Микенска цивилизација се развијала у периоду XVI-XII века пре н.е, а назив је добила по најзначајнијем центру ахајске цивлизације – граду Микени на Пелопонезу. Као и Крићани, писали су слоговним писмом. Предмети микенског стила пронађени су широм Средоземља. Ахајске градове је разрушило грчко племе Дорци.

Догађај који је обележио последњи период микенске епохе био је Тројански рат (почетком XII века пре н.е).

„Епски циклус о Тројанском рату најважнији је и свакако најмонументалнији од свих грчких наратива, а преносиле су га многе генерације песника пре него што је грчки свет развио писменост, па је дошло време да се те приче и забележе. Тројански рат био је одсудан сукоб између Грка и народа Истока, али није то био рат између добра и зла, слободе и ропства, цивилизације и варварства, као што ће каснија времена приказивати сукобе Истока и Запада, све од ратова Грка са Персијанцима до британско-америчке инвазије у Ираку. Тројански рат је на обе стране имао јунаке и антијунаке, а у основи је га је узроковала свађа међу боговима, када је тројанском краљевићу Парису допало да суди на олимпском надметању у лепоти. Афродита му је обећала љубав најлепше жене на свету ако буде гласао за њу, што је Парис и учинио. Постојала је само једна зачкољица: најлепша жена на свету, Хелена, већ је била удата за Менелаја, краља Спарте. Уследила је прича о забрањеној љубави, о огрешењу о гостопримство, отмици, мобилизацији Грка и десетогодишњој опсади Троје са врхунцем у двобоју јунака Хектора и Ахилеја. Напослетку довитљиви Одисеј дође на идеју да се Грци тобож повуку оставивши за собом дрвеног коња пуног војника као својеврсну заветну жртву, односно дар божанству. Пошто су увукли коња у град, Тројанци су започели славље. Грци су се тако ушуњали у град и док су непријатељи још спорадично славили, пустили су саборце у град који су потом уништили. Памћење каснијих времена може бити варљиво, пошто нам је кроз сва времена остала фраза „тројански коњ“, иако је тај коњ био грчки. Несрећни Тројанци су ту били насамарени, што их је одвело у пропаст. „Грка се бојим па чак и кад дарове носе“ (Енеида 2.49). Римљани су упамтили ту поуку коју је њихов национални песник Вергилије приписао тројанском жрецу Лаокоону.

За популарност приче о Троји и тројанском рату у антици нарочито је заслужан био легендарни песник Хомер. Његови епови о тројанском рату Илијада и Одисеја били су нашироко познати. Док Илијада казује о самом рату и његовом врхунцу, Одисеја се бави Одисејевим десетогодишњим лутањем после пада Троје и коначним повратком жени Пенелопи на Итаку.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 14-15.

Овај рат је у античкој традицији представљен као сукоб Ахајаца из Грчке и Тројанаца из Мале Азије, који је избио када је тројански принц Парис отео из Спарте лепу Јелену, жену краља Менелаја. У помоћ осветољубивом Менелају прискочио је његов брат Агамемнон, владар Микене. Заједно са осталим ахајским краљевима су сакупили огромну војску и дошли под зидине Троје. Опсада града трајала је пуних десет година. Поједини догађаји из последње десете године рата опевани су у спеву Илијада. Грци су, на крају, Троју освојили лукавством. Укрцали су се на своје лађе и отпловили, остављајући огромног дрвеног коња као дар богиње Атине. У његовој унутрашњости били су скривени њихови одабрани борци, предвођени Одисејем и Менелајем. Тројанци су желели да провере да ли је коњ дар богова или дело људских руку. Одлучили су да га прободу копљем; ако потекне крв, то би значило да је заиста дар богова и да га треба унети у град; ако, пак, не би било крви, требало га је уништити. Када је један Тројанац зарио копље у дрвено тело коња, краљ Менелај је подметнуо бутину из које је потекла крв. Стога су Тројанци одлучили да коња унесу у град. Кад је пала ноћ, а Микењани се напили и заспали након прославе победе, Ахајци су искочили из његове утробе и напали Тројанце. После дуге и крваве борбе успели су да освоје град. Према грчкој традицији, то се десило 1184. године пре н.е.

Микенску цивилизацију су уништили Дорци, хеленско племе које се доселило са севера (из Епира на северозападу Грчке и југозападне Македоније) најпре на Пелопонез, а затим и на острва Крит и друга острва у јужном делу Средоземља и најјужнији део западне обале Мале Азије. Сеоба Дораца је изазвала и померање других хеленских племена. На Пелопонезу су се Ахајци повукли из старих насеља у ненасељене крајеве попут Аахаје на северу Пелопонеза и Аркадије у централном делу Пелопонеза. У време доласка Дораца Ахајци су већ били подељени на Јонце и Еолце. Део Јонаца је са Пелопонеза преко Атике прешао на острва у Егејском мору и на средишњи део западне обале Мале Азије. Еолци су се преместили у северне и средње крајеве Грчке у Тесалију, Еотију и Беотију и североисточне обале Егејског мора. Ратоборни Дорци нису прихватили развијенију микенску културу, па су остали на нижем степену развитка од других хеленских племена.

Дорци су своје порекло изводили од највећег хеленског јунака Херакла (Римљани га звали Херкул), полубога, сина врховног бога Зевса и смртнице Алкмене. Хераклово име значи Херина слава. Име је добио како би се умањио бес Зевсове супруге, богиње Хере, која је била љубоморна на Алкмену. Хеленски митови говоре о бројним подвизима Херакловим.

Сеоба Дораца крајем XII века означила је крај бронзаног и почетак гвозденог доба у историји Старе Грчке. Гвожђе у грчку нису донели Дорци, него је оно стигло са истока. Период од XII до VIII века је назван мрачним или хомерским добом, јер су у недостатку других извора главни били епови Илијада и Одисеја. Они се приписују слепом песнику Хомеру. Из тих епова сазнајемо о животу људи у то доба.