Почетком 2001. године Србија је ушла у нови век са новом владом коалиције која се и даље звала ДОС, што је била скраћеница од Демократска опозиција Србије. Председник владе 25. јануара 2001. године постао је Зоран Ђинђић, председник Демократске странке.

„Моја пројекција је ова: у следеће две године народу мораш дати или много пара да заборави јад и беду или много ентузијазма, идеализма, и осећања да гради нешто битно. Пошто пара нема, ако не буде и овог другог, пашћемо у емоционалну рупу и у нихилизам. То значи, мора се створити осећај да се гради нешто ново. А једино битно ново јесте некорумпирана власт. Од тога мора да се направи национални пројекат. Ако све крене као и раније, онда се поново могу вратити комунисти, као што се десило у другим земљама транзиције.

Све нове владе Источне Европе суочиле су се с два проблема, са аферама и некомпетентношћу. На томе су све оне пале. Афере су се појавиле код приватизације, а некомпетентност код вођења економије. Притом, некомпетентност је опроштена ако није било корупције, али на жалост, увек је то била комбинација.

Имајући у виду искуства источноевропских земаља, ми тачно знамо где нас чека замка. Ако је не избегнемо, онда не заслужујемо бољу судбину од њихове. Ни једна влада у источноевропским земљама која је започела транзицију није преживела први мандат. То је велики изазов. Ми можемо бити прва власт која ће спровести транзицију и остати у седлу. То само зависи од тога да ли ћемо избећи афере и корупцију.“

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 142-143.

Зоран Ђинђић је крајем 2000. године имао визију шта чека Србију, а испоставило се и њега.

„Следеће године ми морамо да почнемо најсвеобухватнији поступак модернизације наше државе од времена кад је кнез Михаило убијен управо зато што је то хтео, да доведе странце, да доведе наше људе из Беча и Будимпеште и да модернизује једну оријенталну државу каква је тада била Србија, која је почивала на личним везама, на клановима, на интересима. Његова идеја је била да по узору на тада напредну аустроугарску администрацију модернизује и српску. И један од разлога што је био неомиљен и што је био убијен је управо тај.

Од тада до данас ми нисмо приступили свеобухватном процесу модернизације српске државе. Сада је тренутак за то.“

Весна Малишић, Зоран Ђинђић – Сан о Србији, Београд 2004, 145-146.

Главну препреку реформама представљао је институционални неред, у којем су државни послови зависили од појединца, од којих нису сви били у стању да се одупру изазовима злоупотребе моћи. Ђинђићевој револуционарности Коштуница је супротставио легализам, у ком се свакако радило о покушају да се преврат од 5. октобра схвати као континуитет.

„Лидери две водеће партије имали су потпуно различите платформе којима се дефинише демократска трансформација земље. Ђинђић се залагао за енергичне промене, категоричан раскид са старим режимом, не водећи увек рачуна да све буде легално и по тада важећим правним нормама, које је стварала бивша власт. Он је више водио рачуна да одлуке буду прагматичне и легитимне, да имају подршку демократске јавности Србије, као и међународне заједнице. Желећи да се Србија потпуно реинтегрише у међународну заједницу, био је спреман да испуни све неопходне услове. У односу на њега, лидер ДСС-а Коштуница инсистирао је на процедури и поштовању правних норми.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 166.

Проблем са Коштуничиним легализмом је биo у томе што је подразумевао континуитет са режимом који је злоупотребљавао правни поредак, односно селективно га примењивао.

„Не могу да кажем ко је од њих двојице више допринео разлазу, али знамо да је повод дошао споља, кроз притисак да се Милошевић ухапси и изручи Хашком суду. За Коштуницу Милошевић пре свега није био никакав ратни злочинац, него Србин којег прогоне српски непријатељи. Осим тога, Коштуница никад није крио непријатељство према Хашком суду, а за разлику од Ђинђића, није био ни толико спреман да испуњава све захтеве Запада и није му се много журило у Европу.“

Стојан Церовић, Излазак из историје: 1999-2004, Београд 2004, 28.

Милошевића је приликом хапшења бранило стотинак присталица, окупљених испред његове резиденције. Очекивао је да ће их бити много више. Хапшење је трајало два дана. Ухапшен је под оптужбом за злоупотребу службеног положаја и удруживање ради вршења кривичних дела.

Бивши председник Србије изручен је Mеђународном кривичном суду за бившу Југославију специјалном уредбом Владе 28. јуна 2001. године, донетом без сагласности Демократске странке Србије (ДСС) Војислава Коштунице, која је потом изашла из Владе 17. августа 2001. године, након чега јој се убрзо придружила још једна странка (Нова Србија).

„Као конкретан одговор и покушај дискредитације и апсолутног изопштавања ДСС-а из политичког живота, уследио је покушај „остатка ДОС-а“ да ДСС-у одузме 21 мандат у парламенту, са изговором да је због нередовног присуствовања седницама ових посланика угрожен ефикасан рад парламента. Када је савезни Уставни суд поништио одлуку Административног одбора Скупштине Србије, и наложио да се одузети мандати врате ДСС-у, Административни одбор је поништио своју одлуку и спровео нову одлуку председништва ДОС-а којом се ДСС-у одузимају сви мандати. Проблем је решен тек 4. новембра 2002. када су остатак ДОС-а и ДСС потписали заједничку изјаву којом су ДСС-у враћени мандати. То, као и многа друга питања, указује на чињеницу да су се битне и значајне одлуке доносиле ван институција система, унутар најужег руководства политичких партија и коалиција.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 167.

„Новине у медијском третману избора стабилизовале су се 2003. године. Иако одржани у турбулентним условима – несагласност око изручења Милошевића Хашком суду, подела на ДС „реформисте“ и ДСС „легалисте“, убиство премијера Зорана Ђинђића, распад коалиције ДОС – главни медији определили су се за балансирано и коректно праћење сукоба између две главне странке нове власти. Иако су неки наглашавали националне приоритете које истиче ДСС, а други економске и прагматичне на којима је инсистирао ДС, није било јасне идентификације са једним или са другим политичким интересом. Овим је омогућено да се политичко диференцирање између странака владајуће коалиције обавља без пропагандне ТВ интервенције у политичку комуникацију, а већина медија прихватила је нове стандарде „неутралног“ извештавања. Једини резервоар старог модела комуницирања били су таблоиди. Таблоидни напади на премијера Зорана Ђинђића постали су модел нове разорно дискредитујуће кампање коју воде снаге старог режима, користећи околности слободе изражавања, а не више власт која инструментализује медије за обрачуне са противницима користећи јавне ресурсе. Први пут у домаћој политичкој и медијској историји тиражни медији нападали су истакнутог државног функционера указујући на могућност да се у условима медијског плурализма инструментализација медија и њихова употреба ради промоције политичких циљева може обављати и од стране политичких или пословних елита које нису директно везане за власт.“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 370.

У јануару 2003. године вођа највећег криминалног клана у земљи је тужио суду недељник Време због довођења „у везу са организованим криминалом“. Пресуду није дочекао, јер је два месеца касније убијен приликом хапшења због убиства председника владе 12. марта 2003. године. Убиству премијера је 20-ак дана раније претходио покушај атентата или упозорење председнику владе Зорану Ђинђићу на ауто-путу Београд – Загреб, код Београдске арене, која се тада још називала хала Лимес, који је у јавности тумачен и као саобраћајни инцидент, а члан криминалне групе која је касније убила премијера је након привођења пуштен после три дана, уз образложење да је трговачки путник који трпи штету за посао док је у притвору.

Ђинђић је последњих месеци почео отворено да негодује због односа Запада према Србији, због Косова и Метохије, планирајући да Србија касније затражи поделу Косова као решење.

„Нема сумње да је био личност посебног кова и великих могућности и да је био неприкосновени вођа. Стога Ђинђићу припадају све заслуге за прве, увек најтеже кораке, али и одговорност за сва посртања. […]

Ђинђић је био премијер у најтеже време, али и време највећег ентузијазма грађана, препуних разумевања за све потешкоће и пропусте, и спремних да поднесу и отрпе свашта. То је такође било и време праве еуфорије Европе, и због тога што се решила ратног жаришта у својим недрима, али и огромне жеље да се искупи код грађана Србије, према којима су, упркос свим оправдањима, учињене велике неправде, од изолације и економских санкција, до бомбардовања. Американци су то мање показивали, да то случајно неко не схвати као њихову слабост, али и код њих је постојала наглашена наклоност и жеља да помогну и мимо уобичајене процедуре.

Дакле, услови су били изузетно тешки, али истовремено општа клима, и у земљи и према њој, изузетно повољна.“

Миодраг Миле Исаков, Парадос, Нови Сад 2005, 156-157.

Упркос општем утиску, услед разочарења након превеликих очекивања, прва Влада Србије након комуниста и њихових наследника јесте урадила значајне ствари на стабилизацији земље. Ђинђићев наследник на месту председника Владе, Зоран Живковић, изгубио је парламентарну већину већ након неколико месеци (чим је прошло ванредно стање након атентата). Томе је у парламенту претходила „афера Бодрум“, када се гласало посланичком картицом посланице (прослављене глумице) која је тада била на летовању у турском граду по којем је афера названа.

На изборима 28. децембра 2003. године највише мандата освојила је једна од странака бившег режима – Српска радикална странка (СРС), али је остала изван власти, а уз њу од парламентарних само у претходној влади најутицајнија Демократска странка (ДС). У владу није ушла ни СПС, али јој је дала подршку, за шта је награђена другим функцијама. Прве три године у овом веку биле су једини период када је СПС била у опозицији.

„Најважније контроверзе на изборима 2003. тицале су се екстрадиције оптужених грађана Србије Међународном кривичном суду за бившу Југославију, смера и темпа приватизације, будућности СЦГ [заједничке државе са Црном Гором] и статуса покрајине Војводине у Србији.“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 80.

Третман изборних учесника на јавном сервису (раније државној телевизији) РТС био је за Србију неуобичајно уравнотежен.

„Последњег месеца кампање, РТС вести су говориле о активностима ДС у 21 одсто случајева, СРС у 18 одсто, ДСС и СПО по 16 одсто, СПС у девет и Г17 плус у осам одсто (ОЕБС/ОДИХР, 2007). Тон извештавања о изборним учесницима био је претежно позитиван (72 одсто) или неутралан (17 одсто).“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 371.

У каснијим предизборним кампањама медији су све више препуштали медијски простор комерцијалном (плаћеном) програму.

„Уместо форме политичког дијалога између изборних учесника, изборне хронике су постале партијско такмичење у обећањима која су медији пасивно преносили. Изостала су медијски иницирана указивања на њихову остварљивост, могуће последице, судбину претходних обећања, учинке обављања власти. Медији су се лишили важне улоге да помогну бирачима да стекну релевантна политичка знања, да уоче разлике у политичким понудама и способности учесника да их остваре.

Неограничено каналисање новца у изборни маркетинг увело је нову врсту неједнакости која обезбеђује предност изборним учесницима са већим финансијским ресурсима. Оно је обезбедило и јак страначки утицај на презентацију избора на телевизијама. Кампања је тривијализована будући да политичко рекламирање усмерава пажњу бирача на споредне ствари и импресије, а наклоност придобија пристрасном пропагандом са јаким емотивним набојем. Она је и додатно персонализована, јер политичко рекламирање у први план истиче личност лидера науштрб страначког изборног програма. Неуспешна транзиција допринела је тако новој врсти медијске зависности због које је потиснута улога медија као чувара демократије. Медији су упућени на новац који у изборним периодима актери углавном усмеравају у оглашавање, па је за медије кампања постала извор зараде, а не повод за едукацију бирача.“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 373, 375.

За председника владе 3. марта 2004. године изабран је Војислав Коштуница.

„У свом експозеу, мандатар Коштуница је проблем Косова и Метохије одредио као један од приоритета, наглашавајући да Србија мора да реши свој државни статус, који је доведен у питање тиме што на делу њене територије, на Косову и Метохији, не постоји наша власт, већ власт међународне заједнице, као и да мора да ради на ојачавању државне заједнице са Црном Гором коју треба учинити функционалном. Коштуница је најавио: „Ова Влада ће учинити све што је у области њених надлежности да се практично осмисли и функционално ојача Државна заједница Србија и Црна Гора“. Питања наставка међународних интеграција, приватизације, економских и институционалних реформи, такође су била део планова нове Владе, а за израду новог Устава Републике Србије, Влада је одредила рок од три месеца.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 171.

Током Коштуничине владе реформе су успорене, а проблеми су више одлагани него решавани. У влади је ДСС имала 10 места, колико и коалициони партнери (Г17+ и СПО-НС), па нити је ДСС могла самостално да одлучује, нити су коалициони партнери могли да је прегласају. Услед танке парламентарне већине и ова влада је имала проблем са тиме ко располаже мандатима.

„Коштуничина влада је преживела бројне афере и потресе. Почетком 2005. године, након прегласавања председника странке од стране посланичког крила СПО-а, издвојила се нова партија СДПО (Српски демократски покрет обнове, који су чинили Војислав Михајловић, Верољуб Стевановић и други). Издвојено крило наставља да подржава Коштуничину владу. Из СПС-а се издвојило 5 посланика, који су одлучили да делују независно. Крајем августа 2005. владајућа коалиција одузела је мандате СДП-у јер његови чланови нису хтели да подрже Владин предлог Закона о Нафтној индустрији Србије. Уместо њих, владајућој коалицији су се придружила два посланика Листе за Санџак, који су у Парламент ушли на листи ДС-а, и 22. септембра су постављени за заменике министара, чиме је престао њихов мандат. Када је ДС покушала да одреди нове посланике који би попунили места у Парламенту, чланови Листе за Санџак подносе оставке на место заменика министара. Административни одбор (на чијем челу је био Томислав Николић [из опозиционе Српске радикалне странке]) им, незаконито, враћа мандате. Овакво јасно кршење закона, као ни бројне афере и проблеми који су уследили, нису уздрмали рад Владе. Ова влада је добила Студију изводљивости о придруживања Европској унији, али је услед одсуства сарадње са Хашким трибуналом дошло до прекида преговора о придруживању Европској унији (3. маја 2006), као и значајног редуковања економске помоћи и страних инвестиција.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 172.

Највећи неуспех Владе Војислава Коштунице био је распад заједничке државе са Црном Гором, којем се противила ДСС, али не и све друге странке у влади (Г17+ и СПО). Референдум о независности у Црној Гори одржан је 21. маја 2006. године, уз рекордну излазност бирача од 85,7%, од којих се 55,5% определило за независност Црне Горе, која је затим званично проглашена 13. јула 2006. године, чиме је обновљена независност Србије после скоро пуног века.

Највећи успех Коштуничине владе било је доношење новог устава, уз сагласност свих парламентарних странака око његовог садржаја. Заменио је давно превазиђени устав који је СПС донео 1990. године, пре првих вишестраначких избора. Нови, још увек важећи, устав из 2006. године је укинуо друштвену својину и смањио овлашћења председника државе.

Влада је функционисала по „феудалном принципу“, јер су по министарствима кадрове постављале странке чији је министар, те није било међусобне контроле. Томе је додатно допринело настојање Г17+ да управља свим ресорима и институцијама које контролишу финансије. Иако је мање странака чинило владу, у односу на претходну, одустало се од постављања стручњака и прешло на постављање искључиво страначких кадрова. Коштуничину владу, баш као и претходну Зорана Живковића, оборила је странка Г17+, ускративши јој подршку.

Први пут након усвајања новог устава избори су одржани 21. јануара 2007. године. Опет је највећи број мандата освојила СРС, али је сада ДС претекао ДСС, иако се у међувремену од ДС одвојила Либерално-демократска партија (ЛДП), предвођена бившим потпредседником владе Зорана Живковића – Чедомиром Јовановићем (некадашњим вођом студентских протеста 1996/97. године), која је такође постала парламентарна странка на овим изборима. ДС је у међувремену добила новог председника, јер је на изборној скупштини у фебруару 2004. године Зорана Живковића победио Борис Тадић, који је у јуну те године изабран и за председника Србије, првог који није био из СПС-а. Претходно су председнички избори одржавани неуспешно септембра и децембра 2002. године и новембра 2003. године, јер већина бирача на њима није учествовала. Након тога је укинута законска обавеза о изласку више од половине бирача да би њихови резултати били важећи. На председничким изборима 2004. године кандидат владајуће коалиције био је тек трећи, са чак 3,4 пута мање гласова него што су странке које су га подржале добиле на парламентарним изборима само шест месеци раније. У септембру 2004. године су одржани и локални избори. За градоначелнике два највећа града у Србији на непосредним изборима изабрани су кандидати две различите опозиционе странке (ДС у Београду, а СРС у Новом Саду), које су биле међусобно супротстављене.

Владу формирану марта 2007. године чиниле су исте странке као и претходну, уз улазак ДС у владу. ДС је добио и највише министарских места, више од половине укупног броја. Председник владе остао је Војислав Коштуница. Иако је његова ДСС била тек трећа странка по броју посланика у парламенту, имала је највећи коалициони капацитет, па јој је место председника владе, којег није хтела да се одрекне, остављено да не би у супротном формирала владу са СРС, чиме је претила, претходно подржавши избор Томислава Николића, заменика председника СРС, за председника Народне скупштине, што се десило 7. маја, само 8 дана пре истека законског рока за формирање владе. Томислав Николић је председник Народне скупштине био само недељу дана, пре него што је већина посланика потписала захтев за његову смену.

„Након расправе у којој је ниво дискусија у Скупштини Србије дотакао дно [касније ће бити пробијано], пола сата пре поноћи 15. маја 2007, Србија је добила нову владу. Нови – стари премијер Војислав Коштуница и његов тим положили су заклетву 15 минута пре истека уставног рока за избор владе.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 180.

Главне теме и ове владе биле су придруживање Европској унији, које је зависило од сарадње са Међународним кривичним судом за бившу Југославију (изручења оптужених у Хаг) и очување Косова и Метохије.

„За нешто више од шест месеци трајања свог мандата, Републичка влада образована после избора 2007. остварила је несумњиви успех потписујући са ЕУ (18. септембра 2007) Споразум о визним олакшицама који је омогућио грађанима да слободно путују у већину земаља, чланица ЕУ. Тиме је прекинута стварна изолација грађана Србије која траје од почетка последње деценије прошлог столећа. Иначе, Републичка влада је у свом кратком мандату највише напора уложила у преговоре око статуса покрајине Косово и Метохија која је 1999 – резолуцијом Савета безбедности УН (1244) – дошла под суверенитет УН.„

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 90.

Током мандата друге владе Војислава Коштунице, председника ДСС, за председника Србије је други пут изабран Борис Тадић, председник ДС, 3. фебруара 2008. године, иако није добио подршку коалиционих партнера из ДСС (и њиховог коалиционог партнера Нове Србије, чији је председник био и кандидат у првом кругу председничких избора). Убрзо након тога две најјаче странке у влади су се додатно удаљиле и Коштуница је поднео оставку, одлучивши се за нове изборе.

„На питање зашто је пала Влада, председник републике и премијер дали су два опречна одговора. Коштуница: „Влада Србије више нема јединствену политику по питању Косова и Метохије“. Тадић: „Влада Србије нема јединствен став око европске и економске перспективе Србије и њених грађана“. Да је ДСС уважио вољу бирача исказану на председничким изборима, до пада Владе вероватно не би дошло. Како је то описао новинар Времена Милан Милошевић: „Уговарана сто двадесет дана, владала девет месеци и 25 дана и распала се за 48 секунди, колико је трајала седница Владе у понедељак 10. марта 2008. у подне“, када је Влада Србије предложила председнику Србије да распусти Скупштину и распише ванредне парламентарне изборе за 11. мај. У кратком образложењу наводило се да Влада више нема заједничку политику и да не може да обавља своју основну функцију, а да јединства нема ни унутар посланичких група које су је формирале.“

Славиша Орловић, Политички живот Србије између партократије и демократије, Београд 2008, 182.

Још већа драма око формирања власти је уследила након избора одржаних 11. маја 2008. године. За разлику од претходна два пута (2007. и 2003. године) СРС није добила највише гласова, али су јој се повећале шансе за формирање власти, јер се Коштуничина ДСС дефинитивно одлучила да пређе на њену страну и изабере радикале за коалиционе партнере. Међутим, након месец дана из преговора око формирања власти се повукла СПС, која се касније одлучила да власт формира са коалицијом За европску Србију, коју је предводила Демократска странка Бориса Тадића (а уз друге мање партнере чинила је и Г17+), која је и освојила највећи број гласова (38,4%, насупрот 29,5% СРС и 11,6% ДСС). О томе ко ће формирати власт месецима је одлучивала странка која је добила само 7,6% гласова. Странка чији је председник био Слободан Милошевић није изабрала своје бивше коалиционе партнере из СРС (1997-2000) и ДСС (2004-2007), којима су њихови бирачи били склонији. Било је то највеће изненађење на политичкој цени Србије, које је касније представљано као историјско помирење ДС и СПС, односно Србије после и пре промена на прелазу векова.

„Изборни пораз СРС на овим изборима довео је до неочекиваног и брзог расцепа те партије из које је настала Српска напредна странка (СНС). После „изборног шока“ потпредседник СРС Николић и његов заменик Вучић настојали су неуспешно темељито реформисати програмски пројекат СРС и да ту антиевропски и антидемократски оријентисану партију трансфромишу у проевропску и продемократску. Томислав Николић је потребу промене партије образложио на заседању седнице Централне отаџбинске управе [необичан назив за орган који се у другим странкама звао Главни одбор] СРС, 12. септембра 2008. потпуно прозаичним разлозима, не помињући никакве програмско-теоријске аргументе. Николић је, наиме, тврдио да ако СРС не промени свој негативан став о приступању Србије Европској унији, сарадњи са суседним државама и демократизацији земље, она осуђује себе и своје лидере на трајну немоћ и на потпуно маргиналну улогу у политичком животу. Са нескривеним жаљењем Николић је на састанку Отаџбинске управе нагласио да лидери СРС, за разлику од лидера других партија, не могу „после 18 година бављења политиком да обезбеде било коме запослење или одговарајућу лекарску негу“. Негативан став СРС према ЕУ – коју према резултатима емпиријских истраживања подржава већина грађана Србије – онемогућио му је, према сопственој интерпретацији, да победи Тадића на председничким изборима 2008.“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 93.

Неуобичајно за председничке изборе у Србији, 2008. године опозициони кандидат је био присутнији у медијима.

„У вестима о кампањи у оквиру изборне хронике, кандидати су приближно равноправно третирани (око 40 минута сваки), с тим што је подршка Тадићу приказана као шира од само страначки опредељене и обухвата невладине организације, друге политичке партије, интелектуалце, стручњаке. Ипак, Тадић је у целини емисија вести добио много времена као председник у редовним државничким активностима, чак један и по пут дужег трајања него као кандидат који се бори за нови мандат. Пасивно прихватање функционерске кампање омогућило је телевизијама да очувају утисак неутралности, а да Тадић у редовним информативним емисијама буде два и по пута заступљенији (3.35 сати) од Николића (1.21 сати). […]
Подједнако велика неједнакост исказана је у комерцијалним програмима, којима је Николић надокнађивао своје одсуство у информативним програмима. Николић је изнајмио 25 сати за рекламне спотове и друге промотивне програме, шест сати више него Тадић (19 сати). У целини изборних програма свих телевизија, Томислав Николић је био заступљен у 52 одсто времена (28,5 сати), а Борис Тадић у 48 одсто (око 26 сати).“

Јованка Матић, Сњежана Миливојевић, Три деценије изборне комуникације (2012-2020), у: Како, кога и зашто смо бирали – избори у Србији 1990-2020, Београд 2020, 373, 380.

Још један изборни пораз је навео Томислава Николића да промени политику према Европској унији, због чега је искључен из Српске радикалне странке, у којој је био заменик председника Војислава Шешеља, који се 2003. године добровољно предао Међународном суду за бившу Југославију и отишао у Хаг. Новонасталој Српској напредној странци придружило се мало више од четвртине посланика СРС, али и већина чланства. После дужег премишљања за то се одлучио и генерални секретар странке Александар Вучић.

За председника владе је јула 2008. године изабран Мирко Цветковић, на предлог ДС, чији члан није био, који је у претходној влади био министар финансија. Та влада се суочила са проглашењем независности Косова (октобра 2008. године) и светском економском кризом 2009. године. Опстала је пун мандат, што је од обнове вишестраначја (1990) до данас успела само прва влада Мирка Марјановића (1994-1998), али је на следећим изборима промењена власт.

„У мају 2012. године одржани су у Србији, први пут после 1990, општи избори на свим нивоима политичког система: на државном (парламентарни и председнички), покрајинском, градском и општинском нивоу.“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 95.

На председничким изборима се по трећи пут за редом главна борба водила између Бориса Тадића (ДС) и Томислава Николића, који је сада први пут био представник Српске напредне странке, настале одвајањем од Српске радикалне странке октобра 2008. године. За разлику од претходна два пута, први пут је у првом кругу више гласова добио Борис Тадић, али је први пут у другом кругу више гласова добио Томислав Николић, који је тако први пут постао председник Србије, на изборима на којима се пети пут кандидовао за функцију председника државе (први пут СР Југославије 2000. године).

„На овим изборима Николић је заступао дијаметрално супротну оријентацију у односу на ону на председничким изборима 2004. и 2008, што је резултат (како смо претходно показали) расцепа СРС из које се 2008. издвојило реформско крило и образовало СНС, за чијег председника је изабран управо Томислав Николић. Као лидер СНС, Николић се одлучно залагао за циљеве и вредности којима се претходно енергично супротстављао; улазак Србије у ЕУ, демократизацију друштва и компромисно решење косметског питања (уместо инсистирања на суверенитету Србије над Косметом).“

Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003, Београд 2013, 112.

На парламентарним изборима разлика између водеће две коалиције – Покренимо Србију (СНС и партнери) и Избор за бољи живот (ДС и партнери) је била само 2% (24 наспрам 22), што је мање од броја неважећих листића (4,3%), којих је било дупло више него на претходним изборима. На то ко ће формирати владу пресудно је утицао исход другог круга председничких избора. Српска напредна странка је формирала владу иако су странке из претходне владе задржале већину посланика, али су неке од њих прешле на страну СНС (СПС и Г17+), којој је за формирање владе била неопходна и подршка странке која је у скупштину ушла преко изборне листе ДС (Социјалдемократска партија Расима Љајића, регионална странка из Санџака). Први пут у овом веку у влади није било ни ДС ни ДСС, а СРС није прешла изборни цензус (5%), чиме је први пут од оснивања и избора 1992. године изгубила парламентарни статус. Председник владе је јула 2012. године постао Ивица Дачић, председник СПС-а, а први потпредседник владе Александар Вучић, који је на тим изборима као кандидат за градоначелника Београда изгубио од Драгана Ђиласа, кандидата ДС-а. СНС и СПС су опстали на власти до данас. Те 2012. године је последњи пут промењена власт у Србији.