У првој половини деведесетих, током ратова у другим деловима Југославије, Албанци на Косову су своје незадовољство исказивали бојкотом српских институција. Након референдума о независности 1991. године, који није признат, нису излазили на изборе, иако су на тај начин могли допринети паду Милошевића, што им није одговарало, јер би онда теже могли да се представљају као праведни борци за слободу. После Дејтонског споразума, који је након рата поделио Босну на два дела, косовски Албанци су почели да доводе у питање избегавање рата. Албанске сепаратисте предводила је паравојна формација „Ослoбодилачка војска Косова“ (ОВК/UČK).

„Годинама су на Косову деловале различите завереничке дружине које су желеле да спор са Србијом реше оружјем. Али, све до септембра 1997. године, њихова дејства су била доста ограничена. Тада, међутим, долази до спектакуларног напада на 11 полицијских станица истовремено. Одговорност за ове нападе преузима дружина која се дотле није много издвајала из других терористичких организација – Ослободилачка војска Косова (Ushtria Çlirimtare e Kosovës). Полиција бива бесна због немоћи да ухвати и казни „учекаовце“, пошто их месно становништво крије и помаже. Отуда жандарми искаљују јарост на онима које успевају да стигну – на цивилима. Разобручени и бахати, српски полицајци неће ни приметити како су лако прешли границу између застрашивања и злочина.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 245.

Албански терористи су изазивали полицију, а она је наседала употребљавајући прекомерну силу, што је послужило као изговор да Албанци добију међународну заштиту.

„Уследиће, 9. марта, веома озбиљно упозорење тзв. Контактгрупе за Балкан. Њу су чиниле велике силе: САД, Британија, Француска, Немачка, Италија и Русија. На састанку у Лондону, ове земље су усвојиле план од десет тачака. У њему су од [председника СР Југославије] Милошевића захтевале да за десет дана повуче нарочите полицијске јединице с Косова, да дозволи међународну истрагу о крвопролићу, и да почне озбиљне разговоре с косметским Албанцима о суштинској аутономији. У противном, Србија ће поново бити стављена у привредну и политичку изопштеност.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 247.

У СР Југославији је у априлу 1998. године организован референдум са питањем „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?“. Грађани су гласали против (95%), уз чак 73% излазности, по званичним резултатима (све странке које су имале контролоре бирачког процеса биле су против).

За преговоре нису били заинтересовани ни Албанци.

„Међутим, ратна дешавања на Косову већ су се толико убрзала да су сва преговарачка настојања изгледала безнадежно закаснела. Јединице ОВК почеле су да улазе не само у албанска села, већ и у варошице са претежно албанском већином, и да у њима, без много отпора, успостављају своју власт. У јуну месецу ОВК се већ хвалила да влада готово половином Косова. Међутим, током јула и августа, уследиће снажна офанзива српских полицијских снага, уз оклопну, артиљеријску и ваздухопловну подршку војске. „Слободна територија“ ОВК нестаће као мехур од сапунице. Милошевић је успео да сломи албански устанак.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 248.

Албанци су и војно неповољне околности окретали у своју корист.

„Слична слика се понављала широм Косова. ОВК је улазила у неко насељено место и проглашавала његово „ослобођење“. После извесног времена долазила би полиција да поврати место. Онда би се ОВК повукао практично без борбе, а за њим би пошло и готово целокупно албанско становништво. На Косову је, током јула, према подацима UNHCR [Организације Уједињених нација за избеглице], већ било око 100.000 избеглица. У августу се тај број удвостручио. Ђаковица, Пећ, Призрен, Митровица, Гњилане и Подујево били су пуни избеглица који су код рођака потражили уточиште. А израз ,,хуманитарна катастрофа“ већ је почео да се користи за опис положаја неких 40.000 људи који лутају косовским врлетима.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 249.

Углед Србије, након дешавања на Косову раније те године и другде у Југославији претходних година, био је такав да се веровало у непоуздана сведочења о српским злочинима од којих су бежали Албанци, уз стални изговор опасности од нове Сребренице. Међутим, постало је јасно и да албанска ОВК чини злочине.

„Циљ ОВК је био да нападима на српску полицију и цивиле запали ватру и изазове Запад, пре свих САД да интервенишу у њихову корист, како би се очувала стабилност у региону. Американцима је било битно да се ОВК не повеже са радикалним исламистима из света, као што се десило у Босни. ОВК је обећала да ће оружје набављати само од извора које САД одобре, чак и ако буде скупље. Заузврат САД никада није ставио ОВК на листу терористичких акција, што је лакшало прикупљање средстава у иностранству. Охрабрена подршком својих западних савезника, ОВК је наставила да се шири и у лето 1998. године је контролисала 40% територије Косова. У контраофанзиви српске снаге су од јула до септембра 1998. године повратиле контролу над тим подручјем. Уследило је исељавање Албанаца, али ОВК није одустајала.

Не би ли задобила пажњу и подршку Запада, групи је било потребно саосећање, те су им цивилне жртве ишле у корист. ОВК је често нападала српске снаге, а потом би се повлачила кроз село, излажући цивиле опасности од одговора у виду прекомерне агресије.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија – од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 326.

Албанске избеглице нису биле само део пропаганде, него су заиста лутале плашећи се српске полиције, али је и она почела да избегава одмазде и цивилне жртве, којих је раније те године било.

„И тако, беспотребно продужавање антитерористичке офанзиве Милошевића и бездушна злоупотреба избегличке муке од стране ОВК, довели су до најозбиљније претње НАТО-а Србији. Од Милошевића је, 24. септембра, захтевано „да прекине насиље на Косову или ће се суочити с ваздушним ударима“. У међувремену је и сам Милошевић увидео да нема више сврхе јурити ионако већ разбијене јединице ОВК. У понедељак, 28. септембра, председник српске владе Мирко Марјановић прогласио је победу и објавио повлачење свих специјалних јединица полиције из покрајине. Изгледало је да се косовским ужасима сагледава крај.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 252.

Након завршене контраофанзиве, Милошевић је пристао на примирје и долазак посматрача ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу, организација Уједињених нација). Криза је врхунац достигла у јесен 1998. године, када је Савет безбедности Уједињених нација усвојио резолуцију којом косовска криза није квалификована као унутрашње питање Србије, него као проблем који угрожава мир и безбедност у региону.

Запад се одлучио да искористи ситуацију да притисне Милошевића, који није пристао на план да НАТО дође на Косово, које би требало да добије самосталну управу, а истовремено и загарантоване представнике у власти у Србији. Под претњом бомбардовањем Милошевић је попуштао, али не и друга страна, од које се ништа није ни захтевало. Сва одговорност за очување мира захтевана је од Србије, док друга страна није престала са дејствима. Када би се српска полиција и војска са терена повукла у станице и касарне ОВК би поново заузимала територију и настављала са застрашивањем српског становништва и политичких противника.

„Почетком 1999. године, преговори око Косова доспели су у ћорсокак. Уопште, читава ситуација изгледала је апсурдно. Политички споразум није био ни на видику, српска полиција није могла да уведе ред, али ни ОВК није могла да отера српску војску и полицију. А тада је дошао још један у низу „далекосежних покоља“ – Рачак.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 254.

Aдминистрација САД-а је почетком 1999. године закључила да се треба употребити сила у решавању овог сукоба.

„После геноцида у Босни и Руанди, америчка јавност питала је зашто влада ништа не чини како би спасла људске животе. Такође се доводио у питање и кредибилитет НАТО-а. Пошто су стални захтеви упућивани Милошевићу да престане били игнорисани, изгледало је да Алијанса немоћна – што је слика коју западни лидери нису желели за прославу педесете годишњице оснивања НАТО-а, која је требало да се одржи у Вашингтону, у априлу 1999. Проблем је био како представити војну интервенцију америчкој јавности. Због чега би амерички војници гинули?

Тачка преокрета догодила се у селу Рачку. ОВК је направила заседу у близини села, 8. и 10. јануара, и убила четири српска полицајца. Као одговор, српске снаге су извршиле јуриш на село у коме је ОВК била активна и убиле четрдесет пет особа. Међународни посматрачи затекли су многа тела у јарку, у коме су очигледно били убијени. Шеф мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијам Вокер, назвао је то масакром који су учиниле владине трупе.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија – од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 328-329.

Влада САД-а је потенцирала догађај у Рачку као изговор за војну интервенцију, како би се спречили нови злочини.

„Изузев Британаца, остале европске чланице НАТО-а биле су спремне да Милошевићу пруже још једну шансу. Дана 6. фебруара 1999, Французи и Британци организовали су конференцију у замку у Рамбујеу, у Француској, како би се постигао политички договор. Заправо су САД поставиле ултиматум Милошевићу: да прихвати стране снаге на Косову и покрајина остаје у Југославији – или потпиши, или ћемо те бомбардовати.

Милошевић је одбио да присуствује преговорима и одбио је договор. Вероватно није веровао да ће, после толико празних претњи, НАТО заиста бомбардовати његову земљу.“

Фред Абрахамс, Савремена Албанија – од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 329-330.

У Рамбујеу, заправо, није било преговора, него је обема странама понуђен споразум који се очекивало да прихвате или одбију. Споразум је био неповољнији за Србију од свих до тада. Србија би практично изгубила управу над Косовом, али би Косово имало загарантоване представнике у власти у Србији (посланике, министре…). Српска војска и полиција би се скоро у потпуности повукле са Косова, где би дошли војници НАТО-а, који би и на територији Србије имали бројна права и повластице, а истовремено ослобођени законских обавеза. Албанцима је стављена у изглед независност за три године, о чему би одлучивала међународна конференција, али „на основу воље народа“. Међутим, ни албанска страна није прихватила споразум, јер није директно наведено да ће се организовати референдум о независности. Обема странама је дато три недеље да размисле. Уследила су убеђивања Албанаца, уз обећање референдума, без обзира како то буде дефинисано у споразуму.

На крају су Албанци 18. марта 1999. године нерадо прихватили споразум, након претњи да ће у супротном остати без финансијске подршке и јер су видели да Србија неће потписати. Србији је постављен ултиматум тежи од аустроугарског 1914. године. И овог пута је одбијен, иако је сила која га је наметала била још јача, а изгледи за помоћ савезника мањи. Након одбијања споразума Милошевић је представљан као препрека трајном миру.

Председник Србије је био свестан шта следи.

„У пролеће 1999. године, Слободан Милошевић се нашао усред рата са најмоћнијим државама света. Ратовао је против војног савеза који су чинили: САД, Британија, Француска, Немачка, Канада, Италија, Шпанија, Белгија, Холандија, Данска, Турска, Норвешка, Португал, Исланд, Грчка, Луксембург, Пољска, Чешка и Мађарска. Овим земљама – нападачима, помагале су и земље – саучеснице: Румунија, Бугарска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Босна и Словачка. Земље које су га непосредно напале биле су веће 228 пута од његове, имале су 67 пута бројније становништво и биле 518 пута богатије (тј. са већим националним дохотком). Био је то вероватно најнеравноправнији оружани сукоб икада виђен у историји.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 243.

Бомбардовање Србије и Црне Горе је отпочело 24. марта 1999. године око 20 сати. Прве бомбе на подручју Београда пале су око 20.38 сати на војни аеродром у Батајници. Американци су мислили да ће пар дана бити довољно да заплаше Милошевића и да се он предомисли. И друга страна је погрешно проценила ситуацију.

„И Милошевић је веровао како бомбардовање неће дуго потрајати. Најпре, ваздушни напади НАТО-а заиста нису имали никакву основу у тада важећем међународном праву. Није било седнице Савета безбедности на којој би се донела одлука о употреби силе (као што је то био случај приликом рата САД са Ираком, 1991). НАТО је напао Србију без ичијег овлашћења, кршећи чак и сопствену повељу по којој може да дејствује само ако је непосредно војно угрожена једна од чланица (чл. 5 статута НАТО-а). Милошевић је био уверен како Руси неће тек тако прећи преко овога. Они су, заиста, јасно стављали до знања да ће се супротставити једностраном нападу НАТО-а на Србију – мада никада није било јасно како. Изгледа да је тадашњи амбасадор СРЈ у Москви, Милошевићев рођени брат Борислав, немајући много дипломатског искуства, слао одвећ лепе извештаје о могућем држању Руса. Београд је од Кремља очекивао не само војну помоћ, већ и да своје нуклеарне ракете јавно окрене на Запад. После тога, веровало се на Дедињу, спласнуће ратоборни полет Запада, и рат ће убрзо престати.

Међутим, ни прво ни друго очекивање нису се испунили. Најпре, без обзира на сву премоћ у технологији, НАТО у почетку није успео да Србији зада теже војне ударце. То је било истинско изненађење.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 260.

Јавност у Србији није очекивала да ће до бомбардовања заиста доћи.

„Првих дана, НАТО је довољно тачно погађао своје циљеве. Видело се да су то првенствено војна постројења, и да се напади одигравају искључиво ноћу. Када је, 24. марта после осам сати увече, започело бомбардовање, у Београду је завладала паника. Јавни саобраћај је стао, све радње су одмах забрављене, а људи су се сјурили у подруме и приручна склоништа. Међутим, одмах је постало јасно да ово бомбардовање има мало тога заједничког са ваздушним нападима из Другог светског рата. Није било општих и намерних разарања стамбених четврти, а војни циљеви прецизно су погађани. Отуда је већина грађана брзо престала да бежи у склоништа. Изостао је и други несрећни пратилац ратова – општа мобилизација. Пре већег копненог напада било је неразумно подићи војску и тиме дати додатне циљеве непријатељској авијацији. Стога је само мањи део мушкараца одвојен од породица, првенствено они који су служили у противавионским јединицама. И треће, није било за рат уобичајених несташица основних животних намирница. После почетне панике, брзо је успостављена ранија снабдевеност тржишта. У продавницама и на улици, као и раније током санкција, могло се и даље купити све наравно, по нешто вишим ценама.

И како се рат показао мање страшним него што се у први мах очекивало, на површину је избила љутита увређеност због незаслуженог кажњавања.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 263.

Народу је од Милошевића већи проблем постало бомбардовање, па је незадовољство преусмерено према земљама агресорима, пре свих Сједињеним Америчким Државама.

„Невоља је, међутим, била у томе што је рат исувише добро почео по Милошевића, а одвећ лоше по Запад. После првобитног страха, и Милошевић се осоколио. Није било већих разарања, а власт му се видљиво учврстила. Чак се могао похвалити и некаквим војним успесима. Пар дана по обарању „невидљивог“ ловца, Срби су заробили и тројицу америчких војника који су из Македоније залутали на Косово. Државна телевизија је, 1. априла, славодобитно приказала тројицу заробљених непријатеља лица поднадутих од батина. Ни Руси се још нису били тако јасно открили, као што ће урадити доцније, да се на њих више не може да рачуна. Ободрен тиме, Милошевић је почео да прави грешке. Највећа од њих названа је на Западу „Операција потковица“.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 264.

Односила се на протеривање Албанаца преко границе, уз узимање докумената, како не би могли да се врате, што је послужило као изговор НАТО-у да је ваздушна операција покренута и траје ради спречавања етничког чишћења и прелазак на ефикасније, али мање хумано бомбардовање с мање пажљивим избором циљева. Прешло се на бомбардовање зграда које нису имали војни значај, него симболични, у циљу застрашивања становништва. Срушено је (или оштећено) 37 мостова. У Новом Саду сви. Београдски мостови, наводно, поштеђени су захваљујући Француској, како је после тврдио њен председник.

Гађана је и зграда Радио телевизије Србије и том приликом је страдало 16 људи. Остао је утисак да су жртвовани зарад пропагандне слике о невином страдању.

„Тако је Запад почео да чини и говори исто оно што је код Милошевића и Срба најжешће осуђивао, и против чега је веровао да се најодлучније бори. Милошевићеве снаге су осуђиване због несразмерне употребе силе. Сматрало се недопустивим да полиција, на пуцње из албанских кућа, одговара гранатирањем целог села. Сада је Запад то исто и сам радио. На Милошевићеве пуцње по косовским селима, одговорио је бомбардовањем целе Србије.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 275.

Срећом по Србију, Милошевић је први одустао, пре најављиваног копненог напада на Србију.

„Милошевић је већ после месец дана ратовања схватио да од руске помоћи нема ништа. Русија је, када је започело бомбардовање, била усред преговора са САД о позајмици вредној 11-15 милијарди долара. Њена привреда је одавно била на коленима, војска је убрзано пропадала, и само захваљујући доброј вољи САД одржаван је привид равноправности ове две велесиле на међународној позорници. Када је НАТО напао Србију, Русија је показала своју срџбу повлачењем представника из Брисела. Али ништа друго није урадила. Србија не само да није примљена у војни савез Русије и Белорусије, као што је Милошевићева пропаганда најављивала. Она није добила ни очекивану помоћ у наоружању којим би могла да нанесе веће губитке нападачу (попут најновијих ракетних противавионских постројења „С-300 тор“, „бук“ и „тунгуска“). Све што су Руси Милошевићу нудили било је посредовање у преговорима са НАТО-ом.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 277.

Србији је понуђен споразум без могућности измене преговорима. Интервенција је завршена Војно-техничким споразумом потписаним у Куманову (Северна Македонија) 9. јуна 1999. године о повлачењу војске СР Југославије и полиције Србије, након чега је дан касније усвојена резолуција 1244 Уједињених нација, којом је одређен долазак међународних војних и полицијских снага на Косово и Метохију и успостављање цивилне управе Уједињених нација у покрајини која је требало да добије висок степен аутономије у оквиру СР Југославије.

Милошевић је повлачење представљао као победу. Нису то тако видели коалициони партнери у влади из Српске радикалне странке, чији су министри поднели оставке (касније су се предомислили, када им је понуђен већи удео у власти).

Током 78 дана рата страдало је 546 војника и 138 полицајаца. Убијено је 504 цивила, од којих је 88 дечијег узраста. Нису радиле школе ни факултети, није било ни пријемних испита тог лета.