Привлачни неумерени превртљивац – Алкибијад

Алкибијад је био атински политичар. Његов живот (450-404) се поклапа са периодом од краја Грчко-персијских ратова до краја Пелопонеског рата. У то време био је један од најистакнутијих личности не само у Атини. О његовом животу највише нам сведочи Плутархова биографија Алкибијада, али и Историја Пелопонеског рата, коју је написао Тукидид, који је био савременик рата. Корисна нам је и савремена литература заснована на споменутим и другим изворима.

Алкибијадова личност и пажња јавности

Алкибијад је привлачио пажњу јавности по много чему.

„Мада су Алкибијаду за његово политичко деловање широм отварали врата његов порекло, његово богатство, његово у борби огледано јунаштво и његови многи пријатељи и сродници, ипак је он желео да своју власт у народу више задобија чарима своје беседе него ма чим другим.“
Плутарх, Аликибијад, Успоредни животописи, Загреб 1988, глава 10.

Плутарх истиче и Алкибијадову спољашњу појаву:

„О Алкибијадовој лепоти не треба можда ништа спомињати, осим да је у свим годинама његовог телесног развитка била у цвету, те га је и као дечака и као младића и као зрелог човека чинила умиљатим и пријатним.“
Плутарх, Успоредни животописи, Аликибијад, (1)

Могао је да се похвали својим образовањем, јер је био не само ученик, него и миљеник најчувенијег атинског филозофа – Сократа.

„Не тврди се без разлога да је наклоност и љубазност Сократова у великој мери помогла његовом угледу.“
Плутарх, Аликибијад, (1)

„У својој љубави према Алибијаду Сократ је, додуше, имао многих и великих противника, али је он ипак односио победу својим утицајем на Алкибијада; његове речи оставиле су дубок утисак у обдареном дечаку, дирале га у срце, и штавише, сузу у изазивале. Али понекад се Алкибијад предавао и удворицама, које су га на свакојаке забаве мамили, и он се клонио Сократа, а овај га је ловио баш као бегунца. Јер он се само Сократа стидео и бојао, а друге је презирао.“
Плутарх, Аликибијад, (6)

Плутарх је себе сматрао филозофом, а не историчарем, и зато је пре свега истицао карактере својих јунака да би кроз њих дао моралну поруку читаоцима. О Алкибијаду је Плутарх написао:

„Алкибијадов карактер је показао многе недоследности и мене, што је било и природно усред његових замашних подухвата и промењиве судбине. Од многих и жестоких страсти што их је од природе имао у себи ниједна није била толико јака колико частољубље и жудња да у свему буде први. То се јасно види већ из анегдота из његовог детињства.“
Плутарх, Аликибијад, (2)

Једна од таквих анегдота је и о његовом псу.

„Алкибијад је имао необично високог и лепог пса којег је случајно купио за седамнаест мина. Он му одсече реп који је био веома леп. Када су га његови пријатељи прекоравали да цео свет жали његовог пса и њега самога псује, он се томе насмеја и рече: Дешава се, дакле, оно што ја желим. Јер желим да Атињани брбљају баш о томе, да не би нешто горе о мени говорили.!“
Плутарх, Аликибијад, (9)

Истакао се Алкибијад и на Олимпијским играма. На коњске трке је послао 7 кола, више него ико други икада, па су његови коњи поред победе освојили и друго и треће место.

„То сјајем и славом свако частољубље у таквим надметањема. […] Ову блиставу победу још више прослави надметање градова. Ефешанини намесише за њега сјајно искићен шатор; град Хиј [Хиос] слао му је храну за коње и многе животиње за жртву; Лезбљани га снабдеше вином и свим осталим стварима да би без штедње могао угостити многобројне госте. Па ипак, тешка клевета – или опет злоупотреба са његове стране – у вези са начином како је задовољио своје амбиције приликом тог такмичења дала је још више грађе за говоркање. Приповеда се, наиме, да је у Атини био неки Диомед, човек вема честит, пријатељ Алкибијадов, силно жељан да постане победник у Олимпији; и дознавши да Аргивци имају тркаћа кола која су власништво државе, а како је знао да је Алкибијад веома утицајан у Аргу и да онде има много пријатеља, наговори га да купи за њега та кола. Али кад их је купио, Алкибијад их даде уписати у тркалишну листу под својим именом и заборави Диомеда који је био пун огорчења и зазивао богове и људе за сведоке неправде.“
Плутарх, Аликибијад, (11-12)

Плутарх је сагледао Алкибијадове врлине и мане, истичући његову неумерност.

„Тако је неуједначен био суд јавности о њему због неуравнотеженсти његове нарави. […] Поред силне државничке делатности и своје речитости и поред своје оштроумности и умешности, опстајала је и голема распусност у начину живљења, претеривање у пићу и љубавничом свом животу, у женскастом гиздању дугим скерлетним хаљинама које је са собом вукао преко трга. Био је веома расипан. На палубама својих бродова исецао је палубу да би мекше спавао намештајући душеке на опасаче уместо на тврде даске. Носио је позлаћени штит на којем није било никаквог традиционалног атинског амблема него Ерос [бог љубави] наружан громом! Угледни Атињани све су то гледали са гађењем и незадовољством, истовремено се бојећи да ће се његова раскалашност и презирање законитости изметнути најзад у неподношљиво насиље, односно тиранију. Расположење народне масе према њему добро је изразио Аристофан овим речима:

Час воли, час мрзи га, и не може
да буде без њега!“
и још оштрије нишанећи на њега:
У граду није добро лава хранити,
ал, ко га храни, мора њега слушати!

Његови добровољни прилози, плаћање трошкова за јавне приредбе, ненадмашива дарежљивост према граду, слава његових предака, моћ његове речитости, па телесна лепота и снага уз искуство и храброст у рату чинили су да му Атињани буду попустљиви према свему другоме и да све стрпљиво подносе увек његове преступе називајући најблажим именима младалачке детињарије и частољубивог надметања.“

Плутарх, Аликибијад, (16)

Алкибијадова делатност током Пелопонеског рата

Однос према демократији

Алкибија је по пореклу припадао најутицајнијим родовим атичког племства. После погибије оца је, као још недорасли младић стављен под старатељство Перикла. Алкибијад је био један од најимућнијих људи Хеладе.

„Васпитан у атмосфери формалне власти народа, али у ситуацији практичне Периклове самовладе, Алкибијад се већ у раној младости задојио презиром према демократији и народне масе је сматрао само као степеницу за успон на власт. […] Алкибијадов негативан став према демократском уређењу Атине добро карактерише Тукиди који у уста Алкибијада ставља изјаве о разузданости која је својствена демократском поретку, осуду власти демоса, и, коначно, познату његову дефиницију демократије као општепризнатог безумља.“
В.В. Струве, Д.П. Калистов, Стара Грчка, Сарајево 1969, 321-322.

Последњи случај остракизма

Алкибијадов политички кoнкурент био је Никија, који је био заслужан за потписивање мира након прве фазе Пелопонеског рата (431-404), који је стога по њему назван Никијин мир (421). Због тог мира су Никију Атињани волели, а Алкибијад му је завидео, те је решио да оконча мир изазивањем обнављања рата против Спартанаца и њихових савезника.

„Ипак, у Атини је постало јасно да се за њихово супарништво и, што је још важније, њихове потпуно опречне представе о смеру у коме треба да се креће атинска спољна политика – рат или мир – мора изнаћи неко решење. Зато се прибегло остракизму. Међутим, тада се догодило нешто чему се нико није надао. Почетком 416. године већина је изгласала да демагог Хипербол, главни Алкибијадов супарник у борби за наклоност маса и предлагач остракизма, треба да иде у изгнанство. Због ове очигледне злоупотребе то је био последњи пут да су Атињани прибегли остракизму.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 334.

Зашто је остракизам, који је уведен као осигурање да демократију у Атини неће угрозити опасно моћни појединци који теже тираније, прогоном Трасибула изгубио смисао додатно појашњава Плутарх:

„У Атини је тада живео некакав Хипербол из атичке општине Перитеде. Њега и Тукидид спомиње као ниткова, а комедиографима је без изузетка стално давао грађе за пошалице на позорници. Али он се није освртао на то што се лоше о њему говорило и био је неосетљив на то будући да јавно мњење није држао вредним пажње. То неки називају одважношћу и постојаношћу, а у ствари је бестидност и безумност. Иако се никоме није свиђао, народ се често знао њиме послужити када се желео набацивати блатом на неког од људи на положају и клеветати га. На његов подстицај народ је, дакле, и сада намеравао да се служи остракизмом. Тим судом народ сваког грађанина који има и навећи углед и најјачи утицај, и кога због тога хоће да обори, гони у прогнанство, а тиме више задовољава своју завист него свој страх од њега. Било је очигледно да ће се остракизмом послужити против једног од њих тројице. Стога је Алибијад, у договору са Никијом, странке удружио и гласање окренуо против самог Хипербола. Како неки писци извештавају, он се није договорио са Никијом, него са Феаком, те је, пошто се удружио са његовим присталицама, прогнао Хипербола, који уопште није могао ни помислити да ће га то задесити. Јер оваква казна никада није стизала човека без положаја и угледа. То је негде рекао и комедиограф Платон кад је Хипербола споменуо:

Но задеси га судба старих достојна,
Ал њега не беше достојна
Јер ради таквих острака не беше смишљена.“
Плутарх, Алкибијад (13)

Сицилијанска експедиција

Рат је обновљен Сицилијанском експедицијом Атињана.

“У лето 416. године Егеста, која је смештена на крајњем западу Сицилије, обратила се Атини за помоћ у борби против моћног суседа Селинунта, иза којег је стајала Сиракуза. Атињани су, после почетног колебања, у пролеће 415. пристали да подрже Егесту, са којом су још од раније имали споразум о савезништву. Али то је био само изговор. Истински циљ похода је била Сиракуза, односно Сицилија. Атинске побуде биле су вишеструке природе. Пелопонежани с у првом реду жито набављали са овог острва. Осим тога, Сиракуза је била коринтска колинија, која је са својом матицом, као и Спартом, одржавала добре односе. Стога се није могло искључити да се у неком тренутну неће непосредно укључити у рат против Атине. Ова претња се утолико чинила стварнијом што је Сиракуза од око 440. године све више јачала на рачун атинских савезника на Сицилији. Зато се упозорење Егешћана – да постоји опасност да Сиракуза једног дана цело острво доведе под своју власт – многим Атињанима чинило уверљивим. Међутим, главни разлог због којег је већина Атињана желела поход било је уверење, које ће се показати као велика заблуда, да ће без већих потешкоћа поробити грчке полисе на Сицилији због њихових међусобних трвења и унутрашњих подела. На тај начин Атињани би не само дошли до великог плена него би створили и предуслове да загосподаре и целом Хеладом.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 336.

Најодговорнији што су се Атињани одлучили за поход на Сицилију био је Алкибијад.

„За Сицилијом тежили су Атињани још за Периклова живота, и одмах после његове смрти стали радити на томе да своје жеље остваре. Зато су сваком приликом слали такозвану савезничку помоћ онима који су трпели насиље Сиракужана утирући так пут за велики војни поход. Онај који је ту њихову највећу жудњу најјаче распирио, те их наговорио да не шаљу више, с времена на време, мале одреде, него да заплове са целом морнарицом и да на тај начин покушају да освоје цело острво, био је Алкибијад. Али ако је он народ очајавао великим надама, он је при томе тежио за још сјајнијим својим успехом. У његовим надама Сицилија је била само почетак, а не, као што су други мислили, свршетак рата. И док је Никија настојао народ одвратити од покушаја освајања Сиракузе сматрајући да је то за њих претежак подухват, Алкибијад, који је сањарио о Картагини и Либији и, пошто оне буду савладане, у машти већ опкољавао Италију и Пелопонез, сматрао је Сицилију готово само као предуслов за продужење рата. Таквим надањима одмах је придобио омладину, која је била сва занесена његовим плановима, а и од старијих пажљиво је слушала многе чудновате приче о томе како ће они рат водити. Многи су седели у рвалиштима и на јавним клупама и у песку цртали облик острва или положај Либије и Картагине.“
Плутарх, Алкибијад (17)

Око дилеме да ли да се креће у поход на Сицилију настављена је политичка борба амбициозног Алкибијада и умереног Никије.

„Главни заговорник сицилијанске експедиције био је Алкибијад, који је приповедао да Атина не сме да мирује и престане да увећава своју моћ, иначе је осуђена на пропаст. Опрезни Никија био је против експедиције, сматрајући да његови суграђани увелико потцењују снаге непријатеља и изазове које такав поход са собом носи. Зато је покушао да Атињане одговори од експедиције тиме што је истакао величину ратних припрема које такав поход изискује. Међутим, искусни државник је постигао сасвим супротно дејство од оног које је желео. Атињани су уважили његово „упозорење“ и на Сицилију су упутили двоструко веће снаге. Да ствар буде још гора, за стратега аутократоре, т.ј. за стратеге за изванредним овлашћенима изабрани су Алкибијад, Никија и Ламах. Тиме је пропуштена прилика да се јасно одреди ратна стратегија. То је био попуст који ће, како ће време показати, имати несагледиве последице.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 336.

Тако је Алкибијадов став о Сицилијанском походу преовладао у односу на Никијин, али су опасност од Алкибијадове самовоље током похода Атињани покушали да ограниче именовањем управо Никије за једног од његових колега.

„Никија је био изабран за војсковођу против своје воље, а то је заповедиштво избегавао понајвише због свог будућег друга у служби. Атињанима се, наиме, чинило да ће ратовање бити успешније ако не оставе Алибијаду одрешене руке, него ако његову насртљиву смелост споје са опрезном промишљеношћу Никијином; јер и трећи војсковођа Ламах, премда поодмакле доби, упркос њој био је сматран страственим у бојевима и склоним вратоломијама не мање од Алкибијада. […] Ламах је био искусан ратник и храбар човек, али због сиромаштва није имао ни угледа ни утицаја.“
Плутарх, Алкибијад, (18,21)

Колико су Атињани били занесени походом на Сицилију сведочи Тукидид.

„Сви су једнако сагоревали од страсне жеље за походом: старији људи или због тога што су гајили наду да ће покорити оне државе против којих полазе, или зато што су били сигурни да је пораз потпуно искључен због тако великих снага; људи зреле доби чезнули су да виде ту далеку земљу и да се упознају с њом, надајући се да ће остати живи; огромна маса; у том броју и војници, рачунали су на зараде које ће постићи за време похода и на такво проширење атинске моћи да би непрекидно могли имати зараде и у будућности. Тако је већина грађана сагоревала безграничном тежњом за ратом, а ако се некоме то није свиђало, тај није дизао гласа против војне да не би био проглашен за злонамерног према држави.“
Тукидид, Повијест Пелопонеског рата, Загреб 1957, (VI, 24)

Занетост Атињана Алкибијадовим обећањима скупо их је коштала.

„Демагози су најчешће били бриљантни људи, способни, амбициозни, сјајни говорници. Ипак, њихова самозаљубљеност, гордост, спремност да манипулишу људима, злоупотребљавају своју популарност и демократске установе, а све ради успостављања и ширења личне власти, чиниле су их штетним, опасним и на крају погубним. По једном Софокловом стиху, хибрис је рађао тиране. Такав је био Алкибијад, Сократов ученик, бриљантан, али спреман да сопствену корист, а нарочито славу стави изнад општег добра. Он је Атињанима обећавао светску власт и велику материјалну добит ако се одлуче на велики поход против Сиракужана и њихових савезника на Сицилији, дакле ако уђу у ризичну авантуру која, и када би била победоносна, не би била пресудна за добијање рата против Спартанаца.

Поход на Сицилију (415-413. године) био је права катастрофа за Атину, од које се она, упркос својој жилавости, није могла опоравити. Пошто је претрпео пораз, изгубио огромну флоту и много војника, Алкибијад је пребегао Спартанцима, а Атина је била сломљена. Самоуверени Атињани претворени су у робове у сицилијским каменоломима, где су страдали у најгорим условима и понижењима, описује Тукидид и закључује: „Мени се чини да је то био највећи ратни подухват у овом рату, већи и од славних грчких подухвата, за победнике најславнији а за поражене најсудбоноснији. У свему су (Атињани) били сасвим побеђени, а ни у чему нису пре- трпели малу несрећу. Биле су уништене и копнена војска и морнарица и није било ничега што није пропало а мало њих се вратило кући“.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 89-90.

Алкибијадово напуштање Атине

„Почетком 415. године, неколико недеља пре испловљавања флоте, у Атини је избио велики религијски скандал. У току једне ноћи непознати починиоци су у Атини оштетили готово све херме – бисте бога Хермеса. То је сматрано лошим знамењем за експедицију, пошто је Хермес важио за заштитника путника. У савременој науци се у већини случајева више не верује да су разбијачи херме били припадници завере која је требало да обори демократски поредак. Ипак, и данас су могућа само нагађања у вези са правом позадином овог догађаја. Једна од најзаступљенијих претпоставки јесте да су противници Сицилијанске експедиције на овај начин покушали да је зауставе.

У сваком случају, светогрђе је у Атини изазвало општу пометњу и велику напетост. То ће довести до откривања једног другог религијског прекршаја. У просветљеним круговима младих аристократа Елеусинске мистерије су потајно извргаване руглу. Међу прозваним за богохуљење нашао се и Алкибијад. Његови противници су одмах искористили узбуђење становништва да га оштро нападну. Афера је попримила све веће размере, али Алибијад, премда је он то тражио, није изведен на суд већ му је дозвољено да са војском оде на Сицилију.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 337.

„Флота која је почетком лета 415. године испловила из Пиреја била је најсјајнија поморска сила коју је икад једна хеленска држава опремила.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 337.

Међутим, када су стигли на Сицилију, Атињани су „открили да многе њихове претпоставке о Сицилији не одговарају чињеничком стању.“ (Јордовић, 337) Сегешћани, ипак, нису имали средства обећана за финансирање атинског подухвата. Затим су и „све размере неслагања у атинском табору испливале на површину.“ (Јордовић, 337) Сва три стратега су имали свој план, а на крају је усвојен Алкибијадов „да се дипоматским путем придобије што већи број савезника на Сицилији, након чега би уследио напад на Сиракузу и Селинунт.“ (Јордовић, 337) Међутим, на Сицилију је Алкибијаду стигао опозив са места стратега и позив да се, ипак, појави на суду због опптужби за безбожништво. „До суђења ипак није дошло. Алкибијад је приликом повратка успео да побегне на Пелопонез“ (Јордовић, 338)

„Касније пак, чувши да га је град осудио на смрт, рече: Ја ћу им показати да сам жив.“
Плутарх, (22)

Алкибијад доказује Атини да је жив

У Алкибијадовом одсуству, али по његовом плану, Атињани су на Сицилији претрпели неуспех. Полиси на чију помоћ су Атињани рачунали уздржали су се од тога, више се плашећи Атине него Сиракузе. Сицилијанска катастрога била је једна од пресудних ствари за неуспех Атињана у целокупном ратовању против Пелопонежана.

На наставак рата против Атине Полопонежане је наговорио баш Алкибијад, након што је стигао у Спарту. Не само да су му Спартанци пружили уточиште и послушали га, окончавши оклевање око наставка рата, него их је Алкибијад потпуно освојио својом појавом и понашањем.

„Уживајући јавно углед, а приватно побуђујући не мање дивљење придобијао је мноштво и опчињавао га усвајањем лаконског начина живљења“.
Плутарх, (23)

Плутарх нарочито истиче Алкибијадову способност да осваја симпатије других прилагођавајући се њиховим очекивањима.

„Била је, наиме, како тврде, у њега једна способност која је надмашивала многе друге и показивала се средством за лов на људе: способност да се прилагођава и са њима потпуно изједначује у њиховим обичајима и животним навикама пролазећи преображаје брже него камелеон. Само што је та животиња, како веле, потпуно неспособна да поприми једну боју – белу, до за Алкибијада, који је подједнако ишао путем и добра и зла, није било ничег што није могао прихватити и усвојити.“
Плутарх, (23)

Тако се Алкибијад, који је у Јонији трагао за весељем и разонодом, у Спарти бавио гимнастиком, живећи скромно и озбиљно, а затим код персијског сатрапа Тисаферна сјајем и расипништвом превазилазио је и персијску раскош. Када је његова природа одударала од средине Алкибијад се прилагођавао опонашајући друге и тиме се забављао.

Неумерен, какав је по природи био, Алкибијад се и у Спарти сувише опустио и претерао, завевши ћерку спартанског краља Агида, која је са њиме затруднела.

„А он је на свој полушаљив начин говорио да то није урадио нити из обести нити савладан жељом за уживањем, него зато да његови наследници постану краљев Лакадемоњанима.“
Плутарх, (23)

Када се за то открило неизбежна је била реакција спартанског краља, којој то није био једини разлог, иако је Алкибијад користио Спарти у сукобу против Атине не само својим савета, него и као војсковођа који је са спартанским колегама нанео доста штете Атињанима. „али Агид није могао заборавити срамоту коју му је Алкибијад нанео својим поступком према његовој жени, а сада га је мрзео и због његове славе, јер се говорило да се готово све свршава и постиже преко Алкибијада. А и од осталих Спартанаца најутицајнији и најславољубивији били су од зависти једнако кивни на Алкибијада.“ Поглавари из Спарте су послали налог за убиством Алкибијада у Јонију (у Малој Азији) где се он тада налазио као спартански војсковођа.

Међутим, Алкибијад је дознао шта Спартанци намеравају са њим, па је пребегао персијском сатрапу (управнику провинције) Тисаферну. И код Персијанаца је Алкибијад постао омиљен и веома утицајан.

„Јер његова окретност и извнредна спретност зазиваху дивљење варварина који није био човек отворен, него подмукао и опак. Поред тога, Алкибијадова умиљатост у свакодневном опхођењу и комуникацији била је толика да ниједна ћуд није могла остати неосетљива на њу, нити јој се икоја нарав могла одупрети, него су и они који су га се бојали и попреко га гледали осећали у његовом друштву и при виђењу са њиме не мање задовљство и његов освајајући шарм. Зато се Тисаферн, који је иначе био међу Персијанцима најжешћи мрзитељ Хелена, тако предавао Алкибијадовом ласкању, да га је чак надмашива својим узвратим удворништвима. Ономе од својих вртова, који је био најлепши због освежавајућих вода, ливадама са одмаралиштима и заклонима искићеним краљевским сјајем, наденуо је Алкибијадово име, и сви су га непрекидно тако звали.“
Плутарх, (24)

Нашавши се на персијској страни након што је побегао најпре од Атињана, а затим и од Спартанаца, Алкибијад је успешно саветовао Тисаферна како да на дуготрајном плану нанесе штету и једном и другом полису.

„Почео је да подбада Персијанце против својих дојучерашњих савезника Спартанаца. Оцрњивао и је и нападао пред Тисаферном не допуштајући да им издашно помаже и да потпуно уништи Атињане, него радећи на томе да их шкртим подупирањем постепено истрошује и скучује, те их и једне и друге узајамним исцрпљивањем чини лаким пленом за краља. Тисаферн га је опет радо слушао; било је очито да га воли и диви му се тако да су у Алкибијада поглед упирали Хелени с обе стране, а Атињани, трпећи његову одмазду, кајали су се због мера које су предузели против њега. Но и њега је сад већ мучио страх да у случају потпуног уништења његовог родног града не дође у руке Лакадемоњана који су га мрзели.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 345.

Повратак у родни град човека којег је уништила његова слава

Алкибијад је ступио у контакт са атинским војсковођама на острву Самосу, где су се у то време налазиле скоро све атинске снаге, обећавајући им Тисаферново пријатељство „одваже ли се показати ваљаним људима и, учинивши крај дрскости народа, својим властитим залагањем спасити свој положај и свој град“ (Плутарх, 25), односно ако збаце демократију и успоставе аристократски режим у Атини. Док су друге аристократе биле веома наклоњене Алкибијаду Фриних је исправно наслутио да се Алкибијад претвара да му је стало до уређења атинског, настојећи да буде прозван из прогонства.

„Алкибијад свакако није био пријатељ олигархије; али, у сваком случају, политика му је била да уздрма постојећу демократију, која га никад неће позвати натраг у Атину. Ако би се успоставила олигархија, могао би интервенисати да се обнови демократија и за ту услугу би му све бло опроштено.“
Џ. Б. Бјури, Р. Мигс, Историја Грчке, Београд, 2008, 525.

Фриних није успео да задобије друге за своје мишљење, па је послао тајну поруку Астиоху, заповеднику персијских бродова, упозоравајући га на двоструку игру Алкибијада. Међутим, Астијах је, у страху од Тисаферна, знајући да Алкибијад има велики утицај на њега, њима двојици пренео Фринихову поруку. Алкибијад је онда јавио атинским војсковођама да оптуже Фриниха, а он, успаничивши се у тешкој ситуацији у коју је упао, покуша излечити зло још већим. Поново је послао поруку Астиоху, нудећи му да изда Атињане. Његова је порука опет стигла до Алкибијада, који је поново упозорио атинске војсковође на Фриниха и његове издајничке намере. Међутим, они нису поверовало Акибијаду, познавајући његове методе. Али, када је Фриних убијен, Атињани га већ мртвог осудише због издаје и наградише његовог убицу.

„Али тада на Самосу Алкибијадови пријатељи надвладаше , па послаше Писандра у Атину да постакну преврат и охрабре утицајне људе да сруше демократију и преузму у своје руке вођење државних послова, јер ће им под тим условом Акибијад прибавити пријатељство и савезништво Тисаферна.“
Плутарх, (26)

Испоставило се да народ у атинској скупштини, ипак, ни у таквој ситуација није био рад да се одрекне демократије, а и „да је Алкибијад обећао више него што је могао да оствари. Између Тисаферна и Спарте, додуше, постојао је озбиљан раскол, Лиха, спартански посланик, који је преговарао са сатрапом, критиковао је услове споразума. Указао је на застрашујуће последице клаузуле која је краљу давала моћ над свим земљама које су биле под влашћу његових предака; ово би, наиме, подразумевало, персијску власт над Тесалијом и другим земљама северне Грчке. Под таквим условима, изјавио је, не желимо да плаћате нашу флоту и желимо да се састави нови споразум. Тисаферн је отишао бесан. Али, кад се поставило питање повезаности са Атином, Тисаферн је показао да не жели да скине споразум са Пелопонежанима. Атинским посланицима је предложио немогуће услове и тада је склопио нови споразум са Спартанцима, изменивши клазулу којој се Лиха успротивио. Територија коју су Спартанци признали као персијску сада је изричито била ограничена на Азију.“
Џ. Б. Бјури, Р. Мигс, Историја Грчке, Београд 2008, 526.

Иако тиме више није било разлога да због Алкибијадовог повратка ради персијске помоћи буде изазван преврат у Атини, до њега је ипак дошло. Завереници су се служили и насиљем. Када су дошли на власт нису марили за Алкибијада.

„Али, они на на Самосу, дознавши за то и љутећи се, били су жељни да одмах плове за Пиреј и пошто послаше по Алкибијада и именоваше га врховним заповедником, захтеваху нека их води у рушење тирана.“
Плутарх, (26)

Ту се Алкибијад ипак показао промишљенијим.

„Али он, далеко од осећаја који би се могао појавити у кога другог који би, изненада уздигнут до велике моћи наклоношћу мноштва, задовољан мислио да треба да им одмах у свему угађа и ни у чему не противуречи будући да су га од луталице и прогнаника учинили вођом и заповедником толиких лађа, табора и тако знатне војне силе, поступио је као што приличи великом војсковођи – супроставио се слепом бесу који их је вукао спречивши тако да почине судбоносну грешку, па је барем у тој прилици очигледно донео спас свом граду. Јер да су, дигавши сидро, отпловили кући, непријатељи би одмах, без боја, имали у власти читаву Јонију, Хелеспонт и острва док би се Атињани борили са Атињанима учинивши властити град слом грађанског рата. Што се то није догодило највише је заслужан Алкибијад, јер је он не само целу војску опомињао и упућивао, него је и на поједине људе утицао што молбама што прекорима.“
Плутарх, (26)

Алкибијад је прешао од Тисаферна Атињанима на Самос. Именован је за стратега. Није успео да обезбеди Атињанима помоћ Тисаферна. Међутим, Тисаферн није ни помагао Пелопонежанима колико су они то очекивали. вратио се политици умерене помоћи, како би се рат одужио, а Хелени међусобно исцрпљивали. „Да је одлучио да оконча рат могао је то учинити једном за свагда.“
Џ. Б. Бјури, Р. Мигс, Историја Грчке, Београд 2008, 528.

Уследили су успеси Атине, који су изазвали незадовољство Тисаферна. Алкибијад је посетио Тисаферна у Сарду. Тисаферн је ухапсио Алкибијада, али је му је он побегао.

Спартанци су добили подршку другог персијског сатрапа Фарнабаза. Он се показао као знатно драгоцинији и поузданији савезник од Тисаферна. Међутим, атинска флота је успела да уништи пелопонеску, и поред персијске помоћи. Спарта је предложила Атини склапање мира на основу постојећег стања. Иако је за Атину било разумно да прихвати мир и тиме се ослободи притиска пелопонеске копнене војске стациониране у Декелеји у Атици. Али, расположење морнарице је било против склапања мира који није обухватао обнову атинске моћи на Егејском мору и у Малој Азији. Атина је 410. године одбила мировну понуду Спарте.

„Године које су уследиле након одбијања спартанског мировног предлога обележене су ратним операцијама на Пропонтиди [Мраморно море] и у њеном суседству. Атињани су под вештом и срчаном командом Алкибијада полако освајали терен.“
Џ. Б. Бјури, Р. Мигс, Историја Грчке, Београд 2008, 533.

Мореузи који су представљали поморску везу између Европе и Азије имали су велики значај за Атину.

„Хелеспонт [Дарданели] и Босфор имали су изузетно велики економски и стратешки значај. Контролишући пролаз за Понт [Црно море], они су омогућавали доста уредно снабдевање житом и рибом – најважнијим прехрамбеним артиклима за опседнуте у Атини. Прелаз градова на мореузима у руке Пелопонежанима за Атињане је без претеривања значило смрт од глади. Губитак мореуза претио је великом катастрофом у финансијском погледу. После укидања фороса [новчаног прилога савезника] скоро сав приход Атине, који је и иначе постао незнатан, долазио је од наплате царине за промет робе у висини пет одсто. Осим тога, ово је била једина област у атинској архе-и [поморској држави – Атина са савезницима] у којој нису харала ратна пустошења.“
В.В. Струве, Д.П. Калистов, Стара Грчка, Сарајево 1969, 345.

У тим борбама се Алкибијад истакао.

„Алкибијад је у мореузима постигао низ сјајних победа. Он је просто збрисао непријатељску флоту.“
В.В. Струве, Д.П. Калистов, Стара Грчка, Сарајево 1969, 347.

„После ових успеха на мореузима Алкибијад се коначно усудио да се врати у отаџбину, где је почетком лета 407, дочекан са одушевљењем. Све оптужбе против њега су одбачене и он је изабран за врховног стратега.“
Иван Јордовић, Стари Грци, Београд 2011, 349.

Повратак Алибијада у Атину 408. године пре наше ере

„Коначно, у лето 407. године, Алкбијад је оценио да је дошао моменат за његов повратак у Атину. Док су Атињани на осталим фронтовима трпели неуспехе Алкибијад је уништио читаву пелопонеску флоту и успоставио власт Атине над мореузима. Његов долазак у Атину био је веома свечан. […] Алкибијаду су вратили сву његову раније конфисковану имовину, свечано су са њега скинули проклетсво и овенчали га златним венцима. Коначно је био изабран за стратега са неограниченим овлашћењима као једини човек способан да спасе и поврати некадашњу моћ државе.“
В.В. Струве, Д.П. Калистов, Стара Грчка, Сарајево 1969, 349-350.

Плутарх истиче Алкибијадов велики утицај у народу.

„Он је својом демагогијом умео да широку и сиромашну народну масу толико за себе задобије, да је она са одушевљењем хтела да јој он буде безграничан господар. Штавише, неки су му и говорили, долазили му и подстицали га да не води рачуна ни о чијој зависти, него да укине државне одлуке и законе, да обри све брбљивце који државу упропашћују и затим, без икаквог страха од клеветника, да поступа и државом управља по сопственом нахођењу.

Шта је он мислио о безграничној власти [тиранији] није познато, али најутицајнији грађани били су забринути, и зато израдише да он што пре отплови, те му по народној одлуци даду све потребно, нарочито за војне су старешине оне које је он пожелео.

Он отплови са својих сто бродова и нападне острво Андар. У борби, истина, он победи и његове становнике и лакадемонску посаду, која се онде налазила, али опет град није заузео. То је била прва жалба коју су на њега учинили његови противници.

Ако је икада неког човека уништила његова слава, чини се да је то био Алкибијад. Како је била велика и како су му услед његових успеха признавали обиље смелости и оштроумља, неуспеси су изазивали сумњичење да се није довољно потрудио јер је његов престиж побуђивао неверицу у то да није могао успети; те да је само уложио више озбиљна труда, ништа му не би измакло. Очекивали су да чују и да је Хиј освојен као и остала Јонија. Стога су били незадовољни дознајући да није све обавио како су желели одмах и без околишања, а нису се обазирали на несташицу новца због којег је, ратујући с људима које је опскрбио велики краљ [персијски цар], био присиљаван да често оставља свој табор и одлази бродовима да прибавља новац за плату и храну. Из те нужде потекла је коначна и одлучујућа оптужба против њега.“
Плутарх, (34)

Епилог

Алкибијад је каријеру завршио поразом атинске флоте у бици код Нотија 406. године. У њој Алкибијад није учествовао, јер је отишао по новац за флоту. „Битка од Нотија која није имала нарочитог значаја у војном погледу показала је своју бременитост озбиљним политичким последицама. У еклесији је сва кривица за пораз бачена на Алкибијада. У овом случају изгледа да је пораз атинске флоте био стварно искоришћен да се предупреди евентуално увођење Алкибијадове тираније. Алкибијад је био окривљен за одржавање пријатељских односа са Тисаферном и за намеру да приграби тиранску власт чим се заврши рат. […] Атињани су изабрали десет нових стратега. Не само да није био изабран Алкибијад, већ такође није био изабран ниједан од његових присталица. Чим је чуо за то Алкибијад поново напусти Атину и настанио се на свом личном имању у Тракији. То је био његов коначан разлаз са родним градом.“
В.В. Струве, Д.П. Калистов, Стара Грчка, сарајеви 1969, 352.

На крају је Алкибијад убијен у Персији на захтев Спартанаца. Пелопонески рат је завршен поразом Атине, којој су наметнути понижавајући услови мира. Спарта је победила захваљујући помоћи Персије, која је много коштала Грке. „Полопонежани у почетку служе Тисаферна, а затим његовог супарника Фарнабаза и коначно постају обична најамничка војска персијског цара. Довољно је да се укаже на то са колико поноса Ксенофонт говори о свотама које су Спартанци примали од Фарнабаза. Рат који су Спартанци започели под паролом борбе за слободу Хелена у свом логичном развоју дотерао је дотле да су ти исти Спартанци својим оружјем Персијанцим потчињавали хеленске градове.“
В.В. Струве, Д.П. Калистов, Стара Грчка, Сарајево 1969, 347.

Плутарх је, у својим упоредним животописима славних Грка и Римљана, Алкибијада упарио са Кориоланом, који је инспирисао и Шекспиру за истоимену драму.