Развој јавног памћења у деветнаестом веку

„Када су у питању извори, ниједан историчар који се бави Европом из времена Француске револуције, Наполеона и рестаурације, нема разлога да се жали на посебне тешкоће, нити да себи приписује изузетне предности. Можда ће понекад завидети истраживачу средњег века, јер може да се усредсреди на сразмерно мали број докумената. Понекад ће можда пожелети да, попут аналитичара савремене историје, погледа неки филм или преслуша снимак који се односи на његове личности, или чак да некога лично интервјуише. С друге стране, треба да буде задовољан што, у поређењу са ранијим периодима, за раздобље 1780-1830. има на располагању много више објављених извора, захваљујући упадљивом повећању количине и статистичке тачности званичних података. Када се све узме у обзир, ипак ће се у неком облику суочити са проблемима који су познати свим проучаваоцима историје.

Главни проблем се најбоље може исказати преко два термина који су само наизглед парадоксални: мањкавост и обилност. Без обзира на количину информација које су доступне научнику, он ће свакако с времена на време установити да му недостаје управо неколицина података који су веома битни. И у најпотпунијој документацији неминовно има празнина. С друге стране, истраживач ће свакако бити запрепашћен количином материјала који би могао да примени на било које питање свог тумачења, само када би имао неограничено време и неуништив вид. Стога нам стално измиче потпуно разумевање и потпуна реконструкција прошлости.“
Френклин Форд, Европа у доба револуција 178-1830, Београд 2005, 12.

Касније током 19. века појавиле су се и нове врсте медија који су послужили као историјски извори.

„Сећање на XIX век није више сећање које се заснива на личном памћењу, већ потиче од информација пренесених медијима и из ишчитаних трагова. Трагове налазимо у научним и популарним историјским књигама, у колекцијама историјских музеја, у романима, сликама, на старим фотографијама, у музици, на сликама градова и у пејзажима. Деветнаести век није више у активном сећању, он се још само репрезентује. Тако је, додуше, и с ранијим епохама. Међутим, у историји репрезентовања културног живота, па и у поређењу с XVIII веком, XIX столеће заузима јединствено место. Већина форми и институција таквих представа изуми су самог XIX века: музеј, градски архив, национална библиотека, фотографија, научна социјална статистика, филм. Деветнаести век је био епоха организованог сећања и истовремено интензивног самопосматрања.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 23-24.

Музеји, библиотеке и архиви постојали су и пре XIX века, али је тек у њему уочен значај јавности и опште доступности тих уточишта сећања. Државе су оснивале архиве, институције у којима су сабирале грађу преосталу након административних активности. Документа из архива проучавају историчари. Са већом доступношћу докумената, као главних историјских извора, историја, која се заснива на реконструкцији прошлости на основу писаних извора, постала је научнија, дакле проверљивија и критичнија према митовима. Системском организацијом чувања информација ученост се одвојила од личне способности памћења. Приоритет историје је постало истраживање узрока.

„Пре XIX века, у Европи, Османском царству и неким другим местима у свету, записи су једноставно сакупљани. Тек од XIX века они се систематски архивирају, чувају и вреднују.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 29.

У деветнаестом веку оформљене су националне библиотеке, по узору на британску, насталу средином XVIII века, у којој је постојала обавеза предаје једног примерка сваке књиге одштампане у држави. Најважније библиотеке су прикупљале универзално знање – свих народа и свих времена.

Музеји су постојали и пре деветнаестог века, али су тада попримили данашња обележја. Углавном су смештани у најрепрезентативније зграде у граду. Први пут су у њима програм одређивали професионални стручњаци – историчари уметности, који су пружали стручно вођење приликом обиласка у музеју изложених експоната. Први историјски музеј основан је у Француској још за време револуције (1791). Често су историјски музеји конципирани као национални музеји, који су служили и јачању националног осећања. Средином деветнаестог века отпочело се и са оснивањем етнолошких музеја, који су се бавили начином живота и обичајима народа.

„Од почетка су важили високи захтеви. Задатак музеја није требало да буде само задовољење сирове жеље „масе“ за гледањем. Преображај објекта у научни материјал требало је да се одигра у музеју, а овај је требало да служи и истраживању и образовању стручњака. Етнолошки музеји презентовали су плен који је дошао у европски посед пљачком или набавком сличној пљачки, а не преношењем с колена на колено, и који није био део националног наслеђа. Циљ је био да се представи разноврсност човека као врсте, али само оних – како су их у то време називали – „примитивних људи“. […]

У Европу и Северну Америку нису довлачени и јавно излагани само објекти, већ и људи, како би се из „научних“ и истовремено комерцијалних побуда демонстрирала различитост и „дивљаштво“ незападног човека. Негде пред крај XIX века, такве људске изложбе у великим западним метрополама спадале су у свакодневну разоноду, а покретне изложбе допрле су и до малих градова попут Констанце. То је била специфичност тог времена брзих, коренитих културних промена. Нешто слично веома се ретко виђало пре 1850, а после Првог светског рата такве изложбе постале су хуманитарни табу. Током XX века, комерцијално излагање небелих, као и ометених људи, изопштено је и проглашено за кривично дело. Насупрот томе, принцип етнолошких музеја широм света над‌живео је и епоху деколонизације и доживео промену вредности од објективизујућег ширења „примитивних“ облика живота до очувања заједничког културног наслеђа у мултиетничком свету.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 33-34.

Људска права су се развијала током историје, па је и у проучавању историје почео да се примењује концепт мултиперспективности, односно сагледавање догађаја из различитих углова. Из перспективе европских освајача они су на другим континентима ширили цивилизацију, али су их староседеоци на том простору другачије доживљавали. За Европљане примитивни су били они који живе неразвијеним облицима живота, а из перспективе оних које су Европљани покоравали примитивна је била спремност на све због жеље за богаћењем. Прихватањем емпатије, односно посматрања ситуације из перспективе другог, ради разумевања његових осећања, људска права и демократија су постали стандард који се подразумева.

„Новина XIX века биле су светске изложбе које су најочигледније обједињавале панорамски поглед и енциклопедијску жељу за документовањем. Можемо да их тумачимо као „медије трајне пролазности и силе инерције која тежи томе да остави утицаја“.“ Њихов почетак је означила Great Exhibition of the Works of Industry of All Nations у лондонском Хајд парку (1851), чија спектакуларна Кристална палата, хала у дужини од 600 метара од стакла и гвожђа, до данас наставља да живи у сећању, иако су њени остаци, у међувремену премештени на градску периферију, изгорели 1936. године. Great Exhibition [Велика изложба] је била творевина наступајућег доба железнице. Само железница је омогућила транспорт више од 100.000 изложбених експоната и до 1.000.000 људи из провинције на место догађаја – што је био наговештај сајамског туризма у каснијем периоду. Утицај Great Exhibition био је двојак, као прво, огледао се у њеној богатој симболици: с једне стране, она је отеловљавала доба светског мира и социјалне хармоније које је управо наступало, а с друге стране надмоћност британске привреде и технологије у надметању нација, а тек онда тријумф империјалног поретка над хаосом варварства.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 34.

У деценијама након лондонске уследиле су и бројне друге светске изложбе у европским градовима, од којих је за Србе вероватно најзначајнија била Миленијумска изложба у Будимпешти (1896), поводом хиљаду година од досељавања Мађара у Панонску низију. Као поданици Аустроугарске ту су своје радове изложили и Срби из Војводине, међу којима је био и Паја Јовановић, са чувеном сликом Сеоба Срба. У склопу организације те изложбе је плански изграђен у поплави 1879. године скоро потпуно разрушен град Сегедин.

Ајфелов торањ је саграђен 1889. године као улазна капија за Светску изложбу којом је обележен век од Француске грађанске револуције. Ајфел је имао дозволу да торањ може стајати 20 година, након чега је власништво требало прећи на град Париз, који је у плану имао његово рушење. Торањ је био највиша грађевина у свету 40 година. Када је саграђен, неки Парижани су сматрали да је ругло и да га треба порушити. Данас се сматра за једно од ремек-дела архитектуре у свету и главни је симбол Париза. Сличну судбину имао је и симбол Београда.

Светске изложбе су биле догађаји који су преносили поруку. Сједињене Америчке Државе су свој техничко-индустријски потенцијал свету приказали први пут на светској изложби у Филаделфији 1876. године.

Штампане претече интернета као извора знања биле су енциклопедије. Најпознатија Енциклопедија Британика настала је 1771. године. Вероватно најсавршенијом се сматра Ларусова енциклопедија на француском језику објављена између 1866. и 1876. године на преко 24 хиљаде густо штампаних страна. Претраге појмова у енциклопедијама организоване су по азбучном реду, попут речника.

Стварању слике о животу у деветнаестом веку допринос су дали и реалистички романи, који су кроз уметничку форму приказивали друштво тог времена. Могу нам помоћи за уживљавање у њихову улогу, то јест стварање емпатије према људима који су тада живели, односно за приближавање њиховог начина живота, доживљаја света и размишљања из тога произашлог. Сагледавањем света из њихове перспективе, предочене писањем њихових савременика, боље разумемо епоху у којој су живели и мотивацију за поступке који су произвели последице за каснији период.

„За XIX век и данашње историчаре који се њиме баве, путопис је, уз реалистички роман, преко потребан извор знања о свету. Међутим, он је тада био нешто мање важан него током раног новог века, када осим путописа често нису ни постојале друге могућности за информисање о далеким крајевима света.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 41.

Јавно мњење је створено појавом штампе на недељном и дневном нивоу у виду новина. То је допринело већој контроли власти, а тиме и демократији, иако се некада морало борити за слободу штампе, односно јавног критиковања. У деветнаестом веку новине су имале већи значај не само због одсуства електронских медија, него и мање конкуренције других штампаних материјала. Чак су и књиге најчувенијих књижевника најпре објављиване у новинама у наставцима. Ипак, масовна штампа настала је тек у последњем кварталу деветнаестог века.

„Нови значајни извори информација у новинарству створени су оснивањем новинских агенција, од којих се издвајају четири. Прва је агенција Хавас, која је основана у Паризу и коју је са Бриселом и Лондоном повезивао голуб писмоноша од 1840. до проналаска телеграфа. Неколико година касније Авас је могао да пређе на телеграф, а 1847. у Ахену је Јеврејин Паул Јулијус Ројтер, банкарски службеник, основао као мали приватни пројекат новинску агенцију која му је прославила име. Ројтер се ускоро преселио у Лондон, где није имао конкуренције на том пољу до 1870, када је основано Новинарско друштво. У међувремену, још један Немац, Бернхард Волф, основао је 1849. у Берлину новинску агенцију пред којом је била славна будућност.

Штампи се, наравно, мора приступати веома обазриво као историјском извору. Чак и у случајевима кад новинари и уредници нису политички острашћени, нити показују жељу да дотерују своје приче, принуђени су да раде у журби и не могу подробно да проверавају изворе информација. Међутим, често нека вест која је претходно потпуно промакла пажњи историчара може да послужи бар као добра основа за даља истраживања поузданијих званичних извора. С друге стране, новине су незаобилазан извор за истраживање историје идеја.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 25.

Први рат са новинским извештавањем био је Кримски рат (1853-1856). Вести су у почетку слате поштом, касније телеграфским жицама, које су се први пут појавиле 1844. године, али је умрежавање света потрајало још неколико деценија. Центар те претече интернета је био у Лондону. У истом граду је од 1851. године деловала новинска агенција названа по оснивачу Ројтер, која је прва организовала мрежу дописника широм света, па су европске читаоце известиле о Америчком грађанском рату (1861-1865) од почетка до краја. У САД је 1848. године основан и данас глобално активни „Asociated Press“ (AP). За разлику од новина, новинске агенције, које су им дистрибуирале вести, нису их и коментарисале, задржавајући објективност.

„то што је млади италијански инжењер Гуљелмо Маркони (Guglielmo Marconi), полазећи од открића Николе Тесле, свог америчког колеге који је емигрирао из Србије, године 1899. бежичним путем емитовао поруке преко Ламанша и 1901. преко Атлантика, још увек није начинило од радија масовни медиј. Радио ће то постати тек после Првог светског рата.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 58.

Деветнаести век је донео и нове врсте историјских извора. Подела на усмене, писане и материјалне изворе је допуњена новом (под)врстом – аудио-визуелним изворима у форми нових медија појавом фотографије, филма и аудио записа.

„Напослетку: XIX век је измислио бележење појава из спољашње реалности техничким апаратима путем оптичких и хемијских поступака. То је имало колосалне последице за касније сећање на епоху. Пресек у епохи настаје тамо где започиње сакупљање сликовног материјала који признајемо као аутентичан. Нико не зна како је заиста изгледао Лудвиг ван Бетовен, који је умро 1827, али то нам је познато за већ смртно болесног Фредерика Шопена, који је живео до 1849. године. Франц Шуберт има само насликане портрете, док је пет година старији Ђоакино Росини поживео довољно дуго да би га фотографисали у студију великог портретисте Надара. Мали број неких других културних великана из времена романтизма и идеализма доживео је још и доба фотографије које је почело 1838/39. са открићем дагеротипије као темељом, и отварањем првог атељеа две године касније.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 59.

Ликови владара и политичара постали су препознатљиви тек када је штампа могла објављивати фотографије у масовном обиму и по ниским ценама, што се десило од раних осамдесетих година деветнаестог века. Од Кримског рата фотографисани су сви каснији у којима су учествовали Европљани и Американци.

„У рано доба фотографије, њен уметнички карактер, њена суштина као дела којем је фотограф утиснуо свој печат, слабо се ценио. Она је изазивала одушевљење као технички медиј дотада непознате објективности и реалистичности. Врло рано уочен је значај њеног коришћења у природним наукама, најпре у астрономији; ускоро је постала важна и у медицини, рендгенска фотографија означила је улаз у царство онога што је дотада важило за невидљиво. Од шездесетих година настаје све више приказа из света рада. Још су претходних година путничка фотографија и њени научни сродници, географска и етнолошка фотографија, биле постале неизмерно важне. […]

Крајем века, фотографија се пробила у свакодневни живот многих друштава. Све врсте фототографије које су нам данас познате укорењене су у XIX веку, укључујући рекламну и пропагандну фотографију, као и разгледницу. Позив фотографа проширило се као занат, мали градови имали су атељее за снимање и лабораторије. Камера „кодак“ из 1888, којом је свако могао руковати без обуке и техничких знања, демократизовала је овај медиј и снизила уметничке захтеве. Лакше и јефтиније камере, као и проналазак рол-филма, учиниле су да једноставније могућности за производњу слика постану доступне лаицима који су их сада могли користити за приватне потребе. Готово да није постојало ниједно домаћинство из средњег слоја без професионалних репрезентативних фотографија из свечаних прилика или без фото-албума са експозицијом коју су направили чланови домаћинства лично.

Међу системима посматрања које је XIX век усавршио или измислио, фотографија је била онај с највећим степеном објективности.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 60-61.

Покретне слике, односно филм, изумела су 1895. године у Паризу браћа Лимијер. Исте године су изведена и прва јавна приказивања за која је требало платити улазнице.

„Породица Лимијер је широм света слала групу људи која је била обучена за руковање новим уређајем. Већ 1896/97, филмови браће Лимијер приказивани су у читавој Европи, од Мадрида до Казања и од Београда до Упсале, као и у неким градовима на Источној обали у САД.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 61.

До краја века филмови су приказивани, али и снимани на свим континентима сем Африке. Од 1896. године почело је филмско документовање краљевских наступа, војних маневара и свакодневног живота на свим континентима. Филм је у почетку био медиј репортаже. Иако најдетаљније сведочи о догађајима, филм је подложан и манипулацији.

У целини гледано, током деветнаестог века је унапређено знање о ранијој историји човечанства као ни у једном ранијем веку, али се то односи само на Европу и њен огранак у Северној Америци.

Теме за размишљање: