1. Чешка побуна
2. Данска помоћ
3. Едикт о реституцији 
4. Шведска инвазија Немачке
5. Француско-хабзбуршки рат
6. Вестфалски мир
7. Ратна разарања 

Тридесетогодишњим ратом је назван низ конфликата који је вођен од 1618. до 1648. године, најпре због верских подела међу немачким државицама у оквиру Светог римског царства немачког народа, које су у сукоб увукле и друге државе, што се на крају претворило у борбу за превласт у Европи.

Назив Тридесетогодишњи рат (1618-1648) није баш у потпуности прикладан: ратне операције завршиле су се пре 1648. године, мада су их Француска и Шпанија наставиле до 1659. године. Иако су збивања од 1618. до 1648. била врхунац дуготрајних сукоба, не ради се о једном, већ о низу узајамно повезаних и повремених ратова. За Низоземску (Холандија и Белгија) немачки ратови били су део њихове осамдесетогодишње борбе за независност од шпанске власти. За Французе и Шпанце су њихови међусобни ратови, који нису прекидани још читаву деценију, били важнији него немачка питања. Када се Тридесетогодишњи рат подели на периоде у којима су се истицали Чеси, Данци, Швеђани или Французи, утисак целовитости је још неубедљивији. Током прве две фазе (чешке и данске) сукоби су углавном били локалне (унутар царства) верске борбе, а у последње две фазе (шведске и француске) сукоби су се развили у рат за политичком превлашћу континентом.

За становнике великих области средње Европе ово је било покољење сталног и разорнијег ратовања него што је било иједно за које су до тада знали. Војске су постале значајније него државе. Њихово присуство – стално или у виду страхова од доласка војски – доминирало је животом градова и села у већој мери него што су икада доминирали земљопоседник или цар. Војске су се кретале, бар лети, насумице; живеле су од онога што су могле да отму; шириле су болештине, сиромаштво и хаос.

Ратовање као занимање у XVII веку

Рат се водио на тлу Немачког царства, где су се сукобљавале војске Шпаније, Данске, Шведске и Француске. Рат је почео због локалних разлога, али је оставио последице европског значаја. Поред армија разних држава у рату су учествовале и многе приватне војске. Првобитни разлог – сукоб протестаната и католика – уступио је  место интересима спољне политике. Верски сукоб унутар Царства развио се у борбу за превласт у Европи. За Енглеску Швеђани су били савезници јер су противници Хабзбурговаца, а ови су непријатељи јер су били савезници Шпаније. Иако су Хабзбурговци предводили католике у царству, католичка Француска је била њихов отворени непријатељ.

Чешка побуна

Фердинанд II Хабзбург, цар Светог римског царства немачког народа од 1620. године, краљ Чешке од 1617. године и Мађарске од 1618. године, био је решен да уклони протестантизам из својих земаља.

„После много година толеранције под Рудолфом, протестанти су и те како имали право што су се узбунили – изгледа да је претио координисан хабзбуршки напад широм континента. Чешким протестантима, који су гледали Фердинандово пустошење јужне Аустрије, било је јасно шта их чека. Чим је постао њихов краљ, инсистирао је на специјалним правима католика, и није било разлога да се замишља да неће ићи на све или ништа једном кад постане цар. Управо се у овом контексту лета 1618. године одиграла Прашка дефенестрација, када су бесни племићи протестанти избацили кроз прозор Прашког замка католичке гувернере које је послао Фердинанд, а који су преживели само захваљујући томе што су њихов пад пресрели анђели који су пожурили да их спасу (барем у складу са католичким предањима), или зато што су завршили на хрпи измета (анализа након утакмице коју преферирају протестанти). Ободрени Холанђанима, Чеси су затим свргнули Фердинанда као свог краља и затражили од младог Фридриха Палатинског, кнеза изборника Палатината, да постане нови владар независне Бохемије, која више није била хабзбуршка.“

Симон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 163.

Краљевина Чешка је улазила у састав Светог римског царства немачког народа. У оквиру царства је имала посебан значај, с обзиром да је чешки краљ био један од изборника који су бирали цара. Праг је био престоница царства у периоду од 1583. до 1611. године. До тада је одувек Беч био престоница. Хабзбурзима је било неопходно да очувају чешку круну и изборни глас. 

Укидање протестантских привилегија од стране чешког краља довело је до јачања снага отпора међу чешким племством. Изборни кнез Палатината у Немачкој, Фридрих (Фредерик), је обећао подршку побуњеницима. Скупштина у Прагу га је прогласила краљем Чешке (уместо цара Фердинанда), што је и био његов циљ. Фридрих није располагао потребним људима и новцем да се бори против Хабзбурговаца. Чеси нису успели да придобију нове савезнике.

Избор Фридриха Палатинског за конкурента цару Фердинанду II је на цареву страну привукао Шпанце, који су имали проблема са Холанђанима, јер су се бунили против шпанске власти, а на шпанском путу ка Низоземској је био Палатинат, чији владар је био протестантске вере, као и побуњеници у Низоземској, за разлику од Шпанаца, који су били католици. Хабзбурзима су се придружили и Пољска, папа и Максимилијан Баварски, привучен обећањем да ће добити изборничко звање и делове Палатината. Максимилијанова армија упала је у Чешку 1620. године, док су шпанске трупе упале у Палатинат. Фердинандове и Максимилијанове трупе су нанеле Чесима тежак пораз у бици на Белој гори (1620). Фридрих је изгубио чешку круну и своје земље у Немачкој.

Фердинандов тријумф је био неочекиван и потпун. Чешка је била препуштена његовој милости, коју он није показао. Казнио је смрћу вође побуне, протерао протестанте и дозволио трупама да пљачкају Праг. Масовно су конфискована имања чешког племства, која су додељена царским службеницима и авантуристима. Постављено је потпуно ново, племство, лојално Хабзбурзима, док су неки племићи поново прешли у католичку веру, а велики напори су уложени да се Чешка врати у католичанство. Цркве и манастири су добили велике поседе, чији су власници морали да побегну из земље, заједно са угледним грађанима и научницима. Први период рата завршио се повратком Чешке у оквире католичке цркве.

Сукоби у Немачкој претворили су се у грађански рат. Борбе су се кретале ка северу, где је било више протестаната. Појава приватних армија и генерала допринео је да рат постане стална појава. Неке вође приватних трупа су неколико пута мењали страну, продајући се увек оном ко највише плати. Ратовања су била праћена пљачкањима, због чега неке војске некада нису ни имале жељу да окончају рат.

Данска помоћ

Завршетак чешке фазе рата доноси потпуну победу Аустрији (немачке државе из које су Хабзбурзи) и католичанству. Ратиште прелази из јужне у северну Немачку, а предводник протестаната није војвода Палатината Фридрих, већ дански краљ Кристијан IV (1588-1648). Он одлучује 1625. да оспори царево право у Немачкој. Као војвода од Холштајна (најсевернија држава у оквиру Светог римског царства немачког народа), дански краљ улази у рат да заштити протестанте у северној Немачкој и оствари неке територијалне добити. Он је желео да заштити трговину на Балтичком мору од доминације Царства. Изостала је помоћ којој се надао. Енглеска је послала само мали одред најамника, Низоземска новац, а краљ Шведске Густав Адолф је одбио да пружи подршку конкуренту на Балтику. Кристијан је упутио своје трупе у Немачку, али су изборни кнежеви Саксоније и Бранденбурга остали по страни. Војска унајмљена од цара је кренула данским трупама у сусрет, успут пљачкајући по средњој и северној Немачкој, али је на крају потпуно поразила данске снаге (1627), па чак и упала у Данску (1629), након чега је Кристијан IV закључио мир, којим се обавезао да напусти Немачку и престане да се уплиће у послове Царства.

Едикт о реституцији 

Након победе над Данском, порасле су амбиције цара Фердинанда II, који је намерио да Царство поново буде апсолутистичка и католичка држава под влашћу Хабзбурговаца. То је желео да постигне повратком на стање пре закључења Аугзбуршког верског мира (1555). Едиктом о реституцији (1629) цар је све верске и политичке промене настале током последњих седамдесет година прогласио неважећим и незаконитим. Тиме није укинуо слободу лутеранима (калвинисти је нису имали) тамо где је владар те немачке државице био те вере, али јесте све промене поседа црквених имања у међувремену настале. Сви који су се налазили под влашћу католичких владара морали су да промене веру или напусте земљу. Примена едикта је значила повратак многих бискупија, градова и других области у оквире католичанства, што је претило да изазове хаос и нове сукобе.

Шведска инвазија Немачке

Од 1630. године сукоби су постали све више међународни по карактеру. Фердинандов покушаj да контролише целу Немачку спречен je интервенцијом шведског краља Густава Адолфа (1611-1632), који је показивао велико интересовање за збивања на балтичким обалама и располагао најбољом армијом у Европи. Први је користио покретне топове. Пре уласка у Тридесетогодишњи рат завршио је рат са Данском и освојио читаву руску и пољску обалу Балтика. Желео је да Шведска постане прва балтичка сила, а он буде заштитник немачког протестантизма од насртаја цара Фердинанда II католичке цркве.

Идеја Густава Адолфа је била да војним присуством на немачким територијама наметне цару повољан мир. Међутим, како су моћни Швеђани, почевши од 1630. године,  све више напредовали према југу, протестантски краљ Густав Адолф је „ослобођеним“ немачким кнежевима почео да изгледа исто толико јак и опасан колико и католички цар Фердинанд. Растао је страх да би Немачка могла постати део проширеног Шведског царства. Густав Адолф је 1632. погинуо у борби, али је рат настављен, јер је то желела Француска, која је финансирала шведски поход. Снажење француског утицаја у Немачкој проузроковао је снажнију интервенцију царских трупа, које су затим поразиле Швеђане и њихове савезнике у бици код Нордлингена (1634).

Наредне године привремено су повлачене одредбе Едикта о реституцији, а имања су се враћала протестантима. Многи немачки кнежеви су прихватили помирење са царем, те је тако немачки рат почео да јењава. Будући да Француска више није могла ефикасно да делује преко немачких кнежева,  морала је директно да се умеша у рат.

Мајка храброст и њена деца у првом општеевропском рату

Француско-хабзбуршки рат

Године 1635. Француска је званично прогласила рат против Шпаније. Француска, Шведска и Шпанија су наставиле да се боре међусобно упркос ограниченом миру унутар Царства, склопљеном између појединих немачких кнежева и цара. Ниједна сила у том тренутку није била довољно снажна да би се постигли значајни резултати.

После пораза Швеђана код Нордлингена, Француска је упутила у Немачку војску и новац, створила велику армију и потписала уговоре о савезу са Шведском, Низоземском, Швајцарцима и Савојом. Француска је намеравала да заустави ширење Шпаније (којом су такође владали Хабзбурговци), освоји околне области и тако отклони претње Хабзбурговаца Француској. Рат се претвара у династички сукоб Бурбона и Хабзбурговаца у којем су верска и етничка питања губила значај.

„Сад је то заиста постала борба између шпанских Хабзбурговаца и француских Бурбона, с разједињеним немачким ситним краљевствима, пре пионима и бојиштима за моћније, централизованије нације. Читава генерација једноставно је одустала од трговине, па чак и од обраде земље, знајући да сваког часа може наићи огромна и изгладнела војска иза које не остаје ништа осим куге и лешева.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 95.

Шпанске трупе су 1635. године продирале до околине Париза. Истовремено, ратне операције су се водиле у долини Рајне, из којих Француска излази као победница. Шпански положај у Низоземској је постао критичан, што се погоршавало побунама у Португалији (која је под влашћу Шпаније била од 1580. године) и Каталонији. Француска је одбацила тајне понуде Шпаније за закључење мира. Швеђани су продрли до Прага и тако угрозили Аустрију. 

Поједини немачки кнежеви су почели да воде засебне преговоре са Французима и Швеђанима, и тиме изоловали цара, па царство више није функционисало као целина у вођењу спољних послова. Већина кнежева је желело мир, како би зауставили разарање својих територија. Продор Швеђана и Француза присилио је новог цара Фердинанда III (1637-1657) да тражи закључење мира.

Вестфалски мир

У општој атмосфери пљачке, уништавања ресурса и стварања пустоши, до свеобухватног разрешења европских конфликата коначно је дошло 1648. године потписивањем Вестфалског мира, који је назван по немачкој покрајини у којој је цар Фердинанд III преговарао са Шведском у граду Минстеру и Француском у граду Оснабрику. Вестфалски мир је донео слободу исповедања вере калвинистима, коју су до тада у немачким земљама имали само лутерани и промене граница, од којих нам је најзначајније да су Холандија и Швајцарска добиле независност од Хабзбурга, прва од оних који су владали Шпанијом, а друга од оних који су владали Немачким царством. Најмоћније државе у Европи постале су Француска и Шведска, која је тај статус само краткотрајно задржала.

Вестфалски мир је потврдио у последњој фази рата изражену дезинтеграцију Царства, о чему је сведочила чињеница да је у раду конгреса учествовало око три стотине немачких држава. Од Вестфалског мира су имале потпуну слободу у питањима унутрашње и спољне политике.

„Хаос после рата био је такав да нико заправо није знао колико је државица настало: према неким проценама чак њих хиљаду осамсто. Затим је било педесетак слободних градова, а да не заборавимо и шездесетак црквених кнежевина. Не постоји ништа ни налик разумљивој мапи.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 95.

Ратна разарања 

Силина и дужина трајања Тридесетогодишњег рата проузроковали су огромна разарања, смрт, патње и глад широм Немачке. Многи градови и села су уништени или опустошени. Тврди се да је од 16 остало свега 8 милиона становника. У борбама је погинуло 350 000 а остатак је нестало због глади, болести и исељавања. Индустрија је уништена, а трговина у рукама странаца. Штете нису само материјалне: верски и грађански рат су подстакли тиранију, а школе и универзитети скоро да нису постојали. Хиљаде жена и људи су спаљивани због оптужби да призивају духове и вештице.

Вештице – од извора страха до предмета жаљења