„Не може свако да поднесе ово. Треба ту срце од камена и живци од гвожђа па да се не свисне.“

Бранислав Нушић, Деветстопетнаеста, Београд 2006, 101.

Србија је била приморана да уђе у рат, када јој није одговарало, пошто је била исцрпљена претходним Балканским ратовима (1912-1913). Морала је да брани територију од знатно бројније аустроугарске војске, у чијем саставу је било Срба и других Југословена. Прве године рата је успевала да се одбрани, а на наговор савезника чак и продре на територију противника у Срем. Следеће 1915. године Србију су окупирале Аустроугарска, Немачка и Бугарска. Жртве су биле огромне – страдало је око 1 250 000 људи, односно скоро трећина становника. Највише губитака је било међу мушком популацијом између 17 и 60 година, чак 55%. Остварен је циљ уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, захваљујући победи савезника и поразу Аустроугарске.

Србија није могла самостално да се одбрани од вишеструко веће суседне царевине, али је рачунала на помоћ савезника, превасходно Руског царства, које је било повезано савезом (Антанта) са Француском и Великом Британијом. Међутим, зарад победе у рату против Аустроугарске и Немачке, Антанта је покушавала да на своју страну приволи Италију и Бугарску, обећавајући им делове територија на које је претендовала Србија, која је Нишком декларацијом, 7. децембра 1914. године за свој ратни циљ прогласила не само ослобођење Србије, него и других Срба и свих јужнословенских народа у Аустроугарској и уједињење са њима.

„Српске грађанске странке су до објављивања Нишке декларације више биле посвећене решавању српског питања. Након тога, кренуло се одлучније ка општејугословенском уједињењу. Прокламовањем ратног циља који је „ослобођење огњишта“ изједначавао са „ослобођењем и уједињењем неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца“, рат је престао да буде само борба за опстанак и независност.

У ратним околностима, српска политичка елита је идеју о „три племена једног народа“ уградила у темеље своје политичке мисли и будуће државности како би тим путем превладала политичке, верске, економске, културне, историјске, националне и менталитетске разлике. Истовремено, њоме су изражавана настојања да Србија од мале прерасте у велику државу, а Срби, као полицентричан народ, буду окупљени у границама јединствене и независне државе. Том циљу жртвовани су идентитет српске државе и њена државност.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 144-145.

Нишка декларација тада није добила подршку савезника.

„За време Првог светског рата о таквим проблемима понајмање се могло расправљати пред савезницима, у чије се планове и послератна виђења Европе и Балкана није уклапао југословенски програм. (…)

Уз то, сударала су се потпуно различита начела: док се савезничка дипломатија и даље заснивала на тајним споразумима, праву великих сила да одлучују о судбинама малих народа и „трговини“ територијама, Србија се позивала на савремено, демократско начело права народа на самоопредељење. У време прокламовања њеног ратног циља ниједна савезничка земља није ни помишљала да треба допустити распад Аустроугарске, што је био услов реализације југословенске идеје. Најдаље докле су савезничке земље ишле у том погледу било је њено територијално умањење.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 147-148.

Са подршком Србији оклевали су и суседне државе савезнице из недавних Балканских ратова.

„Црна Гора је подржала своју братску државу, док су Грчка и Румунија у почетку биле неутралне. Тек током рата, када је изгледало да ће Централне силе подлећи, оне су ступиле у рат у нади да ће тако реализовати своје територијалне захтеве. Тако је светски сукоб имао и димензије трећег балканског рата“.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 385-386.

Напад Аустроугарске на Србију 1914. године

Србија се са Аустроугарском граничила на северу, преко Саве и Дунава (зато се влада изместила из пограничног Београда у Ниш) и на западу, преко Дрине. Ради изненађења главни напад је био са запада. Прва битка вођена је на планини Цер.

„Срби су скупо платили овај успех, изгубивши четрдесет седам официра и скоро три хиљаде војника; у једном пуку су погинули или били рањени сва четири команданта батаљона и тринаест од петнаест командира чета. Коњица која је насртала на аустријску заштитницу одједном се нашла пред цевима митраљеза који су за минут-два покосили два ескадрона довољно непромишљена да јуришају на њих. Ово је био први пример стравичне немоћи коњице пред савременим оружјем, што ће се касније необориво доказати у Француској. Но аустријски губици били су још већи. Током битке и касније комите су их нападале готово непрекидно. Планина Цер је ушла у српске легенде као историјска победа. Двадесетог августа преживели аустријски војници повукли су се мучно назад у Босну одакле су и дошли, изгубивши двадесет осам хиљада људи. Ово је била прва победа Антанте у овом рату. Логична аустријска реакција била би смена генерала Поћорека, који је командовао овим поразом. Но утицај двора у Бечу био је довољно јак да сачува положај и њему и Хецендорфу [начелнику генералштаба]. Кривица је уместо на њих двојицу сваљена на несрећне чешке јединице које су дејствовале на челу операције; говорило се да су изневериле цара. Званична истрага слома на Церу утврдила је да су своју дужност ваљано извршиле само немачке јединице.

Срби нису били довољно снажни да искористе успех и одмах крену у потеру за непријатељем који се повлачио ка западу. Но 20. августа, на захтев фелдмаршала Хецендорфа, хабзбуршка армија с границе Србије и Мађарске пребачена је у Галицију, чиме су Поћорекове снаге знатно ослабљене. Неке аустријске јединице су једно време настављале продор Србију, али врло малодушно и у потпуној оскудици. […]

До 24. августа на српском тлу није остао ниједан Аустријанац осим четири и по хиљаде ратних заробљеника. Срби су имали шеснаест хиљада мртвих и рањених, а Аустријанци више него двоструко. Број жртава деловао би стравично да није било покоља који ће ускоро захватити читаву Европу. Хабзбуршко царство с војском сачињеном од неспособних официра и незаинтересованих војника само је изазвало сопствено понижење. Сићушна балканска земља показала се способном да искасапи нападаче тако да су се повукли назад преко Дрине као најобичнија руља.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 241, 243.

Након одбацивања првог напада, српска војска је чак прешла и на тло Аусторугарске.

„Двадесетосмог августа Срби су извели сопствени упад на хабзбуршко тло; неке јединице прешле су Саву западно од Београда и окупирале аустријски град Земун. Заповедник аустријске Дунавске флотиле известио је да су Земунци ,,с великим одушевљењем дочекали српске војнике, засипали их цвећем и махали заставама“. Сутрадан је железнички мост преко Саве између Београда и непријатељске обале, који су Срби оштетили на самом почетку рата, поправљен довољно за пешачки саобраћај. Јован Жујовић је био међу онима који су прешли на северну обалу да види свој бомбардовани град с некадашњих аустријских артиљеријских положаја и сними неколико фотографија. Многи становници мађарског Земуна искористили су прилику да пређу у Београд. Били су српског рода и нису желели да буду мета одмазде кад се Аустријанци врате. Даље на југу почетком септембра четрдесетак српских и црногорских батаљона прешло је у Босну, где су се следећих седмица водиле омање борбе.

Српска влада се за време скупо плаћеног предаха трудила да обезбеди сваку могућу помоћ од својих савезника, што је постављало извесне практичне невоље за копнену земљу са слабом саобраћајном мрежом.“

Макс Хејстингс, Катастрофа:Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 245-246.

У аустроугарској војсци која је ратовала против Србије били су мобилисани и јужни Словени држављани Аустроугарске. У тој војсци су ратовали Хрвати Стјепан Радић, будући политички вођа Хрвата (председник Хрватске сељачке странке), Јосип Броз Тито, будући доживотни председник Југославије и Иво Андрић, али и Милош Црњански и други Срби са простора данашње Хрватске, Босне и Војводине.

„Питајући се да ли је такав случај био разлог више да се „оплакује трагедија српства“, Гојко Николиш је подсетио и на добро познат случај из тешких борби на Мачковом камену, када су лички Срби, које су српске јединице позивале да се предају, с презиром то одбијали, одговарајући да се „Србин не предаје“. Покушавајући да разуме овакве појаве и да их објасни, истицао је да су Срби граничари вековима навикавани да се о царским наредбама не може расправљати, „јер бефел је бефел“. Развијајући неку врсту поданичког менталитета, пре свега према цару, и уверење да служба њему није понижење већ привилегија, били су спремни да умру за њега и „његов Високи Дом“.

Без обзира на елан с којим су наступали, велики број аустроугарских војника је заробљен у борбама. Према подацима којима је располагала Правда, крајем 1914. године у целој Србији било је 56.720 заробљених војника и 591 заробљен официр, али се тај број по завршетку Колубарске битке повећао на 70.000, међу којима је било око 20.000 Југословена. Око половина њих били су хрватске народности, а у официрском је кадру било 67 Хрвата, 40 Срба и седам Словенаца.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 135-137.

За, на Церу остварену, прву победу Антанте над снагама Централних сила, генерал Степа Степановић је унапређен у чин војводе. Аустроугарска је после поново напала, а српска војска је извојевала још једну велику победу у Колубарској бици, предвођена генералом Живојином Мишићем, који је након тога добио чин војводе.

У првој фази битке, током друге половине новембра, српска војска се повлачила, Аустроугарска је заузела Београд. Након кратког предаха и опоравка српска војска је у првој половини децембра извела контраофанзиву, која се завршила заузимањем Београда 15. децембра 1914. године.

Србија је успела да заустави Аустроугарску, али није могла до краја да јој се одупире. Међутим, допринела је каснијој победи савезника, који ће преживелу Србију спасити и наградити.

„Вође Србије и Аустрије полако су схватале да су се њихове војске недвојљиво упетљале у борбу која обема странама прети пропашћу. Рат је Србију претворио у пустош и однео јој животе седамсто педесет хиљада људи, то јест шестину становништва, што је процентуално далеко највећи број жртава међу свим зараћеним земљама. У том погледу Аустрија је остварила свој циљ: Србија је тешко кажњена за улогу коју су неки припадници њеног народа одиграли у убиству надвојводе Франца Фердинанда. С друге стране, војска фелдмаршала Хецендорфа претрпела је срамоту коју никакви каснији успеси не би могли спрати. Овде је звоно најавило скори слом Хабзбуршке царевине. Но балканска звона брзо су заглушили громогласни ударци на другим бојиштима и у западној и у источној Европи.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 249-250.

За исход рата српски фронт је био споредан, али је допринео слому Аустроугарске и то више губитком угледа него војним поразима, јер је једанаест пута многољуднија Аустроугарска лако могла да обнови снаге против истрошене Србије, чија војска је имала успеха, али су становници стравично патили.

„Стратегијске грешке, логистички проблеми и веома мотивисана, иако ицрпљена српска војска, довели су аустро-угарске трупе у неприлику. Аустријанци, који су се бојали герилског рата са великим губицима, починили су тешке масовне злочине, позивајући се на право нужне самоодбране у рату. Узимали су цивиле као таоце, убијали хиљаде мушкараца, жена и деце као „одмазду“ за герилске нападе, спаљивали села, пљачкали што год су могли да однесу. То је уосталом, био случај не само у Србији, већ и са друге стране Дрине, у Босни и Херцеговини. „Наше трупе“, признао је један војник, „понашале су се горе од Швеђана у Тридесетогодишњем рату„. Рудолф Арчибалд Рајс, професор криминалистике и форезнике у Лозани, који је 1914. обилазио српске фронтове, доказао је помоћу докумената да су почињене неописиве страхоте. Мушкарци су били ужасно масакрирани, жене силоване, читави крајеви опустели до непрепо знатљивости. Када је Аустро-Угарска у децембру 1914. морала да се повуче, Србија је током прве ратне зиме трпела велику глад и епидемију тифуса.

Пошто су Централне силе успеле да на своју страну привуку Бугарску, немачке, аустро-угарске и бугарске трупе поново су умарширале у Србију у октобру 1915. године. Месец дана касније престале су велике битке, али та балканска држава још није капитулирала.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 386.

Ипак, Србија је окупирана 1915. године.

Окупација Србије 1915. године

„Српска влада је непристајањем на капитулацију војске и повлачењем из Србије показала да се не мири с поразом, те да ће у сарадњи са савезницима и уз њихову помоћ продужити борбу против Централних сила све до коначне победе, ослобођења отаџбине и повратка у земљу. Док се то не оствари, требало је учинити све да би се преживели војници опоравили, цивили били збринути, а државни органи обављали своје послове.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, 2014, 190.

Узалудни дочек савезника 1915. године

Српска војска се повукла ка Косову и Метохији, а пошто јој је Бугарска пресекла пут преко Македоније и Грчке, српска војска и пратња су преко Црне Горе и Албаније кренуле ка Јадранском мору. Пут је водио преко високих планина током хладне зиме. Додатни проблем су представљали напади Албанаца, али су барем Црногорци неко време задржали аустроугарску војску, једанаест дана током јануара 1916. године. Истог месеца Црна Гора је капитулирала, а кнез Никола Петровић побегао у Француску и више се није вратио у Црну Гору. Сахрањен је у руској цркви у Сан Рему, у Италији, 1921. године.

Српска војска, на челу са остарелим краљем Петром и његовим сином, регентом Александром, стигла је до албанске јадранске обале почетком 1916. године, одакле је савезничким бродовима пребацивана на Крф. Цивили су пребацивани и у Бизерту, луку у француском Тунису.

„У Африци, код Бизерте, био је логор „Надор“ у коме су се опорављали наши болесни војници. Далеко од отаџбине, од породица, људи су чамели, па су се почела низати самоубиства чак и здравих, зрелих домаћина. У 1916. години број самоубистава био је 84! Тада је г. Јоца Тановић, уредник „Политике“, дошао на мисао да се тим јадним људима пружи забаве и предложио је нашем признатом комичару, г Димитрију Гинићу, да тамо оснује позориште. Заузимањем вредног г. Гинића, а уз помоћ г. Стеве Нешића и г. Добр. Миленковића, пуковника, подигнуто је војничко позориште на Петров дан, 1916 г. Занимљиво је и значајно да је после подизања позоришта број самоубистава у 1917 г. спао на 4, а у 1918 на 2.“

Српско војничко позориште у Африци, Илустровани лист, број 3, 15-28. 2. 1920, стр. 13.

Немобилисани ђаци и студенти су слати на школовање у Француску.

„Током 1916. Централне силе су заузеле остале земље југоисточне Европе. Прво су запоселе Црну Гору, као и део „окупиране пријатељске земље“, Албаније, која је после брзог бекства принца од Вида, убрзо по почетку рата, била окупирана од стране српских, црногорских, грчких и италијанских трупа. Крајем 1916. коначно је и велики део Румуније, која је у августу 1916. ступила у рат на страни Антанте и убрзо била поражена, потпала под немачку војну управу. Само је у Македонији Антанта успела да се одржи, по искрцавању једног француско-британског експедиционог корпуса у октобру 1915. године. Савезничке трупе и Централне силе уплеле су се код Солуна у рововски рат са великим губицима, на више од 50 км дугом фронту. Када је Бугарска, која је већ анектирала румунску јужну Добруџу, умарширала у грчки део источне Македоније, Грчка је напустила неутралну позицију, и у јуну 1917. ступила у рат на страни Антанте. Средином септембра 1918. савезницима је успело да пробију Солунски фронт и да затим наставе продор ка Истанбулу и Дунаву.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 387-388.

Српска војска је била у саставу савезничких снага које су у септембру 1918. године започеле пробој Солунског фронта и приморале на капитулацију Бугарску, 28. септембра 1918. године. За заслуге у том подухвату, који се завршио ослобођењем Црне Горе и Србије, у чин војводе је унапређен генерал Петар Бојовић. Српска војска је чак прешла Саву, Дунав и Дрину, ослобађајући по Аустроугарској територије будуће југословенске државе.

„Војевање српског народа у Првом свјетском рату обиљежиле су жестоке борбе на Церу, Колубари, Дрини, око Београда и на другим подручјима, затим краткотрајан предах, праћен епидемијом тифуса, војнички слом и окупација, која је трајала пуне три године, и, коначно, побједоносни повратак у отаџбину уморних ратника, који су преживјели албанску голготу, опоравили се и реорганизовали на Крфу, а затим на Солунском фронту чежњиво чекали наредбу за јуриш, која је дошла оног судбоносног септембарског дана 1918. године.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 9.

Сиромашни из провинције који су оборили царство – Срби и Хабзбурзи

„Србија је стравичном ценом платила свој пркос према Аустрији из 1914; следеће године Централне силе прегазиле су читаву земљу и остатке војске натерале у избеглиштво. Но много касније, пошто су изгубили отаџбину, Срби су оданошћу савезничким циљевима извојевали једну од најзначајнијих Пирових победа у историји – остварили су своју велику амбицију стварањем Југославије, земље која је обухватила велики део истока Хабзбуршке царевине и потрајала више од седамдесет година.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: 1914 – почетак краја, Београд 2014, 367-368.

„Последице рата, превасходно на територији Србије, осећале су се на сваком кораку. Према закључцима Карнегијеве задужбине, која је „путем једног обимног историјског истраживања“ настојала да већ по завршетку рата утврди његову економску цену и поремећаје до којих је довео у „напредовању цивилизације“, „синтеза реперкусија рата на привредни и друштвени живот Србије“ сасвим се логично наметнула. Јер, како је написао Џејмс Т. Шотвел, професор историје на Универзитету Колумбија и главни уредник Економске и друштвене историје Светског рата Карнегијеве фондације за међународни мир, „ниједна од осталих зараћених држава, чак ни Белгија, није била тако потпуно под војном доминацијом непријатеља“. Штавише, Србија је била „нестала као организована и активна држава, од ње је остала тек идеја коју је симболизовало само одржање њене владе, избегле у туђину“. Управо је том, историјски ретком чињеницом, „постала посебно занимљив случај за проучавање учинка модерног рата на живот једне земље“.

Прихвативши да за потребе истраживања Карнегијеве фондације утврди вишеструке последице рата у Србији, Драгољуб Јовановић је закључио да се ни после десет година „још није придигла, сломљена тугом и патњама, неспособна да у пуној некадашњој мери поново покаже ону политичку проницљивост и борбеност које су пре рата биле својствене њеном јавном животу“. Негативне последице рата у њој опчињавале су посматрача „толико силовито“ да му се чинило како ће на тој земљи „заувек остати крвав, блатњав и прашњав траг рата. Било да се имају у виду уништена, оштећена или изгубљена материјална богатства, било да се броје уништени или коначно поремећени људски животи, било, најзад, да се суочава с озбиљно поремећеним моралом, доминантан утисак [био] је да је Србија неповратно изгубила пет драгоцених година за свој развој, да је уназађена бар за једну генерацију, како у погледу броја становника, тако и у погледу свог материјалног богатства.“

[…]

У индустријски неразвијеној Србији оштећено је или уништено 57% машина у укупно 544 предузећа. Железница је изгубила више од половине вредности, државни и регионални путеви претрпели су штету од око 73%, Служба поште, телеграфа и телефона од чак 78%, а „једино друштво за пловидбу изгубило је 92% свог капитала“. Саобраћајнице су оштећене у просеку за 82%, односно за 450 милиона франака у злату. У изразито пољопривредној земљи, не само да су поља остала запуштена, него су и шуме биле угрожене. Изгубљено је око 70% говеда и укупно 1.120.000 комада стоке. Страдала је и државна и приватна имовина. Непроцењиву штету претрпели су Београдски универзитет, чије су вредности плански уништаване, пљачкане и одношене, делимично и на Загребачко свеучилиште, потом Народно позориште, Народни музеј и други мањи музеји, библиотеке, школе… Неповратно су нестале многе музеолошке и библиотечке збирке, позоришни реквизити и различите уметнине. Бугарске власти су на свом окупационом подручју наредиле уништавање свих српских књига и новина, а Немци и Аустријанци при повлачењу минирали школе.

У погледу људских губитака, „Србија је потукла један тужан светски рекорд“. Користећи Извештај Комисији за репарације и штете проузроковане у Србији и Црној Гори, Драгољуб Јовановић је навео да је Краљевина Србија пред почетак Великог рата имала око 850.000 мушкараца старости од 18 до 55 година. До војног слома у јесен 1915. године мобилисала је укупно 707.005 мушкараца, који су чинили 15,7% укупног њеног становништва, 29,5% укупне мушке популације и 83,5% мушке популације у добу од 18 до 55 година. Ако се притом знало да је број мобилисаних у тзв. новим областима, припојеним после Балканских ратова, био „безначајно мали“, закључивао је да је у северној Србији могуће био мобилисан „застрашујући број од 95% мушког становништва, те да „ниједна земља у свету никад није учинила такав напор“. Посебно трагичним чинила га је мобилизација младића и дечака који је требало да постану регрути 1917, 1918, па и 1919. године. По завршетку рата мобилисано је још 85.000 мушкараца, што је значило да је Србија од 1914. до 1919. године мобилисала укупно 822.005 мушкараца.

„Нема сумње да је Светски рат нанео свим зараћеним странама веома тешке губитке“, тврдио је Драгољуб Јовановић, „али ни у једној од њих статистички подаци о изгубљеним животима нису тако страшни као у Србији“. Док је она изгубила 22,4% мушког становништва, у Француској је тај проценат износио 10,5%, у Немачкој 9,8%, у Аустроугарској 9,5%, у Италији 6,2%, у Великој Британији 5,1%, у Русији (до револуције) 1,3%, у Белгији 1%, а у САД 0,2%.На своју несрећу, Србија је у борбама 1914-1915. године, током повлачења преко Албаније, на острву Видо, на Солунском фронту и при његовом пробоју изгубила укупно 369.818 војних лица, „односно половину мобилисаног људства, број с којим се није суочила ниједна војска у свету“.

Осим на бојном пољу, њени војници и цивили страдали су у заробљеничким логорима, у интернацији и концентрационим логорима, за време окупације и у Топличком устанку, у епидемијама тифуса и других болести. Оних који су тако губили живот могло је бити око 630.000. „Одмах по престанку непријатељстава број инвалида, војних жртава, осакаћених, рањених, болесних и ослобођених војне службе, међу онима који су мобилисани, износио је 114.000, док је број оних који нису били мобилисани, али који су били изложени самовољи страних органа власти, тешким болестима и продуженој изнурености, и чија је радна способност умањена из неког разлога, достизао 150.000.

[…]

Претежак овај данак плаћен је након једновековног националног напрезања да се избори национална слобода и створи независна држава, која би унутар својих граница и под једном заставом окупила целокупан, историјом подељен српски народ. Када се проглашењем Краљевства СХС чинило да је тај идеал остварен, показало се, по речима Бранка Петрановића, да Србија, „успешан војни и политички Пијемонт, није испала и успешан цивилизацијски предводник“. Да ли је то и могла постати, запитао је, „са демографски исцеђеним становништвом после три рата, са неразвијеном и уништеном у рату индустријом?“ Школовани њени официри и „плејада великих научника и политичара“ с почетка ХХ века никада нису успели да својим „државно-политичким стваралаштвом“ дођу до изражаја у југословенској краљевини, као што им је то успевало „у јединственој, хомогеној Србији у предвечерје завршних националноослободилачких ратова. Умор је учинио своје а нови проблеми су прерастали старе погледе и решења.“ Међу политичарима и официрима почела се осећати силазна, „дегенеративна линија“, уочљивија због одласка са животне сцене неколицине снажних личности, „способних да се понесу са проблемима нове државе и с једном квалитативно новом историјском ситуацијом“.

Овакви закључци, међутим, могли су бити донети тек када је државни развој почео да изазива све веће и озбиљније кризе, показујући најсудбоносније социјалне, националне и политичке последице. У првим месецима после уједињења, многима се савременицима ипак чинило да живе, како је написао Радоје Кнежевић, у завршном добу „оне горостасне епопеје започете балканским ратовима, испуњене подједнако славним поразима и победама, овенчане пуним ослобођењем и уједињењем сва три југословенска огранка“. Први децембар 1918. године представљао је за њих „највиши домет националних стремљења“, означавајући „крај једног и почетак другог живота“. И поред неутврђених граница, Срби су могли бити задовољни што је рат напокон био завршен, што су се преживели вратили својим домовима и што се највећи део српског народа нашао у заједничкој држави.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 248-254.