

За рат у Босни међународна јавност је оптужила Србију, па је Савет безбедности Уједињених нација 30. маја 1992. године усвојио резолуцију 757, којом су Србија и Црна Гора изопштене из међународне заједнице, а чланицама Уједињених нација (УН) забрањена свака трговина са њима. Заправо, санкције су уведене Савезној Републици Југославији, коју су чиниле Србија и Црна Гора, што је био покушај председника Србије Слободана Милошевића да опстанком бар неке форме Југославије представи Србију као њену наследницу. Та држава је пуно међународно признање, пријемом у Уједињене нације, стекла тек након промене власти 2000. године. Већ три године касније преуређена је у Државну заједницу Србија и Црна Гора, која је опстала само још три године (2003-2006). До удаљавања Црне Горе је дошло када се њено руководство удаљило од Милошевића. Већ тада је Црна Гора имала и засебну валуту (немачку марку).

„Кршење санкција у разним облицима постало је главни облик економског и друштвеног живота у Србији. Одвијало се у распону од великих операција под покровитељством државе, које су углавном обављали бизнисмени или паравојни лидери наклоњени режиму или индивидуални предузетници.“

Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 183.

Суседне државе су у почетку ревносно спроводиле блокаду, сматрајући то кораком према интеграцији у европске институције. Временом им је економска штета коју су због тога губиле постала битнија, па је кршење санкција било све развијеније.

„Криминализација спољне трговине значила је, међутим, да се руковањем и транспортом виталних ресурса бавила нова класа „бизнисмена“ који су кршили санкције – ратних профитера и гангстера добро повезаних са високим круговима у влади. Режим санкција у Србији зацементирао је однос у троуглу између политичке власти, бизниса и криминала. Тријумф ових група означио је даље пропадање друштвеног и економског живота у Србији.”

Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 186.

Рат је финансиран штампањем новца без покрића, што је уз санкције УН довело до хиперинфлације, јер су порасле цене робе која се услед забране трговине није могла легално увозити.

„Српска држава и економија наставиле су да раде унутар идеолошког оквира назадног социјализма, у коме је огроман бирократски апарат управљао застарелим државним индустријским сектором. Милошевић и СПС [Социјалистичка партија Србије] нису хтели да започну никакву озбиљну реформу јер би свако ограничење државне контроле над друштвеним и економским апаратом такође умањило његову личну и политичку власт. Владајућа елита, која није била наклоњена реформи економије и није била у могућности да позајми новац у иностранству, као што је чинио Тито, хтела је да финансира државне структуре неумереним штампањем новца. Оваква неконтролисана продукција новца изазвала је спиралу масивне хиперинфлације, која је почела у фебруару 1992. и трајала до 1. октобра 1993. године. На крају овог периода Народна банка Југославије хтела је да успостави контролу над инфлацијом скидајући шест нула са динара. Новчаница од 10 милијарди динара преко ноћи је конвертована у новчаницу од 10.000 динара. Међутим, ово велико усклађивање није постигло жељени ефекат и инфлација је наставила убрзано да расте. Крајем новембра штампана је нова новчаница од 50 милиона динара. У то време инфлација је расла дневно за 18.7 процената, 21.190 месечно и 286 милијарди годишње. Тиме је Србија превазишла инфлацију у Вајмарској Немачкој почетком 20-их година.“

Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 2002, 178-179.

У години слома режима (2000) забележено је повећање цена од 115%. Та огромна инфлација је упола мања него 1991. године, кад је била 235% на годишњем нивоу, још мања од 1992. године, када је само у августу износила 1881%, а занемарљива у односу на хиперинфлацију, која је 1993. године достигла годишњу стопу од невероватних 35.208.832.482.988%. Била је то друга највећа инфлација у светској историји. Већа је била само у Мађарској 1945-1946. године. Од 1. октобра 1993. до 24.1. 1994. године у СРЈ цене су се дуплирале сваких 16 сати.

„Брзина обезвређивања новца била је толика да је за месечну плату или пензију могла да се купи само храна за два-три дана. Већи број људи буквално је гладовао.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 25.

Ратови и санкције нису били једини узрок хиперинфлације.

„Била је то грамзивост владајуће елите. Наиме, крајем 1991. и почетком 1992. године, средишњи део политичко-економске елите схватио је како се, захваљујући инфлацији, може готово преко ноћи обогатити. Механизам богаћења био је једноставан. Најпре се од неке државне банке позајме динари, за њих се купе девизе, сачека се да инфлација обори динарски течај, затим се девизе замене за динаре, позајмица се врати, а разлика се задржи. Наравно, да бисте ово могли да изведете, потребне су вам барем две повластице. Прва, да можете слободно да позајмљујете динаре, без икакве камате, или са каматном стопом знатно нижом од стопе инфлације. И друга, да можете слободно да тргујете на подземној пијаци девиза. Обе повластице широко је уживао управо круг људи окупљених око Милошевића. […]

У априлу 1993. године, Народна банка смањује есконтну стопу тј. каматну стопу за зајмове које даје пословним банкама и предузећима – на 34% годишње, што је око 2% месечно. У исто време, месечна инфлација износила је 226%! (март 1993). Потребно је само да сте члан владајућег круга, и ваша банка, или предузеће, добиће практично на поклон онолико новца колико политички вредите, то јест у сразмери са местом које заузимате у државно-партијској хијерархији.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 160.

Након владиног покушаја зауздавања хиперинфлације уследиле су и несташице.

„И тако се, средином 1993. године, инфлација у Србији отргла надзору. Видевши да је ђаво однео шалу, милошевићевци су покушали да је некако врате у подношљиве оквире. Али, све што су умели било је да замрзну цене. Најпре су то урадили у јуну, а онда поново у августу 1993. године. Оба пута, учинак је био поразан. Привредници из круга повлашћених нису се на ову забрану уопште обазирали, настављајући да подижу цене. Они, пак, који су наредбу морали да послушају убрзо су пропали. Вредност њихове робе, у само три недеље после увођења јунских мера, пала је шест пута! Све што је вредело разграбљено је. Робу су, најпре, покуповале пословође и сами продавци, да би је препродали на црно, или преко огласа. На оно што је преостало бацили су се шверцери. Улазили су у радње, тражили од продаваца да закључају врата и куповали све што је унутра.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 161.

Не само да су блиски режиму зарађивали на државним мукама, него је и држава зарађивала на муци житеља.

„Сељаци, ти највернији гласачи режима, управо су намагарчени као никада пре. Њих је, дотад, држава уредно варала приликом откупа пољопривредних производа. Али, 1993. дословно су опљачкани. Те године жито је добро родило. Влада је, у јуну, обећала да ће килограм пшенице да плаћа 240.000 динара. У том тренутку, то је било 27 пфенига, више чак и од светске цене пшенице (23 пфенига). Сељаци су приљежно предавали жито, уз обећање да ће бити исплаћени одмах, по приспећу готовине. Међутим, то ,,одмах“ потрајало је читаве три недеље. За то време, динар је изгубио девет десетина од своје вредности! Када су динаре претворили у девизе, сељаци су открили да су пшеницу, уместо за 27 пфенига, заправо продали за само 2 пфенига по килограму!“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 162.

Инфлација је најтеже пала пензионерима, који нису били у могућности да остваре додатне добитке. Крајем 1993. и почетком 1994. године просечна пензија је вредела као килограм шаргарепе. Како су грађани преживљавали? Захваљујући помоћи родбине са села или из иностранства, као и милостиња из народних кухиња које су организовале добротворне организације као што је била Спона, коју је водила највећа опозициона странка.

За нове цене биле су неопходне нове новчанице. „Највреднија“ је изашла 21. септембра. На њој је писало 10 000 000 000. Скоро сви грађани Србије су постали милијардери, али су за те паре мало шта могли купити.

Грађанима паре није појела само инфлација.

„Исте године када су пропале државне банке, појавиле су се приватне штедионице.

Неке од њих, попут Југоскандика и Дафимент банке, на девизне улоге давали су месечну камату од 10% до 18%! Људи су у почетку били неповерљиви према оваквим обећањима. Какви то послови могу да доносе толики приход? Међутим, убрзо се показало да ствар ипак ради. Први улагачи су за годину дана удвостручили улог! Они којима је био потребан новац камату су могли да подижу сваког месеца. Од тога се сасвим лепо могло живети. Улагача је, из дана у дан, бивало све више. На крају је завладала права улагачка грозница. Не само да су сви пожурили да своју девизну уштеђевину однесу у ове штедионице, него су људи, сада, продавали имања, станове, куће, све што су имали, и новац давали у Југоскандик или Дафимент банку.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 163.

Пирамидалне штедионице су пропале у марту 1993. године. Власник Југоскандика, Јездимир Васиљевић, побегао је из земље. Грађани су остали без уложеног новца.

„И сада, природно је било очекивати да се сав гнев превареног становништва сручи на власт. Свима је било јасно да се иза Дафимента или Југоскандика крију људи из Милошевићевог окружења. Дафина Милановић, власница Дафимент банке, била је чест гост ударних вести државне телевизије. Хвалећи своју банку, обавезно је налазила и по коју лепу реч за „Председника“.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 163-164.

И поред свега тога, после ванредних парламентарних избора 19. децембра 1993. године власт је опстала. Додуше, тако што је у власт ушла Нова демократија (настала трансформацијом омладинског огранка Савеза комуниста Југославије), мала странка која је наступила на опозиционој листи ДЕПОС (Демократски покрет Србије, предвођен Српским покретом обнове Вука Драшковића), која је била друга по броју гласова.

Ванредни избори су одржани само годину дана након претходних након што је Српска радикална странка (СРС) ускратила подршку владајућој Социјалистичкој партији Србије (СПС).

„СРС се оштро супротставила официјелном заокрету од ратне ка мировној политици, до кога је дошло буквално преко ноћи, а да га није легитимисало никакво политичко тело – као што то није урадило нити са оријентацијом државне политике на подршку рату у Босни. Рачунајући на преовлађујућу националистичку климу која је у Србији гајена већ пуних пет година, радикали су нову политику СПС означили као издају националних интереса и захтевали скупштинско гласање о поверењу мањинској влади. Власт је оптужена за погрешну политику и неспособност које су Србију довеле до ивице катастрофе. СПС је, пак, покренула врло широку правну и медијску кампању против свог дојучерашњег партнера, сваливши на њега сав терет претходне политике. Док је „брак из рачуна“ између СПС и СРС био неформалан и прећутан, „бракоразводна парница“ се у потпуности одвијала јавно. Оркестрираним судским процесима и правом медијском хајком радикали су оптужени за формирање „паравојних група на територији Републике Српске Крајине и Републике Српске„, за ратне злочине над цивилима, за подстицање ратно-хушкачке атмосфере, „примитивни шовинизам“, као и за криминал.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 129.

Радикали су на овим изборима изгубили скоро половину гласова са претходних избора. Тако је странка која је била највећи добитник избора 1992. године била највећи губитник избора 1993. године. Резултат СРС је очигледно у највећој мери зависио од односа према владајућој странци и, сходно тиме, односа државне телевизије према њој.

Шансу за смену власти на изборима 1993. године пропустила је међусобно неусклађена опозиција, којој се чинило немогућим да власт преживи проверу поверења грађана који су се суочавали са све већим економским и социјалним проблемима. Стога опозиционе странке, које нису могле да се договоре ни да сарађују око захтева за слободније изборе, бирачима нису понудиле ништа ново у односу на претходне изборе, темељећи очекивање своје изборне победе на општем незадовољству стањем у друштву и неспособношћу режима да битно поправи ситуацију.

„Опозицији је, међутим, пре свега недостајала кохерентна, доследно развијена алтернатива национал-социјалном програму СПС, која би представљала дугорочни, стратешки програм модернизације и либерализације српског друштва и довела у склад националне слободе и демократију. У том склопу, њој је посебно недостајао алтернативни програм за решење српског националног питања – „препознатљиво друкчији национални програм“ који би у средиште ставио грађанина као политичког субјекта, а не национални колективитет. Уместо развијања доследне алтернативе око које би се могао створити већински консензус или доследне контроле власти, опозиционе странке биле су усмерене само на борбу за власт као једино средство којим се друштво може мењати. Њихова главна активност сводила се на супротстављање владајућој политици као таквој, у виду вербалних дневних реакција на њене иницијативе и начелног залагања за више демократије у којој би оне имале већу улогу у доношењу кључних одлука у друштву. Уместо делатне политике која води рачуна о материјалним интересима посебних категорија бирача, главне опозиционе странке су и даље водиле „симболичку политику“, ослањајући се на снагу симболичких порука као агенса мобилизације политичке енергије.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 131.

Највећа опозициона странка показивала је анти-системску оријентацију у својој директној конфронтацији са председником Србије Слободаном Милошевићем.

„Међу опозиционим странкама посебно фрустриран својим статусом и немогућношћу да понуди излаз из кризе био је СПО, у то време најмасовнија опозициона странка. Руководство СПО инсистирало је на агресивној конфронтацији са режимом и на ванпарламентарним облицима политичке борбе, али је често упадало и политичке конфузије, изазване са једне стране изворно националистичким програмом стварања српске етничке државе који се није могао остварити без рата, и практичним противљењем рату као решењу етничких односа, са друге стране. Националистички оријентисани симпатизери су напуштали СПО, а либерално оријентисани му се нису прикључивали. У јуну 1993. године, једна од уобичајних јавних манифестација неслагања СПО са официјелном политиком режима, завршила се сукобом са полицијом и смрћу једног полицајца.

Лидер СПО Вук Драшковић је ухапшен и оптужен за покушај оружаног заузимања Савезне скупштине. Претучен од полиције, Драшковић је завршио у болници у којој је почео штрајк глађу. Након дуге и домаће и међународне кампање, Драшковић је коначно ослобођен личном одлуком председника Србије Слободана Милошевић о обустављању кривичног поступка против њега. Овај догађај подигао је демократски кредибилитет Милошевића, а довео у сумњу оријентацију СПО ка демократским средствима у мењању режима у Србији.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 131.

Изборна понуда и даље је била велика. На изборима је учествовало 84 изборних листа, од којих су мање од половине биле странке, а остатак групе грађана, уз неколико коалиција. Појавиле су се и неке нове странке, које су имале другачију улогу од тога да буду конкуренција власти.

„За разлику од опозиције, владајућа странка је учила на сопственим грешкама и за своје потребе формирала нова политичка савезништва. На левом крилу партијске сцене појавио се нови изборни учесник – Удружена левица, коалиција неколико малих левичарских странака, формирана непосредно уочи избора. На њеном челу била је супруга председника Милошевића Мирјана Марковић. Појава ове партије, која је рачунала на бираче још увек опредељене за социјалистичке вредности – социјалну бригу државе, међуетничку толеранцију и мир, одржавање веза са бившим републикама Југославије самом природом односа њеног лидера са лидером СПС, настојала је да оснажи легитимитет нове, миротворне оријентације СПС. Националну платформу СПС требало је да подржи и афирмише још једна новостворена партија Странка српског јединства (ССЈ), коју је предводио контроверзни херој рата у БиХ Жељко Ражнатовић Аркан, особа са криминалним досијеом у неколико земаља Западне Европе.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 134.

Владајућа странка је имала и других предности.

„СПС је и даље била изразито надмоћна над опозиционим партијама у организационом, кадровском и финансијском погледу. Као и раније, СПС је била у могућности да користи погодности континуитета партијске државе и да разним мерама усмереним на побољшање положаја одређених категорија бирача купује њихову подршку. Њене предности на структурално-економских основама су повећане у односу на ранији период јер је драстично порастао број становника који социјално зависе од државе (запослени који си на тзв. принудним одморима, запослени угрожени међународним санкцијама, избеглице).“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 136.

Без обзира на слабости опозиције и злоупотребе власти, поставља се питање како је владајућа странка стигла до 37% подршке на изборима у децембру 1993. године, месецу у којем је инфлација била 28% дневно, једно јаје коштало 5 милијарди (иако је у септембру са цена скинуто шест нули), а просечна плата је била довољна за храну за само два-три дана. Захваљујући контроли медија са којих је ширила пропаганду.

„Медијска сцена била је непомирљиво подељена на медије блиске власти (под њеном директном или индиректном контролом) и на независне медије.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 136.

Независни штампани медији (дневни лист Борба и недељник Време) имали су десет пута мањи тираж од тиража штампе блиске власти. Опадао је и значај штампе уопштено. Штампу је пратило 19% становништва Србије старијег од 10 година, радио 53%, а доминанту телевизију 80% становништва Србије (без Косова). Разлика се повећавала јер су се новине куповале, а телевизија је била бесплатна, што је у време наглог осиромашења грађана био битан фактор. Током економске кризе за време санкција финансирање је постало зависније од државе, па су средства за функционисање независних медија морала да се траже и у иностранству. Независној телевизији Студио Б је и законски онемогућавано ширење техничке мреже за емитовање на већој територији, што би повећало гледаност. Што је РТС више услуживао власт, Студио Б се више приближавао опозицији, фаворизујући најпопуларнију опозициону листу – ДЕПОС. Само је још ТВ Политика имала значајну информативну продукцију. За разлику од дневног листа Политика, који је пропагирао власт, Радио Политика и телевизија Политика (основана 1990. године, као и Студио Б) имали су дистанцу према власти, а опозиционе странке су третирале углавном неутрално.

„Према подацима Истраживачког центра РТС, Први програм државне телевизије у октобру 1993. године бар два пута недељно гледало је 91% телевизијских гледалаца, док су следеће две ТВ станице са највећом публиком окупљале готово бар четвороструко мање гледалиште: Студио Б – 20%, ТВ Политика – 22%.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 138.

Малобројни независни медији били су драгоцени, иако нису могли да се такмиче са државном телевизијом у погледу обухвата публике, гледаности и ресурса са којима су располагали у производњи садржаја.

„Независни медији настојали су да публику информишу на непристраснији начин и очували су критичку дистанцу према званичној политици. У односу на медије блиске власти, они нуде другачије интерпретације политичких догађаја. Независни медији који су били усмерени против рата, националистичког популизма и ауторитарне политичке културе били су ближи опозиционим странкама које су заговарале исте вредности. Опозиција је имала редован приступ само независним медијима, док су официјелни за њу и даље затворени.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 137.

Државна телевизија је стављена под још већу контролу власти у односу на претходне изборе. Директор РТС, Милорад Вучелић, истовремено и члан главног одбора владајуће СПС, у јануару 1993. године је са посла удаљио 1100 запослених, међу којима су били и сви који су се супротстављали претварању РТС у пропагандни сервис власти. Директор РТС био је и кандидат на изборима 1993. године. Власт је у кампањи на РТС представљана као најбоља могућа у најтежим тренуцима за народ и државу. Промењена је стратегија РТС према опозицији, уместо оспоравања прешло се на игнорисање. У централној информативној емисији државне телевизије, Дневнику 2, однос времена посвећеног владајућој странци и опозицији (свим осталим странкама заједно) био је 91%:8%! Емисију је бар два пута недељно гледало 78% одраслог становништва. Трећина њих је веровала да је државна телевизија непристрасна према странкама.

„А Милошевић је имао причу која није била одвећ неуверљива. Основни извор садашње беде у Србији јесу рат и санкције. То не значи да Србија треба да клоне и преда се, као што то тражи издајнички ДЕПОС. Али, то не значи ни да треба ратовати са целим светом, као што траже неодговорни и ратнохушкачки радикали. Стварањем Републике Српске и Републике Српске Крајине, постигнути су сви национални циљеви Срба у Босни и Хрватској. Сада само треба да се заустави рат и добије извесно међународно признање ових творевина. Чим се то постигне, пашће санкције, и Србија ће поново процветати. А тај национално високо одговорни задатак могу да изврше једино Слободан Милошевић и Социјалистичка партија Србије“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 167.

Како је онда једног дана, ипак, изгубио власт?

„Наиме, могло би се рећи да је грађанима Србије било потребно извесно време да схвате шта се догађа. Године 1993, грађани су још и могли да помисле да је њихова беда пролазна жртва која се мора поднети због националних циљева. Године 2000, већини грађана је постало јасно да беда у којој живе тешко да више може да буде пролазна, а да национални циљеви не само да нису постигнути, него је упропашћено и оно што се имало. Тих седам година, дакле, трајало је сазревање свести о стварности, као и припремање људи за деловање.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 26.

Битан фактор је било и то што је опозиција 2000. наступила удружено, па је било очигледно да је освојила више гласова од владајуће странке и што су тада били и председнички избори, па је било очигледно и да је Милошевић изгубио.

У месецу након одржавања избора, јануара 1994. године, инфлација је достигла врхунац.

„Месечна инфлација је 313.563.558%, што је 62% дневно или 2% на сат. У оптицају су новчанице од 500.000.000.000 (петсто милијарди) динара, али је потребно бар три такве новчанице да бисте купили једно једино јаје.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за време Слободана Милошевића, Београд 2002, 170.

Проблем хиперинфлације је решио Драгослав Аврамовић, седамдесет четворогодишњи банкар, који се 1993. године вратио у Србију после вишегодишњег службовања по међународним новчаним установама. Са реализацијом свог програма је започео 24. јануара 1994. године. Тог месеца је инфлација била 330 милиона немачких марака, а у наредних 8 месеци, од када је уведен нови динар износила је 0%!

Плате су расле. Просечна плата у јануару 1994. године је била 28 немачких марака, у априлу 114, у јулу 183, а у августу 220. То је још било далеко од плата 1990. године, али је напредак био велики.

година	DEM (немачких марака)	индекс
1990.	752	100
1991.	215	29
1992.	132	17
1993.	22	3
1994.	164	22
1995.	143	19
1996.	234	31
1997.	201	27
1998.	167	22
1999.	87	12
2000.	90	12

Међутим, власт у Србији је убрзо после заустављања хиперинфлације наставила са старом политиком доштампавања новца и шпекулацијама са девизним течајевима, водећи, ипак, рачуна да инфлација поново не подивља. Следеће 1995. године инфлација је износила 120%, 1996. године 59%, а 1997. само 9%. Плате су остале мале, а за то су кривљене санкције. Завршетком ратова 1995. године укинуте су санкције.

Због санкција, које нису биле само економске, него и саобраћајне, научне, културне и спортске, репрезентације СР Југославије нису могле да учествују у међународним спортским такмичењима. Чим су санкције делимично суспендоване, кошаркашка репрезентација постала је првак Европе, лета 1995. године. Након тог успеха је први пут организован дочек за спортисте испред зграде Скупштине Града Београда, што ће касније прерасти у традицију.