Код Хелена, односно старих Грка, агонални (такмичарски) дух је био веома развијен. Такмичили су се спортисти на стадиону од првих Олимпијских игара 776. године пре н.е., али су се надметали и уметници и филозофи. Чак је и хеленска религија била испуњена митовима у којима су се богови надметали. Међусобном огледању Хелена је вероватно допринела и политичка подељеност на полисе и одсуство јединствене државе, за шта се узрок тражи још у природним карактеристикама рељефа на простору на којем су живели.

„Гимничка надметања, која су добила име од наготе такмичара (гимнос – го), обухватала су сва надметања у којима се испољавала телесна способност. […] Циљ гимнастичког васпитања није се састојао само у томе да се омладина спреми за учествовање у великим народним играма, него и у томе да она постигне потпуни развитак телесне снаге, да свестрано развије своје способности и да учврсти здравље, да се привикне на умереност у задовољавању телесних потреба и на подношење телесних напора и задобије власт духа над телом, да се научи презирање смрти и, тиме, да се до највише мере усаврше своје способности за тешку борбу са непријатељима ради обезбеђивања народне слободе и независности.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 72, 55.

„Општи значај за све Хелене имале су само позорнице четирију великих народних празника: олимпијских, питиских, истамских и немејских игара. Вршење и гледање или слушање гимничких игара важило је за Хелене као најјаче уживање; чак и на ономе свету покојници највеће уживање налазе у посматрању таквих надметања.“(78) Питиске игре игране су у Делфима у славу Аполона. Ту су била музичка надметања. Касније су се музичка надметања појавила и у Олимпији. Истамске игре су биле само гимничке и одржаване на Истму (Коринтској превлаци) у част Посејдона. Немејске игре су одржаване у долини код града Немеје између Коринта и Микене, у славу Зевсу.

Најчувеније надметање Хелена одвијало се сваке четврте године у Олимпији, у области Елида на полуострву Пелопонез. Олимпија у то време није била град, као данас, него само свештено место посвећено врховном богу Зевсу,

„који је савладао Титане и Гиганте, и све што је злотворно и разорно, да би створио бољи поредак на земљи, а тако у истом смислу делао је и његов син Херакле, који је, по Пиндару, олимписке игре и основао када је казнио елидског краља Аугију и освојио Елиду.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 79.

У такмичењу су најпре учествовали најближи суседи елидски, касније и други полиси пелопонески, а од VI века пре наше ере Хелени из свих крајева. На Олимпијским играма су се Хелени такмичили у трчању, рвању, песничењу (боксу), рвању и песничењу заједно, коњским тркама, скупу 5 вежби (трчање, бацање диска, скакање, бацање копља и рвање) и трчању са оружјем. Такмичења су трајала пет дана, од којих су првог приношене жртве. Окупљенима су писци читали своја дела, а уметници излагали своје радове. Могла су се чути и разна предавања.

Хелене подељене на више племена и мноштво државица повезивала је могућност комуникације заједничким језиком и вера у исте богове. Такмичарске свечаности приређиване у част богова су биле од велике важности за развијање свести о хеленској националности. На играма нису могли да учествују они који нису Хелени. Проглашавање свештеног мира током игара ублажавало је хеленску раздвојеност и омогућавало да у играма узму учешће и грађани држава које су до тада биле у међусобном ратном сукобу. Осим такмичара, на игре су долазили и трговци са робом да тргују, као и делегације општина у сјајном руху, скупоценим поклонима боговима и многобројном пратњом. Присуство Хелена из колонија, укључујући и оне са других континената, остављао је утисак колико је хеленски народ бројан и раширен.

Олимпијски и други победници су прослављали не само себе и свој род, него и читав полис који су представљали. Суграђани су им се одуживали приређујући им величанствене дочеке због којих су чак и рушили делове градских бедема да би пролаз био већи.

„Град који је однеговао такве јунаке, мислио је – каже Плутарх – да не треба бедема“.

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 52.

Град је победнику подизао статуе у јавним вежбалиштима (као што је била гимназија), на тргу и на уласку у храм. Често би га доживотно хранили у пританеју (градској кући) и награђивао га проедријом, т.ј. правом на место у предњим клупама у позоришту или на некој другој свечаности, и промахијом, т.ј. правом на борбу у првим редовима (војним). У Олимпији су победници имали право да поставе победни споменик, а статуу су могли да поставе само они који су у три маха побеђивали. Песници су славили победнике епникијама (одама) испеваним у похвалу највишег тренутка у животу агонског човека, у славу његове победе, тј. бљеска највише одлике (арете) у панхеленским играма.

Хелени су Олимпијским играма придавали толики значај да нису од њих одустајали ни током најтежих историјских тренутака, него су због њих и ратове прекидали. Чак су и време рачунали по олимпијадама, чиме се уједначило рачунање времена у Атини и Спарти. За такво датовање историјских догађаја заслужан је историчар Тимеј, који се родио на Сицилији и живео у IV и III веку. Олимпијске игре су светковане више од 11 векова, док их због паганског карактера није укинуо цар Теодосије, који је уништио Зевсов храм у Олимпији 393. године, у време када је хришћанство постало званична вера Римског царства (391. године).

Осим панхленских (свегрчких) и племенских било је и других, локалних светковина. Негде су се одржавали и калистије – агони (такмичења) у лепоти, као што су се у миту томе такмичиле три богиње. У Атини се у лепоти нису такмичиле девојке, него момци и то колективно, представљајући племена.

Мотив за учешће у гимнастичким, односно спортским надметањима била је победа, коју су

„сматрали као врхунац земаљске среће, јер је победнику зајемчавала оно што је у основи циљ живота свакоме Хелену: бити предмет дивљења за живота и предмет слављења после смрти. Једно време агонална слава била је безмало једина слава у Хелена, и она је сматрана за највећу срећу на свету. […] Нарочит је слављен и цењен био периодикон, тј. онај који је победио у све четири свете игре. […] Циљ надметању, дакле, није било користољубље, нeго частољубље, жудња за првенством и одликом.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 57-58.

Такмичења су имала васпитни циљ. Публика је са надметања одлазила заљубљена у врлину и напоре. Хеленска народна етика је била учење о одлици, врлини, ваљаности, способности. У периоду витешког племства вредност човека заснивала се углавном на способности физичког савлађивања противника. Грчки васпитни идеал била је пре свега храброст којом један човек надмашује другог. Тек у време Сократа врлина ће добити пуну интелектуализацију, па ће и код Платона и Аристотела значити највише морално херојство.

Такав прелаз је био лакши јер победа није била везана за новчану награду, па је пре свега била морални успех.

„Док је оријенталцима главна страст властољубље и грамзивост, Хеленима је то частољубље и морално одликовање над другима.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 58-59.

За победника у хеленском надметању била је награда венац (у Олимпији венац од маслине, на другим играма од ловора, палмине гранчице, бора или селена). Због мале материјалне вредности награда агонални (такмичарски) нагон хеленски могао је добијати све више спиритуално (духовно) обележје.

„И одиста доцније, у V веку кад у хеленски живот све јаче продиру логос и закон, мера, граница и поредак, и кад се све чешће чују протести слични протесту смелог рапсода Ксенофана, који се у својим сатирама бунио против култа атлета и говорио да је његова мудрост достојнија од јакости победника и коња, јер од победника држава не постаје богатија и не добија од њих добрих закона, – сјај гимничке агоистике бледи, јер су хеленске видике раширили нови идеали живота, и стали се појављивати агони много интересантније од агона гимничких. […] Стадионско-хиподромску славу, која је била одлика само аристократско-агоналног света почиње засењивати слава која се стиче агоналним старањем за „бољи живот човеков“ уопште.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 59-60.

У атмосфери духовног надметања развијали су се сви родови уметности. „Као што су неки храмови удруживали неимарство, вајарство и сликарство, дакле три уметности које стварају хармонију у простору, тако је и грчка лирика у својем најсавршенијем облику удруживала три уметности (реч, свирку, плес) које су се надметале једна са другом и стварале хармонију у времену.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 61.

Надметали су се Хелени и приликом играња позоришних представа. Приказивање трагедија код Хелена било је државни задатак и било је у најужој вези са религиозним народним култовима, тако да су представе приказиване за празнике.

„Најсјајнији празник био је онај који се празновао од 9-13 елафеболина (марта-априла) а звао се Велике Дионисије. У то доба, после зиме, поново је отпочињала пловидба, и у Атину на прославу празника долазили су странци из целе Хеладе, нарочито посланства из савезничких градова, која су том приликом доносила своје прилоге за ратну благајницу, а град се трудио да се покаже у свом највећем сјају. Прослављањем управљао је први архонт. Тако је та велика пролећна светковина била заједничка светковина целог атичког савеза. Надметање је било двоје: лирско и драмско. Најпре се надметаху лирски хорови дечака затим одрасли људи. Како се фила [племе] огледала са филом, победа хорега и лирског хора беше у исти мах и победа његове филе. После лирског надметања долазило би на ред драмско. У томе случају није се више фила надметала са филом, него песник са песником. Огледаху се по три трагичка и по три комичка песника. […] Песник који је хтео да му се прикаже театрологија или комедија морао је да се у одређено време пријави архонту, који је управљо оном светковином о којој је песник хтео да му се дело прикаже, с молбом да му одобри хор. Архонт би испитао вредност понуђених драма, па би с великим Дионисијама оној тројици трагичких и оној тројици или четворици комичких песника, који су донели најбоље драме, одобрио хор. О успеху комада судиле су судије, који су бирани коцком. […] На судијску пресуду хтело је да утиче мишљење публике, које се показивало у пљескању и викању, а по свој прилици судије су често прихватале суд публике. О читавом агону саставио је архонт записник у коме је споменуо своје име, светковину, имена песника и хорега који су се надметали, натписе драма којима су се песници такмичили, имена протагониста и, напослетку, судијску пресуду. Такав записник звао се дидаскалија и чувао се у државном архиву. […] Песници победници били су веома цењени, а и сами су се поносили својом победом.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 62-64.

Агонистичким духом били су прожети и филозофи и њихове школе.

„Ни хеленска политика није друго него атлетика државника који се такмиче пред члановима скупштине.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 70.

Милош Ђурић је закључио:

„Уопште, све манифестације хеленског духа добивале су облик агонистике, која је прожимала цео живот Хеладе. […] Тако агонални дух прожима не само озбиљне него и све ведре стране грчког живота. Та специфична национална грчка особина не би се могла разумети кад она не би у најприснојој вези била са основним схватањем постојања по коме је задатак човеку да се одликује и остале, себи једнаке, да надмашује. То је порекло оном омиљеном грчком сликовитом изражавању које сваки напор, посвећен неком вишем циљу, означава као агон.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 69, 71.

„Хлеба и игара“

„Сва та агоналност није могла да остане без утицаја на развитак моралног осећања и држања. Као телесна снага, брзина и окретност, као ратничка храброст, као телесна лепота, као уметничка, философска и беседничка способност, тако је врлина била предмет агоналних активности. Људи су тежили и трудили се да у врлини надмаше друге или, ако нису били способни за ту победу, да бар не буду надмашени од других, себи једнаких.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 72.

Срушени бедеми за победу: Како је такмичење обликовало све, од уметности до душе, у старој Грчкој

„Може се некоме чинити чудновато што су Хелени придавали толику важност гимнастичкој и музичкој агностици. Али треба имати на уму да су агонистика и гимнастика донеле идеал калокагатије, тј. хармонију лепо изграђеног тела и духовну облагорођеност, да је остваривањем тог идеала створила душевно здрав и телесно јак и крепак народ, који је све до оног часа док не освануше римске легије изнедравао најбоље војнике на свету. Гимнастика, која је данас и сувише занемарена, оспособила је Хелена да и на Маратону и код Саламине очувају своју независност и тиме да спасу културу која је постала основа целокупне европске културе.“

Милош Н. Ђурић, Изабрани огледи III, О Хеленској култури, Ниш 1998, стр. 96.

1. Како су географија и политика подстакли такмичарски дух Хелена?
2. Зашто је гимнастика имала већи друштвени значај код античких Грка у односу на данашње време?
3. Да ли су Олимпијске игре биле једине панхеленске?
4. Шта је повезивало Хелене, који су били подељени на више племена и државица?
5. Од када су се одржавале Олимпијске игре?
6. Где су се одржавале Олимпијске иге?
7. Која је разлика између Олимпије у античко и данашње доба?
8. Шта се дешавало првог дана Олимпијских игара?
9. Шта је било проглашавано током игара да би се ублажила хеленска раздвојеност и омогућило учешће свих?
10. Како су стари Грци називали период од четири године између два одржавања Олимпијских игара, који су користили за рачунање времена?
11. Шта су биле калистије?
12. Које три богиње су се у миту такмичиле у лепоти?
13. Који је био главни мотив за учешће на Олимпијским играма?
14. Како су такмичења имала васпитну улогу за публику?
15. Која је била награда за победника надметања на Олимпијским играма?
16. Који идеал су донеле агонистика и гимнастика, а означава хармонију лепо изграђеног тела и духовне облагорођености?
17. По чему су се античке Олимпијске игре разликовале од данашњих?
18. Зашто је цар Теодосије укинуо Олимпијске игре?