Косово и Метохија су биле централне области српске средњовековне државе Немањића. Од турске власти Космет је ослобођен и модерној српској држави прикључен након балканских ратова (1912/13. године). Након Првог светског рата на Косово су досељаване породице из сиромашнијих крајева државе.

Статус Косова је оптерећивао однос новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и суседне Албаније. Током окупације Југославије у Другом светском рату простор Косова и Метохије контролисали су Албанци.

„Немачка управа Србије процењивала је у фебруару 1944, да је са Косова од 1941. исељено 40000 Срба.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 472.

За време Другог светског рата Албанци се нису прикључивали партизанима, него су се ослањали на немачке окупаторе, јер су били против обнове Југославије, током које нису били у равноправном положају, па су комунисти морали да им учине уступке, због побуне на крају рата, те је после рата био забрањен повратак колониста насељених на Косову и Метохији после 1918. године, а протераних током рата. У наредним деценијама побољшаван је положај Албанаца (ширењем образовања на албанском и већом заступљеношћу у јавним установама), да би се из тога временом развила доминација већинске албанске над мањинском српском заједницом, која почиње да се исељава.

Косово и Метохија су добили статус аутономне покрајине у оквиру Србије 1963. године. Од 1968. године званичан назив је био Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово (САП Косово). По уставу из 1974. године практично је добила статус федералне јединице СФРЈ, иако је званично и даље била део Србије.

„Реч „Метохија“ води порекло из грчког језика и у Србији је током средњег века означавала манастирско имање, односно земљу под управом манастира. Велики број оваквих поседа на простору око токова реке Бели Дрим и њених притока, учинио је да термин „Метохија“ почне да се користи као назив ширег географског подручја. Географ Јован Цвијић је под Метохијом подразумевао северни део простране тектонске котлине, која је са три стране била ограђена високим планинама – Проклетијама, Мокром Гором и Шар-планином, док су је од Косова одвајале ниже планине Голеш, Чичавица и Црнољева. Као други део ове котлине Цвијић је наводио Призренску област. Он је разликовао Метохију и Призренску област од суседних географских целина – Косовске котлине, Ибарског Колашина, Рогозне, Шар-планине, Горње Мораве и Доње Мораве. Цео овај простор Цвијић је у ширем смислу сматрао делом „Старе Србије“. […] Назив „Косово и Метохија“ као јединствена територијална одредница није изворно коришћен у српској народној, књижевној и научној традицији пре Другог светског рата. […] Данашње територијално значење појма „Косово и Метохија“ обликовано је од стране Комунистичке партије Југославије преко територијалног опсега Аутономне косовско-метохијске области, коју су комунисти формирали по преузимању власти.

Иако је термин „Косово и Метохија“ установљен од стране КПЈ како би се установила већински албанска територијална јединица у Југославији, поједини албански комунисти нису били задовољни присуством речи „Метохија“ у називу области. За разлику од речи „Косово“, и других српских топонима које су Албанци махом преузимали и прилагођавали их албанском језику, реч „Метохија“ се није често користила међу Албанцима. Један од разлога за такво стање био је то што је термин „Метохија“ указивао на православно и српско присуство на том простору.“

Игор Вукадиновић, Уклањање речи „Метохија“ из назива аутономне покрајине Косова и Метохије 1968-1969. године, Токови историје, 2024/2, 240-242.

Ниједна република или покрајина у Југославији није више напредовала, али ни више заостајала за републичким просеком од Косова. Иако је велики део фонда за неразвијене одлазио на Косово (1966. године 30%, а после све више – 1985. године 43%), ефекти улагања у Косово нису били толико приметни због великог пораста становника (највећег у Европи у то време).

„Посебан разлог да се толике инвестиције и донације Косову нису виделе у сваком дому, била је изузетно висока стопа пораста становништва. У Југославији је годишњи раст становништва био 0,7 посто; а на Косову 2,5 посто – три пута већи. […] Албанско се становништво у Југославији удвостручило у 20 година, између 1961. и 1981. – са 646.000 на 1,227.000. Наравно да је уз такав тренд било тешко повећати приходе по становнику, иако се производ повећавао у апсолутном смислу.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла – Успон, криза и пад Кардељеве Југославије (1974-1990), Загреб 2003, 271 (цитат је прилагођен српском језику)

Однос Срба и Албанаца на Косову 1948. године био је 24%-68%, а 1991. године 10%-80%, због високог природног прираштаја Албанаца (просечна Албанка је имала седморо деце) и исељавања Срба и Црногораца.

„Од 1961. до 1981. године из покрајине је исељено 42,2% свих Срба и и 63% свих Црногораца. Масовна исељавања су била посебно изражена од друге половине шездесетих.“

Слободан Селинић, Србија 1980-1986 – Политичка историја од Тита да Милошевића, Београд 2021, 262.

Од свих народа Југославије Срби и Албанци су гајили највеће међусобно неповерење и најређе склапали мешовите бракове. Албанци су у СФРЈ били четврти народ по бројности, али су третирани као народност, за разлику од неких малобројнијих са статусом нације и својом републиком.

„Шездесетих почиње убрзани демографски пад Срба на Косову, донекле због исељавања из покрајине. Мада је однос Албанаца и Срба у становништву Косова остао углавном стабилан између 1948. и 1961. године (68,7-67,1% према 27,5%), удео Албанаца се током наредне две деценије повећао од 67,1% на 77,4%, а Срба смањио са 27,5% на 14,9% и наставио да се смањује током осамдесетих. Један од чинилаца демографског пада био је знатно виши природни прираштај Албанаца. То је опет последица веома високе стопе наталитета Албанаца, далеко највише у Европи, и стално опадајуће стопе смртности услед побољшања здравствене заштите и све већег удела младих у тој заједници. Заузврат, главни узроци високе стопе наталитета били су неразвијеност и традиционалне особине те заједнице, нарочито подређен положај жена.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 119-120.

Косовски Албанци су први пут протестовали захтевајући републику Косово, чак и уједињење са Албанијом на јесен 1968. године. Исти захтеви су поновљени у драматичнијој побуни 1981. године.

„Мали студентски протести поводом социјалних питања претворили су се у демонстрације са националним предзнаком, са захтевом за републику Косово, па и уједињење са Албанијом. Протести су довели и до насиља, укључујући и озбиљне обрачуне са милицијом и нападе на Србе и њихову имовину. Власти су прогласиле ванредно стање, извеле тенкове и снаге безбедности на улице, затвориле школе и предузећа и угушиле протесте. Према званичним изворима, 11 људи је погинуло; незваничне процене су биле знатно више. После тих догађаја, око 1.700 људи осуђено је због учешћа у демонстрацијама, а јавно изражавање албанског национализма постаје озбиљан преступ.“

Небојша Владисављевић, Антибирократска револуција, Београд 2020, 125.

Нова партијска политика се само делимично спроводила, исељавање Срба и Црногораца је настављено, па 1986. године у половини насељених места у покрајини није било Срба и Црногораца. Насиље над Србима на Косову су изазивали антиалбанско расположење у остатку Србије и појединачне случајеве реваншизма према Албанцима.

Незадовољство Албанаца је поново избило када су сужена овлашћења аутономним покрајинама Уставом Србије 1990. године. У јануару 1990. године масовне демонстрације су предводили студенти. Побуњеници су заузели неколико мањих места у покрајини.

„Током 1. фебруара Приштину су надлетали авиони Југословенског ратног ваздухопловства, уз масован „превентивни“ покрет јединица ЈНА. Све градове и села запосели су органи безбедности. […]

У сукобима с полицијом 1. и 2. фебруара погинуло је, према службеним подацима, 27 демонстраната (54 рањена) и један припадник снага безбедности (43 рањена).“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 148-149.

Косово је било на ивици грађанског рата тог фебруара 1990. године. Било је паралисано генералним штрајком, а војска је добила наређење да може да пуца у демонстранте. У мају 1991. године питање Косова је интернационализовано ускраћивањем економске помоћи САД-а Југославији због кршења људских права Албанаца. Даљи сукоби на Косову довели су до међународног бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године.