„После смене османске власти хабсбуршком крајем 17. и почетком 18. века на просторе јужне Угарске, где су аустријске власти затекле српско становништво, Аустрија (од 1867. године Аустроугарска) је током 18. и већег дела 19. века организовала колонизације у складу са својим државним циљевима. Трагом аустријских и аустроугарских колонизационих напора у периоду после Првог и Другог светског рата обе југословенске државе, саобразно својим државним и националним циљевима, организовале су колонизације којима су на просторе војвођанских области довеле себи одано становништво породице српских добровољаца и партизанских бораца махом из пренасељених и ратовима исцрпљених динарских крајева Југославије.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 7.

Колонизација је била обележена и околностима историјског тренутка.

„Процес аграрне реформе и колонизације у војвођанским областима (Банат, Бачка, Барања, Срем) 1919-1941. године настављао се на токове историје изазване Великим ратом (1914-1918). Велики рат донео је изражену мобилност људи, масовне погибије, рањавања, несташице, глад и на крају рата пандемију шпанску грозницу. Масовни покрети људи и стално и масовно присуство смрти изазивали су страх и узнемиреност у европском човеку, неверицу у будућност и у идеју прогресивног напретка човечанства. Простор војвођанских области био је узнемирен динамичним и радикалним историјским процесима у Великом рату, нестанком Аустроугарске, стварањем југословенске државе, приливом бољшевичких идеја из револуционарне Русије које су се на војвођанском селу манифестовале као захтев за револуционарном прерасподелом аграрног земљишта, дугим разграничењем југословенске државе са суседима, општом несигурношћу изазваном револуцијом сеоског лумпенпролетаријата у тренутку вакуума власти на војвођанском селу.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 147-148.

На простору данашње Војводине у периоду од 1921. до 1941. године створено је око 120 нових насеља у којима је пред Други светски рат живело око 70 хиљада становника.

„Југословенске власти формирале су, углавном, завичајно хетерогена насеља и први пут у свом историјском трајању српско становништво из разних крајева нашло се у заједничком животу на микропростору тек створених насеља.

Основно колонизационо ткиво Краљевине Југославије чинило је становништво одано новој држави: српски ратни ветерани добровољци из динарских крајева, бивши аустроугарски држављани, и српски оптанти из Мађарске који су изабрали опцију да живе у матичној држави. Југословенска држава их је насељавала с намером да нова насеља имају функцију заштите несигурних граница ка Румунији, а посебно ка Мађарској, и да новонасељено становништво мења етничку структуру простора на местима на којима није била повољна за државне и националне циљеве Краљевине Југославије. Као унутрашњи мотив насељавања колониста из динарских крајева Краљевине јавља се њихова потреба да изађу са простора хроничне пренасељености и хроничне полуглади и да дођу на простор бољег живота. Економска основа колонизације била је југословенска аграрна реформа (1919-1941) којом је половично развлашћен крупан земљопосед у војвођанским крајевима а одузето земљиште подељено локалном јужнословенском становништву и колонистима пристиглим у процесу колонизације на војвођанске просторе“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 7-8.

Најмногољуднија колонија била је Александрово у Банату, са преко 5 хиљада становника.

„По оснивању добровољачке колоније у средњем Банату дато је име по врховном команданту Српске војске у Великом рату краљу Александру Карађорђевићу. Комунисти су овај назив села променули у Велике Ливаде. По краху комунизма и распаду ОФР Југославије, мештани, потомци солунских добровољаца, вратили су име села које су дали њихови преци: Александрово.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 188.

Колонисти нису били смо бивши борци из рата.

„Добровољачке колоније су уз подршку државе оснивали добровољци из српске и црногорске војске у Великом рату. Оснивачи колонија (углавном досељеници из пасивних и кршевитих крајева Херцеговине, Лике, Црне Горе, Босне, Далмације који су остварили правни статус колониста) својом вољом, добровољно, населили су додељене земљишне парцеле „на голој ледини“. Подизањем кућа, довођењем породица и обрадом додељених земљишних парцела добровољци су, поред бројних тешкоћа и уз помоћ државе, били одлучујући чинилац у оснивању колонија и њиховом даљем развоју. Поред добровољаца на колонијама су се насељавали и оптанти и избеглице из Истре. Део земљишних парцела из атара колонија су, уз право откупа, добијали и месни аутоколонисти и друго становништво без земље.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 172.

Колонизација је требало да допринесе промени националне структуре на колонизованом простору.

„Колоније су на војвођанском простору у највећем броју случајева биле формиране у непосредној близини државне границе, а по правилу су биле грађене на земљишту одузетом од велепоседника, које је било потпуно ненасељено или су на њему постојали само помоћни објекти. Колонисти су имали задатак да на, у највећем броју случајева, голој ледини самостално подигну своја насеља и да на минималном поседу добијеном у склопу аграрне реформе започну пољопривредну производњу која ће хранити њихове углавном многобројне породице. Амбициозно замишљен процес обезбеђивања државних граница колонијама од самог почетка је текао траљаво и неорганизовано, те су колонисти углавном били препуштени сами себи у рвању са немаштином, болестима, непознатим начином пољопривредне производње, али и са не баш пријатељски расположеним локалним живљем.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 49.

Нова насеља су настајала на ненасељеном земљишту – ораницама и пашњацима. Колонизацији је спроведена током аграрне реформе.

„По завршетку Првог светског рата на војвођанском простору било је 511 крупних земљишних поседа величине изнад 115 һа са укупном површи ном од 641.397 һа. Манифестом регента Александра Карађорђевића од 24. децембра 1918. године најављена је аграрна реформа у којој ће обрадиво земљиште бити одузето од земљопоседника и додељено онима који га обрађују. На основу донетих законских одредби проглашена је експропријација свих великих поседа на територији Краљевине СХС. Из овако формиране земљишне површине делила се земља оним држављанима Краљевине СХС који су се бавили обрађивањем земље, а земљу уопште нису имали или је нису имали у довољној мери. Приликом доделе обрадивог земљишта првенство је требало да имају ратни инвалиди, удовице и сирочад ратника, војници и добровољци који су се борили за ослобођење и уједињење. Аграрном реформом војвођанских простора била је предвиђена колонизација добровољаца, односно оптаната из Мађарске. Колонисти су били претежно сељаци из динарских предела склони екстензивном привређивању, пре свега у сточарству. Ово је створило проблем, јер је њихово преображавање у пољопривредне произвођаче за последицу имало слабу обрадивост земљишта и његово често парложење, чиме се смањивала укупна производња. Њиховим насељавањем на војвођанске просторе власти су намеравале да изврше национализацију смештајући их у непосредно суседство мађарског и немачког становништва.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 64-65.

Једна од категорија становништа која је колонизована били су оптанти (Срби из Мађарске и Румуније).

„Југословенска влада је одуговлачила са напуштањем делова Баната, Бачке и Барање, који су по Тријанонском уговору о миру са Мађарском 4. јуна 1920. припали Краљевини Мађарској, узалудно се надајући да ће моћи, накнадно, још нешто од тих запоседнутих територија припојити КСХС. Након ратификације и ступања на снагу Уговора о миру са Мађарском 26. јула 1921, приступило се релативно брзом повлачењу посада Југословенске војске и југословенске администрације са мађарских делова Баната, Бачке и Барање у КСХС – до 21. августа 1921. Са њима су се, са тих мађарских територија у КСХС, као избеглице повлачила компромитована, највећим делом српска, а у мањем броју, шокачка и буњевачка лица. Процес избеглиштва из мађарских делова Баната, Бачке и Барање у КСХС махом српских лица, којих је било око 2500, трајао је од краја јула 1921. до почетка 1922. године.

У време избеглиштва Срба из Мађарске, и упоредо са њим, текао је процес пријаве опције Срба у Мађарској за држављанство КСХС (26. јул 1921. – 26. јануар 1922), и након њега су, у року од годину дана, требали да се иселе у државу опције (26. јануара 1922. – 26. јануара 1923).“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 105.

Колонисти су имали помоћ државе у новој средини, али им она није била довољна.

„Колонисти су поред кредита добијали бескаматне позајмице и грађевинско дрво од аграрних заједница. Власт је 1936. у северним крајевима уместо принудне наплате позајмица одлучила да ликвидира дуг колониста за 60%. Југословенска колонизација између два светска рата спада у најјефтиније колонизације новијег времена.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 167.

У новој средини су колонисти добили плодну земљу, али нису затекли идилу.

„Тешки услови живота током колонизације доводили су до масовних обољевања колонистичке популације поготово у првој деценији по досељавању. Недовољна здравствена заштита, неприлагођеност клими и води, недовољна хигијена, лоши услови становања и исхране изазивали су обољевања у колонистичким породицама.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 131.

Нису колонисте мучили само материјални услови живота, него и однос са друштвеним окружењем.

„Током процеса колонизације 1921-1941 године, услед нехуманих услова, колективна енергија колонистичких заједница трошила се у борби за опстанак на простору насељавања. Статус ратних победника и чувара југословенске државе у северним крајевима и тежак, сиромашан и несигуран живот колониста сударали су се у колективном осећању колонистичких заједница и утицали на однос између њих и њима новог друштвеног окружења. Узнемиреност на простору у који су дошли услед промене држава, повлачења нових граница, незадовољства националних мањина југословенском државом, прекида економских, саобраћајних и културних веза са центрима нестале аустроугарске државе, снажног комунистичког утицаја у градовима али и на селу, отварања процеса прерасподеле земљишта југословенском аграрном реформом чинили су комуникацију простора насељавања колонистичких заједница са колонистима отежаном и препуном међусобног неразумевања. Колонисти као симболи југословенске државе својом појавом били су страно тело у перцепцији локалног окружења.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 132.

На дођоше као нежељену појаву није гледало само становништво других националности.

„За мањинско становништво колонисти су били нежељени и нетражени симбол нове југословенске државе који их је подсећао на динамику историје и пораз и нестанак аустроугарске државе. (…) За локално српско становништво које је живело у пренасељеним селима где је честа била појава беземљаштва и које је од своје државе очекивало значајну надеобу земљишта у аграрној реформи, колонисти су били први и највећи конкуренти у тој прерасподели аграрног земљишта и дођоши који су дошли да им отму земљу. Да је у питању био економски конфликт између затеченог и досељеног српског становништва, а не културолошки сукоб, сведочи чињеница да је локално српско становништво имало исти однос према досељеним оптантима из Мађарске као и према динарским колонистима иако су они потицали из истог друштвеног и културног миљса као и домаће српско становништво са истоветним навикама живота и рада.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 149-150.

Страх је била емоција која је обузела ратне победнике након колонизације.

„Колонистичка популација нија била лак саговорник у односу на своје друштвено окружење. Сиромашна, исцрпљена ратом, глађу, насељена у нехуманим условима где им држава која их је колонизирала као своје људе у војвођанским областима није обезбедила кров над главом и земљиште у власништво, колонистичка популација тешко је комуници рала са друштвеним окружењем оптерећена борбом за хлеб, здравље и стан. Осећање нежељености у новом простору, социјалне и сваке друге изолованости, што је нарочито било изражено у првој фази колонизације приликом живота на велопоседничким мајурима који су и саобраћајно били изоловани и удаљени од оближњих насеља, рађало је осећање стра ха, егзистенцијалне и сваке друге несигурности у непознатом простору и огорчености и отпора друштвеној средини и властима. Ратни победници добровољци, искићени одликовањима и ранама, хронично сиромашни, са сталним присуством смрти и болести у породицама, улазили су у честе конфликте са друштвеном средином, властима и затеченим становништвом. Непрекидно досељавање у нова насеља заустављало је и прекидало процес прилагођавања раније насељеног колонистичког становништва јер је непрекидно обнављало проблеме колонистичке популације.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 150.

Један светски рат је колонисте довео у Војводину, а други је многе ту баш због тога коштао живота.

„Са почетком Другог светског рата и мађарске окупације Бачке почело је страдање и пропадање добровољачких колонија. Већ првог дана уласка регуларне окупаторске војске на колоније почела су убијања колониста. Убијани су насумично или на потказивање домаћег мађарског становништва. У окрутној денационализацији која је трајала све време окупације дешавали су се убиства, свакодневна пљачкања имовине и стоке, депортација, интернација, логорисање и нехумано опхођење према колонистичком живљу, што је вршила окупаторска војска.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 186.

Колонисти који су преживели окупацију срећу нису дочекали са ослобођењем.

„По завршетку рата, због идеолошко-острашћеног односа комунистичке власти према колонистима који су колективно проглашени „за реакцију“ дошло је до општег назадовања и пропадања колонија.“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 189.

---