Историографија је у ренесанси још сматрана граном књижевности. Помак је учињен у том погледу што су, за разлику од средњовековних хроника, које су приказивале историју од настанка света до савремених дана, историчари почели да се баве најзначајнијим личностима и догађајима своје епохе. Хуманистички историчари су имали на уму практичну корист својих дела – да објашњавајући догађаје из прошлости пруже пример за политичко деловање савременицима. Због тога је и Фирентинац Николо Макијавели (1469-1527) написао дело Владалац (Il Principe), у којем наводи како владар треба да поступа да би био успешан.

Италија у доба Макијавелија

У Макијавелијево време Апенинско полуострво је било политички расцепкано у бројне државице. Његова Фиренца је била један од градова у средњој и северној Италији који су, уз околну територију која им је гравитирала, чинили засебне државе (други најмоћнији су били Венеција, Милано, Рим и Напуљ). Неке су биле републике, а неке монархије, са тиранима на неодређено време. Сви су хтели да се истакну у односу на конкурентске градове, па су привлачили чувене уметнике и украшавали град најимпозантнијим грађевинама. Богати италијански градови, око којих су се у средњем веку столећима отимали цареви и папе, привлачили су и освајаче из суседних апсолутистичкиx монархија, највише Француске и Шпаније, које су се ујединиле много пре Италије, јер су и биле мање расцепкане – на покрајине, а не на градове.

Макијавелизам

„Владалац је студија о монархији и монарху Макиавелијевог доба. Макиавели је живео у време када се после пропасти феудалне аристократије стварала  апсолутна монархија.“

Слободан Јовановић, Макијавели, Из историје политичких доктрина, књига прва, Београд 1935, 222.

„“Владалац“ је убрзо постао највећма озлоглашена књига у свој политичкој књижевности. Мало година после Макиавелијеве смрти, око половине XVI века, о „Владаоцу“ се говори као о најнеморалнијем спису после Христа. Језуитски и протестантски писци, који се ни у чем другом не слажу, слажу се у осуди ове књиге. И за једне и за друге то је безбожна књига, писана „ђавољим прстима“, пуна наопаких савета, која квари и развраћа свакога ко се из ње учи политици. Не само „Владаоца“, него и остале политичке списе Макиавелија, папа ставља у индекс, међу списе најгоре врсте, које нико не сме читати без папиног одобрења. За неморалне радње и злочине у политичком животу разних земаља, језуитски и протестантски писци криве Макиавелија и његовог „Владаоца“ и, како су се владаоци и државници у разним земљама, у Француској, Шпанији, Енглеској, доиста интересовали за ту малу италијанску књигу, тврдње Макиавелијевих противника, бар привидно, изгледају основане. Протестантски писци нарочито криве Макиавелија за вартоломијске покоље. Ти су покољи дело Катарине Медичи; Катарина је кћи оног Лоренца Медичи коме је „Владалац“ посвећен; следствено, вартоломијски су покољи само плод вражјег семена које је Maкиавели посејао! Макиавели је био велики противник католичке цркве и хришћанске религије уопште, и обе хришћанске секте, како католичка тако и протестантска, постарале су се да му за то добро наплате. Благодарећи њима, он је извикан као човек који је од политике начинио једну врсту црне мађије; учио политичаре да губитком душе долазе до успеха; затровао политички живот својим идејама; изазвао у њему дотле невиђено клијање и бујање порока и злочина. По њиховим оптужбама, Макиавели није изгледао обичан смртник, него један посредник Сотоне, послан да помете духове.

Ова мефистофелска репутација Макиавелија заљуљана је тек историјским студијама у ХІХ веку, које су показале да је Макиавели живео у једном политички поквареном времену, и још у једној земљи која је општом политичком покварености била више заражена него иједна друга. На основу тога се тврдило да је сав грех Макиавелијев у томе, што је брижљиво проучио и описао вештину и методе италијанских тирана. У његовом „Владаоцу“ нема ниједног рецепта који се није и пре те књиге практиковао: у недостатку других доказа, довољни би били небројени примери којима Макиавели илуструје своје максиме о владалачком вероломству и свирепости. Док су у XVI веку црквени људи описивали Макиавелија као једног квариоца који трује своје читаоце, дотле су историчари XIX века представљали ствари тако као да Макиавели није кварио, него био кварен, јер сва његова поквареност долази од његове историјске средине, чијим је рђавим утицајима он подлегао као жртва.“

Слободан Јовановић, Макијавели, Из историје политичких доктрина, књига прва, Београд 1935, 231-233.

„XVI век био је век политички покварен, век мучких убистава, покоља и вероломства, али у исто време то је био век фанатично побожан, век протестантизма и католичке реакције. У том веку, нескрупулозна политика Макиавелија није саблажњавала стога што је била нескрупулозна, него је саблажњавала стога што њена нескрупулозност није служила никаквим религиозним интересима. Неморалан, али на такав начин да од његове неморалности религија и црква немају користи, Макиавели је доиста морао изгледати један ђаволски мисионар, који проповеда зло ради зла.“

Слободан Јовановић, Макијавели, Из историје политичких доктрина, књига прва, Београд 1935, 235-236.

Макијавели о томе зашто завере ретко успевају

„Из искуства знамо да је завера било много, а да их је само мало успело, јер завереник не може да опстане сам, а може да се удружи само са очигледно незадовољним људима. Но чим си оном ко је незадовољан открио свoје намере, пружио си му могућност да се од незадовољника претвори у задовољног, јер ако те ода, може се надати користи. Осим тога, пошто се са једне стране нада користи, а са друге очекује сумњичење и опасности, требало би да теби буде редак пријатељ, или владаоцу крвни непријатељ, да би твоју тајну задржао за себе.“

Макијавели, Владалац, XIX