Прва писма су била сликовна (пиктографска). Таква су била на просторима Месопотамије (клинасто писмо), Египта (хијероглифи) и Кине. Хијероглифи су били преко 700 сликовних знакова.

Током другог миленијума пре наше ере акадски семитски језик је био главни на простору Старог истока, па су се и Египћани и Хетити споразумевали на њему. Хетити, који су завладали Месопотамијом, користили су клинасто писмо које су прилагодили свом индоевропском језику. Сличан и још претежнији статус у првом миленију пре наше ере имао је арамејски. То је исто био семитски језик, али са гласовним писмом (алфабетом). Арамејски се проширио захваљујући персијском царству, током владавине династије Ахеменида (550-330. године пре наше ере), па се говорио од западне Анадолије до Авганистана. Арамејским језиком је говорио и Исус Христ, иако је Библија написана на хебрејском.

„Иако је библијски хебрејски од огромног културног значаја за савремени свет, с обзиром на снажан утицај који су хебрејска Библија и јеврејска веровања оставили на хришћанство и ислам, он је као говорни језик био ограничен на мале краљевине Израела и Јудеје. Иако се хебрејски и даље писао, а класични текстови изучавали, чини се да су Јевреји све више усвајали арамејски као језик свакодневног општења од ахеменидског периода наовамо.“

Амели Курт, Стари Исток, I том, Београд 2012, 3.

У Месопотамији се писало на глиненим плочама (које би се учврстиле након печења глине), а у Египту су временом прешли на папирус.

„Глина је код Сумераца и Египћана вековима представљала традиционални материјал за писање. Ње је било у изобиљу и могла се изнова користити. Писање по глаткој површини глинене таблице која је претходно била осушена на сунцу могло је трајати годинама. Уколико бисте поквасили површину таблице, оно што је било написано могло је бити обрисано или промењено како би се исправио или изменио сам запис. Таблица с информацијама која је требало да буде заштићена од оштећења морала је да буде печена како би запис био претворен у трајни и непромењиви текст.

Међутим, таблице начињене од глине биле су тешке, неприкладне за одлагање и веома незгодне за пренос с једног на друго место што је све у значајној мери ограничавало обим писања у свакој од порука. (Размишљајте о њима као о потпуно супротном феномену у односу на личне рачунаре који омогућавају опширност.) Око 3.000 година п. н. е. египатски писар спознао је да би папирус, који је до тада коришћен као грађевински материјал при подизању здања (мека трска, постављена унакрст, у облику смесе, а потом остављена да се осуши у форми танког листа), могао да буде искоришћен и као подлога за писање. Четком и мастилом било је могуће врло брзо писати на папирусу користећи хијератско писмо.

Нешто северније, у Сумеру, где није постојао сиров материјал за ту сврху, глинене таблице биле су и даље вековима у употреби. Хиљаду пет стотина година касније, кад је Мојсије из Египта предводио потомке Аврама ка исушеним пределима Блиског истока, Господ је своје заповести исписао на каменим таблицама, а не на папиру. Израилћани су морали да начине посебан ковчег за похрањивање камених таблица који је био веома тежак за транспорт.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том, Београд 2017, 93-94.

Папирус је био једноставнији за преношење, али се распадао поквашен и временом се претварао у крхотине, па прашину. Хијероглифи уклесани у камен били су трајнији од папируса исписаних хијератским писмом, које је било поједностављена верзија хијeроглифског писма, нека врста курзивне варијанте хијероглифског писма, искошених слова која су се брже писала.

Хијероглифе нам је дешифровао француски научник Жан Франсоа Шамполион 1822. године, на основу натписа прибављених током Наполеонове експедиције у Египат, нарочито на основу камена из Розете, на којем се поред натписа на хијероглифима, налазио и превод на старогрчком писму.

„Али, успех не би био могућ да стари египатски језик нема данас свог далеког потомка у коптском језику. Хришћански Копти и данас живе у Египту.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 31.

Прво гласовно писмо створили су Феничани, чија азбука (алфабет) је имала 22 знака. У семитским језицима се не бележе знакови за самогласнике. Из феничанског је настао грчки алфабет из којег су се развила гласовна писма других европских народа, као латиница и ћирилица. Сама реч алфабет потиче од прва два слова феничанског писма алеф и бет (у грчком алфа и бета).

„Сумерско клинасто писмо је изумрло. Међутим, хијероглифске линије преживеле су до наших дана. Каснији облик писма, који називамо протосинајски, будући да се јавио на различитим местима на Синајском полуострву, узео је скоро половину својих знакова од египатских хијероглифа. С друге стране, протосинајски је изгледа позајмио неколико својих словних знакова Феничанима који су их користили у својој азбуци. Потом су Грци позајмили феничанску азбуку, преокренули је у писању слева надесно и предали је Римљанима, а они нама. Тако су се, наиме, магијски египатски знаци приближили бесмртности у већој мери од било ког другог проналаска за који знамо.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том, Београд 2017, 95.

Писменост старог века сачувана нам је у библиотекама, од којих су најзначајније из тог времена Александријска библиотека, коју је основао Птолемеј Сотер, наследник Александра III Македонског у Египту, која је чувала пола милиона папирусних свитака, и Асурбанипалова библиотека у Ниниви.

„Асурбанипал није био први асирски цар који је био посвећен сакупљању глинених таблица, али је управо он био први који је то поставио као приоритет на читавом подручју његовог царства. Томе је приступио на веома организован начин: слао је своје службенике у све делове државе како би начинили попис свих библиотека и израдили копије свих таблица до којих су могли да дођу. У питању су биле таблице на којима су се налазили различити текстови (проклетства, пророштва, медицински рецепти, астрономска истраживања, приче о повести, укључујући ту и древну повест о великом јунаку Гилгамешу). Коначно, библиотека у граду Ниниви располагала је са око тридесет хиљада глинених таблица.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, II том, Београд 2017, 200.

Дешифровање писма из бајног света

1. Који су били главни језици на простору Старог истока у другом и првом миленијуму пре наше ере, шта им је било заједничко, а шта различито?
2. Којим језиком је говорио Исус Христ?
3. На ком језику је написана Библија?
4. На чему су писали староистични народи и које су биле предности и мане коришћених материјала за писање?
5. Зашто нам је Наполеон значајан за хијероглифе?
6. Како су на основу камена из Розете дешифровани хијероглифи?
7. Који народ је први користио гласовно писмо, попут нашег данашњег?
8. Каква су била писма пре гласовних?
9. Како су нам нека слова стигла од Египћана?
10. У ком облику су били списи чувани у чувеној библиотеци у Ниниви?