„Религија представља најјачу спону која уједињује Рим и толико се поистовеђује с њим да је њено упражњавање чин патриотизма.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 151.

1. Доживљај религије
2. Страни утицаји
3. Култови
4. Царски култ
5. Хришћанство као најозбиљнија конкуренција

Римска религија се заснивала на строго прописаним религијским обредима, док је само веровање појединца, односно етика, било неважно.

„Римска је религија политеистичка; не постоји један врховни бог, већ цели низ различитих божанстава и духова који се разликују по количини моћи, функцијама те степену популарности у различитим раздобљима и различитим подручјима римске државе. Број је неограничен те се без проблема могу у поштовање по потреби уводити нова божанства. Највиши су богови, владари света, они који у представи Грка и Римљана живе на облацима завијеној планини Олимпу: они су бесмртни, што постижу пијући нектар и хранећи се амброзијом, намирницама које их чувају од старења и од смрти. Осим што носе људски лик, имају и људске мане: могу бити зли, осветољубиви, љубоморни и сл. Међу ниже врсте божанстава припадају она које су Грци називали демонима: божанска бића, или, боље речено, персонифициране силе које управљају многобројним аспектима људских живота, попут осећања, важних догађаја, врлина и друштвених вредности.“

Maja Matasović, Rimska svakodnevnica – život i vjerovanja u antičkom Rimu, Zagreb 2022, 158. [цитат је прилагођен српском језику]

Доживљај религије

„Осврћући се на успон града до власти на Средоземљу и шире, каснији Римљани своје изузетне успехе нису приписивали само војној вештини. Сматрали су да су побеђивали јер су богови били на њиховој страни: побожност и богобојазност јамчили су им победу. Супротно томе, сваки неуспех приписивали су некој грешци у односима с боговима: можда су се оглушили о неповољнa знамења, погрешно извели важан обред или грубо прекршили верска правила. Римљани су се својом побожношћу разметали пред осталим светом.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 94-95.

Римљани су религију сматрали темељом своје моћи.

„Традиционална римска религија значајно се разликовала од религије како је обично схватамо данас. Велики део савременог религијског речника – укључујући и реч „религија“ и „понтификат“ позајмљен је из латинског, што прикрива неке значајне разлике између религије древног Рима и наше. У Риму није било доктрине као такве, није било свете књиге нити било чега што бисмо могли назвати системом вере. Римљани су знали да богови постоје; нису у њих веровали нагонски, по природи, у смислу блиском већини савремених религија, нити је римска религија нарочито водила рачуна о личном спасењу или моралности. Углавном је била усредсређена на обреде смишљене да одржавају добре односе између Рима и његових богова и тако обезбеде успех и напредак Рима. Жртвовање животиња било је централни елемент ових обреда који су иначе били веома разнолики. Неки су били толико необични да боље од било чега другог поткопавају савремени стереотип о Римљанима као укоченима и сталоженима: током светковине Луперкалија у фебруару, на пример, наги младићи трчали су по граду и шибали све жене које сретну (то је свечаност која се одвија у уводној сцени Шекспировог Јулија Цезара). Начелно гледано, била је то религија поступака, а не веровања.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 95-96.

Страни утицаји

Римљани су прихватали и религијске утицаје народа са којима су долазили у додир. Настојали су да се упознају са боговима својих непријатеља и да их приволе на своју страну. Од Грка су Римљани преузели антропоморфизам, приписивање људских својства боговима. Стари римски богови поистовећени су са хеленским. Са освајањима на истоку почео је и продор источњачких култова, које су најпре ширили робови. Римљани су од најстаријих времена велики значај придавали породичним боговима покровитељима. Важно место у римској религији заузимао је и култ предака. Велику пажњу Римљани су придавали знамењима и пророчанствима.

„Аугур је био неко ко проучава птице и у њиховом кретању трага за знацима наклоности богова. Тај обичај срећемо већ у миту о оснивању града. Израз „под (нечијим) ауспицијама“, који и ми употребљавамо, потиче од римског обичаја узимања ауспиција (auspicium од avis птица, specio = гледам). И данас људи посматрају птице, али вероватно мало ко у њиховом кретању трага за вољом богова. […]

Тумачење знамења постало је саставни део римске политике и ратовања. Римљани су се уздали у разна предсказања: поред лета птица, ту су била и небеска знамења нарочито муње и громови али ваљало је обраћати пажњу и на начин на који се хране свете кокоши. И неки јединствени догађаји сматра ни су знамењима која су аугури морали да протумаче. Улога аугура је посте пено прешла на свештенике једног важног колегија и додељивана је римској аристократији као угледна служба коју су могли вршити и као активни римски политичари. Међутим, постојали су и други тумачи знамења, упућени у умеће прорицања из утробе жртвених животиња. Звали су се харуспици (haruspex, ген. haruspicis од haru = црева и specio = видети). Харуспекс је био врач и донекле загонетна фигура етрурског порекла.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 37.

Јупитер	врховни бог, муња и громова
Јунона	богиња брака, заштитница породице и римског народа
Минерва	бог мудрости, заштитник ученика и занатлија
Нептун	бог мора, заштитник поморске трговине
Марс	бог рата и пољопривреде
Венера	богиња лепоте и љубави
Дијана	богиња месеца и дивљих животиња
Вулкан	бог ватре, заштитник ковача
Церера	богиња плодности
Меркур	бог трговине, заштитник путовања
Аполон	бог светлости, заштитник уметности
Плутон	бог подземног света
Сатурн	бог времена, Јупитеров отац

„Подршка богова била је темељ римске политике, а сматрало се суштински неопходним да се никаква политичка одлука не донесе док не постане јасно да нема неповољних знакова.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 257.

Римских богова је било безброј, на хиљаде.

„Овакво обиље религија у Риму објашњава се великом толеранцијом Римљана и њиховим страхом да се не замере неком божанству ако му не пруже уточиште у свом граду.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 154.

Култови

„Само култни чинови успостављају и јачају уговорне везе које сједињују људе и богове. Римљани тиме не исказују верско осећање, већ очекују од бога гаранцију да ће их штитити, у замену за понуђену жртву или молитву.,,Do ut des“ (,,Дајем ти да би ми дао“) говорило се у античко доба. А држава је одговорна и она је организатор култова чији је надзор поверен првосвештеницима.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 152.

Свештеници су били државни службеници.

Постоји још доста религијских обреда типично римског порекла, попут завета (votum), који се састоји у томе да се богу да неко обећање (на пример, изградња храма) у замену за тренутну добит devotio којим се неки војни командант жртвује, „даје се“, да би приморао божанство да обезбеди победу, evocatio, магијско-религиозни чин којим је могуће добити заштиту непријатељског божанства позивајући га да дође у Рим („евоцирање“).

Међу култним обредима страног порекла, етрурског или грчког, треба поменути тријумф (церемонију током које се победнички цар пореди са Јупитером и пење се на Капитол утврђеним путем, […] и преклињање (чин захвалности неком божанству које се обавља падањем ничице пред његовим кипом и љубљењем шака, колена и стопала).“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 153.

Царски култ

У принципату цареви су поштовани као богови након смрти (ако би наследник пристао на његову деификацију), а у доминату су сматрани боговима још за живота.

„Од почетка 2. века пре Хр., под утицајем грчке филозофије и источњачке религиозности, Римљани су почели да верују да су поједини људи „предодређени“ и да извршавају божанску мисију. Поједини, попут Суле и Помпеја, сматрали су да уживају посебну заштиту неког божанства, а Цезар је тврдио да потиче од Венере. Цезар је, додуше, после смрти и проглашен за бога, 42. године пре Хр.

Август је тада схватио да царски култ може да има уједињујућу улогу у Царству, поготово код оних народа који су навикли, попут Египћана, да верују да је њихов владар бог. Међутим, Римљани који немају наклоности према монархији и привржени су одређеним републиканским вредностима, нису спремни да свом цару одају пошту као богу, Август, дакле, води рачуна да се тај култ односи искључиво на генија самог цара, а не на њега самог. Тако је и он (као и његови наследници) проглашен за бога тек после смрти. Ипак, допушта оријенталном становништву да му подигне храм, под условом да се у њему слави и Рим. Треба сачекати 3. век и цареве попут Аурелијана и Диоклецијана, да би неки владар за живота био проглашен богом.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 156.

Хришћанство као најозбиљнија конкуренција

„Свакако, првобитна религија која је, пре свега, била заснована на складу са природним силама (numina) обогаћена је многим утицајима, италским, етрурским и грчким који јој дају она одличја која су нам позната до 3. века пре Хр. Други пунски рат и појава источних религија мистерија у Риму изазваће озбиљне религиозне кризе, појачане утицајем грчких филозофија на римско друштво и политику. Пред крај Републике и, још више, у доба Царства, упркос Августовом покушају враћања на старо, римски ритуали више не задовољавају људе чији се менталитет променио. Религије спасења постају све популарније јер одговарају новим духовним потребама. То су услови у којима ће се развијати хришћанство.“

Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 151.