У првој половини деведесетих, током ратова у другим деловима Југославије, Албанци на Косову су своје незадовољство исказивали бојкотом српских институција. Након референдума о независности 1991. године, који није признат, нису излазили на изборе, иако су на тај начин могли допринети паду Милошевића, што им није одговарало, јер би онда теже могли да се представљају као праведни борци за слободу. После Дејтонског споразума, који је након рата поделио Босну на два дела, косовски Албанци су почели да доводе у питање избегавање рата. Албанске сепаратисте предводила је паравојна формација „Ослoбодилачка војска Косова“ (ОВК/UČK).
„Годинама су на Косову деловале различите завереничке дружине које су желеле да спор са Србијом реше оружјем. Али, све до септембра 1997. године, њихова дејства су била доста ограничена. Тада, међутим, долази до спектакуларног напада на 11 полицијских станица истовремено. Одговорност за ове нападе преузима дружина која се дотле није много издвајала из других терористичких организација – Ослободилачка војска Косова (Ushtria Çlirimtare e Kosovës). Полиција бива бесна због немоћи да ухвати и казни „учекаовце“, пошто их месно становништво крије и помаже. Отуда жандарми искаљују јарост на онима које успевају да стигну – на цивилима. Разобручени и бахати, српски полицајци неће ни приметити како су лако прешли границу између застрашивања и злочина.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 245.
Албански терористи су изазивали полицију, а она је наседала употребљавајући прекомерну силу, што је послужило као изговор да Албанци добију међународну заштиту.
„Уследиће, 9. марта, веома озбиљно упозорење тзв. Контакт групе за Балкан. Њу су чиниле велике силе: САД, Британија, Француска, Немачка, Италија и Русија. На састанку у Лондону, ове земље су усвојиле план од десет тачака. У њему су од [председника СР Југославије] Милошевића захтевале да за десет дана повуче нарочите полицијске јединице с Косова, да дозволи међународну истрагу о крвопролићу, и да почне озбиљне разговоре с косметским Албанцима о суштинској аутономији. У противном, Србија ће поново бити стављена у привредну и политичку изопштеност.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 247.
У СР Југославији је у априлу 1998. године организован референдум са питањем „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?“. Грађани су гласали против (95%), уз чак 73% излазности, по званичним резултатима (све странке које су имале контролоре бирачког процеса биле су против).
За преговоре нису били заинтересовани ни Албанци.
„Међутим, ратна дешавања на Косову већ су се толико убрзала да су сва преговарачка настојања изгледала безнадежно закаснела. Јединице ОВК почеле су да улазе не само у албанска села, већ и у варошице са претежно албанском већином, и да у њима, без много отпора, успостављају своју власт. У јуну месецу ОВК се већ хвалила да влада готово половином Косова. Међутим, током јула и августа, уследиће снажна офанзива српских полицијских снага, уз оклопну, артиљеријску и ваздухопловну подршку војске. „Слободна територија“ ОВК нестаће као мехур од сапунице. Милошевић је успео да сломи албански устанак.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 248.
Албанци су и војно неповољне околности окретали у своју корист.
„Слична слика се понављала широм Косова. ОВК је улазила у неко насељено место и проглашавала његово „ослобођење“. После извесног времена долазила би полиција да поврати место. Онда би се ОВК повукао практично без борбе, а за њим би пошло и готово целокупно албанско становништво. На Косову је, током јула, према подацима UNHCR [Организације Уједињених нација за избеглице], већ било око 100.000 избеглица. У августу се тај број удвостручио. Ђаковица, Пећ, Призрен, Митровица, Гњилане и Подујево били су пуни избеглица који су код рођака потражили уточиште. А израз ,,хуманитарна катастрофа“ већ је почео да се користи за опис положаја неких 40.000 људи који лутају косовским врлетима.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 249.
Углед Србије, након дешавања на Косову раније те године и другде у Југославији претходних година, био је такав да се веровало у непоуздана сведочења о српским злочинима од којих су бежали Албанци, уз стални изговор опасности од нове Сребренице. Међутим, постало је јасно и да албанска ОВК чини злочине.
„Циљ ОВК је био да нападима на српску полицију и цивиле запали ватру и изазове Запад, пре свих САД да интервенишу у њихову корист, како би се очувала стабилност у региону. Американцима је било битно да се ОВК не повеже са радикалним исламистима из света, као што се десило у Босни. ОВК је обећала да ће оружје набављати само од извора које САД одобре, чак и ако буде скупље. Заузврат САД никада није ставио ОВК на листу терористичких акција, што је лакшало прикупљање средстава у иностранству. Охрабрена подршком својих западних савезника, ОВК је наставила да се шири и у лето 1998. године је контролисала 40% територије Косова. У контраофанзиви српске снаге су од јула до септембра 1998. године повратиле контролу над тим подручјем. Уследило је исељавање Албанаца, али ОВК није одустајала.
Не би ли задобила пажњу и подршку Запада, групи је било потребно саосећање, те су им цивилне жртве ишле у корист. ОВК је често нападала српске снаге, а потом би се повлачила кроз село, излажући цивиле опасности од одговора у виду прекомерне агресије.“
Фред Абрахамс, Савремена Албанија – од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 326.
Албанске избеглице нису биле само део пропаганде, него су заиста лутале плашећи се српске полиције, али је и она почела да избегава одмазде и цивилне жртве, којих је раније те године било.
„И тако, беспотребно продужавање антитерористичке офанзиве Милошевића и бездушна злоупотреба избегличке муке од стране ОВК, довели су до најозбиљније претње НАТО-а Србији. Од Милошевића је, 24. септембра, захтевано „да прекине насиље на Косову или ће се суочити с ваздушним ударима“. У међувремену је и сам Милошевић увидео да нема више сврхе јурити ионако већ разбијене јединице ОВК. У понедељак, 28. септембра, председник српске владе Мирко Марјановић прогласио је победу и објавио повлачење свих специјалних јединица полиције из покрајине. Изгледало је да се косовским ужасима сагледава крај.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 252.
Након завршене контраофанзиве, Милошевић је пристао на примирје и долазак посматрача ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу, организација Уједињених нација). Криза је врхунац достигла у јесен 1998. године, када је Савет безбедности Уједињених нација усвојио резолуцију којом косовска криза није квалификована као унутрашње питање Србије, него као проблем који угрожава мир и безбедност у региону.
„Усред тако тешких прилика и на унутрашњем и на спољашњем плану, 24. новембра дошло је до смјене начелника Генералштаба Војске Југославије генерал-пуковника Момчила Перишића. Смјена генерал-пуковника Перишића дошла је недуго након његовог говора у Горњем Милановцу, у којем је поручио „неким политичарима“ да ВJ [Војска Југославије] и СРJ не могу да ратују „са целим светом“. Међутим, тај говор је само довео до врхунца сукоб између Момчила Перишића и Слободана Милошевића, који се мјесецима одвијао далеко од очију јавности.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 870.
Запад се одлучио да искористи ситуацију да притисне Милошевића, који није пристао на план да НАТО дође на Косово, које би требало да добије самосталну управу, а истовремено и загарантоване представнике у власти у Србији. Под претњом бомбардовањем Милошевић је попуштао, али не и друга страна, од које се ништа није ни захтевало. Сва одговорност за очување мира захтевана је од Србије, док друга страна није престала са дејствима. Када би се српска полиција и војска са терена повукла у станице и касарне ОВК би поново заузимала територију и настављала са застрашивањем српског становништва и политичких противника.
„Почетком 1999. године, преговори око Косова доспели су у ћорсокак. Уопште, читава ситуација изгледала је апсурдно. Политички споразум није био ни на видику, српска полиција није могла да уведе ред, али ни ОВК није могла да отера српску војску и полицију. А тада је дошао још један у низу „далекосежних покоља“ – Рачак.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 254.
Aдминистрација САД-а је почетком 1999. године закључила да се треба употребити сила у решавању овог сукоба.
„После геноцида у Босни и Руанди, америчка јавност питала је зашто влада ништа не чини како би спасла људске животе. Такође се доводио у питање и кредибилитет НАТО-а. Пошто су стални захтеви упућивани Милошевићу да престане били игнорисани, изгледало је да Алијанса немоћна – што је слика коју западни лидери нису желели за прославу педесете годишњице оснивања НАТО-а, која је требало да се одржи у Вашингтону, у априлу 1999. Проблем је био како представити војну интервенцију америчкој јавности. Због чега би амерички војници гинули?
Фред Абрахамс, Савремена Албанија – од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 328-329.
Тачка преокрета догодила се у селу Рачку. ОВК је направила заседу у близини села, 8. и 10. јануара, и убила четири српска полицајца. Као одговор, српске снаге су извршиле јуриш на село у коме је ОВК била активна и убиле четрдесет пет особа. Међународни посматрачи затекли су многа тела у јарку, у коме су очигледно били убијени. Шеф мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијам Вокер, назвао је то масакром који су учиниле владине трупе.“
Влада САД-а је потенцирала догађај у Рачку као изговор за војну интервенцију, како би се спречили нови злочини.
„Изузев Британаца, остале европске чланице НАТО-а биле су спремне да Милошевићу пруже још једну шансу. Дана 6. фебруара 1999, Французи и Британци организовали су конференцију у замку у Рамбујеу, у Француској, како би се постигао политички договор. Заправо су САД поставиле ултиматум Милошевићу: да прихвати стране снаге на Косову и покрајина остаје у Југославији – или потпиши, или ћемо те бомбардовати.
Фред Абрахамс, Савремена Албанија – од диктатуре до демократије у Европи, Београд 2019, 329-330.
Милошевић је одбио да присуствује преговорима и одбио је договор. Вероватно није веровао да ће, после толико празних претњи, НАТО заиста бомбардовати његову земљу.“
У Рамбујеу, заправо, није било преговора, него је обема странама понуђен споразум који се очекивало да прихвате или одбију. Споразум је био неповољнији за Србију од свих до тада. Србија би практично изгубила управу над Косовом, али би Косово имало загарантоване представнике у власти у Србији (посланике, министре…). Српска војска и полиција би се скоро у потпуности повукле са Косова, где би дошли војници НАТО-а, који би и на територији Србије имали бројна права и повластице, а истовремено ослобођени законских обавеза. Албанцима је стављена у изглед независност за три године, о чему би одлучивала међународна конференција, али „на основу воље народа“. Међутим, ни албанска страна није прихватила споразум, јер није директно наведено да ће се организовати референдум о независности. Обема странама је дато три недеље да размисле. Уследила су убеђивања Албанаца, уз обећање референдума, без обзира како то буде дефинисано у споразуму.
На крају су Албанци 18. марта 1999. године нерадо прихватили споразум, након претњи да ће у супротном остати без финансијске подршке и јер су видели да Србија неће потписати. Србији је постављен ултиматум тежи од аустроугарског 1914. године. И овог пута је одбијен, иако је сила која га је наметала била још јача, а изгледи за помоћ савезника мањи. Након одбијања споразума Милошевић је представљан као препрека трајном миру.
„Послије догађаја у Рачку, уочљиви су били приправност ваздушних снага НАТО-а у Европи, припреме за евакуацију КВМ-а и појачана спремност албанских терориста, како унутар покрајине, тако и у Албанији. Процјене говоре да је на територији Ким, у том тренутку, било између 12.000 и 15.000 припадника ОВК, док је у Албанији спремно чекало између 5000 и 6000 бораца. Крајем јануара 1999. године Сјеверноатлантски савјет је овластио генералног секретара НАТО-а шпанског политичара Хавијера Солану да може да о добри ваздушне ударе против Југославије, уколико ситуација то буде налагала. Због евидентне ескалације сукоба, у љетњој резиденцији предсједника Француске у Рамбујеу крај Париза 6. фебруара су отпочели преговори између србијанских власти и представника Албанаца са КиМ. Делегацију Републике Србије предводио је потпредсједник владе Ратко Марковић, а делегацију Албанаца са Ким Хашим Тачи Змија, политички лидер ОВК. Преговарачким странама је понуђен амерички Привремени споразум за мир и самоуправу Косову, којим је предвиђено да се Албанци укључе у државне органе Србије тако што би имали најмање 20 посланика у Народној скупштини Републике Србије, најмање једног члана Владе Републике Србије и најмање троје судија Врховног суда Србије, као и да се југословенска војска и србијанска полиција повуку са територије Ким, тј. да се њихово присуство сведе на мањи број граничара и полицајаца, који би били под међународним надзором. Са друге стране, на Ким би ушло 28.000 припадника НАТО снага, којима би било омогућено неограничено кретање по читавој територији СРЈ, уз апсолутни имунитет. Косово би поново имало сопствену скупштину, владу, предсједника и судове, а Србија не би имала никакве ингеренције у покрајини, осим у питању монетарне политике и очувања граница. Према томе, није предвиђено да Србија може да утиче на прилике на Косову, али јесте да Косово утиче на прилике у Србији. С обзиром на све наведено, Србија није могла да буде задовољна понуђеним, али пошто се референдум о независности није дециди рано помињао, ни албанска делегација није била сасвим задовољна. Међутим, улазак НАТО трупа у Југославију представљао је највећу препреку да Србија прихвати понуђени документ, па су преговори окончани 23. фебруара без икаквог резултата.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 872.
Председник Србије је био свестан шта следи.
„У пролеће 1999. године, Слободан Милошевић се нашао усред рата са најмоћнијим државама света. Ратовао је против војног савеза који су чинили: САД, Британија, Француска, Немачка, Канада, Италија, Шпанија, Белгија, Холандија, Данска, Турска, Норвешка, Португал, Исланд, Грчка, Луксембург, Пољска, Чешка и Мађарска. Овим земљама – нападачима, помагале су и земље – саучеснице: Румунија, Бугарска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Босна и Словачка. Земље које су га непосредно напале биле су веће 228 пута од његове, имале су 67 пута бројније становништво и биле 518 пута богатије (тј. са већим националним дохотком). Био је то вероватно најнеравноправнији оружани сукоб икада виђен у историји.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 243.
Бомбардовање Србије и Црне Горе је отпочело 24. марта 1999. године око 20 сати. Прве бомбе на подручју Београда пале су око 20.38 сати на војни аеродром у Батајници.
„Операција Allied Force [Савезничка сила, а не Милосрдни анђео, како је то у Србији власт саопштавала, а јавности веровала] НАТО пакта, која је имала за циљ ваздушне ударе на Савезну Републику Југославију, почела је 24. марта 1999. године у 19.41, када су ракетирани војни објекти у широј околини Приштине. Неколико сати касније, Савезна влада је прогласила „ратно стање јер је отпочела агресија на Савезну Републику Југославију“. Са застарјелим наоружањем и превазиђеном техником, ВЈ није могла на равноправним основама да води ваздушну битку са НАТО снагама, иако је њено РВ и ПВО [Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана] пружило грчевит отпор. Неколико југословенских авиона оборено је у покушају вођења ваздушних борби или приликом дестава по циљевима на земљи, упркос опасности од сваког лета. Погинули су пилоти: мајор Живота Ђурић, командант 241, ловачко-бомбардерске ескадриле, капетан прве класе Зоран Радосављевић, и потпуковник Миленко Павловић, командант 204, ловачког авијацијског пука. Међутим, симбол отпора југословенског ПВО-а представља обарање америчког бомбардера F-117 Nighthawk [у народни у Србији тада познат као Невидљиви] у вечерњим сатима 27. марта. Авион је погођен дјеловањем ракетног система типа Нева са ватреног положаја Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства. Остаци авиона пали су на оранице у атару села Буђановци (код Руме), а НАТО снаге су организовале спектакуларну акцију спасавања пилота.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 873-874.
Американци су мислили да ће пар дана бити довољно да заплаше Милошевића и да се он предомисли. И друга страна је погрешно проценила ситуацију.
„И Милошевић је веровао како бомбардовање неће дуго потрајати. Најпре, ваздушни напади НАТО-а заиста нису имали никакву основу у тада важећем међународном праву. Није било седнице Савета безбедности на којој би се донела одлука о употреби силе (као што је то био случај приликом рата САД са Ираком, 1991). НАТО је напао Србију без ичијег овлашћења, кршећи чак и сопствену повељу по којој може да дејствује само ако је непосредно војно угрожена једна од чланица (чл. 5 статута НАТО-а). Милошевић је био уверен како Руси неће тек тако прећи преко овога. Они су, заиста, јасно стављали до знања да ће се супротставити једностраном нападу НАТО-а на Србију – мада никада није било јасно како. Изгледа да је тадашњи амбасадор СРЈ у Москви, Милошевићев рођени брат Борислав, немајући много дипломатског искуства, слао одвећ лепе извештаје о могућем држању Руса. Београд је од Кремља очекивао не само војну помоћ, већ и да своје нуклеарне ракете јавно окрене на Запад. После тога, веровало се на Дедињу, спласнуће ратоборни полет Запада, и рат ће убрзо престати.
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 260.
Међутим, ни прво ни друго очекивање нису се испунили. Најпре, без обзира на сву премоћ у технологији, НАТО у почетку није успео да Србији зада теже војне ударце. То је било истинско изненађење.“
Јавност у Србији није очекивала да ће до бомбардовања заиста доћи.
„Првих дана, НАТО је довољно тачно погађао своје циљеве. Видело се да су то првенствено војна постројења, и да се напади одигравају искључиво ноћу. Када је, 24. марта после осам сати увече, започело бомбардовање, у Београду је завладала паника. Јавни саобраћај је стао, све радње су одмах забрављене, а људи су се сјурили у подруме и приручна склоништа. Међутим, одмах је постало јасно да ово бомбардовање има мало тога заједничког са ваздушним нападима из Другог светског рата. Није било општих и намерних разарања стамбених четврти, а војни циљеви прецизно су погађани. Отуда је већина грађана брзо престала да бежи у склоништа. Изостао је и други несрећни пратилац ратова – општа мобилизација. Пре већег копненог напада било је неразумно подићи војску и тиме дати додатне циљеве непријатељској авијацији. Стога је само мањи део мушкараца одвојен од породица, првенствено они који су служили у противавионским јединицама. И треће, није било за рат уобичајених несташица основних животних намирница. После почетне панике, брзо је успостављена ранија снабдевеност тржишта. У продавницама и на улици, као и раније током санкција, могло се и даље купити све наравно, по нешто вишим ценама.
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 263.
И како се рат показао мање страшним него што се у први мах очекивало, на површину је избила љутита увређеност због незаслуженог кажњавања.“
Народу је од Милошевића већи проблем постало бомбардовање, па је незадовољство преусмерено према земљама агресорима, пре свих Сједињеним Америчким Државама.
„Невоља је, међутим, била у томе што је рат исувише добро почео по Милошевића, а одвећ лоше по Запад. После првобитног страха, и Милошевић се осоколио. Није било већих разарања, а власт му се видљиво учврстила. Чак се могао похвалити и некаквим војним успесима. Пар дана по обарању „невидљивог“ ловца, Срби су заробили и тројицу америчких војника који су из Македоније залутали на Косово. Државна телевизија је, 1. априла, славодобитно приказала тројицу заробљених непријатеља лица поднадутих од батина. Ни Руси се још нису били тако јасно открили, као што ће урадити доцније, да се на њих више не може да рачуна. Ободрен тиме, Милошевић је почео да прави грешке. Највећа од њих названа је на Западу „Операција потковица“.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 264.
Односила се на протеривање Албанаца преко границе, уз узимање докумената, како не би могли да се врате, што је послужило као изговор НАТО-у да је ваздушна операција покренута и траје ради спречавања етничког чишћења и прелазак на ефикасније, али мање хумано бомбардовање с мање пажљивим избором циљева. Прешло се на бомбардовање зграда које нису имали војни значај, него симболични, у циљу застрашивања становништва. Срушено је (или оштећено) 37 мостова. У Новом Саду сви. Београдски мостови, наводно, поштеђени су захваљујући Француској, како је после тврдио њен председник. Већина срушених мостова није имала нарочиту важност за вођење рата, него је њихово рушење доприносило застрашивању и обесхрабривању грађана.
„Проширена листа циљева довела је и до све чешћих удара на цивилне објекте стамбене зграде, породичне куће, школе, вртиће, болнице, домове здравља, вјерске објекте и друго. У вечерњим сатима 5. априла 1999. године ракетиран је центар Алексинца, када је погинуло 11, а повријеђено више од 50 лица. Нешто иза поноћи 7. априла бомбардован је центар Приштине, а погинуло је 19 лица, међу којима петочлана породица Гаши Дана 12. априла на мосту преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури, између села Ораовица и Бојишина (код Лесковца), са више пројектила погођен је међународни воз на линији Београд-Солун. Страдало је 15 путника, а разарање је било такво да три тијела никада нису идентификована. У раним поподневним сатима 14. априла ракетирана је избјегличка колона Албанаца недалеко од Терзијског моста у атару села Бистражин, као и на путу кроз Меју (код Ђаковице). Погинуло је 61 лице, док је 36 повријеђено. Сурдулица је бомбардована 27. априла, а погођена је кућа породице Милић, у којој је погинуло девет лица. Призрен је бомбардован 28. априла, а најтеже је погођена Подримска улица. Погинула су четири члана ромске породице Зулфури, међу којима дјевојчица стара три године. Повријеђено је двадесетак лица и порушено педесетак кућа. Варошица Мурино била је на мети НАТО бомбардера 30. априла, а погинуло је шест цивила, међу којима троје дјеце. Дана 1. маја на мосту преко Лаба у рејону села Лужане погођен је аутобус Ниш експреса, који је саобраћао на линији Ниш-Приштина, а погинуло је 46 путника. Истог дана страховито је бомбардован Призрен, као и оближње село Јабланица. Било је више цивилних жртава, међу којима четири члана албанске породице Бериша. Дана 3. маја недалеко од мјеста званог Савине воде (код Пећи) погођен је аутобус Ђаковица превоза, који је превозиа путнике на релацији Пећ – Кула – Рожаје, а погинуло је 17 лица. Употребљаване су чак и, међународним конвенцијама забрањене касетне бомбе, којима је, примјера ради, 7. маја засут центар Ниша. Том приликом је погинуло 13, а лакше или теже рањено око 70 лица. Нешто пред поноћ 13. маја у рејону села Кориша (код Призрена) погођена је избјегличка колона на путу Сува Река Призрен, а погинуло је 48 албанских цивила, док је најмање 60 рањено. Међу погинулима био је велики број дјеце. Дана 21. маја ракетиран је Казнено-поправни дом Дубрава код Истока. Погинуло је 95, а рањено 196 лица на издржавању затворске казне. Најтежи удар на Сурдулицу догодио се одмах иза поноћи 31. маја, када је ракетиран комплекс Специјалне болнице за плућне болести Санаторијум, у којем је стра дало 20 лица. Тог истог дана ракетиран је центар Новог Пазара. Погођена је једна зграда, а погинуло је 11 станара, међу којима двогодишњи Марко Симић.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 878.
Гађана је и зграда Радио телевизије Србије и том приликом је страдало 16 људи. Остао је утисак да су жртвовани зарад пропагандне слике о невином страдању.
Од маја је притисак на Србију појачан ударима на електроенергетски систем. Због бомбардовања термоелектрана и трафо станица несташица струје је постала уобичајна појава, која ће потрајати знатно дуже од бомбардовања.
„Тако је Запад почео да чини и говори исто оно што је код Милошевића и Срба најжешће осуђивао, и против чега је веровао да се најодлучније бори. Милошевићеве снаге су осуђиване због несразмерне употребе силе. Сматрало се недопустивим да полиција, на пуцње из албанских кућа, одговара гранатирањем целог села. Сада је Запад то исто и сам радио. На Милошевићеве пуцње по косовским селима, одговорио је бомбардовањем целе Србије.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 275.
„Док су ваздушни удари били у пуном замаху, 9. априла 1999. године у раним јутарњим сатима почео је покушај копненог упада на територију Југославије. Уз снажну арти љеријску подршку, значајне снаге албанских терориста покушале су да пређу албанско-југословенску границу у рејону карауле Кошаре (код Ђаковице), а пошто су наишле на отпор југословенских снага безбједности дошло је до праве битке, која је потрајала све до завршетка НАТО агресије на СРЈ. Осим напада терориста, које је подржала регуларна војска Албаније, гранични појас су у више наврата ударали НАТО авиони. Због силине ваздушних, али и артиљеријских и пјешадијских удара, борбе око карауле Кошаре и планинских врхова Маја Глава и Раса Кошарес често се називају „паклом Кошара“, а због нарочите пожртвованости југословенски војници који су у њима учествовали доживљавају се као хероји. Силовити копнени удари од 26. маја били су усмјерени и на караулу Горожуп (код Призрена). Како би помогао продор албанских терориста према Призрену, НАТО је 24 пута употребио стратегијску авијацију остављајући праву пустош на падинама Паштрика.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 880.
Срећом по Србију, Милошевић је први одустао, пре најављиваног копненог напада на Србију.
„Разорена жестоким ударима из ваздуха, изморена колапсом електроенергетског система и заплашена пријетњама да ће ваздушна кампања бити појачана, Југославија је пристала на преговоре. Одмах затим у Београд су допутовали фински предсједник Марти Ахтисари као специјални изасланик генералног секретара УН и бивши руски премијер Виктор Степанович Черномирдин као лични изасланик предсједника Бориса Николајевича Јељцина. На састанку у Белом двору 2. јуна 1999. године, југословенском предсједнику Слободану Милошевићу понуђен је план који су израдили представници САД, Русије и ЕУ. Према каснијем свједочанству појединих учесника у преговорима, југословенском руководству је запријећено потпуним разарањем Београда, примјеном тзв. тепих методе бомбардовања.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 9.
За Србију је пресудно било држање потенцијалног савезника.
„Милошевић је већ после месец дана ратовања схватио да од руске помоћи нема ништа. Русија је, када је започело бомбардовање, била усред преговора са САД о позајмици вредној 11-15 милијарди долара. Њена привреда је одавно била на коленима, војска је убрзано пропадала, и само захваљујући доброј вољи САД одржаван је привид равноправности ове две велесиле на међународној позорници. Када је НАТО напао Србију, Русија је показала своју срџбу повлачењем представника из Брисела. Али ништа друго није урадила. Србија не само да није примљена у војни савез Русије и Белорусије, као што је Милошевићева пропаганда најављивала. Она није добила ни очекивану помоћ у наоружању којим би могла да нанесе веће губитке нападачу (попут најновијих ракетних противавионских постројења „С-300 тор“, „бук“ и „тунгуска“). Све што су Руси Милошевићу нудили било је посредовање у преговорима са НАТО-ом.“
Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 277.
Србији је понуђен споразум без могућности измене преговорима. Интервенција је завршена Војно-техничким споразумом потписаним у Куманову (Северна Македонија) 9. јуна 1999. године о повлачењу војске СР Југославије и полиције Србије, након чега је дан касније усвојена резолуција 1244 Уједињених нација, којом је одређен долазак међународних војних и полицијских снага на Косово и Метохију и успостављање цивилне управе Уједињених нација у покрајини која је требало да добије висок степен аутономије у оквиру СР Југославије.
Милошевић је повлачење представљао као победу. Нису то тако видели коалициони партнери у влади из Српске радикалне странке, чији су министри поднели оставке (касније су се предомислили, када им је понуђен већи удео у власти).
Током 78 дана рата нису радиле школе ни факултети, није било ни пријемних испита тог лета.
„У агресији на СРЈ своје војне ефективе користили су: САД, Француска, Велика Британија, Холандија, Канада, Њемачка, Белгија, Италија, Турска, Шпанија, Данска, Норвешка и Португалија. За дејства против Југославије НАТО снаге су распоређене у 59 база на територији 12 држава. Према званичним подацима, у ударима НАТО-а порушено је или оштећено 7643 куће, око 300 школа, 53 здравствене установе и око 50 цркава. Укупна ратна штета износила је, према различитим процјенама, од 30.000.000.000 до 100.000.000.000 долара. Процјене укупног броја људских жртава варирају, премда је поименично пописано 756 имена погинулих цивила, војника и полицајаца.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 881.
„Захваљујући споразуму из Куманова, ваздушни удари на југославију престали су 10. јуна 1999. године, а Савјет безбједности УН усвојио је Резолуцију 1244, којом је уведена међународна управа на Косову и Метохији. Паралелно са повлачењем југословенске војске и србијанске полиције, на територију јужне србијанске покрајине, почевши од 12. јуна, ступали су припадници међународних Косовских снага (Kosovo Force – KFOR). Главни штаб КФОР-а смјештен је у Приштини, а територија КиМ је подијељена на пет сектора: Француски сектор – Сјевер, са сједиштем у Косовској Митровици, Британски сектор – Центар, са сједиштем у Приштини; Амерички сектор Исток, са сједиштем у Гњилану; Италијански сектор Запад, са сједиштем у Пећи; и Њемачки сектор Југ, са сједиштем у Призрену. Осим тога, установљена је Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову (United Nations Interim Administration Mission in Kosovo – UNMIK), која је управљала цивилним пословима. […]
Међутим, на подручју КиМ није наступио мир, већ опште безвлашће. Заједно са југословенском војском и србијанском полицијом, подручје АП КиМ у страху је напустило више од 220.000 Срба. Одсуство државне власти и снага безбједности створило је анархију на КиМ, па су албански терористи покренули талас неспутаног насиља над малобројним преосталим Србима.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 881-882.
Историјска читанка 