4. августа 2025.

1. Стуб одбране – армија
2. Идеолошка веза окупљања и раздвајања – из комунизма у национализме
3. Убојита завршница – грађански рат
   1. Наравоученије:

„Годинама уназад осећала се стрепња да ће, Титовим одласком, наступити епоха обрачуна, политичких лидера и удеоних нација. Тито је био једини и неприкосновен лидер, чврсто је држао три највише функције, председничку, партијску и војну, био је симбол и заједнички именитељ нације коју је одбијао да створи чувајући, братством и јединством“ све националне и регионалне посебности […]“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 211.

У складу са комунистичком идеологијом, тежило се бескласном друштву у којем би држава постала непотребна, па би одумрла. Социјализам је био прелазна фаза ка томе. Због тога се ишло у „подруштвљавање државе“, као што је радничко самоуправљање, општенародна одбрана, друштвена имовина и друго. У склопу тога била је и федерализација.

„Зато је и каснији распад Југославије био, између осталог, последица чињенице да се држава „развластила“ изнутра, и то у мери у којој је постала потпуно немоћна пред првим озбиљним изазовима: идеолошким, економским, спољнополитичким и безбедносним.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 211.

Стуб одбране – армија

Најважнија заштита Титове власти била је војска – Југословенска народна армија (ЈНА), која је њему војним средствима обезбедила долазак на власт, и која је представљала прво и идеално отелотворење „братства и јединства“.

„Најважнија компонента у оружаним снагама СФРЈ била је политичка, односно одбрана револуције и политичког поретка који је настао из ње. Створена као војска Комунистичке партије Југославије, после четворогодишњег рата у којем је извршила револуционарну смену власти, кроз вишеструки грађански рат под окупацијом, Југословенска армија је маја 1945. стајала у победничкој коалицији. То ће касније бити основ дуготрајног мита о њеној историјској величини. Југословенска армија је истовремено била и војска која је, по директивама комунистичког врха, извршила бруталну одмазду над свим антикомунистичким снагама у Југославији. Број побијених људи из тог ешалона још увек није тачно утврђен, а вероватно је реч о више од 100.000 жртава, цивила у највећем броју.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 63.

„Југословенска оружана сила имала је уставом прописану обавезу (члан 240. Устава) да, осим интегритета и независности земље, чува и систем социјалистичког самоуправљања. Примарна обавеза ЈНА била је да брани трајни политички монопол Савеза комуниста Југославије.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 70.

Партија је строго бирала и водила официрски кадар, водећи рачуна о „националном кључу“ (колико их је на положају из које републике, да буде у складу са националном структуром становништва). Зато је пре свега војска остала до самог краја лојална држави, односно партији.

„ЈНА није била државна већ партијска војска, што је било уочљиво и на симболичком нивоу: њено обележје било је комунистичко (звезда петокрака), а не државно, заклетва се полагала прво Титу (док је био жив), а затим одбрани „братства и јединства наших народа и народности и социјалистичке самоуправне домовине“. На нивоу структурне митологије (дан ЈНА, дани појединих родова, јединица, имена касарни, целокупна традиција) постојао је потпуни отклон од државе и њене традиције и искључиво везивање за КПЈ и револуцију.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 65.

ЈНА је била директно подређена председнику Титу, а када је он умро почела је да се издваја као самостални политички фактор.

„Према свим спољним показатељима, ЈНА је представљала pecпектабилну војну силу и у европским размерама. Њени врхунски официри специјализовали су се на елитним војним академијама и НАТО и Варшавског пакта. Ипак, њена моћ је била далеко од устаљене, али нетачне представе о томе да је она била четврта армија по снази у Европи. Заправо, уочи распада Југославије ЈНА је била застарела и превазиђена институција – концепцијски, доктринарно и по опремљености. Она се ослањала на концепт општенародне одбране (нека врста наоружаног народа) и планирала је одбрану од евентуалне агресије према изразито дефанзивном концепту.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 68.

Током Хладног рата енормна улагања у војску превазилазила су реалну економску моћ државе. Припадници ЈНА уживали су бројне привилегије, почев од добрих плата па до могућности образовања и државних станова. Првоборци из рата су слављени као народни хероји, а ветерани Другог светског рата су добијали велике пензије, станове и друге друштвене привилегије. Свест о улози партизана ширена је и кроз бројна уметничка дела, у којима је рат био главна тема. Партизанских филмова је снимљено око 100 за мање од пола века (више у првим деценијама него у последњој). Након бројних уметничких приказивања партизанског рата као авантуре и забаве, чак и за децу, није ни чудо што се Југославија распала у ратовима.

Идеолошка веза окупљања и раздвајања – из комунизма у национализме

По попису становништва из 1991. године, који су бојкотовали Албанци са Косова и из Македоније, Југославија је имала више од 23 милиона становника. Срба је било 36%, Хрвата скоро 20%, Муслимана 9%, Словенаца 8%, Македонаца 6%, Црногораца 2,5%, Југословена 3%. Процењује се да је Албанаца било 9,5%. Православаца је било 45%, католика 30%, а муслимана 17%.

Југославија није успела да из вишенационалне прерасте у мултиетничку, грађанску државу. Комунистички идеолози у Југославији су веровали да ће са развојем социјалистичког друштва подела на нације бити превазиђена. Негирано је и југословенство као нација. Тражило се усвајање „југословенског социјалистичког патриотизма“ на принципима пролетерског интернационализма. Тито је промовисао посебан југословенски пут у социјализам, који је био важнији од југословенства. Деценијама је истицано братство и јединство свих народа и народности (одмах су занемарени злочини током Другог светског рата), а на крају се држава распала у грађанском рату. Распад државе олакшала је уставна подела на шест република (Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија) и две покрајине унутар Србије (Војводина и Косово). Федерализација државе је била алтернатива интегралном југословенству, које је везивано за Краљевину Југославију и којем су се одупирали хрватски и словеначки комунисти, третирајући свако залагање за југословенско национално јединство као „великосрпску“ политику. Од средине шездесетих су јачале републике и покрајине на рачун централне власти. Децентрализација извршена преносом политичке моћи на регионална руководства била је у складу са идеологијом самоуправљања. Од 1976. године је укинуто југословенско држављанство и становници Југославије су постали држављани својих република и покрајина.

„Доминантно место у федеративном систему имала је КПЈ. Тако је и федерализација Југославије суштински била само форма, у којој је целокупна власт била у рукама најужег партијског руководства. Национално преуређење југословенске државе (федерализација) одвијало се под притиском схватања о „српској хегемонији“ као трајној хипотеци српског народа.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији, 1945-1980, Београд 2011, 118.

Распад Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ), што је био назив државе од 1963. године, почео је распадом комунистичке партије, која је била гарант  “братства и јединства“ у вишенационалној држави.

„Процес распада Југославије покренула су политичка руководства Словеније и Србије. Касније се у тај процес укључила и Хрватска; све три стране нису искључивале ратну опцију за реализацију својих циљева. Ратом је највише претила Србија, али је Словенија била најдоследнија у томе и најспремнија за ратно разрешење југословенске кризе. Пошто је суштина погледа политичких и интелектуалних елита Србије и Словеније на будућност била потпуно супротна, њихова руководства покренула су неповратни процес како би реализовала своје националне циљеве.

Парадокс историје огледа се у томе да су Срби и Словенци највише били заинтересовани и за стварање те државе, али не из истих разлога. Србима је била потребна већа држава због њихове расељености готово по целом Балкану, а Словенци су преко идеје „јужнословенског братства“ желели да очувају свој национални и државни идентитет који није могао да се развија у оквиру Хабзбуршког царства. Зато они и нису никада, без обзира на „историјско пријатељство“ са српским народом, изједначавали своје националне интересе с интересима целине југословенске државе.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 80.

Први неспоразум између словеначког и српског партијског руководства избили су још 1986. године око тумачења кризе на Косову, када Словенија није подржала Србију у вези са положајем Срба на Косову. Савез комуниста Југославије (СКЈ, званичан назив Комунистичке партије Југославије од 1952. године) распао се у јануару 1990. године, када је словеначка делегација напустила 14. конгрес партије, а став да не може да се настави без њих заузела делегација из Хрватске, уз подршку делегација Македоније и Босне и Херцеговине. Савез комуниста Словеније се тада залагао за већу аутономију републичких организација унутар СКЈ и за укидање политичког монопола комуниста, што је већ отпочело да се спроводи у Словенији и Хрватској.

„Једном кад је остала без своје идеологије, без веровања које је било апсолутно кључно за њен идентитет, Југославија више једноставно није била могућа.“

Дејан Јовић, Југославија, држава која је одумрла, Загреб 2003, 485.

Иницијатива за излазак из Југославије прво је исказана у Словенији. Била је најразвијенија југословенска република и није јој одговарало издвајање за заостале делове Југославије. Тежила је демократизацији, што у идеолошки оптерећеној Југославији није било могуће. Своју будућност видела је у Европи, до које би стигла напуштањем Балкана.

Процес дезинтеграције Хрватске почео је победом Хрватске демократске заједнице (ХДЗ, основана јуна 1989. године) на првим вишестраначким изборима у Хрватској, априла и маја 1990. године.

„Она је била типичан масовни национални покрет који је лако придобио гласове оних гласача који су желели обнову хрватске државности и промену курса према Србима у Хрватској. Председник странке био је Фрањо Туђман, некадашњи генерал ЈНА и хрватски политички дисидент.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 155.

Хрватски историчар Фрањо Туђман је у сукоб са режимом дошао због смањивања броја српских жртава геноцида у Јасеновцу (прво на 35 хиљада, а касније на 60 хиљада), па је из СКЈ избачен 1967. године. Морао је да напусти позиције професора на факултету и директора Института за историју радничког покрета, те је пензионисан у 45. години.

„ХДЗ је представљао широку коалицију националног помирења у Хрватској, јер је инсистирао на континуитету и некадашње Хрватске сељачке странке, и усташа и антифашиста. Зато је Туђман и био неоспорни лидер овог покрета, јер је он представљао све: био је комуниста и генерал ЈНА, робијао је као националиста и прихватио је усташку емиграцију као сараднике у креирању нове националне политике у Хрватској. Пошто је био личност изразитог аутократског карактера, могао је да буде лидер хетерогеног фронта, да му се наметне и да га дисциплинује како би се остварили „повијесни циљеви“ – независна хрватска држава.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 170.

Око две трећине чланова Савеза комуниста Хрватске (97 хиљада) приступило је ХДЗ-у до краја 1990. године, а у странци која је била наследница СКХ – Странци демократских промјена Хрватске (СДП) остала је само трећина.

Постојање бројне српске националне мањине у Хрватској је њено раздвајање од Југославије чинило компликованијим од случаја национално хомогене Словеније. Срби у Хрватској су били изложени асимилацији у етнички веома блиске Хрвате, од којих их је раздвајала религија.

„Питање свести о „имену српском“ било је доста јако, али засновано на стереотипу и грађено на специфичном споју митова о косовским јунацима, величини средњовековне српске државе, али и „значају“ Срба као бранилаца Хабзбуршке монархије од турске најезде.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 160.

Број Срба у Хрватској током постојања социјалистичке Југославије је опао. По попису из 1991. године Срба у Хрватској је било више од 580 хиљада, односно 15%. Изјаве Туђмана су их плашиле да се у Хрватској обнавља ситуација из Другог светског рата и да се њихов опстанак у Хрватској поново доводи у питање. Србе је плашио и нови хрватски грб (и данас актуелни са 25 квадратних поља црвене и беле боје, који су називали „шаховница“), у којем су препознавали НДХ, иако је то био стари хрватски грб, који се налазио и у грбу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Страхове Срба додатно су подгревали медији у Србији својим коментарима ситуације у Хрватској.

На изградњу институција нове Хрватске унутар Југославије, Срби су одговорили формирањем српских институција унутар Хрватске. У фебруару 1990. године у Книну је основана политичка странка која ће представљати Србе у Хрватској, под именом Српска демократска странка, на челу са психијатром Јованом Рашковићем. Међутим, већина Срба је на изборима 1990. године гласала за реформисани Савез комуниста Хрватске (СКХ/СДП). У јуну 1990. године Срби су оформили заједницу општина северне Далмације и Лике у којима су Срби били већинско становништво. За крај лета 1990. је планирано одржавање референдума о српској аутономији у Хрватској.

„Хрватска влада прогласила је референдум незаконитим и покушала је да га спречи слањем јаких полицијских снага које су имале задатак да одузму оружје у побуњеним српским полицијским станицама у книнској регији. Хрватска полиција је у раним јутарњим сатима 17. августа кренула за Бенковац, Обровац, Грачац и Титову Кореницу. Срби су блокирали путеве у јужним деловима Хрватске. Почела је тзв. балван-револуција. У Обровцу и Книну подељено је оружје српским цивилима, а полицајци српске националности придружили су се побуни. У Титовој Кореници становништво је спречило напредовање хрватске полиције личком магистралом. Хрватска је на блокаду покушала да одговори слањем специјалних одреда полиције у хеликоптерима, али су их пресрели авиони Југословенског ратног ваздухопловства и приморали да се врате на аеродром „Лучко“ код Загреба.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 194.

Након референдума у септембру 1990. године, чије спровођење полиција није дозволила у већински хрватским местима у којима су у знатном броју били насељени Срби, Српско национално веће је прогласило српску аутономију у Хрватској. У децембру 1990. је усвојен Статут Српске аутономне области Крајина (САО Крајина) који је прихватило осам општина у Хрватској, а касније су се придруживале и друге општине. Истог месеца је Сабор (парламент Хрватске) усвојио нови Устав Републике Хрватске. Њиме је српски народ у Хрватској изгубио статус конститутивног народа и сведен на националну мањину, која нема право на самоопредељење (у којој ће држави живети). За такав устав гласали су и саборски заступници (посланици) реформисаног Савеза комуниста Хрватске, изабрани и гласовима већине Срба. Уставом је из службене употребе избачена ћирилица. Хрватска је уставом дефинисана као самостална држава која остаје у Југославији док Сабор не одлучи другачије. Са референдумом о независности се сачекало, јер велике силе још нису прихватале разбијање Југославије и промене граница у Европи (него само демократизацију), а у Хрватској би постојала опасност од грађанског рата због отпора Срба и ЈНА у тренутку када Хрватска није располагала војном моћи. Словенија је, ипак, одржала референдум о независности два дана након проглашења устава Хрватске, 23. децембра 1990. године. Након тога више није било воље за одржавањем избора у Југославији, па је крајем децембра 1990. године само продужен мандат постојећем парламенту и влади до конституисања новог, вишестраначког сазива Скупштине Југославије, до чега никад није дошло.

У Босни и Херцеговини најбројнији су били Муслимани (43,7%), па Срби (32,2%) и Хрвати (17,3%), уз 10% „осталих“. Муслиманима је право да се изјашњавају као Муслимани у етничком смислу дато први пут на попису 1961. године, а у устав су уведени амандманима из 1971. године. Тек 1993. је историјски појам “Бошњак” враћен у употребу као име народа, али – за разлику од 19. века – не више надетничку нацију грађана, већ искључиво као назив за босанске муслимане.

Странка босанских муслимана је основана маја 1990. године под именом Странка демократске акције. Од идеје да се назове Југословенска муслиманска организација, по странци из Краљевине Југославије, одустало се због законске забране да странке у Босни и Херцеговини буду засноване на националности или религији. Дефинисана је као странка грађана Југославије који припадају муслиманском историјско-културном кругу.

„За првог председника СДА изабран је Алија Изетбеговић. Он је био противник како комунистичког, тако и секуларног и демократског западног друштвеног и политичког модела.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 216.

Након што је Уставни суд Босне и Херцеговине јуна 1990. године прогласио неуставним закон којим је забрањено формирање странака на националној или верској основи, следећег месеца је формирана Српска демократска странка. На оснивачкој скупштини су говорили Јован Рашковић, Алија Изетбеговић и Драгољуб Мићуновић, председник Демократске странке из Србије. За председника СДС изабран је психијатар Радован Караџић. У августу је настала и Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине, огранак владајуће странке из Хрватске.

„На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини [у новембру 1990. године] победила је тзв. антикомунистичка коалиција три националне странке, које су освојиле укупно 75% мандата у Већу грађана и 95% мандата у Већу општина. Странка демократске акције освојила је укупно 86 мандата (укупно је било 95 Муслимана међу посланицима), Српска демократска странка 72 (укупно је било 77 Срба међу посланицима), а Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине 44 мандата, што су били и сви мандати Хрвата. Осталих шест парламентарних странака имало је 38 посланика.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 228.

Босна и Херцеговина (БиХ) је имала седмочлано председништво са по два представника три најбројнија народа и још једим представником национално неизјашњених грађана. За првог председника председништва БиХ једногласно је изабран Алија Изетбеговић, иако је други кандидат муслимана (Фикрет Абдић) на изборима добио више гласова грађана. Фебруара 1991. године скупштина је усвојила Декларацију о државној суверености и недељивости Босне и Херцеговине, која је истицала и непромењивост њених граница, гласовима муслиманских и хрватских посланика, који су прегласали српске.

Пред прве вишестраначке изборе у Србији у децембру 1990. године, политичке вође Срба у Босни и Херцеговини – Радован Караџић и Срба у Хрватској – Јован Рашковић, подржали су Слободана Милошевића.

„Милошевић је снажно одбацивао насиље и опозицију оптуживао да подстиче националистичке обрачуне и „општи хаос“. Себе је представљао као јединог гаранта мира и безбедности.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 269-270.

Бивши вођа Савеза комуниста Србије изабран је за првог председника Републике Србије.

„Ту 1990. завршио је као потврђени господар Србије. А већ следеће године, онај исти обичан свет који је за њега гласао да би се спасао несрећа, управо је Милошевић хладнокрвно гурнуо у две највеће несреће: у рат и беду.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 110.

Након убедљиве победе на изборима Владу је формирала Милошевићева Социјалистичка партија Србије (СПС), настала из Савеза комуниста Србије.

„У влади су први пут после Другог светског рата успостављена министарства спољних послова и одбране, чиме се заокруживала државност Србије, односно кидале везе с федералном државом.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 284.

Србија је имала подршку из Црне Горе, где су први вишестраначки избори (последњи у Југославији) одржани истог дана када и у Србији. Убедљиво је победио Савез комуниста Црне Горе.

„Тако је црногорски СК био последња владајућа партија у Европи која је из назива избрисала комунистичко обележје.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 275.

Следеће године је променила име у Демократска партија социјалиста (ДПС). За првог председника ДПС-а и Црне Горе изабран је Момир Булатовић. ДПС је владала Црном Гором без прекида све до 2020. године.

Први вишестраначки избори у југословенским републикама од стварања демократског поретка више су били полазна тачка распада државе. Изабране су власти које су добиле легитимитет (подршку народа) да напусте федерално југословенство и окрену се републичким национализмима. Једину општејугословенску странку која је учествовала на вишестраначким изборима у југословенским републикама (када су избори у Словенији и Хрватској већ били одржани) формирао је последњи председник владе СФРЈ Анте Марковић. Савез реформских снага Југославије се ослањао на партизанске вредности и настојао да пружи отпор националним поделама. Приоритет странке су, ипак, биле започете економске реформе. Главна предност странке у народу популарног Марковића било је располагање ресурсима власти у Југославији. Међутим, за обраћање јавности недостајали су му медији, који су сви били под контролом републичких влада. Постојао је и Савез комуниста – покрет за Југославију, настао трансформацијом огранка Савеза комуниста у ЈНА, али та странка, чији је главни идеолог била Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића, није учествовала на изборима.

Убојита завршница – грађански рат

Оружане сукобе унутар Југославије је олакшало то што су републичке власти, осим полиције, под својом контролом имале и део војске, који је функционисао у склопу Територијалне одбране. Први оружани инцидент између Хрватске и ЈНА избио је 2. марта 1991. године у Пакрацу у западној Славонији, граду у којем су Срби чинили 46% становништва, а  Хрвати 36%. Специјалне јединице полиције Хрватске су заузели полицијску станицу и зграду Скупштине општине након што је Скупштина општине донела одлуку о прикључењу САО Крајина. Војска је смирила ситуацију, али су инцидент искористиле власти и медији за додатно подгревање атмосфере сукоба плашењем грађана непријатељoм који је ничим изазван на све спреман.

За Председништво Југославије председник Србије је саопштио да га више не признаје 16. марта 1991. године, након што није прошао предлог Србије и ЈНА да се уведе ванредно стање у Југославији, како би војска завела ред у земљи. Истог дана је одлучено да се САО Крајина издвоји из састава Хрватске, а остане у Југославији.

Прекретницу у српско-хрватским односима представљао је инцидент у Боровом селу (код Вуковара, у општини Винковци), 2. маја 1991. године, када је дошло до тешког оружаног сукоба хрватске полиције и српских паравојних формација, састављених од добровољаца из Србије (окупљала их је и Српска радикална странка Војислава Шешеља) и понеког мештанина из Хрватске. Ситуација у Хрватској је постала критична, грађани су почели да гину, талас мржње је преплавио друштво.

„Сукоби су настављени у источној Славонији, Барањи и западном Срему. Истовремено су текли изгреди и демонстрације хрватских грађана у Задру, Шибенику и још неким мањим местима у Далмацији, где је извршено разарање српске имовине. Највише су страдала представништва предузећа из Србије и српске викендице.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 417.

Страдала је и имовина Хрвата у Книну, а у САО Крајину су почеле да долазе српске избеглице из Хрватске. Из Славоније су одвођени у Војводину. У САО Крајина је 12. маја одржан референдум о останку у Југославији, као одговор на најављени референдум у Хрватској. Четири дана касније донета је одлука о прикључењу Србији. Хрватске власти су то доживеле као неуставни покушај прекрајања граница Хрватске. На референдуму у Хрватској 19. маја питање није постављенo прецизно – за и против независности, него су се грађани изјашњавали о два питања:

„1. Јесте ли за то да Република Хрватска као суверена и самостална држава, која јамчи културну аутономију и сва грађанска права Србима и припадницима других националности у Хрватској, може ступити у савез суверених држава с другим републикама (према приједлогу Републике Хрватске и Републике Словеније за ријешење државне кризе СФРЈ)? 2. Јесте ли за то да Република Хрватска остане у Југославији као јединственој савезној држави (према приједлогу Републике Србије и Социјалистичке Републике Црне Горе за ријешење државне кризе у СФРЈ)?“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 400.

На референдуму, који су Срби бојкотовали, гласало је 86% грађана Хрватске, од којих се 94% изјаснило за прву опцију, а 5,5% за другу опцију. Само два дана раније спречено је да председник председништва Југославије, постане представник Хрватске, на којег је по процедури ротирања представника република на том месту био ред, под изговором да „представник Југославије не може бити њен противник“, што је био закључак црногорске скупштине о предлогу за избор Стјепана Месића на ту позицију. Десет дана након референдума стигао је одговор из Книна.

„Истовремено је 29. маја Скупштина САО Крајине изабрала прву владу; за премијера је именован Милан Бабић, а за министра унутрашњих послова Милан Мартић. Скупштина је усвојила и уставни закон који је САО Крајину дефинисао као облик политичко-територијалне аутономије у саставу Југославије. Усвојен је и закон о примени правних прописа Србије на територији Крајине. На седници су доминирали тонови да власти у Загребу статус српског народа третирају као војнополицијско питање и да се таквом политиком „хрватских властодржаца“ ниједно политичко питање не може решити без проливања крви и грађанског рата.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 451.

Истог дана увече београдски фудбалски клуб који се зове по симболу комунизма постао је првак Европе у италијанском граду Барију. Потпуно незаинтересован за спорт, председник Србије Слободан Милошевић сутрадан се заложио да се у Југославији распише референдум на којем би се утврдило да ли право на самоопредељење имају републике или народи. Истакао је да одлуку да сви Срби живе у једној држави нико не може да укине. Тада је још изјавио:

„Неприкосновена је чињеница да се право народа на самоопредељење у вишенационалној држави не може територијално ограничити на постојеће административне границе република. Границе између република унутар Југославије никада нису биле државне. Добро је познато да су оне у прошлости повучене произвољно и без објективних критеријума, не уважавајући ни етнички састав становништва, ни последице геноцида који је претрпео српски народ, као ни норме међународног права. Право на самоопредељење не може, дакле, бити резервисано само за већински народ у национално мешовитој републици.“

Слободан Милошевић, Прилог историји 20. века, 99-100.

Пошто договора о преуређењу Југославије није било, Хрватски Сабор (парламент) је прогласио независност 25. јуна 1991. године. Усвојена је тад и Повеља о правима Срба и других националности, која је Србима гарантовала културну аутономију и учешће у власти пропорционално броју становника. Независност је проглашена и у Парламенту Словеније. Србија није пристала на независност Хрватске и Словеније, сматрајући да раздруживање могуће само уз сагласност свих чланица федерације.

„Уочи почетка ратова који су разорили Југославију чинило се да је позиција ЈНА била знатно боља у односу на Словенију и Хрватску. Квалитет и количина оружја, бројност и обученост борачког састава били су на њеној страни и победа је била, на први поглед, само техничка ствар. Али, стратегија ЈНА била је инфериорна у најважнијим доменима сваког ратног сукоба: нису постојали јасни ратни циљеви и унутрашње јединство.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 7.

Спречавање разбијања Југославије, па тиме и независности Словеније и Хрватске, био је циљ ЈНА, а руководство Србије је сматрало да само треба бранити већински српске територије, да се оне не издвоје из Југославије независношћу Хрватске. У Словенији су интервенцију ЈНА у медијима представљали као агресију на Словенију. Несвесно одлучности Словеније (укључујући и тамошњи народ), врх армије је потценио способност њених снага (Територијалне одбране Словеније, коју је ЈНА претходно обучавала). Очекивало се да ће демонстрација силе бити довољна да се ситуација примири. После почетних неуспеха, ЈНА се спремала за ангажовање више снага (уместо само редовних регрута у касарнама на територији Словеније), па и бомбардовање Љубљане, али су српски политичари то спречили. Истовремено српски владајући политичари су пристали, уз посредовање представника Европске економске заједнице, да коначно прихвате избор представника Хрватске за председавајућег председништва Југославије, а да се заузврат на три месеца суспендује проглашење независности Хрватске и Словеније.

„Ма колико био очекиван, почетак рата изненадио је српску јавност која је одговорила протестима. За разлику од Словеније и, касније, Хрватске, где је национални романтизам био на врхунцу и где је већинско јавно мњење сматрало да се води одсудни бој за слободу, враћање мртвих војника, готово дечака, пробудило је део успаваног српског јавног мњења. Прве протесте организовале су 2. јула мајке српских војника и одмах су оптужене да су део завере против српског народа.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 37.

Десетодневни рат у Словенији у јуну и јулу 1991. године завршен је повлачењем ЈНА из те етнички најхомогеније југословенске републике, одлуком Председништва Југославије, иако се очекивало само повлачење у касарне у Словенији.

„Одустајањем од Словеније, ЈНА више није могла да оправда рат у Хрватској. Пошто је било очигледно да Словенија и Србија више не желе никакву Југославију, дошло је до заокрета и у политици међународне заједнице према југословенској кризи јер до тада није постојала подршка сецесионизму.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 62.

Самозаваравање да је ЈНА четврта армија по снази у Европи доживело је болно отрежњење у Словенији 1991. године. Током деценија постојања СФРЈ држава ниједном није нападнута споља, а распала се изнутра, што ЈНА није била у стању да спречи. Генерал ЈНА који је у то време био савезни секретар за народну одбрану СФРЈ, односно министар војни, овако је то видео:

„Огроман хендикеп за ефикасну употребу оружаних снага био је у чињеници да су се оне цијели послератни период припремале за рат по концепцији општенародне одбране која је сушта супротност условима и начину употребе до које је заиста и дошло. Концепција ОНО, као битно полазиште, претпостављала је ослонац на народ широм Југославије, а стварност је у свим сецесионистичким дијеловима земље била потпуно супротна. Када се томе дода да је национално измјешани састав ЈНА неминовно доводио до тога да су припадници ЈНА морали ратовати и против припадника сопствене нације, те да су се у срединама са којима су се тукли налазиле и њихове породице, може се сагледати сва драматичност ситуације у којој су се налазили многи припадници ЈНА, а тиме и ЈНА у цјелини.“

Вељко Кадијевић, Против удар – моје виђење распада Југославије, Београд 2010, 95.

Словенији је суштински призната независност одлуком председништва СФРЈ о повлачењу војске, што је урађено да би се груписале снаге за предстојећи сукоб у Хрватској. На тај начин је доведен у питање смисао што је војска уопште и ангажована у Словенији, односно сврха страдања војника (44 припадника ЈНА и 18 са словеначке стране). Одлука Председништва СФРЈ практично је означила крај Југославије каква је постојала до тада.

„Остаци југословенске војске третирани су као окупаторска војска и срамно протерани из земље која је 1918. славили „братство словенских народа“ и величала српску војску. […]

Историја је, без сувишних емоција, почела да Србији наплаћује пуну цену за непромишљену и неодговорну политику вођену током 20. века. Следила су нова понижења.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 67.

Како се смиривала ситуација у Словенији, множили су се оружани инциденти у Хрватској, који су се завршавали страдањима на обе стране. У Пакрацу је 13. августа 1991. године проглашено стварање САО Западне Славоније и њено уједињење са САО Kрајином.

У Илоку, градићу са хрватске стране границе на Дунаву, који је са Бачком Паланком у Србији спајао мост, месту са мање од 5 хиљада становника, у којем су Хрвати чинили 62% становништва, а Срби само 7%, ХДЗ је организовао наоружавање хрватског становништва од краја 1990. године. Када је ЈНА кренула да заузме град договорено је разоружавање и исељавање хрватског становништва, које је тада већ нарасло на 10 хиљада доласком избеглица из околних места. Томе је претходило заузимање једног од околних села Ловас од стране ЈНА, где по изворима ЈНА, неким „самозваним добровољцима“ основни мотив није била борба против непријатеља, него пљачка и иживљавање над становништвом хрватске националности. Командант Ловаса је најавио да ће иселити све „непоштене Хрвате“. Хрватски медији су кренули са пропагандом да ЈНА врши геноцид над становништвом Илока. Из Илока се иселио и мањи број Срба који је прешао у Бачку Паланку. Због насилне промене етничког састава становништва на територији коју је заузела ЈНА жалио се и шеф мађарске дипломатије председавајућем Министарског савета Европске економске заједнице, мислећи на припаднике свог народа, који је живео међу зараћенима. Ситуација се није смиривала, па су заробљени мештани села Ловас коришћени за чишћење минских поља, што њих двадесетак није преживело, од којих неки због експлозија мина, а неки од ватре која је на њих отворена од стране паравојне формације када су почели да беже од експлозија мина. Онима који су прошли само са повредама одбили су да пруже медицинску помоћ запослени у Дому здравља Шид. ЈНА се правдала да не може да контролише понашање добровољаца из паравојних формација, које су називали четницима. Такве формације у Хрватској су имали и лидери неких политичких странака из Србије – Војислав Шешељ (Српска радикална странка – Српски четнички покрет), Вук Драшковић (Српски покрет обнове – Српска Гарда) и Мирко Јовић (Српска народна одбрана – Душан Силни), као и будући политичар Жељко Ражнатовић (Српска добровољачка гарда). Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду је 2008. године почело суђење за дешавања у Илоку и 2012. изрекла казну за 14 припадника паравојне формације одговорних за убиства 40 хрватских цивила. Апелациони суд је поништио пресуда, али су оптужени поново осуђени 2019. године, мада су им казне знатно умањене.

Злочини који су пратили напредовање ЈНА доводили су и до масовног одласка резервиста са фронта.

„Нећемо више у Книн, макар и дезертирали. Већина нас има породице и не можемо више да гледамо како се коље и пљачка. Кад ми ослободимо неко хрватско село, иза нас иду мартићевци’, ‘четници’ и некаква територијална одбрана који пљачкају, силују, чак и кољу. Једном речју, они воде неки свој, приватан рат. Не можемо да носимо моралну одговорност за сва та зверства у којима нисмо учествовали, већ смо покушали да их спречимо.“

Борба, 5. децембар 1991, 7.

ЈНА је планирала и заузимања већински хрватских приморских градова Задра и Шибеника, да би деблокирала војне објекте ЈНА. Додатно образложење за Задар је било да им је потребна лука, а у наредби за напад на Шибеник је истакнуто:

„Посебно указати да се САО Крајина и српски народ не брани на кућном прагу, већ да је потребно створити широк антифашистички фронт ради коначног пораза хрватског неофашизма у облику повампиреног усташтва.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 247.

ЈНА је нападала и највећи далматински град Сплит. Јужније у Далмацији, рат је захватио и древни град Дубровник, јесени 1991. године. Блокада Дубровника почела  је 1. октобра 1991. године, од стране војске из Црне Горе.

„По ријечима [председника владе Црне Горе] Мила Ђукановића, напори Црне Горе за мирно рјешење југословенске кризе нијесу били ни мали ни краткотрајни, али су били узалудни, јер су, како је он оцјенио „саговорници били усташе, националистичка власт Хрватске, која је, по сваку цијену, хтјела рат“. Сада га имају – рекао је Ђукановић, нагласивши да ће ЈНА овај рат завршити побједнички. Завршићемо заједнички живот са усташама за сва времена. Братства нема. Граница са Хрватском не може бити она коју су одредили бољшевички картографи“ – рекао је Ђукановић.“

Борба, 3.10.1991, 3.

Очекивана брза предаја Дубровника је изостала. У старо градско језгро се сместила хрватска паравојна формација која је одатле дејствовала, на шта је одговорено гранатирањем старог градског језгра Дубровника, који је био културно-историјски споменик. Ни Дубровачко ратиште нису мимоишли злочини над цивилима. Вапаји европских званичника да се очува европско културно наслеђе у Дубровнику били су узалудни.

„Дубровник је опкољен и нападнут од стране ЈНА без неког јасног војног оправдања. Опште место стратешког плана ЈНА за пресецање Хрватске сугерише да је била потребна једна операција за одвајање јужне Далмације од остатка земље, уз блокаду дубровачке луке на њеном врху. Али, осим што је за то било више него касно, тамо није било објеката ЈНА ни српског становништва које је требало бранити. Други разлог за операције на дубровачком ратишту тицао се посебних црногорских интереса који нису били усклађени са службеним Београдом. […]

Напад на Дубровник произвео је праву катастрофу у односима ЈНА са западном јавношћу и довео до потпуног губитка веродостојности њене улоге на којој је она још увек истрајавала. Првобитни план предвиђао је слом хрватских снага за највише пет дана, али се већ првог дана рата показало да је то потпуно неостварљиво. ЈНА се, поред својих хроничних унутрашњих слабости, суочила са добро организованим отпором који је био знатно припремљенији и интензивнији од општег наратива у хрватској историографији и јавности уопште да се народ Дубровника сам бранио. Осим тога, стратези ЈНА, слично као и у Словенији, били су запањени разорном снагом антијугословенства код хрватског становништва, посебно у залеђу Дубровника.

Током припрема операција на југу Хрватске, идеја о стварању тзв. Дубровачке републике имала је истакнуто место у српској и црногорској пропаганди. О томе су режимски медији и у Србији и у Црној Гори интензивно писали у јесен 1991, што би могло да значи да се о томе размишљало и у појединим структурама власти. Једна група Дубровчана из Београда иницирала је идеју о формирању Републике Дубровник. Српски медији су објавили и један проглас који је најављивао „оснивање Републике Дубровник која је у саставу Републике Југославије“, како би се наставила традиција Дубровачке Републике која је „укинута 1808. од стране Царевине Француске“.

[…]

Друга дугорочна негативна последица тицала се извршене пљачке од стране припадника Територијалне одбране Црне Горе и добровољаца ЈНА која је била мотивисана и похлепом и завишћу људи из нижих слојева друштва који нису били спречени одговарајућим дисциплинским мерама. Међународна реакција на војну операцију око Дубровника у огромној мери је пољулала репутацију ЈНА и продубила политичку изолацију власти у Београду, иако су у невојничком и неморалном понашању предњачили резервисти из Црне Горе.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 344-347.

Највеће борбе у Хрватској вођене су око Вуковара, града у западном Срему, у којем су Срби чинили трећину становништва, а Хрвати половину.

„Под притиском ЈНА, хрватске снаге биле су у веома тешком положају на свим кризним подручјима. Осијек је био готово одсечен од остатка Хрватске, а Вуковар скоро потпуно окружен. Сукоби око града почели су 24. августа; ЈНА је користила авионе, тенкове, оклопна возила и ратне бродове са Дунава. Борбе су убрзо прерасле у највећи сукоб ЈНА и хрватских снага.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 140.

Општи напад ЈНА на Вуковар је почео 15. септембра 1991. године са наредбом да се деблокира касарна ЈНА у Вуковару, која је била под блокадом већ 20 дана, па су војници у њој истрошили резерве хране и воде. Касарна је, након борби тог и претходног дана, била деблокирана, али су борбе у граду настављене, јер су напади на касарну настављени, па је ЈНА закључила да мира неће бити док не истера непријатељске снаге из Вуковара. У јединицама ЈНА око Вуковара било је и југословенски оријентисаних војника хрватске националности, који су се питали шта ће после бити са њима након одслужења војног рока. У борбама је био слаб одзив локалног српског становништва, које је брзо одустајало, заинтересовано само за одбрану своје куће и села. У војном извештају једног генерала ЈНА (који ће страдати мање од месец дана касније под необичним околностима) о стању у јединицама, од 8.10.1991. године, између осталог, писало је и следеће:

„Међутим, има одређених проблема који онемогућавају да се задаци јединица извршавају квалитетније, ефикасније и брже. Најизраженији проблеми су: циљеви ангажовања јединица ЈНА на простору Славоније, Барање и Западног Срема нису довољно убедљиви и објективно нису искрено прихваћени; због недовољно убедљивих циљева, мотивисаност целокупног састава је недовољна; […] огромни су страначки утицаји [Српске радикалне странке Војислава Шешеља, чија је националистичка идеологија одударала од званичне југословенске идеологије ЈНА] који разбијају власт, легалне органе и војне колективе, што нико у јединицама није успео да искорени; велики број људи здравих, младих и способних са територије Славоније, Барање и Западног Срема се скрива по Војводини, шверцује и беспосличи а други се ангажују у одбрани њихових огњишта; […]“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 370.

ЈНА и српске паравојне формације ушле су у Вуковар 18. новембра 1991. године.

„Политика је у броју од 20. новембра, за који је на првој страни речено да је штампан у невероватном тиражу од милион примерака, опширно писала о томе да је Вуковар „коначно слободан“. Истовремено је на ширем простору Вуковара трајало исељавање хрватског становништва и прикупљање заробљеника. Горан Хаџић, председник Владе САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем, најавио је 19. новембра подизање „новог, лепог града“. Раде Лесковац, заменик министра за информисање ове владе, најавио је борбе за Осијек, „јер и Осијек по историјским чињеницама припада српском народу“. Добросав Бјелетић, в. д. генералног директора Телевизије Београд, у Ердуту је изјавио да ослобађање Вуковара „представља велику победу српског народа на овом простору“.

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 394.

Борбе око Вуковара довеле су до разарања какво није забележено ни у једном другом граду у ратовима током распада Југославије. Грађено деценијама разрушено је за два месеца.

„Огласио се и Вук Драшковић [председник Српског покрета обнове, највеће опозиционе странке у Србији] у ауторском тексту у Борби, симболично на још увек важећи Дан републике. Писао је како не може да честита вуковарску победу коју еуфорично слави „ратном пропагандом опијена Србија“; Вуковар је био Хирошима и хрватског и српског безумља, „највећа српска гробница у овом бесмисленом и срамном рату“; Срби и Хрвати заједно преживљавају дане највеће срамоте и пада, а „потомство ће пљувати на оне који су дивни, питоми и невини Вуковар упрљали црним легијама, па га, разрушеног и окрвављеног, још и прогласили хрватским Стаљинградом. Потомство ће се стидети и овог играња, овог певања, овог бекријања у граду гробу, у граду костуру. Треба поскидати капе и барем ћутати, а не славити победу“; из мртвог Вуковара, „ти слављеници и ти једини победници издају команду: на Винковце, на Осијек! Прохтело им се, ето, да њихова држава – хацијенда буде нешто пространија, па су – одлучили да крену на градове; Србију треба спашавати од „сунђера који тражи све више крви, од помрачених умова који булазне о некаквој граници Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 402.

„Армијски врх је одлучио да се Вуковар освојио по сваку цену и зато су уследили дуготрајни напади на град. […] У бици за Вуковар ЈНА је користила своју ватрену надмоћност, па је град систематски бомбардован. Али, слабости је било превише. […] Тако је „операција Вуковар“ постала највећа катастрофа у историји ЈНА, била је прекретница у промени међународног мишљења у корист Хрватске и знатно је допринела да Европска заједница покрене процедуру за признавање Хрватске (и Словеније).“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига II, Београд 2020, 415-416.

После заузимања Вуковара од стране ЈНА, више од 200 лица  евакуисани из вуковарске болнице (са чијег крова је било ватрених дејстава), где су се окупљале избеглице хрватске националности, међу којима је било и рањених и болесних (али и оних који су се као такви ту скривали), након мучења је ликвидирано и затрпано у масовној гробници на пољопривредном добру Овчара код Вуковара.

У ратом разрушеном Вуковару је 1993. године, док су у околини још вођене борбе, снимљен амбициозно замишљени филм „Вуковар једна прича“, добитник 16 међународних признања. Филм је био српски кандидат за Оскара 1994. године, исте године када и хрватски филм назван „Вуковар се враћа кући“.

Једна од последица ратних дејстава била је и промена етничког састава становништва. Најављено је да ће Вуковар бити главни град САО Славоније, Барање и Западног Срема, која ће се можда још ширити на западу, а да у њој неће бити места за Хрвате који су ту досељени током Другог светског рата, за време усташке власти. Српске избеглице су се селиле из једног ратом захваћеног подручја Хрватске у друго и тамо насељавани у напуштене куће из којих су избегли Хрвати. После заузимања Вуковара ЈНА ипак није добила дозволу политичког врха за даље напредовање ка Осијеку. Уследиле су одмазде хрватских снага над српским становништвом у западној Славонији. Помоћ ЈНА, у коју су се уздали, није стигла. Очекивало се пресељење српског становништва у источну Славонију и Барању. Неки су одлазили и у Босну или Србију. Од средине 1991. до средине 1992. године потпуно су протерани Срби из 193 насеља.

Децембра 1991. године САО Крајина је преименована у Република Српска Крајина (РСК). Одлуке о припајању РСК донеле су САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема и САО Западне Славоније. Тек у децембру 1991. године Хрватска је опозвала своје представнике у врху власти Југославије. ЈНА се из Хрватске повукла почетком јануара 1992. године, када су дошле снаге Уједињених нација. У међународној политици је прихваћен принцип да не буде промена републичких граница у Југославији (да би тај принцип важио и за истовремени распад СССР-а), иако су до тада државе које су имале проблема са регионалним покретима (Француска, Велика Британија и Шпанија) настојале да се одржи каква-таква Југославија, док је Немачка, која се октобра 1990. године ујединила по принципу самоопредељења народа, залагала за признавање независности Словеније и Хрватске. Проблем је био што је више од четвртине Срба у Југославији живело изван Србије. Уз Словенију и Хрватску независност је призната и за Македонију (референдум је одржан септембра 1991. године) и Босну и Херцеговину (одлуку донело 63% грађана изашлих на референдум 29.2. и 1.3. 1992. године). Међународно признање је стигло јануара 1992. године, најпре од Немачке, а онда и од Европске економске заједнице. Чланице уједињених нација Хрватска, Словенија и Босна и Херцеговина су постале у мају 1992. године, а Македонија у априлу 1993. године, под именом Бивша Југословенска Република Македонија (због спора са Грчком око имена, који је решен тек 2018. године, када је променила име у Северна Македонија, како би ушла у НАТО). Није призната независност Републике Српске Крајине, чак ни од Србије, иако је влада то предложила скупштини (политика Србије је била очување Југославије). Као реакција на независност Босне и Херцеговине, априла 1992. године проглашена је Српска република Босне и Херцеговине (од августа 1992. године: Република Српска), која је одлучила да се одвоји од Босне и Херцеговине и остане у Југославији. Ни њу није признала ни Србија. Црногорци су се на референдуму 1. марта 1992. године изјаснили о останку у Југославији, након чега је 27. априла 1992. године настала Савезна Република Југославија (СРЈ), као покушај Србије да се представи наследницом Југославије, што међународна заједница није прихватила, па су СРЈ (коју су чиниле само Србија и Црна Гора) третирале као једну од наследница СФРЈ. Чланицом Уједињених нација СРЈ је постала тек после промене власти на крају века.

Рат у Босни и Херцеговини је почео марта 1992. године.

„Уследили су трогодишњи разорни обрачуни за дефинисање граница животног простора три етничке заједнице. Историја нас учи да је питање граница увек питање крви и злочина, јер се у тим борбама иде до крајњих граница опстанка када се милост нити даје, нити тражи. Због тога је ратни сукоб у Босни и Херцеговини био најбруталнији од свих ратова за југословенско наслеђе, са преко 100.000 жртава.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига III, Београд 2022, 376.

„Грађански рат је, посебно током првих мјесеци, у многим случајевима постао брутална и нечовјечна међунационална борба, у којој су поред добровољаца на свим странама учествовали и поједини криминалци. А бројне цивилне жртве биле су највише муслиманске, али приближно учешћу у националној структури БиХ.“

Чедомир Антић, Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд 2016, 307.

У јулу 1992, непуна четири месеца након избијања рата у Босни, Срби су контролисали више од две трећине босанске територије. Муслимани и Хрвати су се у почетку рата у Босни заједно борили против Срба, а после су и они међусобно заратили. Децембра 1992. године је проглашена Хрватска заједница Херцег-Босна. Хрватске оружане снаге су се називале Хрватско вијеће обране (ХВО), а муслиманске Армија Републике Босне и Херцеговине. Први сукоби између њих почели су јуна 1992. године, а до већих ратних операција је дошло априла 1993. године. У новембру 1993. године Хрвати су срушили стари мост у Мостару.

„Међунационални односи у Босни и Херцеговини били су оптерећени сложеном унутрашњом историјом најудаљеније западне периферије Османског царства, коју су претходно присвајале хрватска, угарска и српска средњовековна држава. Модернизација под аустро-угарском администрацијом и у две југословенске заједнице није обезбедила миран развој Босне и Херцеговине која је била подручје међународне дипломатске кризе 1908-1909, из које је видовданским атентатом 1914. кренула стихија Првог светског рата, да би се у току Другог светског рата на њеној територији, формално у саставу НДХ, упоредо одвијали концентрисани геноцид над Србима, Холокауст над Јеврејима и беспоштедни обрачуни у грађанском рату и револуцији. Босна и Херцеговина била је и последњи симбол југословенског јединства које је сахрањено опсадом Сарајева, геноцидом у Сребреници и нестанком српских заједница у Мостару и Сарајеву.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 62-63.

Временом су се руководства Срба у Хрватској и Босни удаљила од Србије, која је била спремнија на попуштање. Крајем 1993. године Променио се и однос Радио телевизије Србије (РТС) према рату, од којег се ограђивала владајућа СПС, која се пред ванредне парламентарне изборе у децембру 1993. године представљала странком која доноси мир.

„У току кампање, из вести је нестала националистичка еуфорија о праву босанских Срба на уједињење са осталим деловима српског народа у јединствену државу. Извештавање о догађајима у БИХ потенцирало је да су Срби остварили циљ своје борбе са постигнутом поделом БИХ између три стране и да њене резултате сада треба оверити мировним споразумом („Све што је српско, остаје српско – нема повратка назад“). Став српских босанских лидера у прилог настављања рата више се није пробијао на екран, чиме је игнорисан сукоб између званичне политике Србије и сународника из БИХ чије је право на самоопредељење она претходне године бранила по цену тоталног сукоба са светом. Публицитет је гарантован само субјектима који су инсистирали на мировном решењу, а његово постизање везивали за укидање међународних санкција Србији. Залагање за мир представљено је као објективно потребно и као део „здраворазумског“ схватања овог проблема. Истовремено, вести са фронта су наративним форматом и даље следиле раније успостављену поделу између „агресорских“ муслиманских и хрватских снага и „одбрамбених“ српских. Нови имиџ српске стране укључио је сада улогу чувара привременог примирја који су непрестано кршиле друге две.“

Јованка Матић, Телевизијска презентација изборне кампање за парламентарне изборе у Србији 1990-2000, Факултет политичких наука, Београд 2006 (докторска дисертација), 147.

Након што су босански Срби одбијали мировне планове великих сила, Србија је 4. августа 1994. године увела санкције Републици Српској, исте казнене мере као што су Уједињене нације увеле према Србији. Руководство Републике Српске Крајине је такође одбијало предлагане споразуме и било ближе са руководством Републике Српске, него Републике Србије.

„У почетку, захваљујући наоружању које су преузели од ЈНА, Западни Срби су били надмоћнији од Хрвата и Муслимана. Но, временом, променио се однос снага. Хрвати и Муслимани су дошли до моћних савезника, до довољно новца и до оружја. Њихове пешадијске јединице предузимале су све дрскије нападе, а ускоро је стигла и ваздушна подршка НАТО-а. Најпре су, 28. фебруара 1994. године, ловци Северноатлантског савеза оборили четири српска авиона. То је било прво војно дејствовање НАТО-а икада забележено. Од тада, прекодрински Срби више нису могли да користе авијацију. До краја године, уследили су и НАТО напади на радарске и ракетне уређаје. Тако су Срби остали и без премоћи у савременим уређајима за осматрање и брзо дејствовање.

То је било право време за склапање мира. Са НАТО-ом против себе, ниједна од западних српских државица није имала претераних изгледа за будућност. Али, [председник Републике Српске Крајине] Мартић и [председник Републике Српске] Караџић били су у тој мери опседнути идејом независних држава, да су одбијали готово све што је било мање од тога. Чак је и Милошевић био схватио да од „уједињених српских земаља“ нема ништа. Али не и Мартић и Караџић. Када су, почетком 1995. године, представници такозване Групе Z-4 (четири загребачка велепосланика [амбасадора]: САД, Русије, ЕУ и УН) донели Милану Мартићу план политичког решења за Крајину, он је одбио чак и да га узме у руке. И тако три пута! А план је Крајини давао готово све осим независности. Имали би право на име, заставу и грб, на посебан новац, на коришћење језика и писма, имали би законодавну и судску власт, хрватски закони би се спроводили само уз сагласност Крајине, спорове Крајине и Хрватске решавао би посебни уставни суд састављен од тројице међународних судија и по двојице судија из оба ,,ентитета“, Крајина би имала сопствену полицију, док би хрватска војска могла да у њу уђе само на изричит позив крајинског председника… Уместо да га прихвати, и да у преговорима покуша да обезбеди још понешто, Мартић је план осорно одбио.

„РСК се више неће вратити у Хрватску. Имамо снага да све ово приведемо крају да се супротставимо и јачем непријатељу него што је Туђманова Хрватска, да би смо једног дана живјели у заједничкој држави свих Срба“.

Тек када су уследили велики војни порази, Мартић и Караџић су снизили захтеве. Али, било је касно. Почетком маја 1995. године, хрватска војска заузима Западну Славонију, изгонећи целокупно српско становништво. Крајем јула, редовне јединице хрватске војске заузимају две вароши у Републици Српској Грахово и Гламоч. Тако Книн, главни град Крајине, бива опкољен са три стране. Увидевши да се спрема општи напад, нови крајински премијер, Милан Бабић, јавља у САД да Срби прихватају план Z-4. Али доцкан. Ујутро, 4. августа, 200.000 хрватских војника отпочиње јуриш на 40.000 бранилаца Крајине. Ту је и авијација НАТО-а, која бомбардује српске радарске уређаје на Пљешевици, и ракетна постројења у близини Книна. Већ сутрадан, војска и све становништво Крајине крећу у бекство ка Србији. Хрватски радио, 5. августа, објављује да се хрватска застава, 20 метара дугачка, вије изнад Книна. Два дана касније, Гојко Шушак, хрватски министар војни, објављује успешан завршетак ,,операције Олуја“. Српска Крајина више не постоји. А са њом ни питање Срба у Хрватској. Готово нико, од 200.000 крајишких Срба, није поверовао позиву Фрање Туђмана, хрватског председника, „да остану код својих кућа, и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт“. А они који су му поверовали, убрзо су се нашли у заједничким или необележеним гробницама.“

Слободан Антонић, Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића, Београд 2002, 174-175.

Рат у Хрватској је завршен операцијама „Бљесак“ (у Западној Славонији) и “Олуја” (4-7. августа 1995. године на преосталом простору Републике Српске Крајине), којима су протерани Срби из Хрватске (150-200 хиљада). Одмазде над Србима у Хрватској било је од почетка рата. Као изговор за операцију Олуја коришћен је аргумент да је тиме спречена нова Сребреница.

„Снаге босанских Срба започеле су 6. јула напад на Сребреницу, источну енклаву босанских Муслимана. Младић и војне снаге босанских Срба одавно су желели да уклоне ово жариште под контролом Муслимана, које је било база за муслиманске нападаче, и које је спутавало босанске Србе у покушају да створе јединствену територију. […] Након пада Сребренице убијено је више хиљада заробљених Муслимана а жене и деца протерани су из енклаве. […]

Међутим, док је Војска Републике Српске славила своју победу у источним енклавама, Србима је на западу предстојала катастрофа.

Крајем јула регуларне хрватске снаге покренуле су офанзиву у западној Босни, заузимајући градове Грахово и Гламоч. Одмах после хрватске акције, порасле су у Републици Српској Крајини тензије због страховања да ће се наћи у окружењу непријатељских снага. Ратко Младић и патријарх Павле 31. јула отпутовали су у Книн како би дали уверења о војној и црквеној солидарности са Србима у Крајини. Међутим, хрватска војска је 4. августа напала РСК и српска одбрана се срушила под хрватским нападом. У лето 1995. године војни изгледи нису били на страни Републике Српске Крајине, која је са 50.000 људи била два пута слабија од хрватских снага, а и слабије наоружана, и имала је озбиљне проблеме са моралом војника. Ипак, брзина хрватског напредовања – војна операција практично је извршена у року од деведесет шест сати – шокирала је српско мњење. Једини део Крајине који је остао под контролом Срба била је Источна Славонија. У овом случају Милошевић не само да није понудио подршку опкољеним Србима у Републици Српској Крајини, већ је изгледа још и наредио да се војска Крајине повуче без континуираног пружања отпора Хрватима. За Србе ће огорченост због пораза бити помешана са бесом због ове издаје.

Како се војска Републике Српске Крајине повлачила са својих положаја, пратило ју је око 165.000 избеглица, готово целокупно српско становништво Крајине. Бежећи од хрватске војске и напада пљачкаша, избеглице су потражиле уточиште у Србији, где су биле живи доказ неуспеха Милошевићеве политике који се није могао сакрити од становништва чак ни уз помоћ државних медија. Републичка влада одговорила је покушајима да расели изблеглице широм земље, а нарочито је хтела да их спречи да се окупљају у престоници. Осећање да Срби доживљавају националну катастрофу апокалиптичких размера имало је превагу у јавном дискурсу до краја лета 1995. године.“

Роберт Томас, Србија под Милошевићем: политика деведесетих, Београд 1999, 246-248.

Као главни кривац за масакр у Сребреници осуђен је Ратко Младић, некадашњи генерал ЈНА, који је и током командовања војском Републике Српске у почетку носио комунистички симбол црвену звезду на војничкој капи. Масовни злочин у Сребреници Међународни кривични суд за бившу Југославију је окарактерисао као геноцид, што Србија не прихвата.

„Прије свијега, тешко да би с трагични догађаји у Сребреници могли уклопити у дефиницију геноцида. Геноцид би подразумијевао покушај истребљења свих припадника циљане групе и односио би се на све њене припаднике који су у домашају. Међутим, били су поштеђени бошњачке жене и дјеца, стари и болесни и све се одвијало само на ограниченом простору једне општине.“

Чедомир Антић, Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд 2016, 329-330.

У сваком случају злочин у Сребреници је у јавности држава чланица Европске уније и САД до данас остао упамћен као највећи злочин у Европи после Другог светског рата и нанео је огромну штету српском народу, нарочито Републици Српској, која је због тога оптуживана као „геноцидна творевина“ коју би требало укинути.

„Власти Републике Српске испрва нису прихватале да је дошло до масовног злочина [масовне гробнице су премештане као би се жртве прикриле], а када су биле принуђене да га признају, нису прихватале процијењени број жртава.“

Чедомир Антић, Ненад Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд 2016, 331.

Србија је била сувише оптерећена под санкцијама финансирањем ратовања Срба у Хрватској и Босни. Милошевић је сматрао да ће довољно добити са Републиком Српском, те да је очување положаја у Хрватској неодрживо. Наравно, са тиме није наступао у јавности. Туђман је знао да освајању РСК Србија неће пружити отпор, што се видело већ у западној Славонији. Председник Републике Српске Радован Караџић је о томе причао 6. августа на седници Скупштине Републике Српске:

„А ја вам гарантујем да је умјесто порука из Београда да се неће мијешати, дошла порука: мијешаћемо се свим својим снагама, ја вам гарантујем да се то не би десило, гарантујем да би
била мировна конференција и гарантујем да би можда ми у погодбама изгубили нешто територије, а сачували би двије српске државе [РСК и Републику Српску], а овако смо довели у питање не једну него двије српске државе.“

Nikolić, K. (2021). Od „Ljeta“ do „Oluje“. Uvod u pad Republike Srpske Krajine 1995. godine. Tragovi, 4 (2), 57.

Председник Србије Слободан Милошевић је на седници Врховног савета одбране СРЈ одржаној 14. августа 1995. године другачије сумирао разлог болног исхода, сматрајући главним узроком слома Крајине одбијање мировних планова.

„Према томе, да је у било ком тренутку дошло до прихватања тих мировних планова, иза којих су стајали и САД и Немачка, не би се могла уопште поставити подршка САД-а и Немачке хрватској агресији на РСК. Уосталом, ја бих вас подсетио, не желим себе да цитирам, али пре више од годину дана управо сам упозорио јавно да ће то одбијање највише довести у опасност безбедност Крајине. Све наше прогнозе и упозорења су се, нажалост, показали тачним. Нико не би био срећнији од нас да су нас догађаји демантовали. […] Момо (Момчило Крајишник, оп. аут.) се добро сећа мог разговора с Младићем приликом напада на Жепу и Сребреницу. Ја сам онда рекао: – Ратко, ти сада мериш војничку цену тог успеха. Војничка цена је пет мртвих, 20 рањених, једно уништено возило. То је много јефтино. А политичка цена може да буде милион пута већа, јер ће се сутра тицати интереса 12 милиона људи. Нажалост, ту је једна десинхронизација у војним поступцима према политичким поступцима који су морали да буду боље синхронизовани. Они заузимају Жепу, где никад српска нога није крочила, од рата на овамо, ако је дошао неки трговац Србин, јер је то муслиманска енклава сто година. Одатле се тера 40 хиљада избеглица, то је заштићена зона УН, то се толерише, али када се то исто уради са српским територијом која је такође заштићена зона, онда кажемо – то није принципијелно!? […] Према томе, увлачењем Југославије у рат био би створен алиби: ево легитимације да је Југославија агресор. И онда се намеће ирачка шема – тај агресор мора да се казни као када је Ирак ишао у Кувајт. Онда се полупа Југославија!“

Nikolić, K. (2021). Od „Ljeta“ do „Oluje“. Uvod u pad Republike Srpske Krajine 1995. godine. Tragovi, 4 (2), 57-58.

Пад Крајине је приближио хрватску војску Републици Српској. Уследила је офанзива хрватских и муслиманских копнених снага, након ваздушних удара НАТО авијације. Срби у Босни и Херцеговини су сведени са 70% на 50% територије. Руководство Српске је препустило вођење преговора председнику Србије. Ратовање у бившој Југославији је окончано мировним споразумом у америчкој ваздушној бази код Дејтона и потписивањем мира у Паризу 1995. године.

Босна и Херцеговина су подељене на муслиманско-хрватску Федерацију Босне и Херцеговине (51%) и Републику Српску (49%) као два ентитета (дистрикт Брчко има посебан статус) ове независне државе. Босна и Херцеговина је добила излаз на Јадранско море код Неума, чиме је јужна територија Хрватске, око Дубровника изолована од остатка државе, што је превазиђено изградњом моста од полуострва Пељешац, лета 2022. године. До данас се Босна и Херцеговина није ослободила међународног старатељства. Хрватска се спорила око границе на Јадранском мору са Словенцима (Пирански залив), који су први пут добили ни излаз на Јадранско море и Црном Гором (Превлака), која је остала у државној заједници са Србијом до 2006. године (под називом Савезна Република Југославија до 2003. године).

„Југословенски политичари прибегли су националистичкој реторици и проналажењу спољног непријатеља ради стварања националне кохезије, прикривања унутрашњих проблема и јачања сопствене позиције моћи. Због тога су дуж етничких линија подстицани сукоби како би се народ убедио да му прети „истинска опасност“. Епилог „изазова и одговора“ била је серија грађанских ратова. Они су били брутални јер су истовремено били и покретачи „изградње нације“. Ти ратови, као и процеси националне хомогенизације и етничког чишћења који ће их пратити, мотивисани су потребом да се створе једноставни и недвосмислени идентитети у становништву које је било изразито помешано и разноврсно по пореклу. Други мотив био је да се избришу елементи „мешавине, загађења и неодређености“, који су угрожавале државе у настајању. То даље значи да сурово насиље које је обележило распад Југославије није проистекло из „супротних и неспојивих“ идентитета, већ је то био покушај да се они произведу.“

Коста Николић, Југославија, последњи дани (1989-1992), књига I, Београд 2018, 509.

Наравоученије:

У причи о ратовима за југословенско наслеђе има наших и њихових, али нема добре и лоше стране. Има власти које су пропагандом евоцирале трауме из претходног рата, Хрвате називајући усташама, а Србе четницима, и тиме изазивале страх код сопственог народа, који се за тиме поводио и страдао, након чега су главни представници власти постајали ратни победници или миротворци, чиме су обезбеђивали продужење владавине над преживелима. Као и у сваком рату, појединци су се, позивајући се на патриотизам, обогатили током рата, на начин који није легалан, али је често допуштан у ратним условима.