Стари Рим је био патријархално друштво у којем су само мушкарци имали грађанско право, приступ држаним службама и само су они представљали правне субјекте пред законом.
„Ипак, жена је у Риму имала релативно слободан и самосталан положај, умногоме јединствен у предмодерном свету. Подела рада била је прилично традиционална, али су многе жене учествовале у пословима равноправно са мушкарцима. Већ смо сретали примере утицајних припадница римске аристократије, а нарочито царских породица, жена које су знале да маневришу и заступају своје интересе у променљивој политичкој клими, а сазнајемо и за многе друге учеснице пословног, културног и друштвеног живота. Жене су могле да стекну пуно образовање и постану покровитељке колегија, уметника и писаца, али у уметности се помиње ретко која жена, ако изузмемо оне које су се бавиле уобичајеним рукотворинама. Постојале су учене жене (matronae doctae) које су се посветиле писању и школовању, а повремено су радиле и као учитељице, али у целокупној римској књижевности сачувано је тек неколико стихова које је написала једна жена, а то је песникиња Сулпиција. Карактеристично је то што се чешће може срести израз puella docta („учена девојка“), а који се односио на жену школовану у умећу вођења љубави, проститутку. Ипак, Римљанке су учествовале у друштвеном животу колико и мушкарци, било да су приређивале гозбе или одлазиле у позориште. Али политика и јавна администрација биле су резервисане за мушкарце.
Под римском породицомfamilia треба подразумевати једно домаћинство које је обухватало жену, децу, робове и све друге људе који су зависни од главе те породице (pater familias). Ипак, већина породица биле су мање, уже породице отац, мајка и деца. Докле год је отац породице био жив, био је правно надлежан за породицу, укључујући и сву њену имовину. Дакле, и један конзул стар 50 година рачунао се по старим законима као малолетан уколико му је отац био жив. То се могло решити обредом откупа, и у царско доба то традиционално очинско право није важило за одрасле синове. Ипак, то што оно никад није и формално укинуто, сведочи о власти оца породице (patria potestas) у римско доба, као и о склоности Римљана да не мењају традиционалне законе и обичајно право. Жене су биле под окриљем и влашћу својих очева и мужева и по правилу им је требао заштитник или старатељ да управља њиховом имовином и пословима. Постојали су изузеци од тог правила и касније су под царевима жене постепено стицале самосталнији и слободнији статус, па су, примера ради, могле саме да састављају свој тестамент. Домаћинство је често водила мајка породице (mater familias, matrona), пошто је муж био заузет својим послом (negotium) изван куће било да је реч о трговини, државним или другим задужењима.
И римски брак био је друштвена институција, са јасним циљем добијања законитог потомства и успостављањем друштвених односа између породица. Већина разних и делимично необичних обреда везаних за склапање различитих типова брака из доба републике нестала је у царско доба и заменила их је стандардна церемонија која је подразумевала присуство званичних сведока и верски обред који је вршио свештеник. И свадба и брак као институција тако су били запањујуће слични данашњим. Нови вид брака више није подразумевао предају жене из очеве у мужевљеву надлежност, па је, тако гледано, жена у брак ступала као слободна особа. Отац или неки други близак сродник могао ју је поново преузети под своју надлежност уколико би дошло до несугласица са мужем, али ако жена није имала блиских рођака, она је постајала „сама свој господар“ (sui iuris) и могла је сама окончати брак. Стране би се споразумеле и око онога што би жена донела у домаћинство као мираз. То је остајало њена засебна имовина и морало се исплатити у случају браколомства. Код елите су бракови бивали уговорени, али то не значи да у многима није било страсти и индивидуалне слободе. Ипак, брак се као установа мењао и супружници су га могли лако склопити и раскинути нарочи то мужеви. Било је потребно само да врате мираз и јавно објаве развод пред седам сведока. Временом је и женама постало једноставније да окончају брак који не функционише. Август је законодавним мерама покушао да заустави декаденцију у облицима брачног и заједничког живота. Циљ му је првенствено био да натера елиту да се понаша више у складу са традиционалним представама о римским породичним вредностима и да рађа више деце. То је подразумевало и да се жене уздрже од ванбрачних веза, како би се осигурало то да деца буду законита. Ипак, либерална тенденција је опстајала и под наредним царевима, а политика развода дуго је осуђивана као поуздан знак опадања, суноврата и неморала.
Жене из високог друштва, тачније, девојке, углавном су се удавале чим уђу у пубертет. Мужеви су им углавном били у позним двадесетим. То је била прилична разлика у годинама која је за последицу имала интелектуалне разлике, али и то да да су жене неретко уколико преживе порођаје и епидемије надживљавале своје мужеве. Мање нам је познато у којој мери су уговорени бракови били заступљени у ширим слојевима, вероватно је било уобичајено да се будући супружници сами упознају, а породице потом сагласе. Из Дигеста (23.1.4) се може закључити да су бракови склапани чак и у одсуству будућих супружника, под условом да њих двоје буду обавештени о томе и накнадно одобре брак. За склапање брака била је неопходна сагласност. За веридбу је било довољно имати седам година, а брак се није могао остварити пре уласка у пубертет, што се обично одређивало женином првом менструацијом.
Деца рођена у браку, а коју отац породице призна, постајала су његови наследници и остајала су код њега и у случају развода. Уколико отац породице не би признао дете, следио је поступак суђења за неверство и развода брака. У начелу су потомци имали једнака наследна права, пошто римски закони нису неговали право на првенство у наслеђивању, али су по правилу ћерке наслеђивале мање од синова. Није пак било неуобичајено ни да у једном римском домаћинству одрастају и друга деца, било да су пасторчад, посинци и поћерке или деца неког другог статуса. Они су се често називали alumni, „храњеници“ – што је реч која се данас односи на удружења или групе ишколованих ђака једне образовне установе. Деца рођена изван брака, коју отац не би признао, могла су се поменути у тестаменту, али нису имала право наслеђивања. Очеви су имали право да се отарасе деце (али само новорођенчади) за коју нису желели да преузму одговорност. Она би била остављана на местима намењеним за излагање, као што су степеништа храмова, раскршћа или поред ђубришта, где би била препуштена вољи богова што је значило да би умрла од глади, хладноће или би их растргле животиње ако се богови не би постарали да их неко пронађе и усвоји. Много се расправљало о размерама таквог поступања. Откривен је један мањи број натписа који се односе на званични попис деце, и ту је број деце рођене изван брака (spurii) нижи него што би се очекивало, а удео девојчица је мањи од дечака. Неки су то протумачили као да је било уобичајено да се „копилад“ и женска деца напуштају. Ипак, излагање деце се тако ретко помиње у изворима да оно није могло бити раширена пракса. Деца робова стицала су робовски статус у да том домаћинству, али ослобођеници су се постепено ослобађали веза са тим домаћинством. Прва генерација имала је правних обавеза према господару, док су њихова деца постајала пуноправни грађани. Ослобађање робова било је прилично уобичајено, нарочито тестаментом до те мере да су донети закони који забрањују да се ослободи више од петине укупног броја робова у једном домаћинству“
Историјска читанка 