Демостенове Филипике – говорима против освајача

студенткиња историје

Андреа Бугарић

Демостен се сматрао позваним да утиче на судбину свог народа и отаџбине, па се није задовољио само својим логографским радом. Он започиње своју политичку каријеру беседама у Скупштини, међутим Атињани више нису били они из Перикловог времена, нису били спремни на жртве зарад отаџбине. Постали су саможиви, поткупљиви, лакомислени и пасивни. Уздали су се у стару славу, не обраћајући пажњу на оно што се дешава око њих. Сами грађани више нису марили да лично оду у војску, већ су слали најамнике. Демостен је управо на све те слабости указивао у својим беседама, исто тако и на начине којима би се Атина уздигла и ојачала.

У Атини су тада постојале две странке, конзервативна и радикална.

Конзервативна је имала већину, међу којима су најзначајнији део чинили капиталисти, власници робова, трговци и занатлије; занимали су их пре материјални, него политички циљеви, зато им је пре свега стало само да очувају мир по сваку цену. Најутицајнији представник политике мира је био Еубул који је размазио народ и нимало га није занимало, као и народ, да жртвује уживање зарад отаџбине.

Са друге стране, радикално-националну странку је све више почињао да предводи Демостен. Ова странка је чувала старе атинске вредности и држала се родољубивих циљева. Главни је био да Атина постане оно што је била у своје најбоље време, извор просвете, заштитница слободе против тираније и олигархије и чуварка свег хеленског света против напада спољних завојевача. Они ће и однети победу, али тек касније.

Од 352. године пре нове ере нема ниједног политичког питања у коме Демостен није учествовао бранећи самосталност Атине.

Међутим, 357. године Филип Македонски је освојио атинске поседе, градове Амфипољ, Потидеју, Пидну, Метону, а онда основао град Филипи под Пангејском гором, која је била богата златом, то је Филипу омогућило да сагради морнарицу. Тиме је ослабио атинску моћ на северној обали Егејског мора. У Светом рату, поставио је гарнизон у Пагаси, онда је кренуо у Тракију где је имао велики успех, градови Перинт и Бизантија су склопили савез са њим.

Атињани су помно пратили Филипово делање, често су већали шта треба да раде. Тада, 351/2. године, се и рађају Филипике. Демостен је изговорио своју Прву беседу против Филипа, у њој оштро напада млитавост Атињана и говори о опасности која им свима прети од Филипа. Даје приказ равнодушности Атињана у односу на енергију Филипа који није такав да се задовољи оним што је покорио, већ стално иде за новим освајањима и поставља своје замке око нас док ми код куће седимо и оклевамо. Следи и питање грађанима Да ли је Филип мртав? Није, али је болестан. Има ли то значаја за вас? Јер, ако овај Филип умре, својом апатијом ћете убрзо сами одгајити новог. Зато предлаже свој план за повећање војних снага града, а најважнији део плана је био слање војске у Тракију, чија би четвртина требала бити сачињена од грађана, а заповедници би такође морали бити грађани. Дакле, војску треба реформисати тако да у њој не буду само најамници, већ и атински грађани, који би бродовима отишли у северно море и Филипа замарали и слабили пљачкањем и препадима. Грађани су му аплаудирали и били одушевљени, ипак, ништа није предузето. Демостенов идеал је била Периклова Атина, а живео је у Еубуловој; Атињане више није покретала идеја о империји.

Спартанци су упорно тежили да поново задобију хегемонију на Пелопонезу, тако су и дошли у сукоб са Аргивљанима, Месењанима и Аркађанима. Они су затражили помоћ од Филипа, а он им је и обећао. Атињани су увидели да из таквог договора може настати велика опасност за Хеладу, нарочито за Атину, па су послали посланство 344/3. године, на челу са Демостеном, у Арг и Месену, како би их одвратили од сваке везе са Филипом. Иако их је Демостен саветовао да гледајући да рат избегнете, не стечете себи господара, њима је сигурност од Спарте коју им је Филип обећавао деловала важније, од онога што је Атина могла да им пружи. Када су се посланици вратили, на Филипов подстицај су дошли пелопонески посланици како би изразили своје незадовољство. Тада настаје Друга Филипика.

Пре свега, Атињани, ако је ко од вас спокојан, ма да види, како је силан већ Филип и од чега је господар, и ако мисли, да то није никаква опасност за наш град, и да се све не приправља против нас, то се морам чудити и хоћу да вас све једнако молим, да чујете укратко моје разлоге, што ме побуђују, да се ја противноме надам и да Филипа за непријатеља држим, те да мене послушате, ако вам се свиди, да ја боље будућност предвиђам; а ако мислите, да боље виде они, што су спокојни и њему верују, да се њима придружите. Ја, дакле, Атињани, овако судим: Од чега је Филип после мира најпре постао господар? Од Термопила и од положаја у Фокиди. Шта даље? Како је то употребио? Волео је учинити оно, што је по Тивљане корисно, а не по наш град. А зашто то? Зато, што он, као што ја мислим, намере своје удешава према својој грабљивости и према миру или мировању, те врло добро то зна, да он граду нашем и нашем мишљењу не може ништа тако замашно обећати и учинити што би вас склонило, да ви ради своје користи жртвујете њему неке од Јелина, већ да ћете ви, обзирући се на право и избегавајући срамоту, што је скопчана с таквим делом, и пазећи на све оно, што је пристојно, њему, ако би он тако што покушао чинити, исто тако одупрети се, као кад бисте с њиме случајно заратили. […] Из свега пак, ако ко добро расуди, излази, да он све и сва, што ради, против наше државе удешава. И то он сад на неки начин из невоље чини; јер помислите само: он хоће да влада, али за једине противнике томе држи вас. Он неправде чини већ дуже време, и о томе је он сам најбоље уверен; јер тиме, што он има оно, што је ваше, све је остало себи обезбедио. Он зна, дакле, обоје то, и да вам он о глави ради и да ви то видите.

Том приликом Демостен говори како Атини највећа опасност прети управо од Филипа, који је своју моћ ширио на све стране, као и од његових атинских присталица који су издали Фокиђане и тиме рат приближили својој земљи. Најозбиљнија оптужба била је да краљ Македоније крши Филократов мир из 346. године, као и да намерава да уништи Атину. За ту претпоставку није имао чврсте доказе, а била је и неистинита као што се касније испоставило.

Присталице су биле и чланови македонске, претходно конзервативне, странке. Били су представници плутократских и олигархијских класних интереса, пријатељски настројени према Филипу, а и према политици мира. У њој су најзначајнији били Есхин, Филократ, Демад, Питеја, Хегемон, Фринон, Стратокле, Аристогитон и други.

Друга, претходно радикална, је била антимакедонска странка. Била је демократска, непријатељски настројена према Филипу и спремна за рат. Њу су предводили Демостен, Ликург, Хиперид, Полиеукат, Калистен, Хегесип, Диотим, Наусикле.. Они су веровали да је тренутни мир са Филипом само примирје, а тај период Атина мора да искористи да се припреми за рат са њим.

Трачки краљ је у пролеће 341. године свргнут са престола и његово краљевство је припојено Македонији. Заснован је Филипопољ на Хебру (Пловдив), који је био најважнији од свих градова које је изградио да би одржао македонски утицај у Тракији. Ово освајање није било кршење мира, пошто Керсоблепт није био обухваћен мировним споразумом. Ипак, нарушило је Атинин положај на улазу у Црно море, македонска граница је померена у непосредну близину Херсонеса. Демостен је одлучио да форсира рат, наговара Атину да пошаље бродове и најамнике, под Диопитом, да штите интересе на Херсонесу. Дошло је до несугласица са Кардијом; Диопит ју је без оклевања напао. Кардија је, у мировном уговору, изричито призната као Филипов савезник, због тога Диопитов поступак представља кршење мира. Атињани су били спремни да порекну одговорност за Диопитово понашање, али је Демостен убедио народ да Диопита подржи. У мају 341. године, своју беседу о питању Херсонеса је наставио позивом у рат, беседом познатом као Трећа Филипика.

У њој Демостен указује на то да Филип, откако је мир уговорен, ратује против Атињана тако што се мешао у Херсонес, окупирао Еубеју, освојио Тракију и интервенисао на Пелопонезу. Он даље говори да им остаје само да се боре против њега, не само за Херсонес и Бизантију, већ за целу Хеладу; страшно је то како Филип савлађује и заробљава Хелене, то се никада не би трпело од Атине, Спарте и Тебе док су оне биле на челу Хеладе. Ако Атињани желе да се спасу, Филипа треба да узнемиравају у његовој земљи, избегавајући битку у својој, треба и оштро поступити са домаћим непријатељима, који за Филипов новац поткопавају сопствени народ, Атина се неће спасити ако свако не испуни своју дужност. Зато треба да се одлуче на рат и позову све Хелене да се Хелада коначно ослободи од непријатеља.

Ова беседа је надахнута панхеленским духом и Демостен поставља циљ националног уједињења Хелена, какав ниједан хеленски државник није поставио. Трећа Филипика се сматра најснажнијом и најпатетичнијом од свих његових беседа. Успех исте је био сјајан, Атињани и многи Хелени су се освестили. Из Еретрије и Ореја на Еубеји су тирани, Филипове присталице, били протерани, а заузети су и тесалски градови на Пагашком заливу. Придобили су и градове који су се у Савезничком рату одметнули: Хиј, Род и Бизантија. У марту 340. године, у Атини, су се састали посланици атинских савезника: Еубејани, Мегарани, Коринћани, Ахејци, Акарнањани, Леукађани и Керкирани, како би се договорили колико ће ко дати војске за рат.

Опсада Перинта је изазвала реакцију са персијске стране, а опсада Бизанта протест Атине која је тада Филипа оптужила за прекршај мира. Македонци су запленили једну атинску лађу, то је било сасвим довољно да Атињани разбију стелу са Филократовим миром и тиме, 340. године, објаве рат Филипу. Он никако није успео да освоји Перинт и Бизант.

Захвални Атињани су одликовали Демостена златним венцем.

Али да је неки роб или сујеверно копиле протраћио оно на шта није имао право, небеса! Како би само то сви назвали монструознијим и огорченијим! Па ипак, они немају такве дилеме према Филипу и његовом садашњем понашању, иако он не само да није Грк, нити је у сродству са Грцима, него чак није ни варварин из било ког места које би се могло часно назвати, већ злоћудни лопов из Македоније, одакле још никада није било могуће купити пристојног роба. (Dem. 9. 31)