„Јер, заиста, ми смо надмоћни у томе што испољавамо велику смелост, али и у томе што добро промислимо о ономе што ћемо предузети, док код ових других смелост долази из незнања, а размишљање доводи до оклевања.“

Тукидид, Пелопонески рат, II, 40.

1. Спољна политика Атине у доба Перикла
2. Узрок Пелопонеског рата (431-404)
3. Архидамов рат (431-421)
4. Сицилијанска експедиција (415-413)
5. Завршетак Пелопонеског рата

Спољна политика Атине у доба Перикла

Циљ Периклове спољне политике био je да Атину учини најмоћнијим полисом Хеладе и све Хелене уједини под њеним вођством. У годинама после оснивања Делског савеза Атињани су постали господари Егејског мора. Томе су допринели успеси у борби против Персије и јака флота. Средином петог века Атина је почела да шири своју власт и копненим путем. Атинском поморском савезу су временом почели да прилазе и градови са Пелопонеза. Због тога је дошло до првог сукоба Спарте и Атине.

Перикле је покушао да прошири атински утицај и ван матичне Хеладе – у Тракији и западном Средоземљу. Тракија је била значајна због налазишта злата и сребра и дрвне грађе за бродове, а јужна Италија и Сицилија пре свега због увоза жита.

Настојао је да очува и учврсти атинску власт над савезницима. Они су се бунили, јер је Атина користила њихов новац за сопствене потребе, као што је плаћање градских званичника и украшавање града. Стога је Перикле у немирним градовима остављао атинске гарнизоне и насељавао атинске грађане.

Узрок Пелопонеског рата (431-404)

„Тукидид Атењанин описао је рат Пелопонежана и Атењана, како су ратовали једни с другима. Почео је писати одмах у почетку, јер је наслутио, да ће бити велик и највреднији спомена од пријашњих ратова, закључујући по тому, што су једни и други били на врхунцу у свакој приправи за њи јер је видио и остале Хелене гд‌је устају једни уз једну, други уз другу страну, и то једни одмах, а други тек након размишљања. То је наиме био доиста највећи покрет Хелена и једног дијела барбара, а тако рећи и највећег дијела свијета. Догађаје прије тога и још старије бијаше немогуће јасно испитати поради старине, али према знацима, којима могу повјеровати, док проматрам најстарије вријеме, држим, да ти догађаји нису били велики ни по ратовима ни по осталом.

Тукидид, Повијест Пелопонеског рата, Загреб 1957, 13.

Након што су се удруженим снагама Грци одбранили од напада Персијанца, уследио је сукоб око превласти у Хелади. Овај рат је био сукоб не само Атине и Спарте, него Атинског поморског савеза (полиси западне обале Мале Азије, скоро сва острва Егејског басена…) и Пелопонеског савеза (скоро сви полиси Пелопонеза). Главни извори података о овом рату су нам Тукидидово дело посвећеном овом рату и Плутархове биографије Алкибијада и Лисандра. Тукидид је био Атињанин и учесник рата.

„Пелопонески рат, какав нам је познат данас, један је случај у коме историју нису писали победници. Атињани су изгубили. Али Тукидидов педантан, разборит приступ узроцима и последицама, или стратегијама и доношењу одлука, или људској суровости и човековој способности да греши људи су увек читали – још од времена непосредно после краја рата.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 141.

Главни узрок рата борба Атине и Спарте за хегемонију у Хелади, односно страх Спарте од Атине чија је моћ била у наглом успону. Други важан узрок је био сукоб трговинских интереса Атине и чланова Пелопонеског савеза – Коринта и Мегаре.

Спартанци су били у предности у односу на Атињане у копненој војсци, док су Атињани имали на располагању бројнију флоту и више новчаних средстава, али су Спартанци имали лојалније савезнике, пошто је атинска експанзија почивала на исцрпљивању средстава савезничких полиса.

„Већ је било речи о томе колико је рат, пљачкање, уништавање, обележавало грчки свет полиса, свет обележен нагоном за самоодржање, скученошћу простора и оскудношћу природних добара. Формирањем полиса, утврђивала се слика о другим полисима, или Грцима или варварима ван полиса, као конкурентима, што је рађало ратове, пљачке, али и примирја и уговоре. Тек од раних времена, како је сачувано у сећању, победници су били необично сурови (тако је уосталом описан пад Троје код Вергилија), чувајући каткада не увек знак самилости према пораженим непријатељима. У Пелопонеском рату суровости па и истребљења градова и противника добиле су нови замах, као што су и светски или верски ратови у модерној историји Европе значили да је хуманост или укинута или, макар, суспендована.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 87.

Архидамов рат (431-421)

Прва фаза рата је названа по спартанском краљу Архидаму. Његова стратегија је била да упадом на територију Атике код Атињана изазове страх од пустошења њихове земље и уништавања њихових добара, те да их тиме изазове на битку на отвореном пољу, а у тој ситуацији би Пелопонежани били у великој предности, због знатно бројније копнене војске.

Атински предводник Перикле је у свом ратном плану препоручио да се сва покретнина склони са поља у град, да се не упушта у битку, већ да се повуче у град и да се брани град. Периклова жеља је била да се Пелопонежанима наметне дуготрајан, исцрпљујући рат, у којем би одлучујућу улогу морала да одигра флота и финансијска моћ Атине. 

Велику одбрамбену снагу Атине су представљали Дуги бедеми, који су везивали Атину са Пирејом и представљали за то доба апсолутно неосвојиву препреку чак и за спартанску армију која се дуго налазила у Атици током овог рата.

Атињани су са зидина своје престонице гледали како пропада њихово добро. Притом треба имати на уму особеност античке пољопривреде. Становници Атике углавном су се бавили маслинарством и виноградарством, што захтева дугогодишњи рад пре него што почне пристизати род. 

Атина је била мала да прими све ибеглице. У пренасељеном граду избила је епидемија куге. Од ње је умро и Перикле 429. године пре наше ере.

„Куга је избила 430. п. н. е., вероватно као последица пренасељености града у време летњих врућина. За четири године је чак четвртина укупног броја становника умрла од куге. Међу жртвама је био и ветеран Перикле. То је била прва пандемија забележена у историји. Тукидид, који се и сам разболео, почастио је своје читаоце клиничким и мучним приказом њених симптома и њеног утицаја на становништво:

Најстрашније стране читаве те невоље биле су очај који је захватао људе када би схватили да су заражени том болешћу… и узајамно заражавање оних који су се старали о другима: умирали су као овце, а то је био главни узрок смртности. Уколико би се људи плашили да посећују једни друге, жртве су умирале у изолацији. Највише сажаљења за самртнике и престрављене имали су они који су оболели па оздравили. Они су имали то искуство и знали су како то изгледа и имали су самопоуздања, јер куга није погадала исту особу два пута, или бар не са смртним исходом.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 142.

Атина је на пустошење Атике и опсаду Атине одговорила нападом са мора на Пелопонез. Године 425. заузели су Пилос у Месенији, који је био центар за окупљање хелота из Месеније у њиховој борби за ослобођење од Спарте. Реаговала је Спарта заузимањем Амфипоља (422), који је био главни атински посед у Тракији. Атина је тиме изгубила главни извор за снабдевање бродском грађом и велике приходе у новцу. Исцрпљене деценијским ратом, зараћене стране су се сагласиле око склапања Никијиног мира (названог по атинском политичару који је предводио присталице закључења мира), који је требало да важи 50 година. 

Сицилијанска експедиција (415-413)

„Атина је у почетку рата задржала своју предност на мору, док су Спартанци и њени савезници потврдили превласт на копну. У том смислу, после тешких борби склопљен је 421. године пре Христа привремени мир, који није задовољио ниједну страну, али је био бољи од исцрпљујућег рата. Атина је тај мир раскинула одлучивши се да покуша да прошири своју власт на Сицилију. Народ је био сасвим предат тој идеји, опијен атинском величином: обични људи су цртали карту Сицилије по песку расправљајући о стратешким питањима, каже Тукидид, сведок тог времена. Народ је заправо био обузет замкама демагога, који су, ласкајући и подилазећи, завладали надама и страстима обичних људи. А власт је у демократској Атини била у рукама народа.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 88.

Атињани су кренули на Сицилију на позив да се умешају у тамошње политичке сукобе. Обећан је новац за финансирање експедиције. Разлози одушевљења тим планом били су различити: једни су били сигурни да је пораз апсолутно искључен због тако великих снага, неки су чезнули да виде ту далеку земљу и да се упознају са њом, надајући се да ће остати живи, а огромна маса је рачунала на зараде које ће постићи за време похода.

Никија се противио експедицији, али је одређен за једног од тројице предводника, заједно са Алкибијадом, који је био главни заговорник ове експедиције и Ламахом, који је погинуо већ на почетку експедиције. Алкибијадово одсуство је у Атини искоришћено за отварање судског поступка против њега. Чувши да га позивају на суд, Алкибијад је побегао на Пелопонез, а затим у Спарту, где је постао духовни вођа антиатинских планова. Када је чуо да га је еклесија осудила на смрт, он је наводно изјавио: „Доказаћу да сам жив.“  

Привлачни неумерени превртљивац – Алкибијад

Атињани су на Сицилији свуда наилазили на опрезно неповерење месног становништва које се више бојало Атине него Сиракузе, највећег града на острву, од којег су јонски сицилијански полиси тражили заштиту Атине. Када су Атињани стигли на Сицилију сазнали су да полис који их је позвао нема новца да им плати експедицију, као што су обећали. Сиракуза је обезбедила подршку Коринта (чија је била колонија) и Спарте. У оваквој ситуацији велику улогу одиграо је Алкибијад који је у међувремену стигао  у Спарту где је изјавио да је сицилијанска експедиција пре свега уперена против Лакадемоњана.

Поморске битке одржане 413. године завршене су тоталним поразом атинске флоте. Никија је убијен, а остали заробљеници после седам месеци рада у каменоломима доживели су уобичајену судбину: продани су у ропство.

„После две године ратовања, све се завршило веома несрећно. Изгубљена је читава флота. У последњој у низу копнених битака на Сицилији атински хоплити, измучени жеђу, борили су се између себе због гутљаја речне воде која је текла помешана с крвљу њихових сабораца док је непријатељ са обала насумце дизао лукове и испаљивао стреле ка њима. Неких седам хиљада преживелих заробљени су и месецима држани у ужасним условима у каменоломима надомак Сиракузе – које посетиоци и данас могу да виде. Остали преживели из поражене војске побегли су у села Сицилије и најзад успели да се врате у Атину, да испричају шта се догодило.“

Родерик Битон, Грци – целокупна историја, Београд 2023, 144.

Сицилијанска експедиција представљала је преломни моменат у целом Пелопонеском рату. Код Сиракузе Атина је поражена не само на копну већ и на мору. Тако је 60-годишњи период неоспорне превласти Атине на мору био завршен. А флота је управо сачињавала главну карику атинске поморске државе. Као једна од првих последица пораза на западу је био устанак атинских савезника на истоку. 

Завршетак Пелопонеског рата

Атинска катастрофа на Сицилији била је пресудан догађај Пелопонеског рата. Атина је била пoпулацијски драстично ослабљена, војска јој је готово уништена, благајна празна, савезници су се масовно одметали. Спартанци су се 413. године утврдили у Декалеји (једна од атинских дема – општина). Извршен је олигархијски преврат у граду 411. године. У рат се умешала Персија.

Спарта је уговором са малоазијским сатрапима из 412. године препустила Персији малоазијске Хелене, заузврат добивши средства за издржавање флоте. Трећим споразумом, међутим, сатрап Тисаферн је (под утицајем Алкибијада, који је прешао на страну Персије када је изгубио поверење у Спарти) замрзао подршку Спарти, помажући слабију страну у сукобу.

У завршници Пелопонеског рата Атина је бранила своју животно значајну везу са обалом Црног мора. У почетку су остварили победе захваљујући Алкибијаду који се вратио у Атину. Занесени победама одбили су спартанску понуду за миром. Међутим, онда је персијски цар променио политику и одлучио се за пуну подршку спартанском краљу Лисандру, који је затим успео да порази Атину.

Спартанци и њихови савезници Персијанци одлучили су да пресеку снабдевање Атине житом и осталом прехрамбеном робом кроз мореуз који из Црног води у Егејско море. Још једна поморска битка, вођена наредне године у Егоспотаму у Дарданелима, само што није збрисала атинску флоту. Вести су доспеле у Атину у току ноћи. Добростојећи Атињанин Ксенофонт, који је вероватно био у граду у то време, касније ће описати тај тренутак:

Лелек се дигао и ширио прво из Пиреја, затим крај Дугих зидина, све док није стигао до града. Нико није спавао те ноћи. Жалили су за изгубљенима, а још више због сопствене судбине. Мислили су да ће се са њима самима поступати онако како су они поступали са другима. [Ксенофонт, 2.2.3]

Неколико месеци током зиме 405-406. п. н. е. Атина и Пиреј су били под опсадом и с копна и с мора. У пролеће, приморана глађу, Скупштина је изгласала прихватање мировних услова које је одредила Спарта. Делимично захваљујући Лисандеровом посредовању, који је тада био заповедник спартанске копнене војске, Атињани нису морали да доживе исту судбину какву су они сами раније приредили становницима Мела и другима. Животи ће им бити поштеђени. Али они више никада неће смети да имају ратну морнарицу с више од дванаест бродова. Атињани који су били у прогонству (угледни међу њима били су олигарси који су отели власт 411. п. н. е.) биће враћени. Дуги зидови и градске зидине око Пиреја биће уништени. А Атина ће се убудуће покоравати вољи Спарте у свим војним питањима.

Овај део приче није написао Тукидид. Његова историја се прекида 411. п. н. е., мада нам он даје реч да је посматрао тај рат све до краја и да је имао намеру да све о њему исприча. Уместо тога, морамо да се ослонимо на Ксенофонта, који је мање разборит и далеко мање поуздан – а који је, до времена када је требало да опише те догађаје, своју оданост пренео на победничку, спартанску страну. Управо је у том духу, и вероватно несвестан горке ироније својих речи, ако се ставе уз победоносно окончање оног другог великог сукоба седамдесет пет година пре тога, Ксенофонт спустио завесу на грчку трагедију звану Пелопонески рат:

После тога, Лисандер је отпловио у Пиреј, прогнани су се вратили, а зидови су срушени уз призоре великог одушевљења и уз музику коју су девојке изводиле на флаутама. Мислило се да је то дан када за Хеладу почиње слобода. [Ксенофонт, 2.2.23]“

Атињани су капитулирали 404. године под наведеним условима. Убрзо потом је у Атини, по Лисандровом диктату, заведен тирански режим тридесеторице олигарха.

„Атина је изгубила рат, сматрао је Тукидид, због превише самоувереног народа, који није добро бирао своје вође и који је доносио неразумне одлуке у вези са спољном (ратном) политиком. Победник, Спарта, нашла се у ситуацији која ју је надилазила: та држава ригидног уређења није имала ни снагу, ни углед међу Грцима да би их заиста могла предводити. Аристотел је писао: „Спартанци су пропали чим су створили империју. Они нису знали како да искористе мир и доколицу, нити су умели да се баве неком другом или бољом дисциплином него што је рат.“

Пелопонески рат је био трагичан догађај. Спартанци су већ на почетку рата наредили да се заробљени Платејани побију, пошто нису могли одговорити потврдно на питање да ли су стекли неке заслуге за Лакедемоњане и савезнике у рату. Било је примера из те епохе да се убијају и жене и деца зато што није било наде да ће се извући корист њиховом продајом у робље. Атињани су 415. године пре Христа брутално уништили Мелос само зато што су Мељани као Дорци били потенцијални савезници Спарте, иако они Атињанима нису били непријатељи и били су спремни да се покоре сваком захтеву моћне и обесне империје. По Тукидиду, Атињани су претходно, у лажним преговорима, отворено поручили несрећним Мељанима: „Моћни узимају све што желе, а слаби добијају оно што морају поднети“. У раним епохама светски моћници су били довољно наивни да кажу шта мисле, док данас у оваквим приликама лицемерје прати суровост. Дакле, Мељани су били побијени, а жене и деца одведени су у робље, а на њихово острво насељени су атински колонисти.

У Еврипидовој трагедији Тројанке, приказаној у Атини 415. године, износи се ужасна судбина удовица поражених Тројанаца после грчке победе у рату. После пада Троје њима је следовало ропство, постале су служавке и конкубине необузданих победника. У свом необузданом бесу, Грци нису дозволили Андромахи, Хекторовој удовици, да сахрани дете убијено само зато што је оно могло бити а није поновни оснивач разорене Троје. Од почетка те сцене види се да ће Грци због тог светогрђа по повратку у своје отаџбине бити кажњени. Могло би се помислити да су те сцене из Тројанки биле на памети несрећним Атињанима, који су доживели судбину Мељана када су их Сиракужани као робове одводили да раде у каменолому.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 90-91.

---